|
|
Александар Секацки
ТИШИНА НА БАЛКАНУ
Нико не зна колико ће још трајати ова сумњиво тиха тишина - она
нам даје времена за доношење непристрасне оцене, али непристрасност
је у политици варљива величина. Ма како било, последњи рат у миленијуму
показао се као својеврсно огледало у коме су се одразиле извесне
одлике савремене цивилизације које су раније биле невидљиве. Покушаћемо
укратко да опишемо одраз настао у огледалу, почев од регионално-политичких
контура, па све до његових метафизичких особености.
На регионалном плану исход рата изгледа сасвим јасан. Југославија
је претрпела безуслован пораз. Уништена је економска и војна инфраструктура,
наставља се међународна изолација. Србија је заувек изгубила покрајину
Косово - и та чињеница се мора признати, без обзира на то што
је Југославија задржала над њом формални суверенитет. Наравно,
нема начина да се измери духовни потрес: јасно је само да се он
може упоредити са збуњеношћу бивших совјетских грађана после распада
СССР.
Исто толико безусловна изгледа и победа косовских Албанаца: као
прво, она је извојевана туђим рукама, а, као друго, богато је
плаћена. У износ добијених дивиденди спада како дугорочни програм
асигнација за обнову економије Косова, тако и стечене симпатије
читавог прогресивног човечанства - истина, по свему судећи, краткотрајне.
На ваги будућности може изгледати још важнији један други фактор
- формирање значајне албанске дијаспоре у већини земаља Западне
Европе.
Међутим, одредити победнике и губитнике изван самог балканског
региона, већ је знатно теже. Рекло би се да су Сједињене Америчке
Државе још једном демонстрирале своју способност да успоставе
светски ред; потврђена је и ефикасност једног таквог миротворачког
инструмента какав је НАТО. Непристрасне посматраче је посебно
запрепастила дисциплина млађе сабраће из блока - под привидно
демократском процедуром доношења одлука разоткрила се гвоздена
воља Старијег брата: руководиоци Варшавског уговора су својевремено
могли о томе само да сањају. Успех акције је још више повећао
жељу бивших совјетских република да постану "пуноправни партнери":
показало се да је могуће прикључити се победницима не излажући
се при томе ни најмањој опасности.
Па ипак, у дугорочној перспективи се може испоставити да резултати
балканског рата за Сједињене Државе и нису баш толико пријатни.
На граници двају миленијума дошло је до важног преседана који
може да промени структуру међународног права: први пут се показало
да је могуће војно мешање у унутрашње ствари неке земље без санкција
УН, али, наводно, у име читавог прогресивног човечанства. Ступање
на ратну стазу изгубило је карактер нечег ванредног, сада није
обавезно да постоји претња националној безбедности, чак ни као
изговор. Настали преседан је одмах искористила Индија, започевши
без икаквих "претходних консултација" бомбардовање Кашмира.
И ко сада може да докаже да се ту не ради о решавању аналогног
задатка аналогним средствима? Нема никакве сумње да ће наредни
век обележити многобројне високопрецизне хуманитарне акције, остварене
са висине птичјег лета. У ствари: шта ако неко одједном почне
да угњетава етничке Кинезе који живе у Сингапуру? Или Тамилци
који живе у Шри Ланки затраже хуманитарну подршку свог права на
аутономију? Пре је било могуће само саосећати с њима и помагати
им материјално, а сада и сасвим конкретно и високопрецизно.
Управо та новооткривена околност не допушта да се Русија једнозначно
сматра губитницом. После геополитичког слома (распада комунистичке
империје) сви каснији дипломатски неуспеси, укључујући и балкански,
могу се сматрати суштим ситницама. Колико ће их још бити... Зато
треба истаћи неке тековине. На пример, сасвим је очигледно слабљење
илузија у погледу савезника и добронамерника Русије - свако трежњење
је на крају крајева корисно. Али, наравно, највећа сигурност је
стечена захваљујући том новом преседану. Да није било њега, тешко
би се усудила да се тако одлучно позабави Чеченијом. Јасно је
да су садашњој војној акцији претходили догађаји у Дагестану и
експлозије у руским градовима - али, сетимо се, својевремено је
управо терористички акт Шамила Басајева (заузимање болнице у Буђоновску)
постао преломни моменат, после којег је убрзо уследила и срамна
капитулација.
Заиста, данас је јавно мнење земље више него икада јединствено
у погледу чеченског питања; нешто слично је последњи пут виђено
једино у борби ГКЧП.1
Али
то јединство је стварано и лагано сазревало у антиНАТОвским манифестацијама,
у нарастајућој недоумици поводом балканског рата. А, што је главно
- постало је сасвим јасно да је у погледу избора арсенала ту јасноћу
унео председник Клинтон. У извесном смислу, управо њему сада може
да буде захвалан генерал Шаманов.2
Уопште, ако применимо терминологију Данила Андрејева, мора се
истаћи да је врхунац пада воље за државност прошао: док су трајала
бомбардовања на Косову, негде у инферналном слоју рођен је Жругр
Четврти, нови уицраор Русије - подземно чудовиште, гарант руске
државности. Он је засада још младунче, али већ увлачи у себе порције
гавваха (верноподаничких емоција) и јача из дана у дан.
Вратимо се сада Европи. Ако је за Америку балкански рат постао
игра са нултим добитком (у геополитичком смислу), за Европу се
- у истом смислу - тај добитак показао очигледном негативним.
Још једном се испољила чињеница потпуне војне зависности од САД:
овде су се као најтачнији барометар показале берзе и друге финансијске
институције. Нада у то да ће европска валута бити једнако чврста
као и долар пропала је још пре него што се и заметнула.
Али оно што је основно је опет преседан - овога пута сасвим друге
врсте. Оно што се догодило са Србијом, скоро свака европска земља
треба да доживи као "звоно које звони за тобом". Сетимо
се кратке предисторије. Почетком педесетих година југословенски
лидер Тито је пружио уточиште (тачније речено, позвао) албанске
избеглице у покрајину Косово насељену скоро искључиво Србима.
Даље се све одвијало потпуно исто као у руској бајци - оној у
којој је зец имао колибу од прућа, а лисица колибу од леда.3
Прошло
је неко време, лисица се угрејала и почела да тера зеку из колибе...
У спор се умешао петао, али за разлику од свог прототипа из бајке,
галски (назовимо га тако) петао је поступио другачије: он је пригрлио
лисицу, шутнуо зеца из куће, а истовремено га избацио и из заједничког
европског дома - да не прави гужву. Рано се радујеш, петлићу:
зец се, наравно, више неће вратити, али лисица... проћи ће неко
време и она ће се дочепати и тебе.
И сада би било умесно да се скрене пажња на оружје које се показало
као најефикасније у последњем балканском рату. Конструисана је
бомба са успореним дејством, способна да изведе усмерену демографску
експлозију. Брзина ширења експлозивног таласа - 50 година - у
размерама светске историје представља само тренутак. И може с
рећи да су све бомбе из авиона падале у левак, образован демографском
експлозијом, која је самим тим предодредила исход рата. Ратно
испробавање суперсавременог оружја је прошло успешно и нема никакве
сумње да ће у ратовима XXI века ново оружје директног геополитичког
дејства наћи најширу примену.
Узгред, постоји и искуство другачијег решавања проблема попут
косовског. Ради се о промени стратешког курса Израела после одласка
Бегинове владе. По савету Мосада, најбоље обавештајне службе света,
била је донета одлука да се Палестинцима врате територије које
су држане више од четрдесет година и које по уставу улазе у састав
државе Израел. Разлог је прост: екстраполација демографске ситуације
за наредних сто година показала је да ће крајем наредног века
сваки пети становник Израела бити Јеврејин... И садашњи споразум
са Палестинском ослободилачком организацијом се може сматрати
превентивном мером, предузетом зато да се деактивира бомба са
успореним дејством. Управо је експлозија такве бомбе унаказила
Србију и смртно ранила Југославију.
Сада је јасно зашто су последице балканских догађаја принципијелно
различите за Европу и за Америку. Сједињене Државе (које су, између
осталог практично одбиле да приме албанске избеглице) имају огромно
тровековно искуство у асимилацији и скоро апсолутни државни инстинкт
очувања националне идентификације. Ту је немогуће применити бомбу
успореног дејства, пошто је немогућа усмерена демографска експлозија,
међуетнички и међурасни свет је у целини прошао сва испитивања
на издржљивост. Али Европа...
У многим кантонима Швајцарске, Албанци већ сада представљају
најбројнију националну мањину; вероватноћа њиховог повратка на
Косово није ништа већа од вероватноће повратка провинције Косово
у састав Југославије. Али није у томе ствар. У земљама Западне
Европе живи огроман број емиграната, дошљака из земаља трећег
света: они су почели да "освајају нове територије" отприлике
у исто време када је Тито позвао Албанце на Косово. Да ли су,
на пример, Турци који су живели и живе у Немачкој пожелели да
постану држављани и добивши држављанство, постали прави Немци?
Вероватно постоје некаква социолошка истраживања о томе. Али,
у суштини, они нису имали никакве друге могућности (осим у случају
гастарбајтера који су унапред одлучили да ће зарадити новац и
вратити се у домовину). Исто тако стоје ствари са Арапима у Француској,
с Курдима у Шведској и, морам да кажем, с Албанцима у Србији.
Пре пет година би сваки аналитичар тако рекао. Али сада ствари
стоје другачије.
Звоно је зазвонило: за сада, они које је то звоно осудило ликују
и празнују победу. За сада, ни европски интелектуалци последњег
хуманистичког таласа нису у њему препознали посмртне ноте (далеко
су они од аналитичара Мосада), ни сами "принудни исељеници"
нису чули зов нове наде коју им пружа косовски преседан. Али прозрење
није далеко.
Данас Срби могу да се теше (једино што им је остало) слутећи
сладострасне слике на крају наредног века. Ево, на пример, Албанци
који одавно и компактно насељавају кантон Ури, почињу да траже
од међународне јавности заштиту својих права. Питаће је: зашто
ми у својој историјској домовини морамо на универзитету да слушамо
предавања на страном језику? И, уопште, с каквим правом Швајцарци
нама управљају? Управо таква питања су постављана међународној
јавности пре две године на Косову).
Даље. Ако су Албанци који живе у Србији названи Косоварима (још
пре него што ће добити Косово), потпуно логично се може претпоставити
да ће "Косовари" који насељавају поменути кантон бити
названи Уријцима, а сви који саосећају са несрећним староседеоцима
ће то име подржати. И ко ће после тога имати нешто против давања
аутономије правим Уријцима? Још ће бити добро ако се буде тражила
само аутономија...
Јасно је да се наведени пример може сматрати прилично условним
- али нимало претераним. Највероватније, неће ни бити потребно
да се чека крај века - расплет спора за право наследства дивне
Француске ће започети много раније. Историозофске претпоставке
Освалда Шпенглера у погледу Сумрака Европе су, најзад, изашле
на сасвим практичну раван и дошле на дневни ред.
У том делу разматрања геополитички хоризонт лагано прелази у
метафизички. Јер, осим свега осталог, рат на Балкану је демонстрирао
свеошту кризу хуманизма - у оном његовом поимању које је постало
доминантно у другој половини XX века. Некада офанзивни поглед
на свет који је рушио бедеме теократије и тоталитаризма, постепено
је сведен на гомилу актуелних фраза-заклетви, које се, уз то,
никада не изговарају до краја.. Дежурне пароле маскирају недостатак
храбрости и декаденцију политичке воље.
Зауставимо се на неким моментима показане немоћи која увек одликује
епохе сумрака. Почнимо од инфлације људског достојанства, јер
је управо представа о човековом високом статусу чинила главни
садржај хуманистичког изазова епохе Ренесансе. И двеста година
касније девизу тог доживљаја света формулисао је Гете: "Само
је онај достојан живота и слободе, ко сваки дан за њих иде у бој."
Ми смо сада постали сведоци тријумфа потпуно супротне тезе. Банализован
и обезвређен статус правог човека се разбацује десно и лево; неприметно
је пређена граница која дели феномен равноправности од његове
самопародије, граница после које се обесмишљавају сами принципи
потврђивања људског достојанства.
На први поглед дирљива подршка Албанцима изгледа као тријумф
демократије: покровитељство (и то какво) пружено је угњетеним
и пониженим, а угњетачи су најенергичније стављени на своје место.
При томе, сви егостички назори као да су остали по страни - ради
универзалности апстрактног принципа. Пароле нових левичара оваплоћене
су у живот на нивоу инстинкта свакодневности и постале центри
унутрашње цензуре; рекло би се да је начињен видљив помак и у
хуманизацији људске природе као такве, у стварању синтуре - да
употребимо тај изванредан термин Станислава Лема. Ево како знаменити
фантаста и футуролог дефинише синтуру (синтетичку културу): "Етификација
човекове средине, као и уживалачко-принудних технологија и технологија
које апсорбују зло, узете све заједно, чине синтуру") (Преглед
на лицу места). Према Станиславу Лему, хуманизам рађа синтуру
приближно исто онако неизбежно, као што социјализам у складу са
Марксовим учењем прелази у комунизам. У одређеном моменту, рационализовање
животне средине долази чак до стадијума хедопраксије - расподеле
среће према распореду... Али свака битна промена у екологији ноосфере
има и своје тамне стране - закон промене добрих намера од Хегеловог
времена није изгубио своју делотворну снагу. И балкански рат на
крају миленијума представља директну последицу изрођавања хуманистичких
принципа у принципе синтуре.
Покушаћемо да васпоставимо основне путоказе који воде ка етификацији
човекове средине и, истовремено, како је говорио Ниче, ка већем
разређивању оног дела неприкривене истине коју смо спремни да
поднесемо. У зависности од тога колико се свима осталима олакшава
приступ овладавању истим правима, каква имам ја, смањује се узајамни
интензитет напора потребних за идентификацију. У извесном моменту
идентификациони знаци Другога губе своју одређеност и постају
произвољно помешани; самим тим појављује се могућност за вољну
и невољну фалсификацију. Док се у првом плану успешно бране и
афирмишу права жена, националних и сексуалних мањина, инвалида,
рехабилитованих преступника, у задњем плану се развијају много
глобалнији процеси брисања граница између бића и личности. Дизниленди
као најважнији васпитни комбинати, компјутерске игре, Холивуд,
успешно решавају задатак припитомљавања свега дивљег. Ми видимо
како с нама радо разговарају добре зверчице, мали монструми, даносаурушчићи,
позивајући нас на конструктивно разматрање и разумевање њихових
проблема. Нема ничег простијег: треба само да научимо да се "трансформишемо"
- тако се сада назива убрзан и лак прелазак на биће-за-другога.
Трансформисање управо и јесте прва операција која означава прелазак
са хуманизма на стварање синтуре. До овог момента постиндустријском
друштву ништа радикално другачије у другим културама више није
остало: маске афричких ратника висе у музејима, култ вуду и панк-атрибути
су успешно стилизовани за безбедно свакодневно коришћење. И веома
жалимо, просто нам је до суза жао диносауруса - толико су они
били слатки, а не као ови савремени фалоцентристи и остали Срби.
Већ су се појавили први симптоми ублажавања односа према вампирима;
из неких цртаћа следи да они такође нису ни за шта криви, они
само желе крв и вероватно се тај проблем може решити конструктивно
у духу Дејтонских споразума. Ипак, симболом свега што се догађа
треба сматрати Парк из доба Јуре - у њему проклети ловокрадице
угњетавају безазлене бебе-гуштеролике звери. Али хуманизам тријумфује,
ниткови на крају крајева бивају поједени или преполовљени: тако
им и треба. Ја мислим да тај Спилбергов филм и војна операција
Веслија Кларка представљају метафизички сродне појаве. И једно
и друго је пренето у припитомљени простор из незнане даљине, и
једно и друго се одвија на екрану (на монитору), и једним и другим
се управља преко тастера.
Губљење навике да се Други идентификује, на наше очи доводи до
духовне демобилизације. Ако изненада пчеле, које су дужне да скупљају
мед, открију своју особину да уједају - и при томе одбију да се
трансформишу, без обзира на саосећајност која им се указује, те
неисправне пчеле ће бити уништене притиском на дугме. Лакоћа пребацивања
слике провоцира ширење кодекса синтурне правде, бића која се трансформишу
избегавају освету. А диносаурушчићи расту, пребивајући до одређеног
времена у пози покорности као у чврстој љусци, ојачавјући демобилизацију
и инфлацију људске оригиналности.
Човек који није научио да коегзистира са опасношћу, да брани
своју оригиналност пред лицем смрти и пред лицем Другог (а једино
тако се може стећи достојанство), већ је направио корак ка аморфном
трансформеру. Али не сме се подлећи његовој трпељивости и мекоћи
карактера: ако и најмања реална опасност (у виду неисправних пчела)
одједном продре у његов припитомљени простор, смушени становник
синтуре без икаквог устручавања може почети да се понаша "као
лудак са бритвом у руци".
Европа је показала своју хуманост у најхуманијем рату. Уколико
се, наравно, хуманост састоји у томе да се покаже сажаљење према
прикованом Минотауру, да се он ослободи, нахрани и да му се покаже
пут из лавиринта. После, када изађе на слободу, Минотаур ће и
сам знати себе да храни.
Превела с руског
Мирјана Грбић
Белешка о аутору:
Александар Секацки је петербуршки философ. Рођен је у Минску
1959. године. Уписао се на Лењинградски државни универзитет 1975.
године, а завршио га 1990, пошто је био избачен због антисовјетске
агитације и пропаганде. Радио је као грађевински радник, стекавши
многе корисне вештине за своју будућу професију (био је чувар,
ложач, филмски оператер, заваривач, пастир, итд.) и тако јачао
на филозофском попришту. Сада предаје на Филозофском факултету
санктпетербуршког универзитета. Основне области његовог интересовања
су: лаж, рат, порнографија, шпијунажа, самозванство, умишљеност.
Прва књига његових есеја носи назив Саблазан и воља (Бореј-Арт,
Санкт-Петербург, 1999), а друга Три корака у страну (Амфора,
Санкт-Петербург, 2000).
Чланак Тишина на Балкану написан је 2000. године и скинут је
са Мреже, у преводу Мирјане Грбић објављен у Књижевном листу
бр. 3 од 1. октобра 2002. у Београду
|
|
|
