Владика Николај Велимировић

ДУХ СРПСКОГ КРАЉЕВСТВА

Из чувених Индијских писама мудрог владике и бриљантног мислиоца, за читаоце Тополе одабрали смо само једно од оних које одсликава сада запуштени дух српског православног краљевства, ту праисконску присност у заједници својствену златном добу. Владика Николај, умећем какво имају само велики писци, омогућава нам да очима других, странаца, индијских путника-изасланика, изнова сагледамо врлине свог духовног и друштвеног наслеђа које, у граји света, тако олако и пречесто заборављамо. Хоће ли нам то помоћи данас да боље спознамо своју историју срозавања?

Мислили смо брзо проћи преко Балкана, уморни и ожалошћени утисцима из Европе. Журили смо да што пре стигнемо у нашу драгу Индију.

Мислили смо да је Балкан једна безначајна окрајина Европе, без икакве оригиналности и без икаква интереса за нас. Јер, знаш да смо ми у Индији једва што и чули за Балкан, као рецимо што су Балканци једва чули што за наш свети град Бенарес или за будистички Тибет. Али смо се јако преварили. По савету познатог пријатеља Индије у Лондону, Србина Митриновића, ми смо застали у Србији.

Прво изненађење било је што смо добили позив из краљевског двора да се јавимо краљу од Србије. Краљ, то је махараџа од Србије. Краљ нас је примио с простодушном љубазношћу. Његова три сина говоре са њим француски а међу собом енглески. То нас је зачудило. Зашто да не говоре језиком свога народа?

Краљ нас је најпре упитао како живи народ у Индији. Потом нас је упитао каква је била наша мисија у Европи, да ли политичка или економска или културна. Одговорили смо да нас је светли махараџа од Малабара послао да испитамо дух и душу и карактер европских народа, и да сазнамо основне узроке страшног Светског рата, од кога ни наша далека отаџбина није била поштеђена.

- Ваш махараџа, рече краљ, мора да је велики мудрац и Божји човек, кад је тако нешто предузео. Но реците ми, племенита господо, ако није тајна, до каквих сте закључака дошли? То јест, шта је проузроковало последњи Светски покољ?

- Безбожност, као зла мајка двеју злих кћери: себичности и насиља.

- Тако је, тако је! узвикну краљ с радосним изненађењем, као кад би врачара погодила некоме преврнуту карту.

У даљем разговору кад ја рекао да сам Кшатрија и да ме интересује војска највише после религије, он нас позва на смотру своје гарде на први дан Васкрса. А то је највећи хришћански празник кад се слави васкрсење Христа из мртвих.

- Како то рекосте? упита краљ. Ви рекосте да вас као Кшатрију највише интересује војска после религије. Значи ли то да ваш сталеж војнички, кшатријски, ипак интересује религија више него војска, је ли тако?

- Тако је, светли махараџо, одговорих ја. За све сталеже у Индији, то јест за брамине, кшатрије, вајшије и парију, религија је пре свега и изнад свега осталога. Све је испод религије и у светлости религије.
Краљ, као нешто растужен, погледа у даљину и рече:

- Тако је. Управо, тако треба да је свуда и у свима народима.
*
На дан Васкрса били смо у дворском храму. Божју службу служили су свештеници у златотканим одеждама. Како смо после сазнали, код хришћана служба Божја означава драму живота Христа Месије. Певала се једна те једна песма и с клицањем и без мало са играњем. Певала се безброј пута. Та песма гласи:

“Христос воскресе из мртвих,
Смрћу смрт сокруши
И мртвим у гробовима
Живот дарова.”

Заиста, чудо и мистерија. Ја сам сав треперио од неке непојамне језе. Наши хришћански мисионари у Индији бескрајно су сиромашни у сравњењу са овим изражајем величанственога Месије, победиоца смрти.

Свештеник је држао неку беседу, веома узбудљиву. Но ја сам молио нашег брата Теодосија Мангалу да се постара те да се преведе на хиндустански.

На крају службе сви присутни прилазили су краљу и честитали празник овим речима: Христос воскресе, на што је краљ свакоме одговарао: Заиста воскресе!

По изласку из цркве отишли смо на смотру краљеве гарде. Гардисти су били у свом свечаном оделу, пуном боја, што је нарочито било пријатно за наше очи. Сви војници дивни младићи, узрастом и лепотом. Као наши Кашмирци и хималајски горштаци. Трубе су огласиле долазак краљев. Како су ми објаснили, трубна арија интонира: “Ево нама краља! ево нама краља!” Кад је настала тишина краљ је поздравио војску речима: Христос воскресе, браћо! на што је одјекнуо громогласни одговор из стотине младих грла: Ваистину воскресе!

У свом узбуђењу ја рекох себи: овде се људи не шале са вером. Ово је за нас нечувен и невиђен призор, да један владар поздравља своју војску најнечувенијим и најневиђенијим фактом људске историје - Васкрсењем Христовим. Он поздравља као констатовањем факта Христова васкрсења, а његова војска отпоздравља га потврдом тога факта: Ваистину Христос воскресе! Овде нема шале са вером, као ни у Индији.

После војне параде били смо на доручку у двору. Ту се раздају кувана јаја обојена црвено у знак радости. У знак радости победе Христове над смрћу. Заиста дивно! Онда се туцају јајима: краљ и краљица, и њихова деца, и официри, и сви присутни гости. Један држи јаје у руци а други удара. Онај који удара говори: Христос воскресе! а онај који држи одговара: Ваистину воскресе!

Кад смо изашли на улицу, на све стране чујемо поздрав: Христос воскресе и Ваистину воскресе. Нико не говори: Добро јутро или Добар дан, него Христос воскресе и Ваистину воскресе! Новине доносе уводне чланке са насловом: Христос воскресе и Ваистину воскресе!
Сав је ваздух препун тога поздрава. Рекао бих да и тице цвркућу и лишће шушти и велики Дунав гуди само те речи: Христос воскресе и Ваистину воскресе!

О мој Арџуно, први пут је срце моје осетило радост од када сам се одвојио од Индије. Нека је хвала богињи Кали, којој увек мислено приносим жртве. А ти не заборави да јој принесеш жртву у моје име по нашем обичају.

Љубећи те брат Рама

(Писмо 2, Сисодија пише своме брату Арџуни, у: Владика Николај Велимировић, Индијска писма, Призрен, 1995, стр. 9-12. Наслов овог текста је редакцијски)