Слободан Турлаков

Водич за Србе почетнике

(1804 – 1941)

Део III

1904, 8. септембра. Крунисање краља Петра у Београду. Тиме је довршена прослава 100 годишњице Првог српског устанка, започета 14. феб. у Тополи. Током свечаности у Београду приређена је и прва југословенска ликовна изложба. Био је то први куцај на она врата, кроз која ће улазити и ући југословенство, та опака и неизлечива наша рак рана, што ће временом тако метастазирати да ће уништити и најмање здраве ћелије на српском организму.

1904, 27. новембра, Никола Пашић опет председник владе. Други пут у својој каријери, и први пут под новом династијом. Наравно, вештим маневрима, он је истиснуо млаког и свиленог Грујића, срушио коалицију са самосталцима, и завладао са својим старим радикалима, што је такође био његов занат: час је стварао, а час растурао коалиције, како му је кад требало.

Током 1904. Пашић, што у својству министра ин. дела, што као премијер, утаначује четири сусрета краља Петра са бугарским кнезом Фердинандом, што је била наша прека потреба, с обзиром да су све земље, укључујући и Русију, повукле своје посланике из Београда, како би нас приморали да казнимо заверенике. Како је бугарска била вазална земља, то и није био неки нарочити дипломатски успех, али је баш зато, Фердинанду импоновало да се састаје са једним – краљем, награђајући, тајно, Пашићеву предусретљивост, прстеном и медаљоном (40 хиљада франака).

Што се тиче, тог „дипломатског штрајка”, он је изазван и нашом глупавом сервилношћу пред страним дописницима, којима је дато „да завире у сваки ћошак, и да чују оно што треба и не треба; наши су се људи утркивали ко ће пре и више задовољити хистеричну радозналост тих новинарских хртова…”, па се тако сазнало да је у атентату учествовао и VI пеш. пук који је носио име румунског краља Карола, који се сместа одрекао те части, уз то, грдна већина дворова наредила је дворску жалост за убијеним краљем и краљицом, а енглески краљ Едвард се „нарочито … ужасавао пред фактом да су официри убили и једну жену!”…

1904. 12. јан., Покренут дневни лист Политика, главни уредник Владислав Рибникар, у сарадњи са братом Дарком (обојица херојски погинули у Првом светском рату, први 1. септ, а други 31. авг 1914, као рез. капетани, пошто су у балканским ратовима обојица били тешко рањени)који ће са прекидима током окупације 1915–1918, излазити све до 6. априла 1941, а и касније, по ослобођењу, до дана данашњег, и као такав најстарији, па самим тим и најпопуларнији српски лист. За разлику од остале штампе, која се одликовала грубим и оштрим нападима и подметањима, Политика је од почетка увела један „миран, озбиљан и одмерен” грађански и ванстраначки тон, непрестано остајући чистих националних побуда, што ће се нарочито показати у време анексионе кризе 1908. и током каснијих ратова. Потом, између два рата, постаће барјактар југословенства, а после убиства краља Александра почеће да кокетира и са тзв. напредним круговима, блиским комунистима, што ће је почев од 1944. одвести потпуно у партијске воде, када се срозала до сарадника и главног пропагатора антисрпских идеја, и тако изгубити нит са српским национализмом својих оснивача.

Уз „Политику”, као прави близанац, појављује се Правда(1. окт. 1904) која ће такође излазити за све време до 1941, с тим што ће после 1915. наставити своје излажење и у Солуну (1916 – 1918), да би се прва огласила после ослобођења 1918. у Београду. За разлику од „Политике” која је, за све време, била формално ванпартијски лист, „Правду” је основао напредњачки министар, Павле Маринковић, али је званично напредњачко гласило постала тек половином следеће, 1905. године, а била је једно време и на буџету књаза Николе. Између два рата, „Правда” је политичко информативни вечерњи лист, грађанске оријентације, који је лавирао између „Времена” и „Политике”, имајући видно место у ондашњој штампи.

До Првог светског рата, „Политици” и „Правди”, конкурисали су у стварању јавног мњења, углавном партијски листови, али у највећој мери „Дневни лист”(1887 – 1914), поготову од кад је постао орган самосталаца, који је по жестини свог ангажмана превазилазио и ранији „Одјек”, нарочито кад га је уређивао Стојан Протић, или „Самоуправу”, док је уређивао Пера Тодоровић, а после њега Стојан Протић.

Уопште, сва наша штампа, поготову до Првог светског рата, доприносила је у великом степену узајамном партијском сатирању, без икаквих скрупула, имитирајући у том погледу бечку и пештанску, којој није било равне. У том колу било је поред званичних партијских листова и других, „независних”, али са истим укусом и неодмереним и превртљивим начелима, као Мале новине (1888 – 1903), Вечерње новости(1893 – 1911), Мали журнал (1894 – 1914), Београдске новине(1895 – 1911), Штампа(1902 – 1914), Балкан(1908 – 1914)… Од свих њих се издавајао Трговински гласник(1891 – 1914), као један веома озбиљан дневник, који, мада се углавном бавио привредним проблемима и вестима, није запуштао ни остале области, имајући увек одличне и културне сараднике.

1905, 27 феб., Велика школа прераста у београдски Универзитет, са своја већ постојећа три факулета: Филозофским, Правним и Техничким, са 16 редовних и 18 ванредних професора, и 788 студенета. Први ректор био је Сима Лозанић, редовни професор хемије.

1906. 30. маја. Пензионисање главних завереника. После упорног инсистирања Енглеске, са којом су се и остале земље сагласиле, краљ Петар је тешка срца пензионисао: пук. Дамњана Поповића, команданта Дунавске дивизије, пук. Александра Машина, начелника Генералштаба, пук. Леонида Соларевића, управника Војне академије, пук. Петра Мишића, гувернер престонаследника, п. пук. Луку Лазаревића, команданта београдског гарнизона, док је генерал Јован Атанацковић, канцелар краљевих ордена, сам поднео оставку. Сви су пензионисани са пуном платом, а кажу и да их је краљ Петар лично наградио са 300 хиљада динара, што је невероватна сума, за једног краља – тврдицу, уз то још и сиромашног. Али, ипак, они су га довели на престо!

Тиме су обновљени дипломтаски односи са Енглеском, а потом су се и остали дипоматски представници вратили у Београд.

Пашићу је одговарало то пензионисање, јер су у међувремену завереници постали тзв. неодговорни елементи, који су владали не само војском, већ су захтевали да постану трећи чинилац у земљи, уз краља и Скупштину тј. владу. Остало му је било да рашчисти и тзв. краљеву камарилу, у којој су главну реч, поред завереника, краљевог брата кнеза Арсена, водили краљев секретар и шеф Пресбироа, Живојин Балугџић и Јаша Ненадовић, краљев повереник и саветник, још из времена пре 1903, које је „најурио” у дипломатију, уз 30 хиљада франака државног бакшиша. Ова последња двојица били су у А/У служби, што није био редак случај, чак пракса.

Вукашин Петровић, некадашњи министар, отворено је саветовао Пашићу да буде практичан и разуман: „Немој да се заносиш простачким схватањима, као да би то било издајство. Јер, на крају крајева, А/У влада сазнаје све што је интересује, не само код нас, већ и у свету. Па зашто јој онда не изаћи на сусрет и казати јој са меродавног места истину, уместо да пабирчењем долази до ње, уз опасност тенденциозних вести, које нама увек шкоде. Ако А/У дипломатија добије доказа да си према њој благонаклон, и они ће према теби то бити”…

А/У посланик, Форгач, тврдио је у својим извештајима, да су у Србији, почев од председника владе до последњег дијурнисте”лакоми на пару. „Новац је у њима потискивао свако патриотско осећање”…

Иначе, питање завереника ће и после пензионисања главних организатора пуча, остати доминантно у нашој унутрашњој политици. Иако формално ван власти, они су после успутних и краћих наслањања на радикале, временом нашли чвршћи и трајнији ослонац у самосталцима, као борбенијем, принципијелнијем и бунтовнијем делу некадашњих радикала. Са самосталцима ће бити близак и војвода Путник, а због блискости са завереницима, и сам Краљ ће бити њима наклоњенији.

1906. Почетак царинског рата са Аустроугарском. Трговински уговор са А/У, који је за нас био животно питање (преко 40 % извоза – претежно свиња – на њу је отпадало), истицао је у јануару 1906, и већ се током 1905. навелико о томе мислило, па и преговарало. Али, како је А/У условљавала обнову уговора набавком њених топова, то су преговори прекинути. Поготову што је наша комисија установила да су од три понуђача топова, Круп – Немачка, Шнајдер Крез – Француска, Шкода – А/У, последњи најгори. Како су још Французи обезбедили Србији кредит њихових банака, то су купљени њихови топови, чиме се Србија решила аустријских уцена, али је тиме отворен тзв. царински рат. Наиме, А/У је 24. јуна 1906. затворила границу за наш извоз свиња.

Био је то тежак ударац. Ипак, нађен је срећан излаз. Пашићева влада је протурила кроз Скупштину одобрење ванредних кредита за увећање броја вагона и локомотива, како би наш извоз био усмерен на Солун, а одатле у западне земље, чиме је економска криза изазвана царинским ратом, ако не преброђена, а оно знатно ублажена…

Како се већ увелико одомаћило, код радикалских влада, да се свака државна набавка, редовно претварала у неку корупционашку аферу, то се и око ове топовске лиферације, изродила незапамћена политичка битка и унутар Скупштине а и у јавности, јер се радило о великим парама, па су сви веровали и о великом миту. У свему томе велики удео су имали ондашњи листови, посебно „Штампа” коју је плаћала А/У влада. Како је заступник Крупа био некадашањи завереник, пук. Мишић, који је у међувремену постао и радикалски посланик, а заступник Шнајдера исто тако завереник, пук. Дамјан Поповић, то је између њих дошло и до ширих и дубљих сукоба. За свој неуспех у лиферацији, Мишић ће се, међутим, жестоко осветити Поповићу, на солунском процесу, као председник суда.

1908. Арнаутска буна. Западне силе а и Русија, плашећи се нових великих сукоба, за које још нису биле спремне, захтевале су статус кво и реформе. Као реакција на младотурски национализам и централизам, јавила се арнаутска буна, за захтевом на самоуправу, која је за нас Србе биле нарочито погубна, јер је влада упорно одбијала да наш тамошњи народ наоружа, остављајући га беспомоћног пред турским и арнаутским злочинима. Да ствар буде чудовишнија, наше владе давале су издашно и оружје и новац Арнаутима, верујући њиховим „бесама” да ће штитити наш живаљ од турске обести, иако су српски конзули свакодневно извештавали да су арнаутски злочини већи од турских, непрестано запомажући да се и наш народ наоружава. Као и обично, наше су се владе руководиле захтевима међународне заједнице, које су захтевале мир, и свесно су жртвовале наш живаљ, бојећи се да он са оружјем у руци, не подлегне непријатељским „провокацијама”.

1908, 23. септ. Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине. Има мишљења да је национализам Младотурака натерао А/У на анексију БиХ, јер су се, наводно, плашиле да ови не затраже повратак те још увек званично турске провинције. Наравно, то су приче, А/У је имала и ширих амбиција, да преко Санџака, долином Вардара, избије на Солун.

Иако су наша званична усмерења, још од Тајне конвенције, 1881, била упућена на југ, према Старој Србији и Македонији, ипак интимно у свести нашег народа, хучала је Дрина, као неприродна и неодржива граница. Отуда и није чудо што је Анексија узбудила наше духове преко сваке мере. Сви су хтели, и старо и младо, на Дрину, па макар сви изгинули у борби са далеко надмоћнијим непријатељем. Одједном је завладала свест: боље храбро изгинути, но срамно одумирати! Један величанствен и фаталан хероизам, бајроновског кова! Рат је постао императив целе једне генерације. То одушевљење било је тешко зауставити, оно је бујало и куљало са свих страна, као елементарна непогода. Патриотизам и ратничко одушевљење, распаљивали су и Ракићеви стихови до кликтавости.

Данас нама
кажу, деци овог века,

Да смо недостојни
историје наше,

Да нас захватила
западњачка река,

И да нам се
душе опасности плаше.

Добра земљо
моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај
те воли! Јер зна да си мати;

Јер пре нас
ни поља, ни кршеви голи,

Не могоше
другом свесну љубав дати.

И данас, кад
дође до последњег боја

Неозарен старог
ореола сјајем,

Ја ћу дати
живот, отаџбино моја,

Знајући шта
дајем и зашто га дајем…

Ту је и Дучић, са позајмљеним насловом из Француске револуције: „Београђани, отаџбина је у опасности”, да њиме разастре свој плам:

„Данас се тражи реч нас свију, реч којом ћемо изјавити да смо готови пре изгинути, да смо спремни пре одрећи се сами себе, својих живота и својих имања, своје слободе и своје државе, пре но што ћемо дозволити … да нам грабљивица сусетка и даље чупа део по део меса са нашег раскрвављеног тела”.

Ту је и престонаследник Ђорђе, да са споменика Кнезу Михаилу, који је тих дана зборно место свих патриота, загрми:

„Ко хоће да живи, нека мре, ко хоће да мре, нека живи!”.

Ту је и Нушић, који уписује добровољце у своју „Легију смрти”, са хиљадама пријављених, ту је он и са својим комадом „Хаџи Лоја” или „реч у своје време”, како је сам назвао ту своју борбену и патриотску агитовку. Постоји једна фотографија на којој се око споменика Кнезу Михаилу, између непрегледног света, види Нушић на белом коњу, како агитује и распаљује патриотско одушевљење…

Било је то нешто невиђено и недоживљено. Један Београд који пламти и блиста као обједињена и уједињена буктиња свих плама његових грађана…

За нашу владу, анексија није дошла изненада. Руски мин. ин. дела Извољски, обавестио је нашег премијера др Милована Миловановића не само да се она спрема, већ и да је неминовност, коју ни Русија не може да спречи. Једино што нам, по њему остаје, јесте да тражимо као „надокнаду”, за губитак Босне, један коридор, којим бисмо изашли на море, и тако се ослободили уцена у спољној трговини од стране А/У.

Миловановић, као један реалан политичар, да избегне оно најгоре, поготову што се и Русија извлачи, покушао је да дође до тог несрећног и несразмерног „поравнања”, бар у том тренутку, поготову што је и сам цар Николај II рекао, да ће А/У остати у БиХ привремено.

Иако се око анексије дигла велика прашина, чак се говорило да је тиме знатно и битно поремећена европска равнотежа успостављена и гарантована Берлинским уговором, све се ипак свело на буру у чаши воде. Распоред снага је био такав, да је признат свршен чин, па ни наш несрећни Миловановић није успео са својим коридором. А/У није дозвољавала, уз помоћ Енглеске. Шта више, притиснути са свих страна, морали смо, 18. марта 1909, да изјавимо како Анексијом нису погођени наши витални интереси!

Треба подвући, да је година 1908. била најчаснија у аналима наше штампе. А/У није успела ни један лист да поткупи. Патриотизам је победио, а можда и страх од публике. У сваком случају, „благодарећи” анексији, пред заједничком опасношћу, дошло је до наглог обједињавања целе земље, која је пре тога била грдно разједињена, када је свак вукао на своју страну, и у влади, и у НС, и у војсци, крај једног немоћног краља, који је колико желео, толико од странака и примораван да буде уставни владалац, дакле неми посматрач догађаја.

Са тим споља изазваним јединством, ми смо се и национално окупили и прожели, тако да смо далеко сложнији и орнији ушли у балканске ратове.

Користећи се анексионом кризом и општом европском пометњом, кнез Фердинанд је, 5. окт. 1908, прогласио Бугарску независном, а себе за краља.

1909. 15. марта, Абдикација престонаследника Ђорђа. Краљ Петар, после своје абдикације, 1914, поверио је свом ађутанту: „Ђорђе је моја крв, а Александар крв његовог деде” (Николе), што може бити тачно, ако се зна да је Јаша Ненадовић, његов блиски рођак, тврдио да је Петар у младости био „дивља животиња”, дакле – Ђорђе, који је због тог и таквог импулсивног темперамента и био приморан да демисионира, јер је на мртво име пребио свог посилног, Стевана Колаковића.

Око овог одрицања престонаследништва, развила се многа дискусија, било је чак и угледних правника који су тврдили да је оно противуставно. Иначе, о самом Ђорђу, колале су свакојаке приче, новине су биле пуне његових ексцеса и ексцентричности, али одједном је порастао у очима народа, кад се, у време анексионе кризе, исказао као велики патриота, држећи искрене и запаљиве говоре, што, иначе, као престонаследник, није смео да чини.

И тако је, краљевић Александар проглашен за престонаследника, што је и завереницима, изгледа, одговарало, јер је у то време био њима близак.

1911, 9. маја основана организација „Уједињење или смрт”, популарно звана – Црна рука. Има доказа да се још 1909, одмах после анексије, разговарало о једној тајној организацији, која ће ефикасно радити на уједињењу Српства. Ипак, она је формално основана тек 9. маја 1911, у Београду. У њој је било више грађана, но официра, од којих се нарочито истицао књижевник, профеор и новинар Љуба Јовановић – Чупа… а били су ту још и вицеконзул Богдан Раденковић, Милан Прибићевић, пук. Петар Живковић, п. пук. Велимир Вемић, мајор Драгутин Димитријевић – Апис, кап. Воја Танкосић…

Организација је имала свој Устав, у чијем првом члану стоји: „У циљу остварења народног идеала, уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај који искрено буде служио овој идеји… У чл. 4 стоји: „За испуњење овог задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој”…

У то име, Апис је обавестио Пашића, тада председника владе, о постојању њихове организације и њеним циљевима. Тврди се да му је Пашић одговорио: „Ви можете радити, али бићете ухапшени када ми то будемо хтели”, што се и остварило, шест година касније, у Солуну. Ишао је и код Миловановића, тадашњег мин. ин. дела, али, са потпуно другачијим резултатом. Др Милован Миловановић, био је један од најобразованијих и најспособнијих наших политичара, који је, на жалост, погрешно изабрао странку за своје деловање. Одиста, он са својим светским манирима, из којих су произлазили и политички, засновани више на дипломатији, но на грубој сили и вашарској купо продаји, није се могао уклопити у радикалска мешетарења, иако је последње три године свога живота, био у влади, у последњој години чак и њен шеф, упркос свакојаким и уобичајеним смицалицама које му је Пашић приређивао. И преко Посланичког клуба, а и преко странке, коју је држао гвозденим рукама, поготову после Земаљске конференције 21. нов. 1911. у Београду, када већ није био на влади.

Кажу да је Миловановић том приликом рекао Апису: „Ставите ви мени млади пријатељу, ту вашу организацију на расположење, и немојте чинити ништа што би мене могло да узнемири у мојим плановима, па ћу вам ја показати шта Миловановић може да учини за Српство”. Све до његове смрти 18. јуна 1912, блиско су сарађивали.

1912, 6. окт. почео рат са Турском. Ратом против Турске желело се да се она протера са Балканског полуострва, што је била једина трајна гаранција за слободу његових православних народа. За тај и такав рат, нужно је било да најпре дође до споразума између Србије и Бугарске, и он је после многих натезања и ценкања, у којима смо ми, као и обично и по правилу, попуштали и уступали, склопљен, најпре у виду „Уговора о пријатељству и савезу”, 29. феб. 1912, а потом и Војне конвенције 19. јуна 1912, дакле дан после изненадне смрти нашег председника владе и мин. ин. дела, др Миловановића, идејног творца овог Савеза.

У тајном делу Уговора, у другом члану стоји, да „Србија признаје Бугарској право на територију источно од Родопе и реке Струме; а Бугарска Србији право на територију северно и западно од Шаре планине”(до Јадранског мора). То су биле тзв. неспорне зоне. Између њих била је тзв. спорна зона. Што се те „спорне зоне” тиче, Србија се обавезала, уколико у тој зони не буде била могућна аутономија, да не тражи за себе ништа преко (одн. јужно од) линије Крива Паланка – Охрид, што би значило да смо пристали, да, у том случају, Бугарима припадне Кратово, Штип, Велес, Прилеп, Охрид и Битољ, те према томе не бисмо имали границу са Грчком… и све то уколико руски цар одобри, који је споразумно одређен за арбитра. Другим речима, цело наше интересовање свело се на излазак на Јадранско море, што је била фатална грешка, али и наивна рачуница.

Уопште, Руси су на време били упућени у ове преговоре, не само да би били евентуална арбитража, већ и да сами не би правили неке проблеме, тајно се договарајући са А/У.

Треба рећи да се сиромах Миловановић грдно залагао да Бугари прихвате универзалност савеза са нама, тј. да ће Војна конвенција важити и у случају А/У напада на Србију, па дакле и њихова обавеза да нам дају помоћ, што је мало ко веровао.

Почетком септембра 1912, балкански савезници предају колективну ноту Турској, у којој траже коначно спровођење Берлинског уговора, тј. увођење нове административне поделе, на бази аутономија, за Македонију, Стару Србију, Епир и Албанију, под заштитом великих сила. Турци су то одбили. И ми смо 17. септ. објавили општу мобилизацију, као и остали савезници.

Довде све иде како се збило, а одавде почиње фризирање наше ратне историје, којим се желело да се покаже, да је и даље ишло како је предвиђено и срачунато, као у најпрецизнијем сатном механизму, чиме је требало у првом реду да се оправда Пашићева радикалска влада.

Међутим, већ на самом прагу рата, десило се нешто што је необјашњиво, тј. рат је објављен буквално без знања начелника генералштаба, генерала Радомира Путника!

„Београд, 30. септ.,

Шефу Ђенералштаба, ђенералу Рад. Путнику

Г. Ђенерале,

По наредби г. Председника Министарског савета, част ми је известити Вас, да је данас у 4 сата по подне предата овд. турском посланику нота, у којој су изложени наши захтеви Порти.

Како је вероватно да Турска неће примити наше захтеве и да може, у року од 24 сата, сама евентуално почети акцију, то ми је част саопштити Вам предње, ради знања и управљања.

Изволите примити г. ђенерале, уверење о мом високом поштовању,

Милан М. Јовановић”.

„Господину Министру војном,

Данас у 5 ч. и 45 мин. по подне, начелник Политичког одељења Мин. ин. дела упутио ми је службено писмо следеће садржине (наводи предње писмо).

Саопштавајући г. Министру ово писмо, част ми је, у исто време, додати да је оваквим поступком наша војска изложена нападу, пре но што је довршила концентрацију и припреме за борбу, и да је поступак учињен не само без претходног споразума са Ђ – штабом, него сасвим противно моме ранијем усменом саопштењу г. Министру председнику, по коме наша војска не може бити готова за операције пре 7 – ог. окт. те да дотле треба избегавати оглас рата. Према томе, ја не могу примити одговорност за последице које би услед изазивања рата могле по нас настати.

Међутим, командантима армија упутио сам одмах депешу у којој сам их известио о предаји речене ноте и позвао да својим трупама нареде, да се одмах спреме на погодним положајима за борбу и сваки евентуални напад непријатеља одбију, док не добију налог за даљи рад. 

30. сепот. 1912. Београд

Начелник Ђ –штаба
 ђен. Рад. Путник”.

Ето, тако је почело.

У току рата Бугари су, противно војној Конвенцији, повукли своје снаге из Македоније, упућујући их на тракијски фронт, вероватно у потајној нади да уђу у Цариград. Не само што су нас оставили саме на целом вардарском војишту, него су, шта више, захтевали од нас помоћ и у војсци и у опсадним топовима, како би заузели Једрене. Ни то није било предвиђено Уговором. Али, ми смо оба пута били каваљери, расипајући нашу крв и нашу материјалну моћ, баш као што смо јурили и гинули да ослободимо Битољ и околину, док су Грци мирно чекали у близини ратишта, да нам аплаудирају на нашој херојској борби. То исто чинили смо и у опсади Скадра. И крвљу и ратном опремом, па се ипак Есад паша предао Црногорцима! (Пашића је упорно саветовао руски мин. ин. дела Сазонов да не шаље војску на Скадар и да узалудно не жртвује толике људе, кад су велике силе решиле да Скадар остане Албанији. Али, нема сумње, војска је слата највише зато како би се освајањем Скадра, онемогућио краљ Никола на црногорском престолу!)

Једини човек у целом том нашем галантном расипању, који је непрестано опомињао и захтевао озбиљност и одговорност, био је наш посланик у Атини, Матеја Бошковић, али нико га није слушао.

Но, упркос свему успеси наше војске били су тако бриљантни да су задивили цео свет, а Турска је већ на крају првог месеца рата, 6. нов, тражила примирје, које ће (изузев код Скадра) почети тек 20. нов. на бази стварног стања на терену. У том тренутку ми смо (под краљем Петром, као врховним командантом и са начелником Врховне команде, ген. Рад. Путником и његовим помоћником ген. Живојином Мишићем, и са командантима армија : Прве – Престонаследник, Друге – ген. Степа Степановић и Треће – ген. Божа Јанковић) већ били ослободили целу Стару Србију и Македонију и избили на Јадранско море, после низа тешких и крвавих битки, званих: Кумановска (10 и 11. окт.), Присатска – близу Прилепа (21 и 22. окт.), Кичевска (22. и 23. окт.), Битољска (2. до 6. нов. 1912) на терену Македоније, и битка на Брдици, (26 /27 дец. одн 27. јан. 1913.), која је била наш тежак пораз на прилазима Скадра.

Иако се велике силе нису директно мешале у балкански сукоб, оне су се, као што је обичај, умешале на дипломатском пољу, овога пута на тзв. конференцији њихових амбасадора у Лондону, где је, почетком децембра, истовремено, заседала и тзв. мировна конференција зараћених страна, иначе потпуно безначајна, јер је прва имала да разреши главни проблем, питање разграничења. И тад настаје оно што ће се видети и 1991, када је призната БиХ, као „независна држава”, она која нити је то могла бити, нити је икада то била. Али тим чином је, између осталог, присуство тзв. ЈНА у њој, проглашено за присуство стране војне силе у независној и сувереној земљи! Исто тако, 1913, на предлог А/У, амбасадори су решили да се створи независна Албанија, држава која нити је постојала, нити је могла опстати, а под владавином неког европског кнеза, после чега ми, као страна војна сила, нисмо могли остати у Албанији, па је тако пропао наш најглавнији разлог уласка у рат (добијање изласка на море), а са њим и велики део тзв. неспорне зоне, која нам је по Уговору са Бугарском припадала. И сад је требало тражити компензацију на другој страни, која, међутим, није била уговором прецизирана.

Пашић у писму Стојану Новаковићу, нашем првом делегату на конференцији у Лондону, каже: „При склапању Уговора са Бугарском, ми смо определили међусобну границу под претпоставком да ће Србија ући у рат највише са 150 хиљада војника. Међутим Србија је преко границе извела више од 300 хиљада, и постигла онако велике резултате. Према томе, сходно сразмерности принетих жртава, влада српска очекује да ће се међусобна граница помаћи на нашу корист”.

Каква бедна и глупава позиција! И то на рачун огромних народних жртава, и у крви и у материјалним издацима! Јер, та српска влада, кад год јој је тражена нека додатна војна помоћ, она је није, било чим, условила, већ се сервилно и скоројевићки подастирала свима, и сад је спала на то, да тражи увиђавност за своју глупост.

Пре него што је Једрене пало (13. марта 1913.), Матеја Бошковић (опет!) из Атине, још 17. дец. 1912, пише Пашићу:

„Из Софије имам вест да Бугари без српске војске, не могу постићи никакав успех, те ће српска војска имати важну улогу у борби и поднети нове жртве… Србија сада треба да постави услове за своју источну и јужну границу, осигурати за себе праведан део свих ослобођених територија, сразмерно својој улози у рату и с обзиром на губитак територија на Западу, који се одузимају на рачун Албаније. Право је да тај губитак поднесу сразмерно сви савезници, а не само Србија. Ако се не учини тај корак предохране, имаћемо при подели, великих тешкоћа с Бугарима”…

…може ли више да каже један посланик свом министру и председнику владе?! Па, ипак, Пашић прстом није мрднуо! Шта више, да би Бугари лакше освојили Једрене, он је држао неколико месеци целу нашу војску под оружјем, како би везао турске снаге, а колико је то додатно коштало, што такође није била наша уговорна обавеза! Забележено је и низ мањих буна, чак и испред Једрена, међу нашим војницима, који су хтели кућама, на њиву… они нису схватали зашто седе, кад су рат успешно завршили.

Из свега овога јасно се види, да смо ми у целу ову авантуру ушли неприпремљени, без икаквог плана, без алтернатива, па чак и без јасних хтења, већ како шта наиђе, као да се није радило о међудржавним договорима и односима, већ о партијском мешетарењу и погађању, што ће нам се, као „метод” државне политике, касније у Југославији, опет кривицом Пашића, обити о главу, кад он није схватао да у сукобу са Хрватима, није реч о сукобима партија, већ о националним хтењима, у којима нема погађања.

Наиме, накнадно тражење ревизије Уговора, да би се добила Македонија, тј. спорна зона, ма колико да је било праведно са становишта нашег доприноса у њеном ослобођењу од Турака, натоварило нам је један морални бламаж, уместо да буде последица наше јасне националне оријентације, коју су, на жалост, Бугари имали, и коју су бранили за све време.

Јер, шта би се десило да смо добили целу нашу неспорну зону, у коју је спадао и излазак на море у Северној Албанији?

Зар бисмо све оно што смо дали мимо Уговора, у крви, у материјалу, у новцу… за бугарску победу и њено проширење – заборавили и опростили!? Просто као – бакшиш?

И тако, тек пошто смо из Албаније истерани одлуком амбасадорске конференције у Лондону, сетили смо се компензација, не схаватајући да тиме од ослободилаца постајемо освајачи, који деле „плен”, што је грдна, неопростива и несагледива грешка Пашићева, колико грешка, толико и доказ потпуне неспособности у вођењу државне политике. Опет се показало да он може само да каска за догађајима, а никако да их својом политиком усмерава и намеће.

(О свем овом, у Крлежиној Енциклопедији, угледни српски историчар, Димитрије Ђорђевић написао је: „На притисак буржоазије и војних кругова, опијених ратним победама, српска влада поставила је питање ревизије савезничких уговора са Бугарском, у погледу деоба територија у Македонији, позивајући се на своје повлачење са Јадрана”!)

1913. 17. јуна, почетак рата са Бугарском. Како су Бугари имали амбицију да уђу у Цариград, макар толико да се њихов Фердинанд тамо крсти и пређе у православље, они су главнину своје војске пребацили на тракијско ратиште, забашурујући своју обавезу на фронту у Македонији. Место њих ми смо сами ослободили Македонију, уз то смо им целом једном дивизијом и опсадним топовима помогли при освојењу Једрена, што не само да нису поменули у проглашењу те победе, већ су тражили да платимо и превоз наших погинулих војника и официра, код Једрена, изјављујући да су за одлучујућу услугу у војсци и техници, при том заузећу, спремни да нас – исплате новцем, као да смо ми њихова најамничка војска! Најзад, кад се рат завршио, према њиховим потребама и циљевима, сасвим хладно затражили су испуњење уговора, тј. да напустимо крајеве које смо ослободили, а које према Уговору њима припадају! Што не говори само о њиховој дрскости, већ и нашем укупном понашању у саобраћају с њима, које је ту дрскост надахнуло.

Бадава све молбе и сва убеђивања да се спор реши мирним путем, на чему је чак и руски цар лично инсистирао, претећи оној страни која прва почне сукобе. Међутим, Фердинанд и њему верни генерали, нису хтели ни да чују. И тако је спор решен на Брегалници, која је била више него пораз за Бугаре, већ њихова права пропаст, пошто су у рат ушли и Грци и Румуни, па и Турци, те је изгубила скоро све што је својим оружјем освојила. Право је чудо како у том часу у Бугарској није дошло до револуције. Јер, да није било Брегалнице, Бугарска би постала најмоћнија сила на Балкану, пошто је и морално и политички, и психолошки и територијално, досегла свој врхунац, са ког је могла даље само да се шири и јача. Брегалницом је све то срушено. Шта више, Брегалница је постала њена судбина, она ће је, у Првом светском рату, одвући на погрешну страну, њен дух ће је водити у пропаст и током Другог светског рата.

Из балканских ратова, међутим, највеће је користи са најмање жртава, извукла Грчка, освојивши и Солун и готово целу Тракију, до пред сам Цариград, са мноштвом острва.

Ми, пак, благодарећи Брегалници, у први мах, прошли смо добро, али убрзо су настале такве тешкоће, које су показивале да је наш славно добијени рат, постао залога свих наших каснијих неславних губитака. Не само што нисмо добили излазак на море, већ смо стекли и крајеве са албанском већином, која је одмах кренула у отворени рат против нас, подстицан од Аустрије и Италије, па и Бугарске. Уз то, у Македонији су настали такви проблеми, које нисмо ни до почетка светског рата успели да начнемо, а камоли да решимо.

Требало би да ми данас знамо да је балкански рат био наша пропаст, наши храбри преци, међутим, то још нису знали, мада су осећали.

Ипак, не би требало да се заборави да су радикали и у Старој Србији и у Македонији, дигли велику пљачку, додуше „легалним трансакцијама”: најпре и највише тиме, што су забранили пренос тапија продатих турских имања, због чега су она пала у бесцење. А кад су „Пашић и два три радикалска првака” накуповали читава села буд зашто, забрана је дигнута!

За разлику од њих, Црногорци су, сви од реда, „законом победе”, све живо и вредносно понели са собом, из Старе Србије не питајући да ли је турско, српско или арнаутско. Бадава је кнез Никола уводио за војна лица – шибљику, а за чиновнике и цивиле – батину. Чак и оне које је слао да казне пљачкаше, и они су пљачкали.

1913, 28. јула. Букурештанским миром завршен је балкански рат. Србија је проширена за близу 40 хиљада кв. километара, што је било и много и велики терет за нашу државу, не само исцрпљену ратом, већ и за њену ненавикнутост да се заједничким радом свих фактора, прионе на обједињавање и усклађивање свих интереса и потреба целог становништва. Одиста, тад смо први пут стекли – становнишво. Дотле смо знали само за Србе у српској држави, и могли смо се међу собом свакојако понашати и сатирати, ипак је све то „остајало међу нама”. А сад поред Срба, стекли смо и једну нејасно дефинисану популацију у Македонији, која је тек требало, свестраним националним радом, да постане српска, уз Арнауте, који су и великој Отоманској империји била непрекидна брига и сметња, својим бунама, убиствима и пљачкама… а у верском погледу сем православаца, добили смо и католике и муслимане, које је све редом требало научити да буду грађани нове државе, не само лојални, већ и свесни чиниоци у њеном животу и развоју. Био је то рад и посао који је, по дефиницији својој, тражио далеко веће одушевљење и далеко већу компактност, но што смо их имали и у протеклом рату, а камоли у миру.

Сад се тек имало да види да је кнез Милан имао срећу што 1878. нисмо стигли да осветимо Косово, јер како смо онда били и мали и нејаки, ко зна не бисмо ли у „суживоту” са Арбанасима, доживели ново Косово.

Одиста, убрзо потом дошло је до великих Арнаутских побуна. У Дебру је из сваке куће пуцано на нашу војску и полицију. У Ђаковици и Призрену, такође. Уз убиства, пљачке, и паљење села са нашом већином. Дошло је до накнадног мобилисања једног дела наше војске, која је потом упала у Албанију да би заузела стратешке положаје и онемогућила даље упаде Арнаута, што је изазвало велике протесте А/У како је то повреда Лондонског уговора, па смо се морали повући, остајући тако на милост и немилост Арбанаса.

Биће да је већ било оних који су почели давати за право Лаву Троцком, који је, као дописник руских новина током балканских ратова, написао: Србија јесте победила, али је и стекла „камен око врата”, утолико пре што су, сем албанских „качака”, почели и бугарске комите да упадају у Македонију.

1913/14. Успостављање државне власти у новим крајевима. Од свега што се позитивно знало и видело, било је то, да радикалска влада није хтела да се важност Устава Краљевине Србије, прошири и на Стару Србију и на Македонију, већ су у тим крајевима владали помоћу уредаба. У том погледу и војска, дакле – црнорукци, били су сагласни са њима, с том разликом што су они сматрали да би тамо требало завести војну управу, која ће систематским патриотским и просветним радом, уз помоћ тамошњих Срба, Македонце учинити правим Србима. Они су чак предвиђали да би такво стање требало да траје неколико година.

Нађена је једна солуција, по којој је остала војна управа, са именованим среским и окружним начелствима као испоставама грађанске власти из Србије, са чиновничким и полицијским „особљем” и „персоналом”, који се није могао наћи гори, што је стварало и створило многе проблеме, што нису били наивни, а понајмање пожељни.

Све то жалосно и недорасло, показивало је само једно, да Србија, као држава, а то је код нас значило – њене странке, нису ни саме биле припремљене за све оно што су нови крајеви очекивали и наметали, тј, да су у њих ушле по нашој старој пословици, ко „грлом у јагоде”, уместо да су систематски и плански разрадиле све фазе преузимања и успоставе власти, са најспособнијим и најпоштенијим кадровима. Отуда нам је реално претила опасност да не можемо да успоставимо јединствену државу на целом простору.

Али, ако нисмо успели у оном што се од једне добро организоване државе очекује, успели смо да у новоослобођеним крајевима убрзо успоставимо терен за надметање између војних и цивилних власти. Наиме, Стојан Протић, као министар ун. дела, донео је Уредбу о првенству цивилне власти над војном, које се „првенство” доказивало у низу протоколарних процедура, па тако и коме ће недељом и о празницима, припадати – десна страна у цркви! Постоје читав низ строго поверљивих и детаљних извештаја окружних начелника министру Протићу, како су и на који начин, изиграли свог подручног војног команданта, што да није трагично, било би комично.

Али, како се код нас и иначе из ситница увек надувају велики сукоби, то се и овде тако десило, па је цео официрски кор устао против те Уредбе, уз официре је био и војвода Путник, па и сам краљ. Настаје криза владе, Пашић даје оставку, коју разрешава Русија: Пашић има да остане! Уз Пашића је сад био већ и престонаследник. И…

1914, 11. јуна абдикација краља Петра, одн. „преношење вршења краљевске власти” на престонаследника Александра, „због болести”.

Био је то тежак ударац за заверенике. Свакако и за краља, кога је Русија свесно жртвовала. Тек, Србија је тим (државним) ударом, кренула на пут неизвесности и свакојаких недоумица, поготову у војсци. Командни кадар није знао како да се понаша. На једној страни Пашић и престонаследник, на другој црнорукци, који су после великих херојских подвига у минулим ратовима, били веома популарни, и у народу, а не само у војсци.

Да ситуација буде још замршенија, па и гора, дан пре

краљеве абдикације, распуштена је НС и заказани су нови избори за 1. август. Наиме, радикалима се журило, да док је још свеже сећање на победу и на проширење земље, искористе своју популарност у народу, и да у Скупштини повећају своју предност.

Ипак, не само са ове дистанце посматрано, расписивање избора, у том тренутку, када је све, и иначе, било узаврело, и на домаћем и на страном терену, није било политички мудро, поготову што су се код нас избори увек претакали у неку револуцију, у којој се нису бирала средства у борби са супарничким странкама и појединцима. Сад кад је требало много заједничког рада на утврђивању и продубљивању свега онога што је добивено ратом, уз сталну борбу са Арнаутима, па и бугарским комитама, распиривати још веће поделе и још већа унутрашња непријатељства, био је то један самоубилачаки акт, који ће нам се врло брзо, гадно осветити.

1914, 15. јуна, Сарајевски атентат, погибија аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Тог дана Гаврило Принцип је са два метка убио Фердинанда и његову жену Софију, мада се тврди да је други метак био намењен гувернеру Босне, генералу Поћореку, који је седео са њима у колима. Фердинанд се враћао са војних маневара, који су били уперени против Србије, и у часу кад је свечано и, у исти мах, изазовно желео да се прошета Сарајевом, најпре је на његов аутомобил непрецизно бачена једна бомба (Недељко Чабриновић), да би Гаврило Принцип, у другом моменту, приликом скретања аутомобила, пуцао и усмртио оног ког су босански омладинци сматрали главним виновником свих зала у Босни.

Тај ће атентат А/У искористити као формалан разлог за напад на Србију, који је иначе од раније био спреман, са идејом њеног уништења и дељења између суседних држава, при чему би Мачва и Подриње припали А/У. Они су веровали да ће та одмазда бити једна кратка казненена експедиција, међутим, она ће изазвати Први светски рат.

Принципу и његовим друговима је суђено у Сарајеву (12. окт. 1914), којом приликом се није могло доказати учешће Србије у атентату, јер су учесници упорно и храбро тврдили да је то била њихова самостална идеја, па пошто је по А/У законима Гаврило био малолетан (рођен је 1894) то је био осуђен на 20 година тешке робије, али је у затвору (априла 1918) умро од туберкулозе.

Из извештаја наших посланика на страни, види се да је сам Фердинанд био омражена личност, не само у околним земљама, већ и на самом двору у Бечу, због његовог фанатичног католицизма, а опет Мађари су га мрзели јер се, наводно, спремао да уведе уместо двојне, тројну монархију, са Јужним Словенима, тако да ако се нису јавно радовали, још мање су туговали због његове погибије. Одиста, у Бечу је за све време, као и нормално, свирала музика… а у Пешти су чак одржане и коњске трке. Једино су га у Загребу ожалили, „као наду Хрватске”, због чега је велики део грађанства, тражио освету за Србе, коју су одмах и предузели, уништавајући и палећи, током три дана, све српско – куће, радње, редакције српских листова.

Ипак, преовлађивало је мишљење да конци завере воде у Србију, што је и сама Пашићева влада, на известан начин, знала, јер је била обавештена да су неки омладинци (припадници „Младе Босне”) тајно пренели, из Србије, преко Дрине, револвере и бомбе. Одиста, почев од 22. маја 1914, начелник округа подринског, извештава претпостављене, да има „доставу, да ће официри који су на служби при граничној трупи у повереном ми округу, покушати ових дана, да преко наших људи у Босни, пребаце извесну количину бомби и оружја”. После другог сличног извештаја, од 2. јуна, Пашић ће написати на полеђини његовој: „Да се пише Министру војном и спречи сваки такав рад, јер је врло опасан по нас”. Потом настаје преписка, која коначно долази до Аписа Димитријевића, као начелника обавештајног одељења Врховне команде, који извештава начелника Генералштаба, војводу Путника, да је тачно да је дао четири револвера Малобабићу, „који нам је учинио најлепше услуге у најозбиљнијем времену за време наших ратова, кад је А/У извршила мобилизацију… и кад је у Босни заведено изнимно стање”,али само за „самоодбрану”, да га је, шта више, упознао са мајором Љубомиром Вуловићем, да би и даље били на вези, „у интересу службе”. Да је тог трена могао да помисли, да ће баш њих тројица у освит једне зоре, стати пред стрељачки строј у Солуну! Међутим, за све те везе, сазнао је генерал Божа Јанковић, председник патриотске организације „Народна одбрана”, створене одмах после анексије 1908, и известио Протића, а овај Пашића, те је војвода Путник, у одговору министру војном, од 10. јуна, после Аписовог реферата од 8. јуна, написао: „Изгледа ми да овде постоји суревњивост у раду ’Народне одбране’, која би хтела да зна и контролише рад органа и лица Главног Г – штаба”. Пашића то не задовољава, па опет, 11. јуна, пише министру војном: „Са више страна дознајем од људи, којима поклањам пуно поверење, да се официри пограничних трупа у округу подрињском, упуштају у опасан рад, који не само да је забрањен, него се сматра као велеиздаја према отаџбини… Животни интереси Србије намећу јој да се чува свега што би могло изазвати оружани сукоб са А/У, у времену кад је нама мир неопходан да се опоравимо и спремимо за будуће догађаје, који предстоје”…

Тешко је данас рећи, да ли на жалост или на срећу, тек војвода Путник је остао глув на та „цивилна подметања”, која су хтела да се мешају у војне ствари, и сасвим хладно отишао на лечење у Карлсбад, рачунајући, ваљда, кад Пашић може да тера предизборну кампању по Србији, може и он да се лечи! Ипак, наш посланик у Бечу, Јован М. Јовановић, скренуо је, још 4. јуна, онако изокола, пажњу аустријском министру Билинском, цивилном гувернеру Босне, како би на Видовдан, и уопште, на њиховим маневрима можда могао неки метак и да залута…

1914, 10. јула, Нота Аустроугарске српској влади. Тог дана у 6 часова по подне, А/У посланик у Београду, барон Владимир Гизл (ожењен Српкињом) предао је ноту српској влади (писац ноте Хрват, Александар Мусулин), којом се тражи одговор у року од 48 часова. Ноту је примио, у име владе, др Лазар Пачу, министар финансија, који је замењивао Пашића, који се налазио у предизборној агитацији, ван Београда. Пачу, који је био енергичан човек, одмах је, не чекајући Пашићев повратак, упутио циркулар нашим посланицима на страни: „… захтеви су такви да их у целини не може прихватити ни једна српска влада”.

Збиља је несхватљиво и необјашњиво понашње свих лидера наших странака, да су они и после атентата – када је свима морало бити јасно да рат са А/У виси у ваздуху – и даље терали предизборну агитацију, уместо да су се одмах споразумели да изборе одложе, и да се свим силама окрену припремама за одбрану земље. Поготову је та опасност и нова реалност морала бити јасна влади, која је добијала извештаје свих наших дипломата о неминовности А/У напада.

У предатој ноти, А/У је у 10 тачака изложила своја тражења, од којих је била најспорнија тачка 5: „Да прими сарадњу органа Царске и Краљевске владе у циљу сузбијања субверзивних покрета управљених против територијалног интегритета Монархије”, што је била дрска повреда наше независности. На почетку ноте А/У подсећа нашу владу да се својим признањем од 18. марта 1909, да анексијом нису повређени витални интереси Србије, обавезала „да промени садањи начин своје политике према А/У, те да с њом убудуће буде у односима доброг пријатељства…” а према истрази је утврђено да је сарајевско убиство припремљено у Београду, те с тога тражи распуштање организације Народне одбране, хапшење мајора Танкосића и свих других официра и чиновника који су криви за пропаганду против А/У, а за које „А/У влада задржава право да саопшти њихова имена краљесвкој српској влади”… затим, да из „јавне наставе изостави све што служи или може служити за развијање пропаганде против А/У”… Најзад, помињу се и 4 револвера и шест бомби са којима су „злочинци извршили атентат”…

Поводом те ноте, регент Александар упутио је руском цару депешу, у којој се каже:

„Готови смо да примимо А/У услове који су прихватљиви у односу на једну независну државу, као и оне које би нам саветовало Ваше Величанство … По истеку рока (Ноте) можемо бити нападнути од А/У војске која се концентрише близу границе. Немогућно нам је да се бранимо, те преклињемо Ваше Величанство, да нам што пре укаже своју помоћ”.

На ову депешу одговорио је руски мин. ин. дела, Сазонов: „Ако је Србија доиста у тако очајном положају, можда би било боље, у случају аустријског упада, да Срби не покушавају да се одупру, већ нека се повлаче, остављајући непријатељу да заузме њене територије без борбе, а учините апел на велике силе”, што је поновио и нашем посланику у Петрограду: „Ако се не можете бранити, онда поступите као Бугарска прошле године (кад је напала и Румунија, она се повлачила – С. Т.). То би изазвало огорчење свих народа против А/У”.

Иначе, велике силе су различито реаговале на ову ноту. За чудо, најенергичније се понела Енглеска. Председник владе Едвард Греј је рекао: „Ова нота превазилази све што сам у оваквим приликама видео… Ово је најстрашнији докуменат што га је икад једна држава упутила другој независној држави”. Још је А/У посланику додадо: „Ако би А/У упала у Србију, настала би опасност од једног великог европског рата”. То је рекао и Сазонов: „Ово је европски рат!” Ватикан је примио аустријску ноту повољно. „Папа одобрава снажну акцију против Србије”. Немачка влада је још пре предаје ноте, била на А/У страни. Италијани су одбили да се ангажују на А/У страни, јер нису били од своје савезнице претходно обавештени за један тако „агресивни демарш”. Француски председник, Поенкаре, био је на путу у Стокхолму, одакле је послао лични телеграм краљу Петру…

Као што је регент рекао, у нашем одговору скоро све је прихваћено, сем тачке 5, с тим што је речено и то, уколико А/У није задовољна нашим одговором, да прихватамо одлуке Међународног суда у Хагу. Одговор је предат 12. јула, и том приликом Пашић је послао циркулар свим нашим посланицима на страни:

„Данас у 5 ^3/4часова по подне предао сам одговор на А/У ноту. Из одговора ћете видети да смо ишли до крајњих граница до којих смо могли ићи. А/У посланик Гизл, кад је примио ноту, изјавио је да је мора сравнити са упутствима и да ће одмах дати одговор. Чим сам дошао у Мнистарство, посланик ме је писмом обавестио да није задовољан нашим одговором и да напушта Београд тог вечера са целим особљем Посланства. Краљевска влада сазвала је НС за 14. јули у Нишу, куда одлази још ноћас”. (Наравно, реч је о НС старог сазива, која је распуштена 10. јуна).

Исто вече, влада је упутила један прилично сув и рутински Манифест српском народу, у ком на крају каже:

„Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући, да ће се нашом патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвани под заставу, саветујемо, да остану код својих домова и мирно раде своје послове”.

Сутрадан, 13. јула, Др Мирослав Спалајковић, наш посланик у Петрограду, на послати циркулар, одговара:

„Званично вам јављам да ће руска војска прећи границу оног часа чим А/У нападне Србију, и да је због тога од пресудног значаја да ми то одмах јавите… По мом мишљењу указује нам се сјајна прилика, и ваља је искористити мудро и остварити потпуно уједињење Срба. С тога је желети да нас А/У нападне. У случају томе, напред у име Бога!”

Јавио се и краљ Никола. У депеши регенту од 14. јула, он

каже: „Понос српског имена није допустио да се иде даље у попуштање. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност… Живио мој мили унуче, на радост твојега драгог оца и моју! Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство! Твој дјед Никола”.

Регент му је одмах узвратио: „…Шаљем поздрав мом мудром и драгом деди и храброј црногорској војсци!”

Писао је и руском цару, а овај му одговара:

„…Обративши ми се у тренутку необично тешком, Ваше Краљевско Височанство, није се преварило у осећањима којима сам обузет према њему, као ни у моју срдачну наклоност према српском народу…”

Пошто је наш посланик у Бечу, Јовановић, 11. јула послао депешу војводи Путнику, да се хитно врати у земљу, ђенерал Степа Степановић јавља министру војном, да је војвода Путник „стигао данас (14. јула) у Турн Северин, где ће се због слабости задржати дан два”.

1914, 15. јула, А/У објава рата Србији, отвореном депешом преко темишварске поште што је у први мах довело до сумње у аутентичност објаве рата. Али већ следеће ноћи, пред поноћ, почело је непрестано бомбардовање Београда са Бежанисјке косе, и све је било јасно. Тог дана ми смо бацили железнички мост на Сави у ваздух. Рат је увелико почео.

„Топовска зрна нарочито засипају Теразије и главну улицу (Кнез Михаилову – С.Т.). Учињена штета на хотелима ’Посавина’, ’Грчка краљица’, енглеском посланству, америчком конзулату, Француско – српској банци, управи Државног монопола, Другој београдској гимназији”.

У почетку наши нису одговарали, али од 17. јула почели су артиљеријски дуели. Тог дана Пашић пише посланику Веснићу у Париз:

„Набавите одмах пет аероплана најбољег система, са два седишта… и наредите да се одмах пошаљу преко Солуна за Србију. И исто тако ангажујте пет добрих пилота”.

Наш посланик из Атине јавља, 21. јула: „Многи Талијани долазе овде и желе о свом трошку поћи као добровољци у Србију”. Пашић одговара: „Пошто немамо оружја и муниције довољно, то за сада не можемо примити”…

Сад се већ могло видети да ни влада, ни њена „сељачка скупштина” (што је непрестано кресала војне буџете), а ни опозиција (својим опструкцијама, којима су били онемогућавани и војни зајмови… нису били на висини националног и државног задатка, јер су сви заједно морали бити свесни да нас А/У неће дуго оставити на миру, и да је, с тога, нужно и хитно наоружати и опремити војску. Јер, после балканских ратова нама је силно порастао углед не само међу Србима – њеним држављанима, што она никад није волела, и што је за њу увек била нека опасност. И што за њене намере нашег истребљења, никад није имала бољи тренутак од тадашњег, с обзиром на наша грдна изнурења током ратова, и људска и материјална. Поготову што за њу није била тајна оно преко чега су наши политичари олако и неодговорно прелазили, терајући политику (чак и после сарајевског атентата, постоје извештаји о прегањању цивилних и војних власти око тзв. приоритета!), а што ће, на своје запрепашћење, констатовати кнез Трубецкој, који је заменио изненада умрлог руског посланика и великог нашег пријатеља, Хартвига – да српска војска нема ни довољно пушака, ни муниције, ни шињела, па ни опанака, а камоли цокула… да су многи у рат пошли у својим цивилним оделима, да би чекали да неко погине како би се војнички опремили.

Зато и није чудо што је аустријски министар ин. дела Берхтолд хтео да се одмах и без објаве рата упадне у Србију, и обави тај лак војнички задатак.

Ствари су, међутим, кренуле другим током, А/У је својом упорношћу изазвала светски рат и своју пропаст. Наиме, 19. јула Француска је мобилисала, а 20. Немачка је објавила рат Русији, што ће учинити и Француској два дана касније, када ће упасти у неутралну Белгију, како би преко ње дошла до Француске. То је био повод да Енглеска 4. авг. објави рат Немачкој, тако да се сад већ имала ова ратна диспозиција: с једне стране тројни савезници – Русија, Француска и Енглеска, а с њима Србија, Црна Гора и Белгија, а с друге, савез тзв. Централних сила – Немачке и А/У. Италија, иако њихова савезница, остала је неутрална, с обзиром да се с њом нису консултовали. У рат ће ускоро ући и Јапан на страни Савезника, као и Турска, али уз Централне силе.

1914, од 30. јула до 11. августа, Церска битка и протеривање Аустријанаца преко Дрине и Саве. У рат смо ушли са регентом као врховним командантом, вој. Путником као начелником штаба Врховне команде(пом. ген. Ж. Мишић) смештеним у Крагујевцу. Команданти армија: Прве – ген. П. Бојовић (касније ген. Ж. Мишић), Друге – ген. Степа Степановић, Треће – ген. Петар Јуришић – Штурм, и ген. М. Божановић, командант тзв. Ужичке војске.

Пошто је Поћорекова војска из Босне успела да пређе преко Дрине, надирући према Ваљеву, наша команда је прихватила одлучну битку на Церу, у којој је потпуно уништена А/У В армија, и стечен велики број заробљеника и ратни материјал, са преко 50 топова, тако да је 11. августа (када смо ослободили и Шабац) није било више ни једног непријатељског војника у Србији.

У тој бици једва да је било других народа, сем словенског порекла, јер се Поћорекова војска састојала скоро искључиво од Чеха, Хрвата, муслимана, Словенаца, а и Срба из А/У, који су после страховитог терора над њима, након сарајевског атентата, једним делом били похапшени и депортовани, а другим насилно одвучени на фронт, и то у прве редове, како би могли бити контролисани.

Била је то прва савезничка победа против Централних сила, и велики бламаж А/У, који је силно одјекнуо светом. Наравно, и на нашој страни било је великих губитака. Погинуло је преко 50 официра и преко 2.000 подофицира и војника, не рачунајући рањенике којих је било преко 15 хиљада. Али је зато морални успех био немерљив.

1914, 20. нов – 3. дец. Колубарска битка. Пред трећом навалом А/У војске из Босне под командом Поћорека, српска војска се, и ослабљена и без артиљерисјке муниције која се чекала из Француске, морала повлачити, па су, ради сужавања фронта, напуштени и Београд (у који је прва ушла „Карловачка пучко – усташка пуковнија”, што је „понукало” и самог цара Фрању Јосифа да изрази „захвалност Хрватима”) и Ваљево, а и Сувобор, што је изазвало промену ратних планова непријатеља, али у нашу корист.

Негде пред славну Колубарску битку, кад је потиштеност наших војника била видна, и под утицајем А/У летака који су бацани из њихових авиона, у којима су поручивали да је свака наша даља борба узалудна и убитачна, потпуно изненада, краљ Петар је дошао међу војнике и рекао им, како их ослобађа заклетве коју су њему дали, али да их не може ослободити оног дела заклетве, који се односи на отаџбину. Ипак, ко хоће нека иде. А он је затражио пушку и 50 метака и отишао у ров.… Рекло би се једна демагогија, ал ако и јесте, наполеоновског је типа, „а ла Аустерлиц”. И шта друго, настало је једно опште одушевљење, које се пронело целим фронтом.

У међувремену је стигла и муниција из Француске, трупе су попуњене регрутима, а избегло становништво упућено је у позадину, чиме је ситуација у многоме рашчишћена, и 20. нов. издато је наређење за општи напад, који је за непријатеља био потпуно неочекиван. Већ идућег дана повраћен је Сувобор, чиме је направљена права паника у непријатељским редовима, који су се најпре повлачили ка Ваљеву, а потом се спасавали преко Саве, код Шапца. Направљен је и одлучан продор према северу, па су непријатељи и ту пребачени преко Саве и Дунава, да би, после великих борби, био повраћен и Београд, 2. дец. 1914.

Са трупама у Београд је ушао и краљ Петар са регентом, и одмах отишли у Саборну цркву, где је држано свечано благодарење.

Иначе, Колубарска битка, звана и Сувоборска, била је за А/У војску права катастрофа, која је за собом оставила преко 50 хиљада заробљеника, међу њима и око 500 официра, уз 30 хиљада мртвих и преко 100 хиљада рањених, и огроман ратни материјал. Била је то нова велика А/У срамота, утолико већа што је доживљена од мале и нејаке Србије, за коју су унапред причали да ће је за час смлавити. Њихова увереност у победу, била је толика, да су 18. нов. поставили за гувернера Србије, генерала Стјепана Саркотића, ранијег војног гувернера Босне, будућег освајача Ловћена, 1915. и каснијег усташког организатора. Почели су чак и да припремају спискове хрватских судија и управних чиновника који ће владати поробљеном Србијом! Али све је отишло у ветар. Наравно, цех је платио Оскар Поћорек. Био је смењен.

Природно, и наши су губици били страховити, 22 хиљаде мртвих, преко 90 хиљада рањених и 19 хиљада одведених у заробљеништво. Али, изборили смо не само славу и уважење, већ и ратни предах, од скоро 10 месеци, што је био прави спас за обнову и попуну наших снага и наших моћи.

Као и у Церској бици, тако и на Колубари, главну су реч против нас водили Југословени из А/У, сврстани у три корпуса: XIII – загребачки, XV – босанско херцеговачки и XVI –– далматински. У загребачком корпусу, у 42. домобранској дивизији, званој „вражја”, био је и подофицир Јосип Броз, каснији Тито. У истој дивизији служио је и борио се, Влатко Мачек, будући шеф Хрватске сељачке странке, и п. пред. краљевске југословенске владе.

Треба рећи, између ових двеју битака, по целој освојеној територији Србије, а посебно у Мачви, непријатељска зверства била су тако дивљачка и невиђена, да је српска влада позвала швајцарског, већ познатог, стручњака за техничку полицију, Арчибалда Рајса, да о њима сведочи пред светском јавношћу, што је он и учинио, да би потом остао са нама као добровољац у нашој војсци, живећи и после рата у Београду, за које је време објавио преко 600 чланака, борећи се за нашу ствар. О Мачви ће писати и чувени амерички новинар, Џон Рид: „Човек би могао ићи километрима и километрима, свака кућа је била опустошена” . Одиста, Мачва се белела од вешала (сељаци у том крају носе се у белом), а знали су и да вежу децу и жене и да их гоне испред себе, као живи зид, у борби са нашом војском, или да покољу читаве породице, махом жене, децу и старце… а знали су и да их и на десетине сатерују у подруме, и да их живе спале, што је такође забележио Џон Рид, у свом обиласку Мачве. У Шапцу је топовима срушена црква пуна народа, тако да нико није остао жив! А о пљачкама, уништавању и паљевинама, не треба ни говорити. Једноставно, било је то темељно затирања свег што је српско. У тој ревности и крвожедности, предњачили су речени „јужно словенски корпуси”, па није ни чудо што су били тако љубљени у А/У војсци, да су „по броју добијених златних медаља” (од чистог злата!) били апсолутни рекордери, а пре свих II босанско – херцеговачки пук, са 42 златне медаље, састављен махом од Хрвата и муслимана. Напослетку, много говори и податак: од свих заробљених у Колубарској бици, свега се њих 452 јавило добровољно у српску војску, од тога – 430 Срба и 22 Хрвата.

1914, 22. нов. Формирана коалициона влада у Нишу. Несхватљиво је да се толико дуго отезало са стварањем коалиционе владе, утолико пре што се никако није могао предвидети исход нашег првог судара са једном таквом моћном силом каква је била А/У, једанаест пута већа од Србије. Требало је пуна четири месеца да се Србија политички обједини, па и тада, тек на тражење – пук. Аписа!

Коалциона влада састављена је тако, што је Пашић остао председник владе и мин ин. дела, и што су његови радикали задржали главне ресоре: финансија (др Лазар Пачу), унутрашњих дела (Љубомир Јовановић) и правде (Марко Ђуричић); док су самосталци добили ресоре – просвете (Љуба Давидовић) и грађевина (Милорад Драшковић); а напредњаци – народне привреде (др Војислав Маринковић). Стојан Протић је, нема сумње, жртвован због самосталаца, који њега никако нису подносили.

1914. 24. нов. Нишка декларација. Ван сваке је сумње да је краљевина Србија ушла у рат без икакве идеолошке и политичке припреме, већ и због тога што су међусобне страначке борбе биле главна тачка нашег државног и националног „дневног реда”. Пашић је и због опструкције опозиције, тј. због немања апсолутне већине, желео изборе, верујући да ће народ, сада, после победе и проширења земље, бити на страни радикала, који су на сав глас агитовали како су ратни успеси успеси њихове владе и њихове странке. Стога је и неколико пута давао оставку, желећи да изазове кризу, која би довела до расписивања избора, али је краљ Петар увек успевао да ствари стиша. У таквој атмосфери једва да се мислило на даљу будућност, па и на стварну ратну опасност. Она, ако се и осећала, остављана је за – после избора, главно је било изаћи на крај са „домаћим противницима”. (Тек почеком августа 1914, дакле кад је рат почео, влада у Нишу окупља неке научнике, са задатком да израде програм ратних циљева Србије, па и тада без алтернатива, већ све на карту уједињења „три племена”, за разлику од Хрвата и Словенаца који су, иако без званичне владе, имали читав низ варијаната, а све са становишта њихових уских националних интереса).

Рат нас је и у војном погледу затекао неспремним, чак и без начелника штаба Врховне команде. Све то, још и више и дубље, знало се у А/У, и зато се она, тј. њени војни кругови, и надала брзом успеху.

И тад, на брзину, у Нишу, долази до „испостављања” тзв. ратних циљева Србије, по којима Србија не води рат за ослобођење и уједињење свих Срба… већ свих Срба, Хрвата и Словенаца, што ма колико да није било изненађујуће, ипак је значило да ми преузимамо туђу бригу и туђу обавезу. Међутим, још од мајског преврата 1903, југословенске „гатке” су непрестано у оптицају, поготову са наше стране, а много тога се и чинило да би се та мисао и та идеја усадила у свест свих Јужних Словена. Све то што је била жеља и маштање, сад је требало да добије и свој званични и конкретни вид, у тзв. Нишкој декларацији, донесеној као изјава новоформиране коалиционе владе, на Скупштини у Нишу, 24. нов. 1914.

„… Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједњиње све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

Иако је овој „Нишкој декларацији” даван и дат велики значај, пре свега значење почетног акта у стварању будуће Југославије, данас после свих искустава и са хладном главом, мора се читати само оно што у тој Декларацији пише, а не оно што се њом желело. Да би била то што јој се приписује, било је нужно да она садржи – позив свим поробљеним Јужним Словенима, да одлучно стану на страну Краљевине Србије и да се заједничком борбом дође до заједничког и жуђеног циља.

Али, ко је смео да искаже такав „позив”, кад се у часу кад је та „декларација” исказивана, водила најкрвавија битка, Колубарска битка, између наше војске и тих будућих грађана заједничке нам домовине – Хрвата, муслимана и Словенаца, који су као шакали јуришали на све што је наше, утркујући се у својим злочинима и својој одважној храбрости са Аустријанцима и Мађарима у борби против нас. Муслимани још и зато што је рат против нас, од стране турског султана, верског поглавара свих муслимана, проглашен – светим ратом.

Отуда, последња реченица те Декларације: „Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”, не представља ништа друго него поновна понуда за бесплатно расипање наше крви за добробит других, па макар они били и тадашњи наши најљући непријатељи. Опет смо испали најамничка војска, само док су Бугари хтели да нас исплате, овде се сами нудимо за спасиоце оних, који нам ту крв пуштају.

И бадава је што је Пашић у писму нашем посланику у Петрограду, Спалајковићу, описивао карту наше будуће велике државе, остаје чињеница да су се за њу, са оружјем у руци, уз стравичне жртве, борили само и једино Срби, да би после испало, да смо им ми, тим оружјем, наметнули ту нову и велику државу, као наш продукт и као нашу потребу.

Тај проблем ми никада нисмо могли да схватимо, свеједно што се увек говорило (и правдало) да је Југославија омогућила да се у једној држави нађу сви Срби. Ако је то било тако, онда се то унапред морало знати и предвидети. А пошто се то, као и толико другога код нас, није предвидело, онда смо, као што се у време комуниста говорило, спали на то, да решавамо битне и кључне ствари „у ходу”, док друга страна – Хрвати и Словенци – то никако нису чинили. Они су тражили своје. Вероватно, с правом. Што ми, такође, нисмо могли да схватимо.

Стога „Нишка декларација” представља тек један бледи покушај да скрене пажњу нашој западној „браћи”, да се ми боримо и за њих, свеједно што они то, од нас, и нису тражили.

Додуше, могуће је да је Пашић и желео такву бледу формулацију, зазирући од Русије, којој никако није било право да се православна Србија меша са католичком „браћом”, и вероватно, да је царска Русија опстала, до Југославије, у форми каква је настала 1918, не би ни дошло. Но, све то ипак и опет говори о томе колико смо ми, и у том погледу, ушли неспремни у рат, па су, према томе, и прокламовани „ратни циљеви” Србије, били све друго, само не циљеви. Да је то тако и никако другачије, показаће и ускоро ловљење случајних Хрвата и Словенаца по белом свету, да би се од њих направио „репрезентативни” Југословенски одбор.

дец. 1914 – септ. 1915, Ни мир, ни рат у Србији. После Колубарске битке дошло је до прећутног примирја – у ком се Немачка спремала да преузме првенство на балканском бојишту – ми, ма колико да смо се прегруписавали за наставак операција, по мало смо се и заносили надом, да је главно, што се нас тиче, прошло, и да нам је остало да, под оружјем, будно чекамо, да савезници сврше ствар. Чак и регент, после Колубарске битке, у прокламацији војсци поручује: „Морамо још неко време вршити своју тешку дужност и стајати уз наше велике и силне савезнике који се боре и за нас, докле они не сможде заједничког непријатеља”.

Истина, ситуација у самој земљи није била баш мирна. У Македонију су бугарске комите стално упадале, баш као што су нас и Арнаути нападали, тако да се морала одвајати војска са фронта, да би њих средила, јер мобилизација у новоослобођеним крајевима, поготову у Македонији, није успела. Читаве чете нису хтеле да положе заклетву, а има података да је од пребеглих Македонаца у Бугарску, формирана XIмакедонска дивизија, која ће се борити против нас на Солунском фронту. Но, ипак било је и лојалних Македонаца, који не само да су прихватили нову државу, већ су се и осећали Србима, поготову из околине Охрида, Битоља и Куманова. Они су помагали одржавању граница, а учествовали су и у походу на Албанију, почетком маја 1915, када је наша војска запосела Елбасан и Тирану, и тиме угушила центре, у којима су се организовале албанске чете, што су упадале и вршиле пустошења на нашој територији. То је и био повод да им регент, у поменутој прокламацији, јавно захвали и, шта више, да им обећа: „Ја објављујем њихово право на све политичке и уставне тековине Ослободитељке Србије”, чиме је, нема сумње, хтео да их што више веже за заједничку српску државу. Чак је и додао: „Прва редовна Народна Скупштина , по закључењу мира, донеће све потребне мере, те да се то потпуно и у живот уведе”, до чега није дошло, али не због Срба у Јужној Србији, већ што су наишла нова и гора времена, кад се спасавало оно што је настало као „резултат рата”, тј. Краљевина СХС, а што и није требало спасавати. Али тада нико није тако мислио.

Иначе, и у самој војсци није било мира. Још у току ратних операција, регент је, као врховни командант, тражио да све наредбе војводе Путника, буду подложне његовом одобрењу, што је стари ратник, хладно одбио, те је дошло до сукоба и у влади. Најзад је направљен компромис: све остаје по старом, само што регент има право да размешта више официре, што је он искористио да, марта 1915, уклони Аписа са места шефа Обавештајног одељења Врховне команде, на ком је месту био од јула 1913. Била је то кобна грешка, којој је претходила једна друга, када је цивилна полиција ухапсила Рада Малобабића, Аписовог помоћника за Босну, где је овај развио читаву мрежу агената, са задатком пребацивања Срба – официра из А/У војске у наше редове. Његовим хапшењем, за које Апис није био намерно обавештен (по одлуци тадашњег министра ун. дела Ст. Протића) та веза је прекинута, па према томе и прелаз Срба из А/У војске у нашу војску.

То већ показује да се око Аписа почео да сужава круг.

У то време, Савезници, посебно Енглеска и Русија, чинили су све да се Бугарска веже за њих, како би она неутралисала Турску, па самим тим обезбедила и безбедан пролаз кроз мореузе. При том се бескрупулозно трговало на наш рачун, преко уступака у Македонији, тј. да им се одмах уступи тзв. неспорна зона.

Притишњена са многих страна и у пуној неизвесности шта ће даље бити на нашем фронту, влада са Пашићем, по одобрењу НС у Нишу (почетком авг. 1915) пристајала је веома споро, на неке уступке, захтевајући да нам свакако остане Прилеп и да имамо границу са Грчком, што Бугари нису хтели ни да чују, тражећи све од линије Крива Паланка – Охрид, уз то и Кавалу од Грка, на Егејском мору, а што Грчка, опет, није хтела да чује. Наши уступци долазили су у обзир тек после свршеног рата, и уз услов да Бугарска одмах објави Турској рат.

Бугари су, међутим, у исто време, отворено преговарали и са Немачком, изјављујући да ће се определити на ону страну, која буде више нудила њиховим националним интересима. Успеси Немачке на источном фронту, током 1915. (Руси напустили Галицију, руску Пољску, Литву и део Белорусије), као и почетак концентрације немачких трупа према Србији, створили су у Бугарској уверење да ће више добити ако заиграју на немачку карту, те су 21. авг. 1915. склопили савез са Турском, а три дана касније, и са Немачком и А/У, са обавезом да за месец дана отпочне рат против Србије.

1915. 13. априла, Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом. Као и Бугарска и Италија је уцењивала обе стране, иако је формално још увек била у савезу са Централним силама. Битка на Марни која је зауставила немачко напредовање, поготову што су Руси кренули са офанзивом у источној Пруској, довела је до тога да Италија почне озбиљније да разговара са савезницима, али ипак тако да је испоставила један велики рачун на терет словенских земаља. После дугих преговора, у Лондону је потписан тајни споразум о преласку Италије на страну Савезника, с тим да она добије, што се тиче југословенских земаља, део Далмације до изнад Сплита, и сва већа острва, сем Брача и Шолте, док би Србији (предпостављало се већ да ће Црна Гора ући у њен састав), према том Уговору, припао јужни део јадранске обале, почев од Плоча изнад Сплита, све до луке Драч, која би остала у поседу независне Албаније. Како смо ми били чврсто опредељени за југословенску „опцију” – која је у свему висила у ваздуху, с обзиром да су савезници, све до пред сам крај рата, имали у виду опстанак А/У – ми смо, чим смо сазнали за постојање тог тајног Уговора, свим силама били против њега, чиме смо и оно мало италијанског кредита изгубили, што ће нас, за време повлачења кроз Албанију, скупо коштати.

Данас нам је, ваљда, јасно да залажући се за решавање „југословенског питања”, ми смо, у ствари, стављали на тапет хрватска и словеначка питања, подупирући њихова разрешења, не примећујући да смо, уз пут, изгубили наше, српско питање, које је, благодарећи тадашњој наивности или недораслости и глупавости, остало не само нерешено, већ се није ни испоставило. Јер, ако смо после балканских ратова које смо водили, у првом реду, због изласка на Јадранско море, и то само за једну неподесну и једва постојећу луку (Драч), остали без ње, сад кад нам се нудила толика обала, са неколико разрађених лука, требало је бар мало размислити и сагледати ту варијанту, која је ишла на чисту српску корист.

Данас је тешко замислити шта би се из свега тога изродило, али ако се зна да је залеђе те обале, целом њеном дужином, било српско и православно, а да је већина католика на самој обали била српског порекла, па и српског опредељења, није тешко претпоставити, да би све било другачије и кудикамо боље, од онога што нам се десило са Југославијом. Тим размишљањима и тим поређењима, требало би додати оне компензације које су нам нуђене за „неспорну зону” у Македонији, а које су се протезале до линије Пакрац (Славонија) – Плоче (изнад Сплита), у коју ће компензацију улазити и Војводина, а што је све заједно обележавало оно што се звало – Велика Србија (Појам који су Аустријанци, малициозно и непријатељски, увели у дипломатски речник). Али, у том часу, у Србији није било човека који би на то пристао. Певала се друга песма. На жалост.

Истине ради, треба још додати, Италија ће нам касније још једном дати шансу да станемо на свој српски колосек, када нам је званично предложила да приђемо Четворном споразуму (Енглеска, Француска, Русија и Италија), и да тако формално и коначно постанемо савезник, што је Пашић отклонио, јер би то значило признати и Лондонски тајни Уговор и „издати” наше ратне (југословенске) циљеве.

У низу наших историјских самообмана, које и данас владају, остала је и она, по којој је Пашић са југословенством тактизирао, а да му је главна брига била Србија. Чак и да је тако било, сви његови акти, сва његова јавна и званична делатност, били су изразито и круто југословенски. Тек пред сам крај, у време уједињења и стварања заједничке државе, Пашић ће почети да узмиче, али тада је већ било касно, јер су ствари узеле свој „логични мах”, и ништа се више није могло поправити у корист Србије. Србија и српски интереси били су већ изиграни.

1915, 18. априла, У Паризу створен Југословенски одбор (ЈО). У часу кад је у Паризу коначно склопљен ЈО, није се ни слутило да је пет дана раније, у Лондону, направљен тајни Уговор, који је у највећој мери био супротан жељама и намерама Одбора, па дакле и самој идеји будуће југословенске државе, која ће за све време свог постојања, до 1941, бити трн у оку Италије.

Речено је већ, да се прво родила идеја Одбора, а потом да су тражени његови чланови, што је и био разлог његовог прилично спорог формирања. Поменута је и владина комисија, у виду групе научника, у којој су се налазили Јован Цвијић, Љуба Стојановић, Александар Белић, Слободан Јовановић, Никола Стојановић и Мирко Латас, све људи од имена и ауторитета, која је група, по владином налогу – након Нишке декларације – имала да изради предлог програма који ће бити упут за дипломатски рад владе. Она је сачинила један програм, који ће влада упутити свим нашим посланицима на страни, 4. септ. 1914, а који је изражен у четири тачке:

„1. На Балкану је потребна једна јака централна држава, ради очувања будућег мира, како на Балкану, тако и у Европи. 2. Ту државу треба да сачињава Србија са Босном, Херцеговином, Војводином, Далмацијом, Хрватском, Истром и Словеначком. 3. Та ће држава држати равнотежу у Јадранском мору, па дакле и у Средоземном. 4. Бугарска може ући у заједницу са том државом на основи федералистичкој или некој другој”,

што је, најблаже речено, веома танко и једнозначно, чак и немушто, уз то се још, прва тачка понавља у трећој! Оно пак што је главно, они су српско питање утопили у југословенско, уместо да из његовог решења, као главног, све остало буде изведено и њему подређено, јер ипак и изнад свега, ми смо ушли у рат да решимо најпре своје, српско питање, дакле уједињење свих Срба и српских земаља, како је то Спалајковић уочи самог рата из Петрограда, и писао Пашићу.

И тако, у Паризу, 18. априла 1915. конституисан је, од избеглих Срба, Хрвата и Словенаца из А/У, тзв. Југословенски одбор, на челу са др Антом Трумбићем, Хрватом из Далмације, да би неколико дана потом, отпочео званично да ради у Лондону. Иначе, већина његових чланова били су чланови масонских ложа, па се и каснија Југославија, одн. држава СХС, може сматрати и масонским делом.

Стварањем ЈО, званично је отворено југословенско питање. Узимајући као свој превасходни задатак пропаганду опште југословенске идеје, о потреби стварања јединствене државе Јужних Словена, за које се говорило да представљају јединствену југословенску нацију, ЈО требало је да делује по два колосека: једним у дипломатским круговима Савезника, а другим код наших исељеника у Америци, како би се и они загрејали за стварање заједничке државе.

Чудно је, међутим, да се ни једног тренутка није размишљало, да се управо тада, тај и тако замишљени „јединствени југословенски национални осећај”, најстравичније разграђивао, и то тамо где је било најбитније да се оствари та идеја, на самом „терену”, на ком се, непоштедно и непрестано, лила српска крв од стране Хрвата, муслимана, па и Словенаца, у служби А/У, при чему су вршени злочини какве дотадашња Европа није могла претпоставити да се могу вршити, у име ње и њене цивилизације. И у Србији, и у свим А/У земљама, где су Срби проглашени за звери, које треба не бирајући средства, на најбестијалнији начин искоренити.

Деловање ЈО отежавала је и католичка црква, која се одмах огласила као његов главни противник. Уосталом, и без његовог постојања, она је у свим југословенским земљама распиривала верску и националну мржњу, одобравајући и подупирући сваки злочин против српског народа, инспиришући и провоцирајући и сваки отпор било каквом јединству и слози. Она је свим силама настојала да очува најкатоличкију државу, каква је била А/У, тако да је свака идеја њеног цепања, за њу била незамислива и неодржива.

Ипак, временом ће ЈО развити врло широку и организовану активност, имајући своје званичне представнике по свим савезничким земљама, иако је главно тежиште његовог рада остало у Америци, где је било око 700 хиљада југословенских исељеника, верујући да „у приликама када не може да проговори народ у отаџбини, посвема је природно да умјесто њега иступи онај дио који се налази у слободи. Зато је одлучено да се иде у Америку, па да се тамо узнастоји получити једну резолуцију, којом би Хрвати, Срби и Словенци, из А/У монархије, изјавили и нагласили своје народно јединство, и захтјев за уједњињење у једну државну цјелину са браћом из Краљевине Србије”. У Чикагу је чак одржан и дводневни конгрес (15. и 16. марта 1915) на коме је донесена, једна таква резолуција, да су Срби, Хрвати и Словенци једна нација, и да желе да се одвоје од А/У и осамостале као једна држава.

Најтеже је, међутим, било пробити са идејом југословенства у руским круговима, како званичним тако и међу интелигенцијом. Они се нису мирили са чињеницом да ће та нова држава бити састављена и од католика. Ни у британским круговима југословенска идеја није глатко пролазила. Они који су имали највећи утицај, публициста Викам Стид и научник Роберт Ситон Ватсон, обојица добри познаваоци балканских проблема, видели су, као што се и може претпоставити, Србе у оквиру „руског комплекса”, а то је будило највећи опрез и скептицизам, па и априорно непријатељство. Ипак, Ситон нам је, у том непријатељству, био пријатељ тиме што је сматрао да би била трагедија ако Србија преузме вођство над југословенским католицима. Неважно је у ком је смеру он то мислио, тек за нас је испала трагедија.

Треба рећи да је Србију тај ЈО и његов рад, коштао грдних пара (преко 3 милиона ондашњих динара), уз све остале муке са њим и његовим врлудањима, која су редовно ишла на нашу штету, мада не увек и на њихову корист, што се потпуно да разумети.

1915, 23. септ. Немачки напад на Србију, под командом генерала Макензена. На фронту од Оршаве до Вишеграда почела је паклена артиљеријска припрема, али наша војска је одолевала све до 6. окт., мада су Бугари, мучки и без објаве рата, ударили с бока, још 30. септ. Истине ради, треба рећи, наша Врховна команда, као и 1913, тражила је од владе, да се сместа нападне Бугарска, чим је 26. авг. објавил