Бела Хамваш

КРАЉ И НАРОД

Историјски човек одавно је заборавио духовни и мистички смисао фигуре Краља у сакралном виђењу историје као драме повратка Човека у сопствени првобитни ранг, старији од Пада. Симболички, Краљ је Један: необјашњив и недостижан, очитовање небеског смисла, највиша камена коцка на врху пирамиде, која нема супротност и нема пол (пар), односно пар је сам свет, природа, народ. Краљ је једино Један, суочено с мноштвом. Средиште и Срце и Глава.

Са самог краја архаичког доба сачувао се кип у Делфима. Кип се обично назива возар двоколице из Делфа. Млад мушкарац стоји у дугој одећи која му допире готово до чланака, као да у рукама држи узде; набори одеће су тако правилни као да су урези на стубовима; држање му је право као стрела, лице му запосело знање и снага. Ниједна древна скулптура не казује толико својим очима, тим поузданим, ведрим, чистим погледом. Усправност и несавитљивост скулптуре достиже врхунац у очима. Несавитљивост? Да. Јер он је возар. Возар двоколице. У овим очима нема ничег благог или попустљивог, меког или осетљивог. Али овај ум се не може упоредити ни с оним људским умом у којем увек има неки прорачун, интерес, релативност и Ја. То је савршена поузданост потпуно будног ума. Не тера човек, не тело, не рука; око је возар двоколице.

Уметник који је клесао скулптуру вероватно није више био под утицајем духовне касте, као што су стварали уметници по упутствима духовне касте у Египту или у Мексику или у Јудеји. Али скулптор још није постао светован - класичан, као што се обично каже - јер му је надахнуће чисто духовно.
(...)

Објављење Један у човековом животу
Возар кола је краљ.
Вожња има два очитовања: владање и власт. Владање је управљање неактивним духом; власт је делатно управљање. Возар кола је изнад владања и изнад власти. Духовну владавину врши духовни ред, брахман; делатну владавину врши управљачки ред, кшатрија. Краљ је виши од брахмана и виши је од кшатрије; краљево управљање више је него духовно и није активно, више је него делатно. Возар кола је Син Неба, он се уздиже из земног поретка као стуб, сам, с другима се не може упоређивати, он је само будност и смисао и знање и снага. Он само гледа и види као делфски возар двоколице. У Кини се каже: гледа према југу. Гледати према југу значи живети. Краљ је оно биће на земљи које живи; у односу на њега све је већ само материја и средство, узде или бич, десна или лева рука. Он је око. Владавина и власт су већ два, већ је то раздор и ступањ, две половине од Један. Краљ је Један - необјашњив и недостижан, очитовање небеског смисла који се налази изнад људског смисла, највиша камена коцка на врху пирамиде, која нема супротност и нема пол (пар), односно, пол је сам свет, природа, народ. Краљ је једино Један, суочен с мноштвом, Средиште и Срце и Глава.

Нису народ, множина, земља разумљиви и природни, и није Један, краљ, неразумљив и неприродан. Као што нису универзум, природа, звезде, множина душа разумљиви, и један Бог неразумљив. Један Бог је разумљив, сам по себи разумљив, и звезде и множина душа су задивљујуће, необичне, нису разумљиве саме по себи. Јер Један је оно што јесте и што: постоји. Он је бивство, Један - према коме и према чему је све остало већ евентуално. Краљ је природан. Краљ је смислен, сам по себи разумљив и јасан, јер је он Један и у односу на њега множина народа, касте и редови, речи и закони, збивања и догађаји већ су подређени и споредне су евентуалности. Оно што је изван краља само су кола, точак, узде, коњ. Он је возар кола.

Оно највише што је у новом добу један краљ могао рећи за себе јесте: држава то сам ја. То је потпуна лаж. А лаж је зато јер је тричаво и ситно. Краљ је више од државе онолико колико је Бог више него свет. Краљ је сакрална личност, његов однос с државом исти је као однос Бога са створеним светом. Човечанство без краља је “гомила”, као што вели Хераклит, и људски живот бесмислена збрка.

Тао те ђинг и краљевско посвећење
Историјски човек сматра да је Тао те ђинг философија или систем јоге или, у најбољем случају, метафизика, али у сваком случају подразумева да онај Пут, што Тао значи, може бити свачији пут. Као да било ко има право да ступи на овај пут, и као да би било ко у било које време могао ступити на овај пут. Извор грешке, као и другде на много места: историјски човек нема осећај према хијерархији; не уме да начини разлику међу људским чиновима. Зато се развила мисао о једнакости, која је коначно поткопала поредак вредности заједнице. Јер друштвене односе није порушила мисао о једнакости, него је, као последица неосетљивости према чиновима вредности у људском животу, сваки човек изгубио свој ранг и споља постао једнак другима, док је задржао духовну разлику свога Ја. Историјски човек мисли да је Тао такав пут на који може било ко да крочи и којим било ко може да иде.

Тао је краљев пут; онај пут којим возар вози кола. Тао те ђинг је књига краљевог посвећења. Њено аскетско учење, јога, философија, метафизика су другостепени. У Тао је реч о много већој тајни. Тао је пут човечанства, пут возара кола; на њега може да ступи само посвећени краљ и само краљ може да иде по њему.

У краљу се јавља неразумљива и необјашњива загонетка која се на тако потресан начин разликује од сваког бића и ствари који живе на земљи; када се човек суочи с том загонетком, почиње да сумња у присебност свога ума или у веродостојно својство свога искуства. Ништа му на земљи није слично, ништа не може да оправда његово бивство; чак је земно бивство оно што пред собом треба да оправда и множина бића и ствари је оно што одједном губи свој смисао приликом његове појаве. “Човек гледа и не види, име: једнако. Човек слуша и не чује: име се не може запазити. Човек хвата и не држи, име: изнад свега постојеће... Непрекидно делује и не може се именовати... безобличним обликом се назива и видљивом невидљивошћу... појава, али без појављивања.”

Оно што краљ најпре треба да сазна јесте да у целокупном земном бивству само он поседује реалитет. Краљев однос са земљом и народом, с целом материјалном природом истоветан је као и однос душе с телом; истоветан као и однос божанског бесмртног Ја према смртном земном Ја. Само је атман стварност, атман је бивство - остали су пролазност, опсена, нестварност, сан, чаролија. (...) Краљ је бесмртно Ја народа, краљ је душа државе, краљ је стварност: антарјамин, унутарњи возар кола.
“Ако умре син народа”, пише Ли Ки, “каже се: умро. Ништа више. Ако чиновник умре, каже се: неће више добијати плату. Ако умре неко од моћника, каже се: треба се отрезнити. Ако умре краљ, то је пропаст.”
“Четири величине постоје на свету: Небо, Земља, Тао и четврта је краљ.”
(...)

“Постоје три блага: љубав... задовољство... и понизност. Љубав чини човека одважним; задовољство чини човека великодушним; понизност чини човека способним да влада.”

Посвећење и глава хијерархије
Посвећивање има пресудан значај и у духовном и у управљачком реду. Посвећивање је друго, право рођење. Без посвећења човек се рађа само једном као животиња или роб. Посредством посвећења човек је учесник у знању закона света, у дхарми, то јест, он се буди: не у чулном, него у натприродном свету, односно човековом правом свету. У мистерији посвећења душа пролази кроз метаморфозу коју је превалило људско тело у материци: од клице постаје аутономно живот биће уколико сазри да поднесе свест да је божанског порекла и да је бесмртна.

Међутим, краљевско посвећење је безгранично важније од посвећења духовног и управљачког реда. Ниједна друга душа не треба да превали тако значајан и велик пут од оног ембрионалног стања у којем живи у материјалном свету. Истина је да се краљевска душа од тренутка свог природног рађања разликује од сваке друге земаљске душе. То јасно означава и показује космичка ситуација. Већ и зачињању краљевске душе претходе знаци. Није свако време погодно за зачетак краља. О сакралним раздобљима времена, која означавају, у првом реду, положаји Сунца, Венере, Јупитера, а у другом реду Месеца, Меркура, Марса, Сатурна, имају сазнања отац и мајка краљевске душе. Важно је да рођење падне у раздобље када је сунчева путања узлазна - време између 21. децембра и 21. јуна; да је Месец у порасту. Да Меркур не буде сувише удаљен од Сунца или да му не буде сувише приближен. Да ниједна планета не напредује назад. Ово су, пак, само астролошки предуслови рођења. Важна је исхрана родитеља, исто као и околина, нарочито околина мајке. Треба да је опкољена с много растиња, по могућству у цвету, али да биљке немају опојан мирис. У њеној околини треба да буде много лепих и младих људи, али да не буду у изазовној и украшеној одећи.

Од тренутка рођења краљевска душа је изнад сваког човека. У Египту човек може да задобије вечно и бесмртно тело, саху, тек после смрти и уз неизмерне напоре: аскеза, самопрегор, учење. Краљ је једино земно биће које живи свој живот у саху, у бесмртном и вечном телу. То је древни смисао балсамовања и мумије. Није се било какво тело одржавало за вечна времена, једино саху.

Право посвећење започиње на крају детињства. Посвећењем управља првосвештеник. И прво што млади краљ треба да научи јесте оно чиме се завршавају друга посвећења: треба да сазна своје божанско порекло. Историја и еп у својим древним облицима нису ништа друго до баштина која је припремана за младог краља да би кроз њу упознао природу и дела својих великих предака. Историју имају само краљеви; у древном човеку би се пробудило сажаљење ако би у историјском добу, нарочито у новом веку, видео толико мноштво разних историја. Изван историје о краљевима друге историје немају никаквог значаја.

Велико је знање посвећења, за које Ли Ки каже: “Од Сина Неба па све до најобичнијег човека, за свакога важи исти закон: неговање човека. Јер сасвим је искључено да су некоме неуредни корени, а да су му уредне гране. Немогуће је да неко не узима озбиљно оно што је важно, али да узима озбиљно оно што је небитно. Треба почети од корена и од озбиљног узимања ствари. То је оно што се у древно време називало знањем.” Шта значи: неговање човека? Исправно коришћење човековог живота. Неговање човека зависи од правилне употребе човека. Исправна употреба, пак, као што су говорили древни учитељ, све у свему значи: не обмањуј себе.”

Посвећење ни код кога није тако важно као код краља: ни за кога није толико важно као за краља да је једино битно неговање човека. Краљ и не чини ништа друго сем што негује себе: све боље разуме карактер и дела својих великих предака; све дубље види законе света; све му је јаснија свака скривена загонетка бивства; све боље разуме у себи тајанствено блистање бесмртног Ја; све ближе приступа светлости божанског смисла. Укратко: све је буднији. Већ може да прибави оно безгранично поштовање с којим му поданици прилазе, поштовање према божанском Ја настањеном у њему. Већ разуме да клањање не припада маленом људском телесном Ја, већ божанству; али већ разуме и то да је у целој држави он једини у коме се божанско својство душе поклапа с божанским својством физичког очитовања - да је краљ саху, вечно тело, да живи у бесмртном очитовању. И због тога хиљадуструко треба да поштује себе и хиљадуструко мора да пази на сваку своју реч, чин или мисао. Целокупно његово бивство мора да прожме мисао: Бог је у мени и морам бити достојан... Сви мене узимају за пример. Моја реч је закон; моја мисао утиче на дела и снове мојих потчињених. Снага мојих дела деловаће стотинама и стотинама година. Моја једна једина грешка може изазвати несрећу стотине хиљада људи и натерати милионе на плач. “Највише у човековом бивству је владати. Владати, пак, значи живети по законима.” Краљ је, као што се говорило у Египту, копија Бога која живи на земљи... Краљевство је зато само земна канцеларија; краљ је господар државе, у својој личности он је, пак, нешто више: он је хијерархија, глава сакралног поретка.

Чуанг-це, Бхагавадгита, Кохелет
Поред Тао те ђинга, из древних времена сачувало нам се мноштво краљевских посвећења, као што су Сунахсефа, Кохелет, Бхагавадгита, али нема архаичке свете књиге која не би имала везе с краљевским посвећењем. Све су сакралне књиге дела духовног реда; духовни ред, пре свега, и није ништа друго до служба краљу. Историјско и нововековно човечанство уверено је да је у свету примарна материјална природа; али, ако не верује у то, уверено је да је примаран дух. Духовни ред, брахман, зна да није дух примаран, највиши и најгорњи, јер онда би брахман био на највишој тачки хијерархије, на врху пирамиде. Дух није примаран. Примарно је оно што је с друге стране духа: Један, Тао, Небо - апсолутан, наддухован, несхватљив, непојмљив, субјекат: атман, душа-Ја, бесмртно божанско биће. “Не разумеш?” пита Чуанг-це. “Не можеш ни да разумеш, јер хоћеш да докучиш духовним путем.” “Од кога се одбијају људске ствари, он има небеску природу. А којем, пак, помажу силе Неба, он је син Неба.” Ово Небо је несхватљиво и непојмљиво и наддуховно је, прво Један - оно је примарно, то је највиши дух хијерархије. Луди су они који покушавају да га спознају: “Онај ко својим умом с поштовањем стане пред оним што је недокучиво, докучио га је.” “Оно што се речима може означити и што се сазнањем може исцрпсти и може сазнати, само је ствар и због тога припада свету ствари.”

Краљ је глава хијерархије. Када на земљи влада народом, он наставља сакралну делатност: приноси жртве. Владавина је самопрегор и одрицање краљево. Посвећењем краљ треба... да постигне ступањ да му као владару владање буде самопрегор и жртва: стрпљиво одрицање и патња, када влада онда да се одрекне своје непомућене и слободне смирености и уживања у животу.

То је највиши наук и садржај сваког краљевског посвећења... “Таштина, све је таштина”, пише Кохелет, “створио сам велика дела, градио, садио вртове, сакупљао слуге, сребро , земљу... таштина, све је хуј ветра, лов на ваздух.”

“Права учтивост се не брине о људима; права истина се не брине о појединостима; истинска мудрост не кује планове; права љубав није пристрасна.” “Ко воли народ, упропастиће народ.” (...)

Шта треба да чини краљ? Када је Господар Жуте Земље ово упитао младог пастира, одговорио му је: “Управљање државом је као чување коња. Једноставна ствар: држати на одстојању оно што штети коњима. Ништа више.”

Краљ својим бивством усмерава реинтеграцију људске заједнице
“Схватио сам да Велики Пут није тајанствен.” Нема у њему никакве тајне, није тежак, није магловит, није компликован. Све у свему: ићи Путем. А ићи Путем, пак, значи исто што и бити чист, добродушан, не бити пристрасан, страстан, већ једноставан, спокојан, мирољубив, разуман. То је најлакше, јер је то сагласно с вечитим законима Неба и Земље. Тамо где важе и живе вечити закони, то је краљевина. “Ако влада ред и закон”, вели Ли Ки, “и живи дух, то се назива краљевина. И за ред, за закон, за дух, за чистоту, за мир, за разуман живот људи одговоран је краљ, једино краљ, нико други.” “Ако уредбе не постижу потребно дејство, то је владарева грешка.” Чак: “Ако звезде неба не круже правилно, то је због тога што је у краљевој палати завладала неуредност.” Краљ одговара за ред и морал људи исто као и за добар род и за поштење министара и за одважност бораца и плодност жена. У древној Кини Сенг Те је био жива духовна сила којом је располагао краљ. “Од живота Сина Неба зависи да ли ће људи бити морални и чисти, да ли ће међу домаћим животињама владати епидемија, да ли ће обилно родити жито, да ли ће бити раздора међу вазалним кнежевима и да ли ће се народ кажњавати.”

Живот државе зависи од једног јединог средишта о зрна Постојећег, од краља, као што бивство света зависи од једног јединог Створитеља.

Краљ је чувар препорода. Бди над свим оним што је површно и спољње, материјално и опсена, како би се одвојило од битног, да остане душа, да јача и да се врати у свој дом, у Божје бивство. Краљ бди над тим да “нестане спољни човек, али да се унутарњи препороди.” Због тога треба пазити на путање звезда исто као и на уредбе министара и на жртве свештеника. Симбол краља у Египту је двострука круна: управитељ и свештеник, активан и духован, власт и владавина имају заједничког господара. Име му није Озирис, ни Сет, већ: Хорус. Он је божанска појава за коју је краљевина само прихваћена људска судбина, задатак и позив. У Перуу је краљ на челу носио мач. Мач, пак, није симбол власти, већ оне силе која је освештала владавину. То је сила која се претворила у дух. Мач је симбол-логос, али логос делатног реда, јер управљачки ред мачем чува и обрађује земљу, као што духовни ред речју чини то исто.
А крајњи смисао возара кола је следећи:

на зачетку времена Небо је припремило Пут за душе које су се сурвале у материју, како би се могле вратити оне које желе да се врате. Пут је само изузетно проходан за појединце: Небо не прима назад усамљеног Ја, једино као милост. Реинтеграција може да се догађа само заједнички, јер се заједнички, “гомилице”, збило напуштање и суноврат. Краљ је вођа заједнице на Путу.

Краљ је сакрална личност заједнице, он зна и види Пут. Њега сви следе: духовни ред, управљачки ред, привредни ред и робови. Краљ је господар свештенику и војнику, судији и министру, земљи и злату, заповедник робовима. Краљ је возар кола. Вођа на Путу којим се човечанство заједнички враћа свом пореклу, божанском бивству. Краљ ову реинтеграцију не води својим делима и речима, него бивством. Ничим другим. У краљевој делатност све зависи од сакралне узвишености краљевог бивства. Краљ није заповедник и делатник и није мислилац и не тражи нове истине и не истражује дух и не учи и не прибавља знање. Краљ не чини ништа друго осим што негује. Сакрално негује самог себе да би му светлост била светлија, ум умнији, да би та светлост и ум слободно и очаравајуће зрачили на цео народ, како би био пример и светлост. То је антарјамин, возар кола.
(...)

Краљ и народ, два пола
Прво што треба знати о архаичком народу, који се на граници историјског доба почео распадати и полагано се сасвим растурио, постао пука материјална маса, јесте да је у људском друштву сваки човек без изузетка припадник народа, само једно једино биће није: краљ. Краљ је возар кола, народ су кола; краљ је атман, народ је тело; краљ је душа, народ је природа; краљ је мушкарац, јанг, народ је жена, јин. Краљ је небо и дух, народ је земља и природа. Члан народа је првосвештеник, свештеник, војник, управљач, витез, судија, трговац, земљорадник, радник, роб. Народ је заједница људског рода, примарно јединство заједничког живота. Три касте су у знаку броја три и зато су три касте заједно: целина. Међутим, народ је у знаку броја четири и зато је народ: целина. Зато сва архаичка царства нису царства три реда, него царства четири стране света: подједнако Кина, Индија, Перу, Иран, Египат, јер је четири поред целине и потпуност. Народ је потпуност бивства људске заједнице, потпуност хијерархије, чија је глава и господар, муж и возар: краљ.

Краљ и народ су два пола бивства и они чине целину. Један без другог се не могу замислити, баш као што се не може замислити мушкарац без жене, тама без светлости, небо без земље. Краљ је Један, он стоји насупрот Много; али много значи народ: Један је тек посредством краља који ће га учинити једним. Због тога ће народ бити потпун. И на граници архаичког доба, када се народ растури, нестаје и краљ. Тако краљевство доспева у руке брахмана, духовне касте, и краљевство се претвара у власт; тако ће бити и касније, када на врх дође кшатрија, пука власт. Ако пропадне јанг, заједно с њим пропада и јин. Ритам бивства се зауставља: више нема ји јанг, ји јин: једном јанг, једном јин; једно светло, једна тама. Жиже се гасе, интензитет бивства опада: уздигнути ниво бивства народа тоне, човечанство се претвара у несређену гомилу. То је оно стање које Хераклит назива светина.
(...)

Да је распад народа на граници архаичког времена и историјског доба била усамљена појава, могло би се рећи да је то била највећа катастрофа која је уопште задесила човечанство у његовом земном животу. Међутим, распад није усамљен, чак човеково бивство нема таквог подручја где се катастрофа не би јављала, сурвавање у дословном значењу речи, у истој тој мери и исто тако. Потпуно истовремено с распадом народа потресла се вечна хијерархија човечанства, започео је раздор касти; али се потрес могао збити само због тога што, као што вели Конфучије: краљ није био краљ, роб није био роб, отац није био отац, син није био син. Краљ, пак, зато више није био краљ што се замаглила древна, једина метафизика човечанства и почеле су да се јављају индивидуалне, такозване философије; истовремено, све је више куњала будност универзалног духовног Ја у човековом бивству, и омамљена чулна свест материјалног Ја је постала владајућа. Свест човека о његовом божанском пореклу брзо се губи; посвећење постаје пука спољашњост, па се и скрива у спољашњости тајних друштава... Безвременост се за живота неколико генерација потпуно губи из живота човечанства и уместо ње наступа историјска свест, стална узбурканост. Јединство и узајамна веза су тако чврсти да се ниједна појава не може разумети а да човек не разуме све.

Превод: Сава Бабић
(Извор: Scientia sacra, Духовна баштина древног човечанства, I/2, књига VI, II)