|
|
Владимир Тасић
ОПРОШТАЈНИ
ДАР
Светови, Нови Сад
Владимир Тасић, рођен је 1965. године у Новом Саду.
Докторирао је математику у Канади, предаје на универзитету Њу
Брансвик. Аутор је две књиге приповедака: Псеудологија фантастика,
Матица српска, Нови Сад, 1995. и Радост бродоломника, Светови,
Нови Сад, 1997.
Такође, аутор је књиге Математика и корени постмодерне мисли,
Oxford University Press & Edisiones Colihue, објављену на
енглеском и шпанском језику 2001.
Књига Опроштајни дар награђена је наградом Књига године,
Другог програма Радио Београда.
ALEGRO NON MOLTO
(одломак)
Кућа је мирисала на дуван и босиљак. Стари гвоздени
штедњак био је заложен. Рука је по навици кренула ка прекидачу
али се на тренутак зауставила, остала да лебди, као да није моја.
У геометрији тмине, физика светлости престаје да важи. Да ли је
то могуће? Да ли је то стварно? Да. Ако бих оно што сам научио
од брата – сигуран сам да би професионални сумњичавци лако могли
оспорити и постојање његовог наука и моју способност да га разумем;
и сам сам склон сличним сумњама; али усуђујем се да тврдим да
сумња без вере нема никаквог значења, те да стога обожавање параноичног
Креза, баш као и вера без сумње, води само у екстазу муцања –
ако би, велим, то што сам од њега научио, ма шта то било,
могло бити грубо сведено на једну једину реченицу, онда би то,
претпоствљам, била управо ова реченица: верујем (желим да верујем,
јер у то је он веровао) да се у сваком, ма како маленом, на први
поглед безначајном узорку муља од ког смо створени, може пронаћи
материјал који се топи у врелим пећницама душе, топи се, чврсне,
хлади, и напокон постаје оно што понекад називамо поезијом. Погледајмо
у таму која нас окружује. Погледајмо у њу пре но што загонетни
луткар покрене моју руку и каже: нека буде светлост. Мркоцрвени
сјај пробија се кроз окно као сабласт која пролази кроз зид. Удари
ветра разбуктавају ужарени пепео тополе и накратко оживљавају
пламен који се потом гуши у сопственом диму, јењава попут старице
једнако жељне живота и уморне од њега. Време не може да стане.
Оно је река која нас носи, али ми смо та река. Рука наставља свој
пут; прсти додирују прекидач. И би светлост. На столу видимо три
чиније бакарне боје, са маслинама, прженим бадемима и козјим сиром.
Крај њих: пладањ са хлебом и пршутом, боца црног вина и две неупаљене
свеће. Слика из нашег живота. Можда не свакодневна слика, помало
свечана, но ипак једна не сасвим неуобичајена слика нашег, будимо
отворени, руралног живота. Некада, мада то није било тако давно,
можда пре само неколико година, када сам се одрекао неких илузија
о новом и старом свету, о свету уопште (јер појам света само је
трик језика, варка иза које не стоји ништа осим карневала речи
и вечно ћутљивог ноумена), замишљао сам да ћемо живети у селу
на периферији Зрењанина, у кући мог деде. Замишљао сам трпезарију
са гвозденим штедњаком на дрва и равницу под снегом; реку и варошицу
крај ње; тешке, студене перине; витрине у којима крај крушкасте
боце и чашица окренутих дном на горе стоји урамљена фотографија
насмејане девојке – њене очи су светле, попут испуцалог селадона
– девојке која грли младића у сакоу, некога ко можда није ја али
је могао бити ја, или је био ја, некога чије лице подсећа на моје
али није прошарано печатима богиња и линијама живота на челу,
браздама које више не воде никуд. И ево – музика: туш! – ми живимо
на периферији замрзнуте канадске варошице за коју никада нисте
чули, у кући недалеко од реке. Није ли чудно како сновиђења, понекад,
не увек али понекад, удахњују живот праху и пепелу наше збиље?
Играмо се у блату жеље попут приглупог Епиметеја, вајамо креатуре
које наједном оживљавају, кидају фину мрежу очекивања и, стварна
као детињи кошмари, насрћу на нас. Али чему, побогу, ова
лирика? Откуд ми сав тај муљ, блато, прахови и прашине? И где
је ту драма? Акција, радња, авантура? Опростите. Овде је све успорено,
попут кочија у глибу, или снегу, свеједно. Речи попримају димензије
еона које је тешко, готово немогуће, поново сажети у речи; као
фуга којој се непрестано прикључују нови гласови. Не, није то
фуга, мада би се по смењивању излагања и епизоде могло помислити
да јесте. Фуга је само празна игра форме, музички текст који се
одриче свега стварног те му стога не преостаје ништа друго него
да у недоглед подражава самог себе. Не, ово није фуга. Кончерто,
можда. Ујутро сам добио братове остатке у искрзаној лименој кутији:
алегро. Дознао сам да је његово отекло срце бачено у смеће и спаљено
заједно са плућима, јетром и другим изнутрицама: ларго кантабиле.
Моја жена не зна за то и прижељкује да са мном подели неку своју
радост. Заложена пећ и чиније боје бакра, са маслинама, бадемима
и сиром, пладањ са хлебом и пршутом, свеће и боца црног вина на
столу, све то наговештава њену жељу да прославимо, интимно, скромно,
нешто што њој нешто значи. Мени, напротив, није до славља. Тај
сукоб осећања, та драма у настајању, могла би се описати системом
једначина који регулише наш брачни уговор: она је чај од јасмина,
ја сам лимунов сок. Чудна комбинација која нама годи. (Ми смо
тако различити, говорила је. Ми смо, рекао бих јој, зачарани круг.)
Испод флаше сам затекао поруку исписану црвеним фломастером на
папиру величине кутије за цигарете: Дођи у студио! Жена те
воли! У доњем десном углу: мало, стилизовано срце. Она презире
стилизована срца. Посебно ако су црвена. Мислим да је ускличник,
ако изузмемо ову поруку, искористила свега два или три пута. Први
пут се то десило када сам покушао да је изненадим и спремим паприкаш
од свињских бубрега. Претходног дана жалила се да јој недостаје
домаћа кухиња, да јој не помажем око кућних послова, и тако даље.
Телефонирао сам њеној мајци и прибележио рецепт. Кувао сам читаво
поподне, додавао хоргошку паприку, крупно нарезан шпански лук
и Вегету. (Вегету трошимо у таквим количинама да нас господин
Ма, Кинез из оближње бакалнице, иначе ватрени обожавалац Бате
Живојиновића и филмова о НОР-у, зове Мистер и Мисиз Вегета. Леп
дан, Мистер Вегета? Мисиз Вегета, стигла је свежа Вегета... ха,
ха, ха!) С времена на време проверавао сам укус. Захватио бих
мало соса варјачом – једном од три варјаче различитих дужина,
које је моја жена купила у Маовом дућану само зато што је на паковању
писало Made in Yugoslavia – и опрезно пробао специјалитет. Одвратно,
помишљао сам, али ако она то воли... Када је дошла из студија,
погледала нас је неповерљиво: прво мене, затим лонац. Пришла је
шпорету, склонила поклопац и узвикнула: Ово није паприкаш од бубрега,
ово су бубрези у пишаћци! (Драга ташта је заборавила да напомене
да припремање нефролошких специјалитета захтева кување у пет или
шест вода.) Покушали смо сплачину да подвалимо Феби, али она је
једноставно оњушила посуду, подигла ногу – наше псетанце мокри
попут мужјака, из чега би неки савремени мислиоци могли извући
закључак да је пол само културна конструкција, продукт увреженог
система патријархалних вредности – и штрцнула кап-две жућкасте
течности у само средиште порције мог кулинарског достигнућа. Друга
прилика да посегне за ускличником указала јој се у сну. Да: моја
супруга каткад прича у сну. Не знам да ли се то броји. Но ако
би вас животни сапутник у цик зоре пробудио узвиком „Не могу ја
са њим, он је малолетан!”, и ви бисте, уверен сам, запазили тај
интерпункцијски знак. Трећи пут... но застанимо овде. Предахнимо.
Не треба журити. Наш би ритам требало да буде лењ али упоран,
попут поподневне шетње након чаше беванде; никако не као да смо
испили рог напитка од пустике, дигиталиса, нектара који мамуза
посустала срца и чини да нам се посвуд привиђају голишави керубини
са луковима, стрелама, и светлећим круговима над главама. Алегро
нон молто. Будући да пишем о њој, о нама, требало би једноставно
да кажем: волим је. Али о љубави се не може писати. Она је дар
и стога измиче примитивној економији знакова, опстаје само у простору
који се не може обележити речима. Тако је бар тврдио мој брат,
а он је (мислим да сам то поменуо) умео да наслути суштину. У
његовим белешкама постоји, постојао је, сегмент о дару. Од тога
је сада преостало свега пет или шест пасуса. По свој прилици,
поново ћу морати да се послужим омрзнутим биографским методом.
Верујем, надам се, да ће неки лични детаљи бацити светло на оних
неколико реченица које сам у прилици да цитирам. Као контекст
за његову медитацију о дару могли бисмо узети неке на изглед неповезане
догађаје из гимназијских дана. Потом би тај узорак требало пажљиво
осмотрити у шаренилу других, дубљих седимената геологије коју
називамо историјом. Маркиза, његова омиљена торта, не може се
разумети летимичним погледом на двадесет пет пишкота умочених
у шербет. Мој брат је, како му је додељена ласкава титула талента,
прескочио десети разред и кренуо у гимназију годину дана раније.
Мислим да је до тога дошло јер наставни кадар система заједничког
средњег образовања није могао, или није желео, да се носи са његовим
особеностима. Не кажем да није имао дара за неке ствари; напротив.
Но његов таленат, ако се то може тако назвати, превазилазио је
оквире педагошких класификација. Пред крај деветог разреда, да
наведем само један пример, његов наставник српскохрватског је
за тему писменог задатка изабрао тада врло популаран слоган „И
после Тита, Тито”. Брат је рад започео краћим излагањем Ничеове
теорије вечног враћања, а завршио га цитирајући бизарни текст
мамбо-хита уз којег су наши родитељи једном, мислећи да су сами,
запарали простор дневне собе: better tnjo Titos than only one,
better for dancing and also for fun. У његовом, признајем,
прилично слободном преводу, тај је стих изгледао отприлике овако:
боље два Тита него само један, боље је за плес и смањује стрес.
Наставник није могао знати ништа о ситуацији у којој смо брат
и ја заволели ту врсту музике. Можда је данас тешко замислити
мир новосадског поподнева, недељом, јуна касних седамдесетих.
Покушајмо. Са добијене вињете можемо без губитка општости одстранити
мирис липе у цвату, повремену шкрипу кочница градских аутобуса,
потмуле ударе фудбалске лопте у дворишту, ритмичне попевке девојчица
које играју ластиш, звоњаву неког будилника у пет поподне, исечке
разговора пензионера на клупи под прозором. Покушајмо затим да
ту слику, тај, тачније, недостатак слике и звука, задржимо у свести
довољно дуго да би нас изненадан продор нејасне буке са другог
краја стана могао зачудити. Брат и ја хитамо у дневну собу и тамо
размењујемо пренеражене погледе. Са Тоске 10 – која је доцније
скончала на отпаду – чују се гласови распеваних Кубанаца: better
tnjo Titos than only one (aaa, Tito Puente!), better for dancing
and also for fun (ooo, Tito Rodriguez!). Мајка се смеје,
гласно. А сад ћемо, каже отац, овим клипанима да покажемо шта
је мамбо. Петља око грамофона, пушта „Мамбо Италијано”. Већ након
уводних тактова, они се дрмусају као да их је ударила струја.
Брат и ја их имитирамо, али они се не обазиру; настављају да се
тресу. Била су то, могло би се рећи, срећнија времена. Стога налазим
да је неизречена оптужба која је брата теретила да је скрнавио
лик и дело била потпуно неоснована. Не сумњам да је ланац асоцијација
који води од Тита до мамбо ритма, макар и преко Ничеа, био производ
братових утисака о времену које се нама, било то објективно тачно
или не, чинило срећнијим; отац и мајка тад су још умели да се
насмеју. Уосталом, брат је након Титове смрти (мислим на Јосипа
Броза, не на Тита Пуентеа) био искрено потресен. Ја сам био равнодушан,
мада сам те ноћи осетио нејасну зебњу коју је историја доцније
артикулисала у врло недвосмисленим терминима. Предвече смо били
у биоскопу Јадран. Требало је тамо да одем са малолетном Ј. Г.
Имао сам две карте за Кинески синдром. О филму сам знао
само то да је прилично досадан, што ће рећи подесан за лаки петинг
којем сам се надао. Узалуд: малолетна Ј. Г. се у последњем моменту
предомислила. Повео сам брата. Он је у почетку негодовао јер је
намеравао да прати пренос неке важне фудабалске утакмице, али
је пристао када сам му предложио да понесе транзистор. Тако смо
се нашли у Јадрану, на пројекцији холивудске скаске о нуклеарном
реактору који се из овог или оног разлога отима контроли. Ако
хероји белих зуба и четвртастих мандибула не успеју да реше тај
проблем, радиоактивна магма проћи ће директно кроз земаљску куглу
и избити негде у Кини. Не знам шта се даље дешава. Готово да нисам
ни пратио радњу; мислио сам на пропуштену шансу која ми се, како
то обично бива, чинила сјајнијом самим тим што је пропуштена.
Брат је грицкао семенке и слушао утакмицу. Војници који су седели
до нас непрестано су се распитивали за резултат. Након неког времена
приметио сам да брат нервозно протреса наранџасти пријемник, поставља
га у различите положаје, проверава фреквенцију, окреће дугменце
којим се подешава јачина звука, вади батерије и враћа их у кућиште,
без резултата. Мали, како иде? питао је један од војника. Не знам,
рекао је брат, покварио се транзистор. Тек што је ово изговорио,
из апарата се зачула веома озбиљна музика. Рецимо да је то био
Малер. Брат је променио станицу, али тамо нас је дочекао ужасни
Стравински. Од те количине сериозности човеку дође да се баци
са балкона у партер. На платну, Џејн Фонда (ако је то уопште била
Џејн Фонда) изгледа врло забринуто. Отвара се један од излаза,
иза последњег реда седишта. У светлом правоугаонику врата, људска
прилика у ставу мирно. Силуета официра или милиционера лако се
препознаје по шапци. Сви војници одмах да се јаве у своје јединице!
Глас је сталожен, но команда је изречена тако да не оставља места
за двоумицу. Војници стављају капе и излазе. На радију и даље
гуде. Џејн Фонда би требало да каже нешто важно, нешто што ће
спасити милионе недужних Кинеза, али пројекција се у том тренутку
прекида. Светла се пале. Људи се згледају. Делују збуњено. Представа
се отказује до даљег, каже преко разгласа жена коју не видимо,
и додаје, нешто тише, сотто воце, као да изговара јерес
првог реда, скаредну молитву неке архаичне секте: умро је председник
Тито. Излази се споро, у мимоходу. Ником не пада на памет да тражи
назад новац за карту. Чују се само ђонови на бетону, ту и тамо
упаљачи, шибице, понеки шапат. Брат на путу до куће није проговорио
ни реч. Пре спавања је ушао у моју собу и ћутке узео неку књигу
са полице. У току ноћи – обузела ме је нејасна зебња коју сам
тада приписивао бризи за брата – устао сам да попијем чашу воде
и проверим да ли је с њим све у реду. Било је око три, можда пола
четири. Родитељи су били у кухињи; слушали су Радио Франс. Нису
ме ни погледали. Када сам провирио у братову собу (светло је,
приметио сам, било упаљено), видео сам крај кревета Изабране
списе Фридриха Ничеа. Ту сам претходне недеље сакрио две цигарете.
Брат је зурио у плафон. Био је блед. То му је била прва цигарета.
Брат Балегар, рекао ми је, бог је мртав. Гмазу одвратни, рекао
сам, ниси ваљда обе усисао? Уместо одговора, показао је
на књигу. Преостала цигарета је обележавала страницу са триста
четрдесет првим афоризмом из Веселе науке: „Овај живот
који сада живиш, и који си живео, мораћеш да проживиш још једном
и још безброј пута... Вечни пешчаник постојања окреће се увек
изнова, и ти са њим, зрно прашине у прашини.” Узео сам цигарету
и заклопио књигу. Желео сам нешто да му кажем (не сећам се шта),
али он је у међувремену заспао. Покрио сам га. Отворио сам прозор,
избацио пепео и опушак. Угасио сам светло и затворио за собом
врата. Лаку ноћ, којоте... Разуме се да сви ови детаљи, за разлику
од Ничеа и мамбо стихова извучених из контекста, нису ушли у братов
писмени задатак. Убрзо су га произвели у талента и тихо га пребацили
у гимназију. Након првог полугодишта, престао је да похађа наставу.
Професори су га избацивали са часова, и он се једноставно није
враћао. Нисам сигуран због чега се није враћао, али није тешко
видети зашто су га избацивали. Рецимо, на контролном из филозофије
је чувеном Јози Филозофији подметнуо дословце репродукован одломак
из Бића и ништавила. Добио је два минус. Професоре, рекао
је брат, па то је Сартр. Јозо је изгубио такт: Мудријашу!
Вуци се одавде! Да те не видим! Гимназија је забрујала причом,
делимично истинитом, у којој ригорозни Јозо даје два минус Сартру,
Витгенштајну закључује бугера, а Кардељу уписује петицу велику
као дефиниција нације. На часу књижевности мој брат се појавио
косе офарбане у зелено; тврдио је да се зове Шарл. Млада професорка
Дашић-Гулд прихватила је игру и обратила му се тим именом. Добро
Шарл, рекла је, кад већ имамо част, хајде да чујемо нешто о твојој
поезији. Он је наводно упалио цигарету, дунуо облак дима у лице
Дашић-Гулдове, и рекао: ти опчињаваш као вече, нимфо мрачна и
врела. Када су родитељи, на предлог и инсистирање директора гимназије,
кући довели психолога, корпулентну жену набораног чела и натапиране
риђе косе, специјалисту за даровиту децу, брат је читав разговор
изврнуо у расправу о појму дара. Седели су у дневној соби: родитељи
на софи, психолог у фотељи наспрам братове. Ја сам се правио да
спремам матурски рад из историје. Био је то сасвим скроман допринос
великој традицији ресавске школе: насумице преписан и накарадно
склепан дајџест неке студије о Тридесетогодишњем, Стогодишњем,
или неком трећем рату, о једној од карика у бесконачном ланцу
рата који вртове људске историје украшава пурпурним цветовима
дизентеричних ружа. За ту ми је активност био неопходан пространи
трпезаријски сто. Кроз рељефно стакло на вратима која су одвајала
дневну собу од трпезарије, видео сам силуете родитеља, брата,
дим цигарета и пламтећу круну натапираног психолога, круну која
би се с времена на време зањихала попут кошнице. Мој брат био
је, као и ја, алергичан на убод пчеле. Могао сам јасно да разаберем
њихове гласове. „Ти си даровит момак”, рекла је жена, „ти црташ,
свираш, играш шах. Знам да ти је школа досадна, али онај ко има
дара, тај свету”, накашљала се, „друштву, па и себи, дугује да
тај дар и развије. Ако бих ти ја поклонила неку књигу... ти волиш
књиге... не би било лепо да је једноставно бациш а да је не прочиташ,
је ли тако?” Брат је ћутао неко време. Дар је, рекао је напослетку,
поклон. Тачно, рекла је жена, а поклон није лепо бацити, зар не?
Није лепо, рекао је брат. Само, додао је, ако је поклон заиста
поклон, онда се од мене ништа не може очекивати заузврат;
у супротном, то и није поклон него трампа. Не, рекла је госпођа
црвене косе, нисмо се најбоље разумели. Одлично се ми разумемо,
рекао је брат. Ви хоћете да кажете да онај ко прими поклон не
мора заузврат ништа конкретно да уради, осим да буде свестан да
га је примио. Тако нешто, рекла је. „Дакле”, рекао је, „ја вам
поклоним књигу, неки мој текстић или ко зна какав дрек који вас
уопште не занима, и ви сте онда дужни да ту чињеницу, макар на
тренутак, региструјете у својој свести. Ево, рећи ћете себи, добих
овај крш на поклон. Али тиме сте већ платили извесну цену; међу
нама је дошло до размене. Ви у руци држите некакву тричарију,
и то сте платили трудом уложеним да тај објекат схватите као поклон.
Мој поклон стога престаје да буде поклон. Уосталом, то није могао
ни бити поклон ако сам га ја схватио као поклон, то јест
као нешто што бисте ви, када вам то поклоним, требали да схватите
као поклон: то би значило да ја од вас очекујем надокнаду, не,
наравно, материјалну, већ надокнаду у одређеном чину ваше свести.”
Отац је, видео сам, одмахивао главом. Са њим се, рекао је, не
може нормално разговарати. Мајка је понудила гошћу кафом, али
она се захвалила и одбила. Настала је помало неугодна пауза. Брат
је, видевши да је успео да унесе забуну међу своје инквизиторе,
прешао у отворено завитлавање. „Да резимирамо. Ако неки дарежљиви
дародавац схвати да дар који би да дарује јесте један дар,
онда тај дар престаје да буде дар још пре него што је ико њиме
дарован. Дар може да постоји само ако ни дародавалац ни даропрималац
нису свесни да је тај дар – дар. Према томе, ако ја имам неки
дар, онда то нико не може знати: ни ви, ни ја.” „Добро ”, рекла
је жена, „у праву си. Хајде да урадимо један тест. Показаћу ти
неке слике, а ти ми, без пуно размишљања, реци шта видиш на њима.”
Важи, рекао је брат. Пружила му је лист. Касније сам сазнао да
се на њему налазила Роршахова мрља, бесмислена жврљотина у стилу
Кандинског коју испитаник треба да опише, интерпретира, и на тај
начин ода своја најтајнија размишљања, мисаоне понорнице којих
можда ни сам није свестан. Шта овде видиш? питала је. Брат је
одговорио истог момента: Херман Роршах и професор Вурдеља лебде
у облацима и држе се за руке. Кошница се на тренутак заљуљала.
Риђокоса жена вратила је тест-сличицу у торбу. Ваш син је, обратила
се родитељима, проницљив и интелигентан момак, само воли да се
зафркава. Окренула се ка брату, али је наставила да говори у трећем
лицу. „Он”, рекла је, „воли да прави дар-мар. Мислим да то ради
зато што му школа не пружа прилику да испита неке суштинске теме.
Ја бих, на пример, волела да имам написмено оно о поклонима. Не
знам да ли сам све разумела, вероватно нисам, а желела бих да
разумем; можда ће ми то помоћи у раду с децом.” Устала је. Напиши
ми то, рекла је, ако будеш имао времена. Ви сте, рекао је брат,
одличан психолог. Родитељи су је испратили до врата. Брат је остао
у соби. Не знам да ли су се након тога поново срели, али знам
да је тада почео да пише. Фрагменти есеја о дару, који је по мојој
процени заузимао добар део братове бележнице, прилично су штури.
Чак и оних неколико пасуса који су ми на располагању морао сам
да допуним ослањајући се на смисао и неке особености његовог стила;
као и на моје, признајем, с годинама све слабије памћење. „Ако
бисте добили колаж од пиринчане хартије у стакленој кутијици –
замислите да је стакло местимично замагљено, понегде готово непрозирно,
но ипак не сасвим, не свуда, тако да кроз стакло јасно можете
назрети мању кутијицу која се крије у унутрашњости веће, причвршћену
на површину јапанског папира – и ако би анонимни дародавац, не
рекавши вам ништа о томе, у ту мању кутију ставио хаику који можете
прочитати само ако разбијете стакло и уништите колаж, то би било
нешто као суштина дара. Чим га постанете свесни, он престаје да
буде оно што је био. Могуће је познати само његове последице,
његове остатке. (...) Историја поклона врви од парадокса. Дар
Прометеја, ватра, коју неки сматрају симболом живота а други симболом
знања, уопште није дар. Платон каже да је великодушни Прометеј
својим земљаним креатурама, својим смртним штићеницима, одузео
способност која носи његово име, способност предвиђања. То је
била цена за бакљу коју је прошверао са Олимпа. Да не бисмо, тврдио
је Прометеј, могли видети час своје смрти! Каква глупост. Захваљујући
овој мрачној трансакцији, само је најгорем шљаму, убицама, хуљама
и пробисветима који су осуђени на смрт, допуштено да знају тренутак
и детаље свог краја, да остваре сан просветитеља и свој живот
виде као књигу. Остали живе као јунаци неког дела без смисла и
конца, у ишчекивању муња којима трансцендентни кажипрст небеског
писца клеше нову епизоду Базаровог романа у наставцима. То није
био дар. Прометеј је можда био херој: херој предузетника и малих
привредника. Стари је ваљао неку робу. После су га ухватили и
мучили, али то је само његов проблем. (...) Индијанци верују да
им је бог поклонио глину. Али божји поклон-пакетићи увек су били
сумњиви, од Пандоре па надаље. Увек их треба некако платити, оданошћу,
жртвом, данком у крви и вери. Први бог, Бог, творац, ако постоји,
морао би бити неко ко пружа истински дар, неко ко за узврат не
тражи ништа. Сви остали лажу и шибицаре. О томе постоје документи.
У Апокрифу Јовановом налазимо одличну сцену из породичног
живота створитеља. Бог се обраћа људима, грми као двогодишњак
у тантруму: Ја сам љубоморан бог и до мене нема другога! Ја сам
бог и отац и нада мном никог нема! На то се зачује глас мајке
божје: Немој да лажеш! На кога си то љубоморан, ако до тебе нема
другога? Даћу ја теби по туру, па ћеш видети! (...) Читава хришћанска
традиција почива на једном једином уверењу: постоји, постојао
је, истински дар. У канонима је то дар живота који надилази смрт,
поклон који самом својом природом подрива економију времена и
брише све дугове. Али кад се од Ускрса направи религија, кад се
од нас тражи да спасење платимо чином вере – и то не вере на делу,
већ вере вербализоване по прописаној рецептури – то више није
нешто што бисмо могли назвати поклоном. Исус је превртао берзанске
столове, а Петар и његови попови створили су међународни духовно-монетарни
фонд. Шта су те приче о рају и паклу, о награди и казни, првобитном
греху и Страшном суду, ако не светска банка душа, зачарани круг
у ком се рађамо дужни? Хвала лепо. Није то то. (...) Опис
Христовог дара може се наћи у гностичким списима. Видимо га као
дечака. Игра се у прашини, ваја врапце од глине. Они оживљавају,
полећу и нестају у даљини. Тренутак-два, Исус гледа за њима; потом
одлази и не осврће се. Крај. Ови се врапчићи нигде више не помињу,
али у томе и јесте ствар. Сама суштина хришћанства налази се у
тој моћној, готово источњачкој минијатури; у краткој зен-причици,
коану који опстаје у јеретичким књигама. Христ је џивџанима даровао
живот. Заузврат није тражио ништа и они су одлетели својим путем.
То је једини икада забележен поклон, чин апсолутне љубави, неразумљиво
дело срца без ега. Љубав је једини дар. О њој се не може говорити.”
Скинуо сам јакну са крзненим ободом боје којота на капуљачи. (Није,
наравно, у питању боја којота који се изненада створио на мојој
капуљачи, већ боја крзненог обода капуљаче.) Узео сам шибице и
упалио свеће. Замирисало је на ванилу. Отворио сам вино, да продише.
Укључио сам радио. На програму је био пренос поподневног концерта
из Вестминстерске цркве у Саскатуну, покрајина Саскачеван. Мислим
да се радило о Перголезију или Скарлатију. Увек их мешам. Знам
да је један имао раскошне локне, или је носио перику, док се други
чешљао од темена ка челу; међутим, и један и други су компоновали
Salve Regina. Желео сам да одем у студио, да загрлим своју
жену, да је ћутке гледам док ради. Нешто ме је кочило. Тада сам
за то кривио свеће, вино, бадеме и маслине. Из јакне сам извадио
паковање цигарета, проверио колико их је остало, и, када сам се
уверио да је број позитиван, сео крај стола. На кутији се, у складу
са новим прописима, налазила фотографија болесног срца неког пушача.
Одмах до ње, такође у складу са новим прописима, био је натпис
који је заузимао тридесет посто површине паковања. Упозоровао
је да пушење изазива смртна обољења срца, рак плућа и грла, импотенцију
и пропадање зуба, да ствара зависност, убија недужну децу, и да,
кад се све сабере, представља злочин против човечности. Окренуо
сам кутију лицем ка столу. На другој страни сам угледао исту фотографију
и исти текст, овог пута на француском. Пожелео сам да за Нову
годину добијем табакеру. Хиљадама километара западно од мене,
у смрзнутој прерији где сунце излази два или три сата касније,
господин по имену Шарл Дитуа махао је диригентском палицом и водио
оркестар, сопране и мецосопране кроз Salve Regina. Покушао
сам да га пратим тапкајући ивицом кутије по столу, али сам убрзо
одустао. Шарл Дитуа, помислио сам, сигурно има табакеру. Искључио
сам радио и потражио новине. Нашао сам их на троседу. Локалне
вести: покрајински универзитет већ је потрошио годишњи буџет за
рашчишћавање снега; кројачица је добила на лутрији, али се оклизнула
и изгубила срећку у снегу; добровољно ватрогасно друштво иде од
врата до врата и пева божићне песмице. Вести из света: Буш и Гор
спремни за коначни обрачун; нереди у Мароку; Илијеску председник
Румуније; у Данској ухапшен дванаестогодишњи хакер; у Србији ухапшен
Михаљ Кертес. Читав културни додатак био је посвећен расправи
о томе да ли у школску лектиру смеју да уђу дела у којима има
ружних речи. Језик, наводно, формира и одређује људске мисли,
па тако ружне речи производе ружне мисли – мисли, на пример, о
копулацији и дефекацији – које иначе ником не би пале на памет.
Овде можете објављивати најплиће маоистичке максиме и називати
се постмодернистом. Овде пијани, разуларени тинејџери сваког ко
изађе из геј дискотеке могу да пребију на мртво име, али не могу
у школској библиотеци да нађу чувену студију Доминик Лапорт, Историја
гована. Овде можете да бомбардујете кога хоћете, али се при
том морате лепо изражавати: нежно, хуманистички, као Хавел и Визел.
Овде ће ухапсити девојчицу ако у школу дође намирисана – буквално:
ухапсиће је – али се она може до миле воље кркати риталином јер
јој је то препоручио чика доктор. Овде... Овде... А тамо? О боже.
Није важно. Некад су ме погађале такве ствари. Више не. Ако их
се понекад сетим, то је зато што их моја жена још увек доживљава
лично. Но и то је све ређе и ређе. Одложио сам новине у корпу
с папиром за потпалу и вратио се за сто. Узео сам цигарету, помирисао
је и ставио је у уста. Приближио сам лице свећи. Врх цигарете
готово да је већ додирнуо пламен када сам се одмакао. Моја жена
тврди да по један морнар изгуби живот сваки пут кад неко упали
цигарету на пламен свеће. Упалио сам шибицом. Да ли то значи да
је један морнар, захваљујући мојој присебности, за длаку избегао
смрт? Ко зна. Њена сујеверја раније су умела да ме зачуде. Прихватио
сам их тек када сам схватио да сам и ја једно од њих. Отад више
не остављам ташну на поду. При уласку у њен студио (не посећујем
га често), намигујем малим глиненим фигурама које су поређане
на вратима пећи и тако исказујем своје поштовање ћудљивим божанствима
грнчара. Када будемо разговарали о братовој смрти, пазићу да руком
не покажем на срце. И то су королари љубави. Али о љубави се не
може писати. Треба се држати чињеница, написати нешто о њој, о
нама, нешто стварно, нешто што није трик, коњункција ветра
и магле коју називамо литературом. Већ знамо да је моја жена грнчар,
да прича у сну, да воли псе и даје им имена по ликовима из својих
омиљених књига, да често користи Вегету и ретко употребљава ускличник.
То су чињенице, као и следећи податак, који није тешко проверити.
Пре много година – усуђујем се да употребим ову синтагму, мада
је она не би одобрила у реченици у којој се она помиње
– „Политика експрес” је објавила њену фотографију. На тој фотографији,
упркос грубој, крупнозрној резолуцији, јасно се види моја будућа
супруга. Видимо је на Штранду, у бикинију, док лиже сладолед;
корнет, ако се не варам, и то са слатким фишеком. Гледа некуд
у страну и иза себе, као да покушава да се сакрије од неког ко
би јој могао узети из руке ту посластицу. Испод фотографије која
сурово експлоатише тело једне шеснаестогодишњакиње, налази се
прави драгуљ новинарске инвенције: „Неки се хладе у хладу, а неки...”.
Живела је близу Штранда. Волела је лето и плажу. Још увек их воли,
на начин који ме је испрва збуњивао. За пешчане плаже је говорила
да је подсећају на Штранд, на Дунав, и стога на Нови Сад. Уколико
бисмо се нашли на каменој плажи, помињала би летовања на Брачу.
Укратко, моју жену свака плажа, не, сваки простор, ма где био,
подсећа на изгубљено време које сада постоји само као сувенир.
Истина, рекла ми је једном, не зависи од географског положаја.
Буенос Ајрес је двадесет-тридесет пута увеличан Нови Сад, у ком
се неким чудом говори кастиљански. Поглед на Бруклин из ресторана
на двадесет шестом спрату њујоршког небодера Бикман, то је поглед
на Нови Сад са Петроварадинске тврђаве. Када смо били на Куби,
на меденом месецу, угледали смо ред коцкастих бетонских грађевина
у најбољем соцреалистичком маниру. Било је топло, мемљиво вече.
Улице су још биле влажне од поподевног пљуска. Међу зградама,
дечаци су играли бејзбол. На једној од тераса, тамнопути Кубанац
у атлет мајици пио је своје кубанско пиво и гледао утакмицу на
портабл телевизору. Крај њега, пуначка Кубанка у шареној хаљини
кувала је нешто на решоу. Кубанац је устао, прочепркао око антене,
подесио слику. Узео је кашику са стола и пробао јело – можемо
претпоставити да је то било неко кубанско јело – директно из шерпе
на туфне. Одложио је кашику, пљеснуо Кубанку по дупету, сео и
наставио да гледа утакмицу. Ово је, рекла је моја жена, исто као
да смо на Сателиту. Где? На Сателиту, поновила је. Требало
ми је неко време да се сетим новосадског насеља грађеног у непобитно
сличном стилу. Бринуло ме је то поређење. Ко још пореди свој медени
месец са Сателитом? Ово, помислио сам, морам да сасечем у корену.
„Као прво”, рекао сам, „зграде на Сателиту су беле, или сиве,
а ове су светлоплаве. Као друго, тамо нико не игра бејзбол. Као
треће” – одлучио сам да потегнем тешке аргументе – „на Сателиту,
колико ја знам, нема палми.” У том тренутку је нестало струје.
Читав кварт се нашао у мраку. Повици негодовања одбијали су се
о бетонске зидове и мешали се са женским гласом који је неког
упорно дозивао: Vladimiroo... Vladimiroo, ven a casaa...
У даљини, зграда нашег хотела светлела је као казино у пустињи.
Моја жена је тријумфовала. Видиш, рекла је, друга група има струју.
Био сам матиран. Пошли смо ка хотелу, уз обалу. Керећак, Мачков
спруд, рецитовала је као да призива имена умрлих предака, Рибарско
острво, Камењар, Дунавац... Шодрош, наставио сам, Официрац, Целулит-штранд...
Понекад, у ноћима које се покажу тешким, лежимо у мраку једно
до другог, посматрамо жарове својих цигарета – из неког разлога,
она у жару цигарете увек проналази нешто што личи на лобању –
и покушавамо да се сетимо имена, изгледа и локација новосадских
улица, кафића, клубова, бурекџиница, књижара, трафика, посластичарница,
тргова. Провлачимо шаке кроз пескове сећања у потрази за биоскопским
и позоришним репертоарима, концертима, парковима, мостовима, изложбама,
графитима – Да ли знаш, питам је, како се зове уска улица која
повезује Шафарикову и Арсе Теодоровића? Не знам како се зове,
каже пошто је добро размислила, али сигурна сам да у тој улици
постоји графит: „Џармуш Џим, своје мајке син” – лутамо у потрази
за сликама које нас у једном даху враћају у живот и сведоче о
његовој пролазности. Упознали смо се на једном од овдашњих артистичких
хепенинга. Центру за људску симулацију увек су потребни цртачи,
вајари, сликари, аниматори, дизајнери, и томе слично, те су менаџери
донели одлуку да се у уметничку школу улаже новац. Из тога аутоматски
произилазе друге обавезе. Треба подржавати не само уметничку школу
већ и све остале уметнички настројене организације и појединце;
овде нема дискриминације. Како објаснити пензионерском лименом
оркестру да за њих нема средстава, иако су већ о сопственом трошку
увежбали музику из Ајкуле, а да се при том новац расипа
на Џејн Џи, која излаже употребљене тампоне пришивене на марамице
на којима су тамноцрвеним концем извезене пароле типа „Упознајте
моју шубарицу”? То једноставно не иде. Овде, велим, нема дискриминације;
све се мора подржати. Наш градић је захваљујући несебичним донацијама
Центра добио четири нове галерије, више оркестара, књижару специјализовану
за биографије Кублај Кана, аматерску оперу, неколико музичких
фестивала од којих су бар два фестивали кантри музике, и још много
тога. Што се Центра тиче, обављен је сјајан посао: донације отписујемо
од пореза и успут делујемо врло просветљено. Но такве активности
захтевају одређене жртве. На сваком перформансу, фестивалу, премијерном
концерту или отварању изложбе, неизбежно је присуство представника
Центра. Менаџерима наравно не пада на памет да губе време на такве
ствари, нити на било шта што није непосредно везано за голф. Част
је припала мени. Из тог инферна, као и из неких других тешких
ситуација, избавила ме је жена. Чим смо почели да излазимо, написао
сам кратко писмо директору одељења за односе са јавношћу. „Драга
госпођо Смит”, написао сам, „са великим жаљењем Вас обавештавам
да се налазим у ситуацији која ми не допушта да и даље присуствујем
активностима уметничке заједнице нашег града у својству представника
Центра. Моја веза са (име моје жене), и, посебно, моје присуство
на њеним изложбама, могли би бити погрешно протумачени као фаворизовање
једног младог уметника на основу личних познанстава. Искрено Ваш,
итд.” (Када сам јој прочитао писмо, жена ме је упозорила да је
она грнчар а не уметник, и да ће ми сасути зубе у грло ако је
још једном назовем уметником. Нешто ми је говорило да је враг
однео шалу.) Госпођа Смит је свакако прозрела мој план, али није
имала избора: аксиоми науке о односима са јавношћу не дозвољавају
чак ни привид непримерености. Тако сам се извукао. Али то је било
касније. Док ме нису ослободили дужности, две године сам готово
сваког петка и суботе ишао на овај или онај артистички спектакл.
Елементарна рачуница показује да сам у овом периоду морао видети
око две стотине сличних догодовштина. Нагледао сам се свега и
свачега, али не могу рећи да се није исплатило: на једном од тих
сулудих пирова, као што рекох, упознао сам своју жену. У позоришту
је приликом неког државног празника – мислим да је био Дан краљице
Викторије – организовано гала вече на ком је двадесетак локалних
уметника приказивало своје умеће. Обукао сам црне панталоне, црни
џемпер са рол-крагном и црни сако, обуо црне ципеле и запутио
се у храм уметности. Почело је одлично. Новоформирана оперска
трупа извела је мало познато дело Леоша Јаначека, Авантуре
господина Броучека на Месецу. Јаначек је своје најбоље опере
компоновао тек после 1917, након што је упознао своју тридесет
осам година млађу жену, Камилу Штеслову. Пре тога је вероватно
био на тешким дрогама, о чему сведочи либрето за фантастичне авантуре
господина Броучека. Малинка (сопран) и њен љубавник Мазал (тенор)
свађају се у кафани. Господин Броучек (тенор, пијан) их прекида
и тврди да на Месецу има живота. Сада видимо господина Броучека
на Месецу, у друштву два жива бића (сопран и тенор) чијих се имена
не сећам. Та су бића врло слична Малинки и Мазалу. Разлика је
у томе што се њихови лунарни еквиваленти не препиру у крчми, него
јашу коње и разговарају о уметности. Господин Броучек се пење
на коња са једним од бића и они у галопу одлазе у Храм уметности,
традиционално окупљалиште становника Месеца. Сви присутни су одушевљени
господином Броучеком и позивају га да им се придружи у гозби.
Међутим, житељи Месеца не једу своју храну, већ је њуше. Господин
Броучек то не зна, те изазива скандал тиме што прождире кобасицу.
Враћају га на Земљу, у кафану из које је дошао. Господин Броучек
спава за столом, пијан као ћускија. Малинка и Мазал морају да
га однесу кући. Завеса. Буран аплауз. Ствари су након тога кренуле
на боље за Јаначека, што се не би могло рећи за остатак гала програма.
Уследио је перформанс са шарено истетовираним стриптизерима и
стриптизетама, под називом „Текстуалност сексуалности”. Позорница
је врвела од примарних, секундарних, и осталих полних карактеристика;
три сподобе у кукуљицама, њих бисмо условно могли назвати гитаристима,
бесомучно су ударале жице својих инструмената палицама за бубњеве
и тако обезбеђивале звучну потку за овај раскалашни карневалчић.
Затим је на сцену изашао ћелави мултимедијални уметник. Довукао
је фотељу на средину бине и сео. На великом екрану иза њега, приказан
је видео-снимак неког обронка на ком се ништа не дешава. То је,
појаснио је, хоризонт очекивања. Неко време седео је у фотељи
без речи, а онда је отишао са позорнице. Убрзо се вратио са моторном
тестером и почео да тестерише фотељу. Након пар минута је зауставио
тестеру. У овој фотељи, рекао је (задихан, јер то је очито била
фотеља из времена кад су људи правили солидне фотеље које није
сасвим једноставно уништити), пре тачно двадесет година, велечасни
отац Симонс из Татмагуша, Нова Шкотска, задигао је своју мантију
наредио ми да га целивам у... Ово је, рекао сам себи, превише.
Изашао сам из сале у предворје. Тамо сам угледао сликара Ајверсона
који је у доба своје хиперреалистичке фазе радио као илустратор
у Центру. Волим каткад да поразговарам са њим. (Од њега сам чуо
за књигу Френсис Стонор Сондерс, ЦИА и свет уметности,
која прилично аргументовано тврди да неки великани америчке културе,
међу њима и Џексон Полок, дугују своју славу пропагандном одељењу
Централне обавештајне службе.) Био је окружен критичарима. Изгледао
је као основац који није сигуран да ли ће добити похвалницу или
укор директора. Било је крајње време за цигарет-паузу. Чувај снагу
Броучек, рекао сам себи, ко зна шта те још чека у Храму уметности.
Махнуо сам Ајверсону, пошао ка излазу – у позоришту је, то и не
треба наглашавати, забрањено пушење – и зауставио се код врата.
Са моје десне стране, угледао сам постоље са положеним огледалом
на ком је стајао чајник бакарне боје. Светлост мале халогене лампе
одбијала се од глазуре ка огледалу и назад ка глазури, и у том
зачараном кругу стварала илузију натприродног сјаја. Пришао сам.
До чајника, на мањем постољу, такође са огледалом, налазиле су
се две шољице сличне боје. Изгледале су као да су настале у некој
источноеврпској школи за индустријски дизајн, али су под руком
биле лаке. На трећем постољу, дискретно издвојеном од претходних,
налазила се двострука овална посуда – нешто слично спојеним судовима
које сам виђао на вежбама из физике – у тоновима који су се преливали
и уливали један у другог, тако да је рђавоцрвени облак на једном
месту, пратећи кривину површи, бешавно прелазио у мркозелену патину
на другом. Крај ове презентације сам први пут угледао име своје
супруге. По имену сам могао да претпоставим да је пореклом из
неког од многих делова бивше Југославије, вероватно из Србије
или Хрватске. Потражио сам памфлет који је требало да представи
учеснике вечери. Био је у џепу панталона, згужван у грудву величине
шаке. Из њега сам дознао само то да моја жена, која то тада није
била, користи јапанску шино глазуру помешану са оксидима, да користи
гасну пећ на врло високим температурама (писало је: температуре
иду до десетог конуса), и друге појединости које су се односиле
на њен рад; о њој није било никаквих података. Нема везе, помислио
сам, можда је тако и боље. Имао сам разних искустава с нашим људима.
(Ту више не могу убрајати Македонце, Босанце, Хрвате и Словенце,
мада сам и са њима имао искустава.) У српској књижари у Торонту
још давно сам купио Албахаријеву Кратку књигу. Поступио
сам неопрезно и платио кредитном картицом. Убрзо су почели позиви
са понудама и предлозима. Из Ванкувера сам добио рекламни примерак
магазина „Кишобран”. На насловној страни: Лепа Лукић. Ударни интервју:
Лепа Лукић. „Кишобран” сам хитнуо у кош. Путовао је у врло лепом
луку – савршено параболичном, такозваном америчком луку – и упао
без коске; брат би био поносан на мене. Након пар недеља, неки
стручњак из маркетинга телефонирао је да пита да ли сам – будући
да ми је дато довољно времена да прочитам бесплатни примерак „Кишобрана”,
те да се на тај начин поближе упознам са животном филозофијом
Лејди Лукић – одлучио да се претплатим на „Кишобран”. Његов тон
је у почетку био врло присан, као да смо стари пајташи. Када сам
успео да се укључим у овај другарски монолог, рекао сам му да
не желим да се претплатим на „Кишобран”. Зашто? рекао је. (Могуће
је да је том приликом уместо упитника употребио семантички универзалну
речцу „бре”; нисам сигуран.) Зато што ме, рекао сам, уопште не
занима шта Лепа Лукић мисли о животу. Пријатнодовиђења! одбрусио
је, и залупио слушалицу. Недуго потом, јавила ми се момчад српског
фудбалског клуба Хамилтон, из Хамилтона. Младић је говорио српски
за нијансу горе од српског монарха, но ипак нешто боље од Медлин
Олбрајт. Понудио сам да пређемо на енглески, али он је с гнушањем
одбио. Мии, рекао је, доулазимоу у вааш таун да играмоу фут-боул,
и мии, знаатеј, очемоу даа једемоу у некии српскии рестораант.
Жао ми је, рекао сам, овде нема српских ресторана. Тоу ниијеј
доуброу, одговорио је, мии воулимоу даа даамоу паареј заа наашеј
љуудеј, невоулимоу даа даамоу паареј заа оувии страанци. Овај
ђиђан, помислио сам, верује да је Киш неко француско јело од јаја.
Било је ту и мање забавних позива због којих сам променио телефонски
број и кредитну картицу; али не бих о томе. Изашао сам пред позориште.
Она је стајала на степеницама. Кажем: она, мада у том тренутку
нисам могао знати да је то она. Једноставно, видео сам
елегантну девојку која је крај улаза палила цигарету. И ја сам
упалио цигарету. Неколико минута смо у тишини стајали на пет или
шест корака једно од другог. За то време сам је пажљиво одмерио.
Она и данас тврди да је нисам ни погледао, али то само доказује
да сам умеће дискретног кибицовања довео до границе савршенства.
Кад бих био писац – овде морам напоменути да за разлику од, на
пример, Бохумила Храбала, који у Прегласној самоћи тврди
да би другачије писао када би био писац, што је парадоскално јер
он јесте писац, ја доиста нисам писац, нити ћу икад бити писац,
јер ме редовно избацују са дописних курсева писања; тако да је
Храбалова реченица списатељски апоретична, а моја само логички
контрафактуална; за утеху, ако је то нека утеха, та реченица,
ова реченица, у међувремену је постала толико компликована
да је морам почети поново, од самог почетка – кад бих, дакле,
био писац (а нисам), могао бих на овом месту да опишем њен физички
изглед. Можда то не бих могао чак и кад бих био писац. Погледајмо
све те распеване изливе, све те Петрарке, све те анатомске маштарије,
пурпурна острва, blasons anatomiques које песници покушавају
да нам подвале као поезију инспирисану женом – Ох! Њене очи! Ах!
Груди! Ух! Усне! О? Фина кантица! – поређајмо их све заједно
на један списак и додајмо им безброј стихова који су могли бити
написани о објектима и субјектима љубави, све оне несувисле покушаје
уплаканих шипарица и незграпних јуноша, потоке осећања које је
можда било могуће написати мада их можда нико никада није написао,
поређајмо их, дакле, по речничком редоследу: добићемо или анатомски
атлас или енциклопедију људске збуњености и немоћи пред једним
несводивим искуством. Мислим да сам сасвим довољно допринео том
пројекту. У основној школи, док смо ходали према аутобуској станици,
зауставили смо се крај Католичког гробља. Ми: малолетна Н. К,
лепотица сезоне, и ја, хормонска збрка. Свиђаш ми се, рекао сам
јој, већ месец, месец и по дана. Зашто баш ја? питала је. Уместо
одговора – јер на то питање никада нема одговора – изрецитовао
сам неку будалаштину, одвратни колаж општих места о очима, уснама,
косама, и слично. То сам нашао у књизи под именом Сто најлепших
љубавних песама. Н. К. је касније и сама написала песму у
чијој сам првој строфи препознао сопствену монструозну конструкцију:
свиђаш ми се већ месец, месец и по дана... Изменила је
стихове неколицине најлепших љубавних песама и допунила их неким
својим креацијама. Добијену језичку грдобу забележила је на лист
истргнут из мале свеске на квадратиће, краснописом којим се испуњавају
споменари, и на дну стране, након последње строфе, уписала наша
имена. Када му је овај сонет допао шака (увек је вршљао по мојим
стварима, што је, морам рећи, нека врста породичног обичаја),
брат читав месец, или месец и по, није престао да га рецитује.
Ово је, говорио ми је, дубоко! ово, сине, помера!
И тако даље. Боље би било да останем на безбедној раздаљини од
своје раштимоване лире и избегнем поетску дисекцију своје жене
у тренутку нашег првог сусрета. Ако бих кренуо тим путем, морао
бих, ради симетрије и фер плеја, написати како је она мене видела,
што значи да би на хартију требало ставити поразну чињеницу да
сам јој личио на глумца Патрика Дафија, познатијег као Боби Јуинг
из „Даласа”. То не долази у обзир. На срећу, фотографија из „Политике
експрес” још увек нам је при руци. Ако погледамо тај документ
и уместо бикинија замислимо светлосиви Робе ди Капа џемпер, испеглане
сиве панталоне, очигледно старе али добро одржаване ципеле (полудубоке,
вероватно италијанске), сребрне минђуше (никако златне, то је
„сељачки”), и ако потом заменимо сладолед цигаретом а Штранд степеницама
на улазу у неко провинцијално позориште над чијим се вратима крезубаво
смеши Ана од Грингејбла, добићемо прилично верну репродукцију
онога што сам и сам угледао. Шта још? Пролећни ветар носио је
ка мени трагове парфема за који сам тада помислио да је Шанел
или можда Опијум. Шминка, руж, праменови. Сат нисам јасно видео,
али стицао се утисак да је у питању један од раних модела швајцарског
Своча. Став је био одмерен, помало несигуран, да тако кажем, европски.
Бацила је кратак поглед на сопствени одраз у стаклу, од главе
до пете, а затим се – као да је себи рекла: „Ништа нарочито” –
ослонила на зид и увукла дим. Нема, помислио сам, шансе да је
одавде. У себи сам већ извео дуге лакиране нокте као тривијалну
последицу свега претходног, али ту сам се преварио: били су кратки.
То је она, рекао сам себи. Одали су је грнчарски нокти. Како вам
се, упитао сам је (на енглеском, за сваки случај), допада овај
хепенинг? Чим ме је погледала, знао сам да нисам погрешио у својим
нагађањима. Никад, одговорила је, нисам видела толико глупости
на једном месту. Већина Канађана би ми рекла да је све то јако
интересантно, или би се послужила неком једнако бесмисленом поштапалицом.
Међутим, већина Канађана не говори енглески уз несумњиво лалинско
отезање. Прешли смо на српски. У две-три реченице се испоставило
да смо обоје из Новог Сада, да је две године млађа од мене, да
је завршила примењену уметност, одсек за глину, и да се у нашу
варошицу доселила јер је чула да Центар шаком и капом финансира
све врсте уметничких активности. (Док је изговарала реч „уметничких”,
у ваздуху је једном руком нацртала знакове навода.) Цигарете смо
довршили отприлике у исто време. Можда би, рекао сам, требало
да се вратим унутра. Ушли смо заједно. У предворју, ликовни критичар
је некој бакици узбуђено објашњавао где се, тачно, на Ајверсоновом
платну може уочити проток времена. Бакица је значајно климала
главом. У сали је био у току перфоманс студентске позоришне трупе.
Младићи и девојке су се симболично борили са ланцима и при том
рецитовали таблицу множења. Крај њих се, у турском седу, налазио
средовечан мушкарац у костиму од перја. Претпостављам да је то
био професор драме. Устао је из турског седа и испустио стравичан
крик. О даљем току догађаја постоје две различите верзије. Моја
жена тврди да сам изгледао као да ми је позлило; да сам изјурио
из позоришта; да је она, забринута, пошла за мном; али да се,
чим смо изашли из зграде, показало да сам симулирао. Ту верзију
можемо игнорисати, јер није тачна. Или је само делимично тачна.
Колико се ја сећам, нас двоје смо разменили погледе након оног
грозног крика, или можда још за време тог крика, јер та је агонија
потрајала неких десет до двадесет секунди. Нисам сигуран да ли
сам ја предложио да се изгубимо или је то предложила она, али
тврдим, не, инсистирам, да ми је том приликом намигнула. Тврдоглаво
остајем при томе: видео сам оно што сам видео, без обзира на сва
њена порицања и ироничне примедбе о мојој неодољивости и фаталном
шарму. Далеко од тога да себе сматрам секс-симболом којем девојке
неконтролисано намигују чим га угледају; но она ми је тада намигнула,
и то је за мене сасвим довољно. Стога сам, како бих могао да напустим
приредбу којој сам присуствовао по службеној дужности, инсценирао
изненадан напад стомачне грипе. (Овде готово увек кола грипа,
тако да идеја није тако апсурдна као што би на први поглед могла
да делује. Осим тога, њена реализација не захтева велико глумачко
умеће. Довољно је да журно напустите просторију држећи се за стомак,
и сви ће помислити: „Проклетство! Стомачна грипа!” Чак ће вам
бити захвални што сте изашли.) Када смо се нашли изван зграде,
предложио сам јој да одемо на кафу. У прилог мојој верзији догађаја
говори и то што се она није нимало зачудила мом предлогу. Напротив.
Одвезли смо се до ресторана са баштом на обали. То је била обала
реке, али је, у томе се обоје слажемо, мирисало на море. Некад,
у пролеће и лето, овде мирише као на мору. Уосталом, океан није
далеко. Пили смо кафу и причали о Новом Саду. Запиткивао сам је
где се излази, шта се чита, да ли је овај или онај кафић још увек
актуелан, као да је допутовала исте вечери. Одговарала је детаљно,
сигурно, попут писца или искусног лажова. Слушао сам је и заљубљивао
се; прво у њену љубав према том граду, а затим, временом које
сам већ тада могао наслутити, у њу. Зашто си отишла? упитао сам
је. Погледала је у страну и благо се намрштила, као да покушава
да се сети неке ситнице коју је пропустила. Гасне светиљке из
баште ресторана огледале су се у води; чинило ми се да су по површини
реке плутале коре мандарина. Било је лето, рекла је. Отпила је
гутљај кафе и завирила у унутрашњост шољице. Окренула ју је на
доле, погледала печат на дну, и вратила је на тањирић. Тек тада
је наставила. „Била сам на Мачку с друштвом. Онда сам још имала
пријатеље. Знаш већ како то иде. Док си тамо, тамо си. После,
као да ниси ни постојао. У то време, сви смо ишли на Мачак. Цела
екипа. Идеално. Млак шприцер, роштиљање, пициген, позивари не
могу да те нађу. На песку је био транзистор. Било је добре музике
код нас на радију. А овде... Нема везе. Одједном је престала музика.
Прво се чуло само крчање, а онда нека бука у даљини. Узводно.
Док сам се окренула, над нама су били авиони. Летели су низ Дунав,
ниско – никад тако нешто нисам видела – мислила сам да ће ми однети
главу. Крила су им била црна. Гарава. Нагорела. Ужасно. Нестали
су у секунди. Прорадио је транзистор. Лаки пингвини, замисли молим
те. Ја сам смрт за девојке... распитај се у фабрици за мене...
Неко је рекао: Вуковар. Неко други је рекао: нису нормални. Стајали
смо у води до колена и гледали у небо, као кретени на излету.
Онда су они наставили да играју пициген. Немој мислити да неком
нешто замерам. Ту нема мудровања. Ти ниси био тамо. Не знаш како
то изгледа. Сваки од тих момака могао је сутра да заврши... Шта
су могли да ураде? Ништа. Да играју пициген. Ја ни то нисам могла.
Ето. Зато сам отишла. Због пицигена. А ти?” Немам појма, рекао
сам. „Увек сам мислио да треба негде да одем, али нисам одлазио.
А онда је мој брат некуд отишао, нестао, ко зна где, и то је било
то. Спаковао сам ствари. Мислио сам да ћу отићи у срце света,
а стигао сам овде. У буљу.” Насмејала се. Ово је стварно тешка
позадина, рекла је, али овде бар нико ником не прети да ће га
клати зарђалом кашиком. У праву си, рекао сам. (Шта сам могао
рећи? Да је пре пар векова управо одавде, из негдашње Нове Француске,
половина француске популације протерана у одурне мочваре Луизијане?
Да над резерватима Лабрадора пилоти из Америке, Канаде, Енглеске,
Холандије, Италије и Немачке свакодневно увежбавају бришуће летове
и растерују Индијанцима дивљач? Да је у сваком њеном телефонском
разговору са родитељима учествовао нечујни рачунарски саговорник
по имену Ешалон? Све је то тачно. Али једно зло не може умањити
друго. Зла су увек несамерљива.) Када ме је питала шта ми највише
недостаје, причао сам јој о Бронксу, ћумезу у старој згради Млинпека,
у Радничкој улици, где су се некад, давно, одржавали концерти
групе Копрокофјев. (Никад није чула за њих.) Рекао сам јој да
је мој брат сакупио новац за електричну гитару марке Ибанез тако
што је у Цриквеници цртао портрете страних туриста угљаним штапићима;
да је ту гитару са кривим вратом мењао за половни синтисајзер
ког је Фирчи, бубњар из Луне, пре тога купио од будућег лидера
Лиге социјалдемократа Војводине; да је брат тај синтисајзер, који
је радио само ако га Фирчи добро излема, убрзо поклонио неком
познанику у чијој су гаражи вежбале групе Боје, Град, и Обојени
програм, које су увек наступале заједно, са Луном; да су неке
од тих група снимиле плочу, свирале у Београду, Зрењанину, Панчеву
и Бечу, и појавиле се на MTV; да је по један члан сваке од тих
група доцније објавио књигу поезије или прозе; да се мој брат
напослетку вратио акустичној гитари с којом је умео да прави чуда,
претварајући Сатијеву мелодију у македонску народну песму чијег
назива не могу да се сетим; али да мени, упркос свему, највише
недостаје доба његових концерата с Копрокофјевом, у Бронксу, доба
када су на изглед сви свирали, или, ако већ нису свирали, играли,
слушали музику, наручивали плоче из Лондона, поштом, из каталога
компаније Recommended Records, и сваку пошиљку отварали
као да се у њој налазило нешто што би могло променити будућност.
Нема потребе писати о даљем току наших разговора. Знамо да то
води у љубавну причу коју не бих умео да опишем чак и када бих
то желео. Венчали смо се, купили кућу и опрему за њен студио.
Моји родитељи су, чини ми се, у томе нашли неку врсту утехе. Отац
је још увек у својој емотивној коми, али ретко говори о Шопенхауеру.
Мајка ми се и даље обраћа у множини, но то сада има одређеног
смисла. Немамо деце; имамо малог пса који личи на лисицу. Њих
две су мој свет, мој једини свет, и постојао је само један тренутак
– мада то није био тренутак већ дан, можда дан и ноћ, а највише
два дана – када сам стрепео да ће се и тај свет преда мном срушити,
нестати у хрпи прашине од које су створени сви светови. Био је
уторак. Дванаести децембар две хиљадите. Угасио сам цигарету и
пошао у студио. Чим сам крочио у просторију, намигнуо сам глиненим
фигурама на вратима пећи. Феба је дојурила до мене, машући репом.
Подигао сам је у наручје и рекао: лисице једна. Затим сам је спустио
на под. Моја жена је скинула заштитне наочаре (за време печења,
она често гледа у пламен и по његовој боји процењује ниво оксидације
или редукције). Пришла ми је у два или три корака, загрлила ме
и пољубила. Хвала ти, рекла је, хвала. Феба је зевнула, протегла
се и одшетала до полице са глазурама. Склупчала се крај лимене
кутије, димензија двадесет пута двадесет пута десет сантиметара,
пресвучене мат црном емулзијом. То је најлепши поклон који сам
икад добила, рекла је моја жена, као да говори из велике даљине,
првокласан пепео... за глазирање... како си само знао?
Гледао сам ка кутији и осећао да са сваким откуцајем срца тонем
дубље у себе и губим везу са стварношћу. Рекла је још нешто. Не
знам шта. Нисам могао да је препознам. То мислим дословно, и стога
понављам: нисам могао да је препознам. Осећао сам да је то неко
кога би требало да препознам; да би требало нешто рећи.
Али нисам могао. Дисао сам све брже и брже. Срце је ударало као
помахнитало, као бубњеви на индијанској светковини. Кроз груди
ми је пролазила неугодна врелина, грло се стезало, руке су трнуле
и сасвим неконтролисано, као да нису моје, пловиле ка врху чела,
хватале праменове косе и повлачиле их уназад док не заболи. Узалуд
сам себи говорио да је то уџбенички случај напада панике и да
ће све бити у реду. Опхрвала ме је стравична туга, стање беспомоћности,
вегетирања. Усне су се, осећао сам, кривиле у болну, уплашену
гримасу која је безгласно срицала једино што сам тада са сигурношћу
могао да кажем: умрећу, умрећу... Њено лице; њен глас; скице и
књиге на столу; грнчарски точак; алатке; кутије са глинама и глазурама;
електрична пећ; гасна пећ и фигуре на вратима; графикони температуре;
чајници и посуде боје бакра; пас који личи на лисицу; фотокопије
грчких ода у славу богиње Атине; лист на ком је одштампана Хајамова
досетка „Ко је овде грнчар, а ко суд?”, причвршћен
жутим и црвеним прибадачама на таблу плуте изнад радног стола;
све то, иако то сада себи могу јасно да предочим, онда ми се чинило
страним, на неки начин немогућим, и нестајало је у мору празнине
које сам открио у себи. Тада је трећи пут употребила ускличник.
Узела ме је за руке, склонила их са мог темена, приљубила их уз
своје груди и узвикнула моје име. И ја сам изговорио њено име.
Удахнуо сам га као да удишем први пут, попут детета које израња
након порођаја у води. Мој брат је говорио да свака одлука рађа
паралелне светове у којима се постварују алтернативне могућности.
Мислим да је био у праву. Када би светови били возови, и када
би постојала Архимедова тачка са које бисмо могли видети безбројне
колосеке, на једном од тих колосека угледали бисмо мог двојника:
проседог тридесетпетогодишњака великих тужних очију који пуши
на прозору неког воза, баца опушак у ветар (јер тај воз јури крај
незнаних река, језера и падина за које нам се може учинити да
су падине швајцарских или италијанских Алпа), затвара прозор,
леже и грли лимену кутију за коју већ знамо да је празна, одлази
на починак, и нестаје, заувек сам у купеу, у измаглици хоризонта.
И то је један од могућих светова. Но ја сам већ донео своју одлуку,
или је она донета за мене. Не тврдим да то све решава. Напротив.
Не знам зашто је отишао. Не знам где је био. Не знам зашто се
никада није јавио, упркос томе што је очигледно имао моју адресу.
Да ли је био геније или лудак? Зашто се побринуо да добијем његове
спаљене остатке? Да ли је веровао у талмудску изреку која вели
да смо ми као маслине, да дајемо најбоље од себе тек када смо
смрвљени? Да ли је замишљао да ће анђео Гаврило очистити његово
срце од првобитног греха, као што је извадио Мухамедово, прочистио
га у огњу, и потом га вратио у пророкове груди? И шта урадити
са пепелом прошлости коју никада не можемо заборавити, која боли
и мами својим неиспуњеним обећањима? Људско срце је најсличније
свињском, и донекле псећем. О свињама не знам ништа, сем да се
због њих каткад ратује. Но знам да ће се пас, улични пас, ако
га окупамо, ако га изненадимо или намамимо храном или било чим
што би он могао сматрати примамљивим, а потом га окупамо, када
се поново нађе на улици, у свом истинском хабитату и свом једином
дому, пре или касније уваљати у блато и црницу, у траву и лешину,
у сопствени измет ако треба, мислећи – иако не можемо бити сигурни
да пас заиста нешто мисли када то ради, што и није важно, јер
важно је само то да ми његовом чину можемо подарити смисао, видети
га на одређени начин, посматрати га као да он то ради мислећи
– мислећи, дакле, да је са неколико једноставних окретаја леђа
у каквој бљувотини или измету могуће вратити време, дотаћи нешто
од сопствене суштине, од прошлости која увек измиче и коју он
памти као варљиву сену слободе и среће, безазлено витлање по кеју,
по гробљима и парковима, као близину неке кује у жару, као мирисе
лета и зиме, дахтање и завијање у сношају који прекидају фарови
аутомобила у даљини. Из тога се може закључити да је за пса срећа
управо у болу који му наноси грч вагинизма, у болу који је једино
што је познавао, који је његов универзум, јер тај бол је познат
бол, те стога носи са собом тренутке задовољства, препознавања,
сигурност традиције, одблеске смисла његовог постојања. Да: и
пси имају осећања, срећу, тугу, бол, носталгију, традицију, можда
чак и језик. Али за разлику од људи, пси не трагају за изметом
да би од њега направили злато, да би га трансформисали чудесном
ватром својих душа, већ да би се њиме умазали. То није наш пут.
Пошли смо ка кући, загрљени. Вечерали смо у тишини. Можда не у
потпуној тишини. Повремено ме је питала да ли сам добро. Да, одговарао
бих, само ми је тешко да причам. Попили смо по чашу вина. Угасили
смо свеће. Прошетали смо Фебу. Дрвене кућице биле су окићене божићним
светлима. Почео је да пада снег. Касније смо отишли у студио и
заједно проверили пећ. Пламен је био модар. У просторији је било
врело као на Штранду. Договорили смо се да ту проведемо ноћ. Донели
смо вреће за спавање, гитару и инстант-кафу. Покушао сам нешто
да одсвирам. Није ишло. Она је неко време бдела са мном, али ју
је напослетку савладао умор. Нисам могао да заспим. Читао сам.
У једној од књига које су се налазиле на њеном столу видео сам
да су глазуре од пепела високо цењене у неким школама керамике,
посебно у Јапану. Легенда о учитељу Хазами казује да се он средином
дванаестог века, на врхунцу своје славе и способности, бацио у
пећ и следбеницима оставио сопствени пепео. Овај чин постао је
традиција школе Хазама; традиција која у нешто измењеном облику
опстаје и данас. Књига наводи пример канадског грнчара Рут Гауди-Мекинли,
која је у тестаменту захтевала да буде кремирана и да се њеним
пепелом – пошто су из њега одстрањени трагови калцијума, јер он
оставља ружне мрље – глазирају њени последњи радови. Угасио сам
светло, загрлио жену, и рекао јој да би се о учитељу Хазами и
његовој школи могла написати добра прича. Пиши о томе, рекла је
кроз сан. Ујутро сам телефонирао у Центар и узео боловање због
стомачног грипа. (Проклетство, рекла је секретарица, неће ваљда
и мене закачити.) Прошетао сам пса, купио новине у дућану господина
Маа, и вратио се у студио. Жена је спавала. Феба је потрчала ка
њој, шапа још влажних од свежег снега, радосна што смо након петнаестоминутне
шетње поново на окупу. Они су мој свет, рекао сам себи, мој једини
свет, и ако постоји нешто што нас раздваја, онда те авети, те
ђаволе од папира, треба одагнати што пре. Када се разбудила, умешао
сам кафу (она увек пије нескафу, са врло мало воде, пуно млека
и кашиком тамног демерара шећера) и испричао јој све. Не могу
рећи да је била одушевљена. Читав дан сам покушавао да је уверим
да би он то волео; да је можда – ко зна? – на свом донкихотовском
лутању упознао мајстора Хазаму и његову школу и пожелео да за
собом остави опроштајни дар. Није ми поверовала. Не знам да ли
сам и сам у то веровао. Међутим, предвече смо отворили пећ и угледали
нешто што никада нисмо видели, нешто што би се чак и у ова времена
свеопште сумње и неверице могло назвати уметношћу, поезијом, сјајем
једног великог, превеликог срца. Стајали смо крај пећи и држали
се за руке. Дланови су нам били влажни од зноја и суза. Пиши о
томе, рекла је; пиши о томе. И ја сам писао
|
|
|
