Бела Хамваш

ARS REGIA

Древном, сакралном, примарном људском заједницом и њеним духовним градом није се управљало строгошћу, казном, влашћу, него нарочитим високим знањем, које је било облик посвећења. Не власт, него владавина. То високо знање, то посвећење, називано је краљевском уметношћу зато што је ту уметник глава хијерархије: краљ. То је учествовање у мистичној драми. Краљ није учитељ колективне митске драме и посвећења зато што их он усмерава, него зато што је он узор и симбол херојске душе, он се у моментима мистерије, уместо града (народа), причешћује или моли или опрашта грехове, каје се, исповеда или слави. Знање ars regia немогуће је потпуно превести на данашње обеснажене и десакрализоване историјске језике, а да му се не одузме оно што је у њему најважније.

Историјски човек сматра да је град, док је настајао од пећине, шатора, колибе, салаша, села, превалио дуг развојни пут; исто као што сматра да је постанак заједнице, од насељених усамљених пећина, од хорде, од племена, до оне какву он зна, представљао дуг развој. Древна баштина учи да заједница није резултат развоја; постоји примарни праколектив који је живео на зачелу почетка, тај праколектив је народ. Али постоје и праградови, јер је град био облик бивства људске заједнице и на зачетку почетка.

Небески град, град Божји, познавала је баштина сваког древног народа. У Перуу се звао Кориканча и његова копија од чистог злата налазила се у тајном дворишту катедрале. У Индији се звао Брахма-пура: Брахман град. У Кини Та Т’сјен, небески град. У Египту је име града: Шмун. У Александрији се називао Огдоад и то је исто као у палестинској баштини Небески Јерусалим.

Баштина је приписивала нарочито значење оснивању и изградњи земаљских градова. Није се могло било где, било када, било како градити град. Грчки полис је исто тако грађен на основу духовних закона као и мексикански градови који толико личе на град изграђен насред Атлантиде; личе на градове Египта и Вавилона, на кинеске и тибетанске градове, да се и не помиње Ур и развалине градова у пустињама Азије.

Према древној сакралној баштини, град поседује две крупне аналогије. Једна је Небески Град, друга је људско тело. Обе заправо нису ништа друго до копија универзума, микрокосмос, како би рекао историјски човек. Град је на почетку био на небу, што значи да је био нематеријална духовна праслика и прво човечанство су анђели, односно духовне силе, научили да изграђује град. Јер није свеједно како се град гради. Град је очитовање порекла вредности света, зато приликом градње постоје закони који се не могу преступити. Ко покуша да гради град без познавања и поштовања ових закона, довлачиће камен на једно место, али камен не носи тајну градње; сваки град поседује своју сопствену тајну, једну једину, као и сваки човек.

Друга аналогија града јесте човеково тело. Јер “човек не значи неку особину или страну природе, него смисао јединства света”. У свим баштинама... смисао града је: град се гради у самом човеку и с човеком. Човек је слика града духа, али га човек сам гради добрим мислима, добрим речима и добрим делима... Древни град у много чему није ништа друго до Небески Град који цело човечанство гради... Вечни град је место вечног живота, место које заузимају ослобођене душе и живе вечни живот ту, у заједници Небеског Града.

Град саграђен у материјалној природи треба да буде по могућности верна копија Небеског Града и унутарњег града-душе. И по спољашњости исто као и по духу. И прва копија Небеског Града била је прво човеково насеље на земљи. Град није настао од салаша и села, његова идеја се спустила из света духа, и село и салаш су грађени по узору на град. Село је дегенерисани град, као што је маса дегенерисани народ, дивљак дегенерисани духовни човек. Треба се навикнути да архаички човек порекло свега узима одозго, односно он ствари посматра у њиховом стварном пореклу.
(...)

Град је истовремено и место бивства заједнице. Вишегласност бивства заједнице, што се само по себи разуме, развија се само у граду. Ова вишегласност, ако се деформише, компликована је; ако живи у духовном поретку, симфонијска је реализација бивства. Компликована и поремећена заједница: маса. Маса се буни, демонстрира, пљачка, руши, галами, пробија се. У граду постаје господар деградирана омамљена страст и она лагано гута и руши заједницу и град. Али ако заједница живи у будној светлости, досеже универзално и отворено бивство. То је симфонијски живот.
(...)

Град је највиши облик бивства заједнице... Станиште продуховљене људске заједнице, универзално и отворено бивство хармоничне многогласности живота. Стога што је град оно место чији су се поредак и бивство потпуно одвојили од земље и њених материјалних сила, оно место где је продуховљена свака материја од камена, овде више нема начина за примену власти каква се примењује над човеком који живи у материјалној природи. Градом се не управља помоћу власти, него се он води духом. То је одговарајуће средство владања продуховљеног бивства. То се некад називало ars regia, краљевска уметност, јер то није била строгост, није била казна, него високо знање: уметност.

Ars regia је могућа само тамо где је престала неограничена власт материјалних земних сила. У провинцији, где је господар земља, село, газдинство, немогућа је аrs regia, јер је тамо потпуна власт материјалних и земних сила. У провинцији се меша живот који се још није уздигао и дегенерисани живот чији је развој кренуо уназад из света духа. Већи део живота је под утицајем материјалних сила; отуда, сагласно с тим, њиме се може управљати само силом, строгошћу, грубо, односно влашћу.

У граду је власт материјалних и земних сила потиснута у позадину: град је свето место опкољено зидовима и поплочане улице одвајају га од материјалне земље. На основу учења божанског градитеља, град је одсечен од земље. Више није материја. Овде престаје власт земних сила. Град не служи материјалним силама, него духу. Град живи сагласно с духом, дух управља њиме, он му је смисао; то значи да је богиња која живи у његовом срцу заручница духа.

Ко би желео да знање ars regie дословно преведе на данашњи језик заправо би краљевској уметности одузео метафизички смисао. Замаглили би се симболи, аналогије, митови, натприродне везе, делом би се и сасвим изгубили. А оно о чему је овде реч јесте сплет симбола, аналогија, митова, метафизичких веза. Град је потпуно очитовање вишегласности заједнице и ars regia, која води и одржава живот града, исто је тако вишегласна као и бивство којим управља. Овај пут треба да одустанемо од превода архаичког израза. Нека остану недирнуте слике у којима се негда чувала краљевска уметност и нека ars regia остане мистерија за коју је древни човек знао.

О оснивању града говори мит. Тај мит чува смисао оснивања. Јер је смисао провинције увек општи и свуда истоветан, али настанак сваког града има своју сопствену посебну субјективну и индивидуалну и једноставну тајну. Сваки град испуњава свој једини налог, и он припада њему, као што судбина или карактер припада индивидуалном човеку.
(...)

У срцу града живи ова митска драма. То је трансцендентни, односно прави смисао градског живота. Живети у граду значи бити учесник ове мистерије. Градско бивство заправо значи да човек учествује у колективном посвећењу. Посвећење је ars regia, краљевска уметност; она се назива тако зато што је уметник глава хијерархије: краљ. Међутим, ars regia није делатност, него управо њена супротност. То је учествовање у мистичној драми. Краљ није учитељ колективне драме и посвећења зато што их он усмерава, него зато што је он узор и симбол херојске душе, он се у моментима мистерије, уместо града, причешћује или моли или опрашта грехове, каје се, исповеда или слави.

Превод: Сава Бабић
(Извор: Scientia sacra, Духовна баштина древног човечанства, I/2,
књига VI: Краљ и народ, IV)