Текст г. Добрице Гајића, објављен у листу Сведок,
Београд, 4. јуна 2002.

Серија написа у словеначкој штампи и мноштво разноразних коментара на радио и ТВ станицама, изазваних информацијом да су деца Кнеза Павла, Кнез Александар и Кнегиња Јелисавета Карађорђевић, поднели тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру, од којег траже да наложи Словенији да укине члан 87. Закона о денационализацији и затим врати заплењену имовину законитим наследницима Кнеза Павла, дигла је Словенију на ноге. Разумљиво јер се врло брзо може десити да Словенци остану без Брда код Крања, свог репрезентативног објекта, који је и главни предмет потраживања двоје Карађорђевића.

Знатижеља словеначких медија, у трци за сензацијама, попримила је у појединим случајевима чак и крајње комичне облике. Тако се, на пример, ових дана догодило и то да је једна њихова телевизија, желећи да гледаоцима обезбеди информације из прве руке, званично затражила од цивилног кабинета Кнеза Александра, веровали или не, да се екипи њених новинара омогући да у Београду направи интервју са кнезом Павлом.

Насупрот необавештености словеначких новинара, иако је морао знати да је Кнез Александар још 16. септембра 1992. године захтевао од општине Крањ да му се врати дворац његовог оца и 60 хектара имања на Брду код Крања, које је Кнез Павле купио у периоду 1935-1941, словеначки амбасадор у УН Ернест Петрич покушао је да обмане јавност, изјављујући у Њујорку како "наследници југословенске краљевске породице Карађорђевић још нису званично затражили да им Словенија врати имовину". Али, истина је потпуно другачија и она најбоље демантује словеначког амбасадора.

Први захтев Кнеза Александра, да словеначке власти денационализују имовину његовог оца, био је глатко одбијен. Међутим, то Кнеза Александра није поколебало и он се, 22. јануара 1993. године, обратио за помоћ председнику Словеније Милану Кучану, истина без икаквог резултата. Крајем марта 1993, на адресу Кнеза Александра стигло је, међутим, писмо професора Љубе Бавцона, тадашњег председника Савета за заштиту људских права и слобода у Словенији, у којем га је он посаветовао да покрене поступак за оцену уставности члана 87. словеначког Закона о денационализацији, којим је члановима породице Карађорђевић ускраћено право на повраћај одузете имовине.

Три године касније, на захтев принца Томислава Карађорђевића, о валидности тог члана расправљао је и Уставни суд Словеније, који је, 5. децембра 1996. под председништвом др Тонета Јеровшека, донео одлуку по којој поменути члан није у нескладу са словеначким Уставом.

Сматрајући да су тиме сва правна средства искоришћена, и да им званичне институције државе Словеније не дозвољавају повратак у свој посед, Кнез Александар и Кнегиња Јелисавета пресавили су табак, написали тужбу и у Стразбур послали обимну документацију, тешку тачно два килограма и двеста грама.

Према свим консултацијама, обављеним пре подношења тужбе, Кнез Александар и Кнегиња Јелисавета дошли су до закључка да је словеначки закон противан Повељи о правима човека, који свака земља мора да потпише и поштује, уколико жели да буде чланица савета Европе и осталих европских институција, јер све оне своје постојање заснивају управо на тој повељи. Пошто члан 87. Закона о денационализацији флагрантно повређује Повељу о људским правима, коју је Словенија потписала приликом приступања инстанцама Европске уније, Кнез Александар и Кнегиња Јелисавета су уверени да ће Европски суд за људска права у Стразбуру прогласити тај члан дискриминаторским.

Сва купопродајна документа, оверена код нотара и ондашњих судова, плаћене таксе, признанице, адвокатски папири, једном речју комплетан досије, не би смели да буду оспорени пред било којим судом или било којом комисијом, јер доказују да је дворац и имање на Брду код Крања Кнез Павле купио за себе и породицу, иако Република Словенија тај проблем и даље посматра онако како су га посматрали АВНОЈ и Титови партизани после Другог светског рата. Словенија је на тај начин остала једина земља, која породици Карађорђевић оспорава право да буде једнака пред законом са свим другим грађанима који живе у тој републици.

ЗАКОН ИСКЉУЧИВО САМО ЗА КАРАЂОРЂЕВИЋЕ

Кнез Павле и његова породица су напустили Југославију 27. марта 1941. године увече. Краљевина Југославија је укинута 29. новембра 1945, када је проглашена друга Југославија. После тога, 8. марта 1947. донет је чувени указ којим се Карађорђевићима, као непријатељима народа, одузима право грађанства и сва имовина. Тај указ је, 28. фебруара прошле године, укинут одлуком оба дома Савезне скупштине и указом председника Републике.
Догодило се тако да је у трећој Југославији укинуто нешто што је донето у другој, а што се, у ствари, десило у првој. Године 1991, када је дошло до отцепљења Словеније од друге Југославије, Словенија је, у децембру, поставши самостална држава, донела Закон о денационализацији. Реч је о једном закону о денационализацији који у себи садржи један дискриминаторски члан. Јер, по члану 87. тога закона, сви грађани Словеније имају право да поврате своју имовину, осим чланова једне породице - породице Карађорђевић.

Пошто је реч о Карађорђевићима у множини, један од њих је покренуо акцију, други је ишао до краја - исцрпели су се сви правни лекови који могу да буду коришћени у тој земљи. Једино што је преостало Кнезу Александру и Кнегињи Јелисавети било је да поведу спор пред судом за људска права у Стразбуру, који је једини надлежан да се изјасни да ли је члан 87. словеначког Закона о денационализацији, усвојен од Скупштине Словеније противан људским правима.

ДВОРАЦ КОРИСТИО ТИТО, АЛИ И БУШ И ПУТИН

Дворац Кнеза Павла код Крања представља данас репрезентативни објекат у Словенији, који се у центру светске пажње нашао 16. јуна прошле године, када су се у њему састали амерички председник Џорџ Буш и председник Русије Владимир Путин. Тај дворац је користио и Јосип Броз, који је од словеначких сељака, чије су се парцеле граничиле са имањем Кнеза Павла, отео још стотинак хектара земље.

Кнез Александар и Кнегиња Јелисавета, што је и нормално, не помишљају да се споре око туђе имовине, него само да дођу у посед онога што им је од оца остало. Значи, ради се о дворцу и шездесет хектара земљишта за које постоје детаљни цртежи. Питање намештаја Кнеза Павла и слика које су се налазиле у дворцу, како каже наш извор из цивилног кабинета Кнеза Александра, решаваће се касније, заједно са другим питањима.

Мада су реакције из Словеније, после првих текстова у нашој штампи о постојању тужбе, биле доста жустре, Кнез Александар и Кнегиња Јелисавета су одлучили да тим поводом не дају никакве изјаве, имајући на уму да је њихова тужба у рукама правде и да би требало сачекати одлуку суда за који су њих двоје убеђени да је праведна.