Епископ жички Сава Дечанац*

МИСТИЧКИ СМИСАО МИРОПОМАЗАЊА И КРУНИСАЊА ВЛАДАРА

Божја Црква благотворно благосиља, на прави пут руководи, чува и од невоља видљивих и невидљивих храни у опште све оне своје чланове, који су с њом ступили у благодатни непрекидни савез и неизменљиво до последњег часа бивају јој послушни и одани. Света Црква нас особито руководи и освећује својим богослужењем, а неке своје чланове освећује сагласно са звањем њиховим и потребама нашим, и то: члана династије владајућег дома, и клира вишег степена у јерархији.

Божја Црква препоручује свима држављанима сложну и једнодушну службу општој ствари.

Држава, која се обично свагда, мање или више, саставља из разних својих чланова, уједињених ради опште среће домовине и човечанства, и удружених Божјим избором, у свему је слична нашем телу. Јер као год што у нашем телу нема ни једног чланка сувишног и непотребног, тако ни у великом државном телу нема ни једног члана сувишног, да би се могло казати: непотребан је; као што ни око не може рећи руци: не требаш ми, или глава ногама казати: нисте ми потребне (1 Кор 12, 1-31).
(...)

Сам Свемогући Господ даровао нам је способност, позвао нас за општи живот, и дубоко урезао у наше срце свој печат осећања нашега, дуг у потчињености закону и властима, чиме се јединствено и може чувати, постојано хранити и стално утврђивати плодан и користан успех нашег општег савршенства.

Власти су Богом установљене.

Коренити је извор власти и силе у држави сам Цар царствујући и Господ господствујући. Онако као што је сам Творац благословио, поверио и дао човеку власт и господство над свим својим земаљским тварима; онако као што су изабраници Божји по вољи Божјој изабрани и позвани Божјим гласом да приме власт и управу свога Богом повереног им народа, а именом: патријарси, народни и врховни и наследни владаоци, - тако од Господа произлази власт и старешинство породично, задружно, родитељско, грађанско и Божје Цркве над људима, а о свему овоме јасно и опширно може се наћи у Светом Писму.

Према овоме, свака се душа покорава властима које правилно владају; јер су оне од Бога, па, с тога, ко се успротиви власти противи се наредби Божјој.

Земаљска власт, што је у општем уређењу виша и моћнија у држави, то је још очевидније њено происхођење од Бога, јер је она - власт - почетак сваког на земљи корисног почетка.

Ову Богом откривену и утврђену истину не само што су примили још од постанка света они народи Духом Светим задахнути, непосредно самим Богом упућени, освећени и просвећени Божјом Црквом, но су постепено ову потребу опажали, примили, па и вршили и они народи који бејаху и изван Божје Цркве - идолопоклоници. Говори пророк Данило безбожном Валтезару, цару вавилонском: Царе, Бог Вишњи даде царство и славу и част Навукодоносору, оцу твојему.

И сама титула наследних владалаца проистиче од Бога и Божјег открића. Особито је свештено-царско-краљевску власт осветио и на највиши степен узвисио Господ наш Исус Христос, Цар неба и земље, чијем царству неће бити краја. Лице које је заоденуто у држави највишом влашћу, оно је више и најузвишеније од свих државних чланова. Срце је царево у рукама Божјим.

А што је више освећена власт, то је она и узвишенија и за општу ствар благотворнија; јер је са освећеним и усугубљеним благодатним силама власт просвећенија и моћнија у свом светом делу - да својим држављанима лакше може управљати, све на прави пут исправљати, као: неуредне стишавати, разне ћуди кротити, злонамерне радове, злоречја и противречја својом просвећеном и освећеном мудрошћу предупређивати, и уједно све своје државне чланове међусобно братимити и сједињавати у једну општу нераздвојну, благотворну и спасоносну велику целину, домаћу. За то је освећена власт, за све чланове једне државе, и најспасоноснији и најузвишенији и најмоћнији посредник између људи; јер она свагда, по свом високом позиву, чини по примеру Цара васионе, посредника Бога и људи, који је, творећи мир, измирио небо и земљу и сајединио Богом изабрани народ са идолопоклоницима, те тако самог Свемогућег Бога познадоше, с њим се измирише и у једног се новог човека обадва народа ујединише.

Избор народних владалаца у старозаветном времену и радосно народно учешће.

У старом времену сам је Бог саопштавао старешинама и народу врховну или царску власт, прво наименовањем или избором, а друго светим помазањем.

У старозаветној цркви наименовање цара вршило се по непосредној Божјој вољи и прво изливањем јелеја на главу изабраног; потом, целивањем од онога који му јавља откриће, благодатно знамење, милост спрам њега и вољу Божју; а на послетку следовала је општа народна радост и весеље. Тако су били Богом изабрани вође и цареви на престо: Гедеон, Самуило, Саул, Давид, Соломон и други, а о свему овоме јасно и опширно се може наћи у Светом Писму.

У старозаветној цркви венчање на царство установљено је самим Богом. Готово се свагда то свето дело збивало пред Господом, у местима освећеним и ознаменованим јављањем и присуством Божјим - посредством богодухновених пророка или првосвештеника, с присуством свештеника и левита, војничких и грађанских достојанственика, народних старешина и народа.

Када је у овом овако свечаном народном Сабору било дошло у средини весеља до највећег радосног народног расположења, тада су том Божјем изабранику, који стоји на особитом великолепном украшеном месту, полагали на главу царску дијадему - венац - круну - митру, царска плећа заогртали порфиром, нарамеником, горњом хаљином (скерлетне боје), а у руке давали му скиптар, или, као што се у другим речима назива, жезал правости, жезал царствија, крепости, правде, управе власти. А по казивању Јосифа Флавија, неки су цареви и при самом последњем свом часу на самртном одру били са скиптром у руци, заоденути царском багреницом и украшени царским венцем.

После венчања, примања царских одличја и свечаног ступања на царски престо, или (као што Јевреји називају) “воцарења”, следовало је свето помазање. Свршавало се на царевом челу у виду круга. Због тога чинодејствија првосвештеникова цареви се називају, по Светом Писму, Божјим помазаницима. По свршеном помазању и учињеном завету између Господа и цара и између цара и људи, који су се заветовали да ће бити верни и послушни Богу и Цару, - у тој општој радости за време зацарења изабраника са највећим се одушевљењем изражавала радост трубним звуцима и певањем певачког хора. А када је већ цар седао на свој престо, народ му се клањао и поздрављао га ускликом: да живи цар. С поздравом, ради искреног и верног видљивог знака, ради увеличања свечаности и неограничене народне радости, често се сједињавало од првосвештеника и народа: целивање цара.

Сагласно са Светим Писмом, првосвештеник је помазанику давао у руке преписану Књигу Закона, по којем да се управља и да га чита целог свог живота, да се научи бојати се Господа Бога свога и чувати све Његове заповести.

А, на послетку, зацарење изабраника и Божјег помазаника и народно духовно весеље свршавало се жртвоприношењем Богу, народним давањем дарова цару, и царском гозбом народу за богатом царском трпезом.

О чину избора и миропомазања владаоца у старозаветној цркви, као што довде наведосмо, опширно се налази у Светом Писму, па зато и није потреба да овде више о томе говоримо; а даље продужићемо по историјским споменицима о крунисању и миропомазању владаоца у новозаветној цркви.

Ступање господара на престо.

По примеру у старозаветној цркви, и у хришћанској Цркви, како у пређашњем, тако и у садашњем времену, врши се са светим обредима свечано ступање Господара на престо и крунисање његово. И јест тај дан свечан, торжествен и опште народни дан. А нарочито тога дана Света Црква са целим својим изабраним-верним народом моли се Господу Богу за тајинствено и свемогућно, невидљиво храњење и заступништво изабраника и помазаника Његова, који је позван да управља Божјим људима; са катедре свештенослужиоци позивају и напомињу својим верним о светом дугу: како треба да је сваки веран, одан и послушан највишој власти.

И по свим Божјим храмовима тога дана читају се ове молитве Богодухновеног Порфироносца, Псалмопојца цара Давида: “Господе, силом се твојом весели цар. И велика му је радост што му Ти помажеш! Јер све си му по жељи срца дао, и молитве уста његових ниси одбио! Дочекао си га милостивим благословима, метнуо си му венац од драгог камења; молио те за живот и дао си му да му се данови продуже до века. Велика је слава његова Твојом помоћу, јер си славу и красоту метнуо на њега. Дао си му благослов до века, развеселио си га до века, развеселио си га радошћу лица свога. Па се за то цар узда у Господа и милост Вишњега.” (Пс 21, 1-7)

“Молимо Те, Господе, умудри, настави цара, да свагда без пометње врши своју високу службу. Нека над непомирљивим непријатељима домовине буде победитељ; за злочинце страшан; за добре правичан; за стране, за слабе и који страдају милостив и заштитник. Умножи дане његова живота, да свагда у мирном, срећном и постојаном здрављу буде; а и нама, Господе, даруј разум сталан и међусобни ненарушљив мир и све оно што је потребно држављанима у временом и вечном животу.”

Ступање Господара на престо обично Црква празнује тродневним торжеством, једнако освештавајући општу народну радост богослужењем, посведневним молитвама и поукама.

Овако народном молитвом свечано саопштење ступања Господара на престо, као што је већ поменуто, Црква (живо учествујући и радујући се крунисању и благодатном миропомазању његовом) призива Божју помоћ, тајинствено освећује и с народом сједињава га и благосиља, потврђује и својим верним представља га као Божјег миропомазаника печатом дара Духа Светог на његово високо царско служење Цркви и Отаџбини.

У пуном се сагласју и вези из довде наведеног види: да је венчање на царство у новозаветној, а нарочито у источно-православној Цркви сачувано из старијих времена, чему је извор у Светом Писму - Божјем Откровењу, о чему ћемо даље, по старим споменицима, навести неколик сачуваних примера, које су прибележили неки савремени писци.

Крунисање и мирпомазање грчких императора на Истоку.

У новом Риму - старој Византији - ускоро су после првог хришћанског цара Великог Константина Првог, при ступању на царски престо, почели управљати се по правилима Светог Писма, те је о некима и до данас, после петнаест векова, сачуван спомен да се јасно може видети како је тај чин из најстаријих времена хришћанства свечано и побожно вршен.

Око 361. године помиње се о царском венчању на престо Богоодступника Јулијана, кога је “победио Галилејанин”. О овоме догађају напомиње Свети Григорије Богослов, како је овај цар сам на себе положио венац. У том истом веку, 379. године, помиње се о царском венчању Великог Теодосија; у петом веку, 408. године, о царском венчању Теодосија Млађег и Маркијана (450. године). Но најјасније је казано о царском венчању Лава Франклинијанина, 457. године. А 518. године, константинопољски император Јустин примио је царски венац и скиптар из руку патријарха Јована. Император Јустинијан (525-563) освештао је царске знакове и сву је државу осветио и украсио крстовима.

По историјским најстаријим споменицима, крунисање се на Истоку вршило овим редом:
На дан крунисања, после јутрења, јављају се у владаочеву двору без разлике из свију редова прваци и народ. Потом је владалац полазио у Божји храм и одмах је давао првосвештенику својеручно написано своје исповедање православне вере. Из најстаријих времена, о исповедању вере и полагању заклетве при крунисању, налази се причање прибележено о императору Атанасију 491. године, који је при своме зацарењу прочитао своје исповедање и положио своју заклетву, по настојавању Јевтимија, патријарха цариградског. После народних поздрава с благословом патријарха, полаган је венац на изабраника и заодеван је и порфиром. А за време Божанствене литургије, император је онако украшен венцем и порфиром излазио на амвон и седео је на трону, па пред певањем: “Свјати Боже”, после светих молитава, свршавало се свето миропомазање императора, уз радосни непрекидни усклик, како од свештенослужилаца, који су свршавали свето тајинство, тако и од народа: “агиос - свјати”. Овако је патријарх Јован миропомазао Јустина (518. године).

После миропомазања и молитава за то прописаних, првосвештеник је давао Божјем помазанику у десну руку крст а у леву скиптар. На великом входу император с венцем, златошивеном мантијом, коју је облачио и носио поврх порфира, с крстом и скиптром ишао је напред испред сабора свештенослужилаца, који су преносили Свету Тајну, за време певања херувимске песме. А када је наступило било време примању Свете Тајне, цар је скидао с главе своју круну и примао из руку патријарха Свето Причешће у олтару, пред Светом Трпезом, по оном реду као и свештеници. А помиње се на више места да су многи императори крунисали и своје супруге, као: Јустинијан, Василиск, Ираклије и Лав Мудри, као што ћемо даље о томе јасније напоменути код руског цара Великог Петра Првог, који у свом манифесту за крунисање своје супруге у објави позива се на ова крунисања.
(...)

Крунисање и миропомазање владалаца у православних Словена.

Као што су источно-православни цареви са хришћанством одмах примили благодатне дарове од Божје Цркве, која је Богодухновеним пророцима проповедана, а непосредним ученицима Христа Спаситеља - Светим Апостолима установљена, - исто су и јужно-северни словенски владаоци, такође одмах с Јеванђелском просветом, примили из најстаријих времена црквене Богом установљене уредбе и хришћанске обреде: примили при ступању на царски престо печат дара Духа Светога - Свето Миропомазање; примили ову премудрост, благодат и силу Божју; примили ово Божје семе, које никад не труне; примили овај хлеб животни, који даје духовну моћ; примили ову живу воду благодатну и за смртне бесмртни извор; примили ову светлост, која таму разгони, да и најмрачнији разум и зверска окорела и покварена срца облагороди и просветли, без које светлости кратковремени грешни и слабомоћни човек свагда је у својој души мрачан, гладан, жедан и духовно мртав.

/Преузето из књиге епископа жичког Саве Дечанца (1831-1913)*:
Владалац и народ - Крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне.