Nagrada - Sedmica

МИЛОСАВ ТЕШИЋ

СЕДМИЦА
ЛИРСКИ СПЕВ

ПОНЕДЕЉАК

I (Гомила мрак се, расте колач тмине)

II (Тумара тмушом нагон боготворни)

III (Изнутра бео, љубичаст по рубу)

УТОРАК

I (Из воде блесне небеско острвце).

II (О рани сјају неба што се хвата).

III (Под крилом Среде Уторак је гавран)

СРЕДА

I (У топлој влази чедног прапочетка)

II (Вилењак биљни јасне се са дуда)

III (Затруби злокоб с руба памтивека)

IV (У саму себе тек би унатрашке)

V (О жишко липе с јасеновог храста)

VI (У тесном склопу метрике и бола)

VII (Шта сунча више Ужарена тачка?)

ЧЕТВРТАК

I (Издржи налет зрачних насртаја)

II (Од палих речи творим ли небеса?)

III (Ни Петков сусед нити Средин женик)

IV (Клопара точак климавог устројства).

ПЕТАК

I (Идејо мудра летења и мреста)

II (Не престај, теци, диктатуро с гаја)

III (У сваком дану дах је грешног Петка)

IV (По пуклом слуху још ми цвиле чавли)

V (Језера сува – небо измакнуто)

СУБОТА

I (Зелена, жива, Субота је кристал)

II (У загрљај ми, Косиоче, крени)

III (Ти облик мој си – далек садржај ми)

IV (Калопер-душом одишу ми чувства)

V (У светој тузи хлапе жуч и оцат)

VI (У слепих пчела мрачно кошничиште).

НЕДЕЉА

Прво певање

Друго певање

Треће певање

Четврто певање

Пето певање

Шесто певање

Седмо певање

СЕДМИЦА С МАЛИМ ЈУТРЕЊЕМ

МАЛА КАТИЗМА

Псалам Првог дана

Псалам Другог дана

Псалам Трећег дана

Псалам Четвртог дана

Псалам Петог дана

Псалам Шестог дана

Псалам Седмог дана

МАЛА СЛУЖБА

Песма прва: Нужан је, ипак, молитвен запис

Песма друга: Кријеш ли лице, Господе?

Песма трећа: Куда ли течеш, неразум-реко?

Кондак с фигуром Часно је бити

Стихира на Часно је бити

Сферичан с Уторком у кругу

Песма четврта: Ипак трепере честице части

Глоса ваведењска

Глоса благовештенска

Дани богородичници

Чудо од слике Богородица с Христом с прве стране малог црквеног календара

Песма пета: Житнице челна, послушај ромор

Светилан у знаку светлости о Светом Ђорђу

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

СЕДМИЦА

И сврши Бог до седмога дана дјела своја,
која учини; и почину у седми дан од
свијех дјела својих.
Прва књига Мојсијева, 2, 2

Бог је сково земљу,
потуру велику,
приково је на њу
своју царску слику.
То големо благо,
овејану славу,
закљуочо је тврдо
у кутију плаву.
Лаза Костић: Стварање света

I

Гомила мрак се, расте колач тмине.

О стакло срца груни, Света харфо,

уз блесак Духа, с воде, и висине,

у облик склопи безобличја царство!

По хаос-пољу квасац гони тесто,

што букће, кипи, куља урнебесно.
Гомила мрак се, расте колач тмине.

(А светлост где је? Пупи ли јој лоза?)

Док Вазу ваја творбена нервоза,

Светворац пламти – Кућо од ведрине! –

и Купу бруси, где ће да заблиста,

кад метеж клоне, бели лабуд смисла.
Гомила мрак се, расте колач тмине.

II

Тумара тмушом нагон бо готворни,

кроз пустош листа тамине шумарке.

Тренуци то су несловни и словни.

Ништина шкрипи, крцкају јој шарке –

а гареж веје, угарци се дробе,

док видик пуца с разломка деобе.
Тумара тмушом нагон боготворни

и дејством Духа тамну мрежу пара,

празнину пуни – именице ствара

да из њих груне један глагол чворни,

пред чијом силом наука се леди,

а реч се смрзне, место да залебди.
Тумара тмушом нагон боготворни.

III

Изнутра бео, љубичаст по рубу,

а с поноћ-јутра подне му се цери.

Белино, свиј се, ланено, у трубу,

да Први данак обожен трепери.

Под палим небом, с црнилом у здели,

сиромах један – чему да се бели?
Изнутра бео, љубичаст по рубу,

обеју боја он је затвореник,

и чувар њихов, њиних сенки зреник,

о чије класје креше зумбул-руду

да с лиске брега, куд су текле овце,

у видик сведе косце, жетеоце –
изнутра бео, љубичаст по рубу.

I

Из воде блесне небеско острвце,

резерват жара, дирљив уздах ватре.

Кад једном плане моћно палидрвце,

тајанствен дах ће синтаксу да натре,

у брсној крошњи распукнуће машта

ведрину мисли, радост стваралаштва.
Из воде блесне небеско острвце,

но слика твари нечитко је писмо,

инвентар збрке, раскола јединство.

Дрхтуриш, зрако, те ми грејеш трнце

у прашки зрења, кад се питам: Шта ли

толиж ко тежи да се горко жали?
Из воде блесне небеско острвце.

II

О рани сјају неба што се хвата,

од рж жи милост док се небоплава

у води гледа с пуклог недохвата

и спира румен с Божијег кристала;

просветли очај, бездане размакни –

ороси траг ми бојом што се стакли.
О рани сјају неба што се хвата,

за плавет твоју нема поређења,

већ читав речник тек је трина трења,

од чије силе илузија влата

и мрешка површ језеру у гори –

а оно шуми: Видело отвори,
о рани сјају неба што се хвата!

III

Под крилом Среде Уторак је гавран,

што модрим граком, слепим од модрине,

са разбој-боја, црновесник сабран,

у жалост збере брда и долиж не –

а крене куд ли пољем изван песме,

о крцат тор му љубичица кресне.
Под крилом Среде Уторак је гавран,

ведринин тмурак, који са ластара

ништине тек ће: Цветај, Ружо квара,

из растрој-строја, што је ногом саткан,

кроз јесен-сену, зрелој дуњи пада

однеси бол ми гривом водопада!
Под крилом Среде Уторак је гавран.

I

У топлој влази чедног прапочетка

семена бубре и трепере клице –

јер штедар чин је љубави, зачетка

силине родне; а кроз Божје лице

зашуме биљу родови и врсте

и пре се Крста започну да крсте.
У топлој влази чедног прапочетка

жубори Дрво, Творитељско дрвце,

што грана разум и весели срце.

(О каквој злоби нигде ни поменка.)

У јутру света девојчи се Среда:

с наготе беле као да се спреда –
у топлој влази чедног прапочетка.

II

Вилењак биљни јасне се са дуда:

Четинар ја сам, листопадан, срмен,

из липе бројим јасикова чуда –

по дану тек сам усред ноћи црвен;

у глогу гајим дрхтавицу тисе:

пламичак смисла да не загуби се.
Вилењак биљни јасне се са дуда:

Кад сколи срх ме, шуме кад захује,

у тихост сточим хлорофил с олује –

и кренув горјем, или било куда,

тек шапор пустим: Иза седме горе

под крушком пир је Деметре и Флоре.
Вилењак биљни јасне се са дуда.

III

Затруби злокоб с руба памтивека:

Кад ум се смрачи, једно зрно зоби

у тренут може кућу и човека

да слисти, спржи; може и да згроби

висину горду, кад се звезде зграше

у крик "из црне рогози и шаше".
Затруби злокоб с руба памтивека:

Планине могу да се сруше, скруне

кад гавез проспе латице и муње;

у љутој свађи, чувши кукуреке,

тек храст, кроз шуму, пре но срч му пукне,

у свемир може с гнездима да сукне –
затруби злокоб с руба памтивека.

IV

У саму себе тек би унатрашке.

Кад једра презре гудуру Четвртка

и словну тежест, зелен-дојки чашке

о рци тарне – стамена а крхка;

из кавез-слова, с именом и добро,

завапи влажна: Модруј, вече модро!
У саму себе тек би унатрашке,

те с табле збрише сенке Уторака

да у се згнезди препелице с мрака,

идеју сјаја, Вишег ума грашке –

а с Трећег дана радо би да збира

заводљив полен Господовог биља.
У саму себе тек би унатрашке.

V

О жишко липе с јасеновог храста,

у таквом склопу тек си светилиште,

у крошњи срца давна слика гласа,

што с крвних зрнца навире да зриче,

да хором лишћа слави чинодејство

кад бор је био биљног цара престо.
О жишко липе с јасеновог храста,

ембрион ти си утројених сила,

што трају ритмом симфоније биља,

у чијем ронду језик није фарса,

већ шум је трешњев, гушћи него смола,

кад Среда врисне: Топла сам – а гола!
О жишко липе с јасеновог храста!

VI

У тесном склопу метрике и бола,

"Миришу липе с питомог Врачара",

а с врата мојих врба, грм, топола

зашуште жаром, као са ватраља,

те чекам пљусак, плодотворан, семен,

да будем кућа којој пева темељ.
У тесном склопу метрике и бола,

финоћу бруси регистар од патњи,

а свећом лана мучеништво пламти.

Појачај шкрипу, шкрипнице из чвора:

брежуљци моји брст, и коров, јеже

док јаблан, бучно, грли ме и стеже –
у тесном склопу метрике и бола.

VII

Шта сунча више Ужарена тачка?

Пометња тече – цветају јој булке:

по Тикви бунца кукурек маслачка,

кукута свира с буникине букве –

те тресем воћку, што под родом дрема,

у склопљен буквар биљних успомена.
Шта сунча више Ужарена тачка?

У слепој шуми јаловога воћа

не буја трбух него нетрудноћа.

(Куд ваља слати голуба и гачка?)

Затрудни једном, месечино сунца,

с различка стидног док ми семе врца.
Шта сунча више Ужарена тачка?

I

Издржи налет зрачних насртаја

у четврт-трену, четвртко од смисла:

белутак пун је лепих садржаја –

од једног сева намножи се триста,

те тминин дуб се, грана отежалих,

у честар звезда, с грмљавином, свали.
Издржи налет зрачних насртаја,

уз тежак тресак, који руши кревет

где мрак је био, збацујући терет

од љупких тела, брушенога сјаја,

без којег нема погледа што вида,

пред којим муња кошуљицу скида.
Издржи налет зрачних насртаја.

II

Од палих речи творим ли небеса?

У првом сјају месеца и сунца

шарени жар се, играју колеса

по писму свода – орах таме пуца;

а "орган слаби" мучи се и труди

у љусци плача макар да заруди.
Од палих речи творим ли небеса?

Лепоту квари емоција тмура

и мрачи крепкост ритмичких фигура,

јер складно ради хитре смрти преса,

те пој се жури да у метар свине

врхунце земне, "небесне равнине".
Од палих речи творим ли небеса?

III

Ни Петков сусед нити Средин женик,

четвртак жут је, наборан по лицу.

С вокала дугог круни се у зреник

и звуком коси зрелу камилсцу.

Од светла два му, једно би да блиста,

а друго, с круга, Књигу мрака листа.
Ни Петков сусед нити Средин женик.

У жарком склопу суши му се павит,

те жедан куд би: гвоздом ли, кроз пажит?

Под сунцем слеђен, усред воде жедник,

у гвозден-љусци нестрпљењем жути –

а мртви светле брежјем разасути.
Ни Петков сусед нити Средин женик.

IV

Клопара точак климавог устројства,

по калу клеца – не котрља звезде.

Четвртак Петку: Не чекајмо госта –

у мраку неко Котарицу стеже!

А Петак жално: Падај, пчело краја,

"На цветно крило изгубљеног раја".
Клопара точак климавог устројства.

За мукла горја замичу колица

земаљског тока. Смрачују се лица,

колоне слика губе чулна својства;

по Горњем пољу бледе уникати –

а зрак са чичка Празну собу злати.
Клопара точак климавог устројства.

I

Идејо мудра летења и мреста,

у небу мора пуне се дубине,

океан неба, површ која блеска,

валовит шушне: Певај, птичји крине,

угнезди љубав; икри, рибља паство;

умножи, свете, множења богатство.
Идејо мудра летења и мреста,

и винограде, што трепериш смислен

да грозд ти схвате неписмен и писмен,

у топлој струји очувајте места,

из којих точи благост Божје климе,

што бићу чува завичај и име –
идејо мудра летења и мреста.

II

Не престај, теци, диктатуро с гаја:

о врат ми грлен ласте бришу крила –

у суноврату. Треште гнезда, јаја

по зраку звоне. Глувог доба свила

у ћуку гуди. (Дотичу ми чула

каденцу коса, руковет крагуја.)
Не престај, теци, диктатуро с гаја –

јер могу, учас, шуме да онеме,

да буде збрисан језик чавке, креје,

да видик застру крљушт и пераја;

у шкргут може да се згрчи жамор

"И протка јуни као жила мрамор".
Не престај, теци, диктатуро с гаја.

III

У сваком дану дах је грешног Петка,

грехоте живе с црним атрибутом,

из које шушти с трновога цветка,

кроз Ружу крста, трочасовни сутон,

а дрхтај тела, лиску од живота,

у Свето стабло уздиже голгота.
У сваком дану дах је грешног Петка.

Красоти света исмејан је пурпур –

те она служи да се узме ушур

за речцу какву, сумњив ред до ретка,

а друго слово казати се кани:

О "Или, Или, лима савахтани"!?
У сваком дану дах је грешног Петка.

IV

По пуклом слуху још ми цвиле чавли.

Шупљином зјапи рана ми под ребром.

О Пелен-звездо, горку крв ми спали:

с крвннком ја сам као мајка с чедом –

а Службу чека моје звоно глухо

да макар једном бруј ми такне ухо!
По пуклом слуху још ми цвиле чавли

"И свуда сузе капају без мере"

у мук ми леден, који би да смеље

камењар греха, да га смрви, свали

у нетрај трајни – звекара да зева

кад сврше дело "седам чаша гнева".
По пуклом слуху још ми цвиле чавли.

V

Језера сува – небо измакнуто.

За тугин брег ми црно сунце седне.

(Због сваке речи покајем се љуто.)

У првој труби чујем фрулу седме

и у ме има да се збије, зграца,

аждајин тутањ, налет скакаваца.
Језера сува – небо измакнуто.

Нутрину крпим – грозим се од људи:

у мутљаг-телу она дршће, луди,

а прашник њен се жути изасуто.

Да савест смирим, гукнуло би вече –

а радост била и мртвож рођенче.
Језера сува – небо измакнуто.

I

Зелена, жива, Субота је кристал:

уз зверку звер је, женица уз мужа,

уз крда стада. – Љубави, не издај,

подгаји чин ми, пламен умних ружа,

да радост творбе, кружну и дубож ку,

разгранам, пљуском, суботи по боку.
Зелена, жива, Субота је кристал

у освит-сјају, колевку где зиба

господар свега (земље, птица, риба)

и плач јој множи. Суботице, листај

у савршенству, форму унапреди –

у хлеб нарасти, гранај се по Среди.
Зелена, жива, Субота је кристал.

II

У загрљај ми, Косиоче, крени.

Кроз грмље, папрат, и са рогом бруса,

похрли стубу, источнику – Жени,

да млеком бљузне жбунаст честар буса.

Не трезни крик ми, уставе разглоби,

у румен трбух пун ми месец здроби.
У загрљај ми, Косиоче, крени.

За плаву несвест залазе ми чула

док слушам цику косовог славуја.

У златну стогу раж ми тела здени

да будем поље орошено, збрано,

са зрном Чеда – што је Богом дано.
У загрљај ми, Косиоче, крени.

III

Ти облик мој си – далек садржај ми.

О Ткаљо лепа с разбојем у стасу,

у шумно ткање сва времена сткај ми.

Отвори булку, ливадо у расту,

над "прса кругла", лица "черте фине"

да проспем иње с мождане мутнине.
Ти облик мој си – далек садржај ми,

вретено ласте, које у ме спреде,

с планине бедра, мирис јечма, креде.

Расточи, Ткаљо, узбуђења нар ми:

да с Твојих спојки пијем босиоке

и сланог уља капљице и локве.
Ти облик мој си – далек садржај ми.

IV

Калопер-душом одишу ми чувства:

свељубав ја сам, истих жудњи кућа,

од једне фруле створим жубор фрулства –

а снага моја чинодејствујућа;

из лаке руке извире ми грана

"У плодном крају старога незнања".
Калопер-душом одишу ми чувства.

Звоници срца што би да занеме –

јер нигде нема да истече време

кад исток-чаши порумене уста.

(Да не деси се да ми крвна свила

"Процвили страшном песмом без мотива"?)
Калопер-душом одишу ми чувства.

V

У светој тузи хлапе жуч и оцат,

а плима хвата алој, смирну, миро:

у сусрет Сину кренуо је Отац

да Два се ритма сједине у било,

да дигну камен Голуб кад затутњи,

да згасе очи погребу и смутњи.
У светој тузи хлапе жуч и оцат.

Док грабеж-руљи злоба чорбу брља,

злочинац пева, лихвар руке трља,

фарисеј ћути – радује се подлац.

Под совом Сунца царује тескоба,

а исток жижи лампом с празног гроба.
У светој тузи хлапе жуч и оцат.

VI

У слепих пчела мрачно кошничиште

поведен свет је, лишен милосрђа,

а лажне блеске, што у бесу вриште,

до нокта зглођу паук, губар, рђа.

У печат бола док се грб уплете,

још једном грани, бивши сунцокрете!
У слепих пчела мрачно кошничиште

глухота сукне, обруши се мукло.

О прозор вида разапне се сукно,

те с душе вивци као да запиште:

"У једно све је вукла нека жудба",

а то је била катастрофе журба
у слепих пчела мрачно кошничиште.

Годи ми умор. Земљица бубри.
Зујкају пчеле с гранчице вреса.
Море под сунцем. Царство се ђубри.
Звериње пева. Руде чудеса:
бундеве, жита, мирисно воће.
Дробе се патње, вену тешкоће.
Играј се, Кућо, призме, квадрата,
троугла, ромба, коцкасте лопте:
шире се широм Божија врата –
несреће тону, згибељи хропте.

Милује месец чело ми, пете.

Сањајмо скупа, румени свете.

Порођај лак вам, невесте беле:
пчела с божурка, лептир са чичка –
уздах вам био мекост имеле.
(Творите речи с припевом зричка!)
Обиље паше – грозди се стока.
Нема животу границе, рока.
Чувар од врта, лика ми одлив,
с четири реке, истога врела,
шуми божанствен, светли незлобив –
свештено радан слави ми дела.

Зрнима грожђа небо се кити.

Дишите са мном – бићете сити.

Творчева школа лако се учи.
Прост је алфабет: Слово је једно,
срезано, слито – једнако звучи.
С тканине ведре круни се штедро
Његова светост – грумен суштине.
(Гризу се, ждеру силе мрклине.)
Алатке хвата живост, лакоћа:
прашниче земни, радосно раткај –
башта је твоја виноград воћа.
Кратку, и крепку, молитву саткај.

Чуваран буди, бића ми трако.

Не знај за речи никуд ни како.

ДРУГО ПЕВАЊЕ

Првенац синак, светлица, искра
Божијег даха, диви се ребру,
женском створењу: Кошчица, слика,
исечак мој си, чедност у тембру
ланених трења, која ме вуку,
струјом магнета, да ти у струку,
јасико ведра, починем трајно.
Иако не знам шта ти се злати –
диж визма стаса, грло ли ждрално,
аура тела, коса ли, гњати? –

лебдим опијен: несвестан циља

очима листам именик биља.

Градино родна, чујеш ли жамор
постеље шумне? Лиско ширине,
с кадуље Твоје одише камфор.
Заправо грм си који с низине
брда надрасте, скупив у крошњу
одежду земску, небеску ношњу.
Пазуха Твоја отаве две су.
Множи рукавце руку ти река.
Коско, што дижеш буну у месу,
мирној дубини светог порекла?

Тобожњи кремен природе мушке

покрети Твоји здробе у љуске.

Несвесно струји једно у двома.
Зуји ми кичма, колена хује,
пуши се глава. Бојим се слома:
зажижем псалме и алилује.
Чувствено врење захвата шуме,
побрежја, чуке. – Господе, чуј ме:
Пиштаљком срца површјем звизни,
поља расцветај, вид ми прозари:
ово су пламци, паралелизми,
чемпреси чула, витки ластари

телесних птица! – Стојим а летим

најлепшој међу змијама лепим.

ТРЕЋЕ ПЕВАЊЕ

Рајска благота: зверје трепери,
пиринач вуче мравиња војска;
запад је исток, олтар без двери –
север и југ су жаришта воска.
Радосно крене грлом у брање
јагода љутих чудно сазнање:
тело је ветар супротних струја,
смутљива напаст, страствени смутак,
жиж вичаст понор с гујом расула,
пламене чашке смућен тренутак;

свирала то је, крта – без писка,

паклена плима, шкољка од вриска.

Мирисно пуцка жаруља рупа.
Суши се време – простор палаца.
Дивотна главо, умнице трупа,
куда те гони, где ли те баца
нагон таштине? – Захвата тама
јабуку родну с гране постања:
раколи Зло се, извија лозу,
хвата се храста, корење жили;
славујно слави метаморфозу
замисли Прве – рачва се, сили.

Сви су студенци Есек и Ситна –

кружнице смутне одредба битна.

Промаја туче с вртних милина,
открила стид је – уздигла мост је.
Стидљиву румен Кћери и Сина
тачкасто драшка змијино грозје.
Пали се невен невоља смутних:
има их белих, плавкастих, жутих;
неке су црне, тмурно зелене,
има црвених. – Метеж у Добру:
памук доброте гужва се. Стење
душин интеграл. – Поскока, кобру

увијаш у се, Круно од ума –

оркестре журни напрслих струна.

ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ

Земља је мирис братоубиства,
плетиво језе које се пара.
Поредак њен је писмо неписма.
Одише с њива злокрв ратбра.
Раскршће свако није ли слика
прилика трпних одсутног лика,
изложба коби, кварних рачуна?
Подмукла гозбо златних тањира,
с враном у граку, с перјем од жуна,
не једеш вола – ждереш Пастира!

Како се птиће, како се множе

стооке цвасти напаст-наркозе!

Недељо блага, биљко тишине,
јеси ли жива? – Петак се мути,
Уторак гракће, клица гњилине
Суботу шарка, Среда већ жути,
клеца Четвртак – замор га хвата.
Првоме данку никојег брата,
никоје сестре. – Бруком, по љаги
светина гиља. Замиру слике,
сенке и звуци. Погледај, Благи,
кудеље магле, тмурне видике.

Свака је стопа звериња лога.

Буди ли ишта заспалог Бога?

Центар је тесан – цвили Четвртак.
Средица тек ће: Уторче груби,
крпаш ми јутро, мутиш ми врутак.
Петак се крије. Цвокоћу зуби
Седмици целој. ("Субота" – чујмо –
"мори ме туга". Скрушено, шумно
"пролази спровод".) – Зев би да зевне,
јабуко творбе, тупо, широко.
Пригрли, душо, окрајке певне.
Скрајни се, бреже, покриј се, смокво.

Петково подне, авет са греде,

Недељом скита сумраком Среде.

ПЕТО ПЕВАЊЕ

То је тек пљусак и окишање
додолског темпа: пистом од стакла
уставе Горње, гвоздене бране,
силазно тутње. Огњиштем пакла,
пијана водо с потопне хуке,
громови беру орахе, зукве –
пуштени с ланца, смакнути с таса,
сажижу букве. (Љушни се, трско,
сламком најави Арарат спаса,
атом живота, бродећа љуско.)

Ниси ли појас новога Ноја,

пламена дуго заветних боја?

Погубној градњи небо је сврха:
не стеже смола горди Вавилон –
не кући кућу језичка збрка,
речник пометњи, двојства небином.
Везник о придев бројкама туче –
глаголи трајни свршено звуче.
Сенарска земљо, тржиштем злости
именских речи ваља се река,
узвиком бола прилог се гости,
лудују речце мутног порекла.

Муте се боје бистрих вокала.

Језик је мућак – блескање кала.

Градови хукте. Гужвање, руља.
Сметови смећа. Навире квареж.
Витла се огањ сумпор куд куља.
Ритмично раде тутњава, палеж.
(Надеждо плава, таљиге мрења
загрћу шкрипом Сигор спасења.)
Сваки је кутак колерин одмор,
жариште куге, могући Содом.
Руше се с дажда, негде за Гомор,
секунд, минута, одломка одлом.

Трудничке шпиље вратима шкрипе:

завија свевук с бодеж-кадифе.

ШЕСТО ПЕВАЊЕ

Чудног ли часа: тресе ме трема,
стране од света окрећу рулет –
мењају места. Проблем, дилема:
Како да дане скупим у букет
изворно росан? (Шта ли се љуља? –
Можда још траје спирање муља?)
Не видим с трона Дрво живота.
Жедне ми очи трњем се пуне.
Створих ли много свакојег скота?
Мрачи се исток – надиру шуме.

Чујем ли писку? Шта ли се збива?

Има ли меда, ораха – млива?

Треба нам крви, коштане сржи,
јестива пресног, течне жестине! –
брзају дани, које не држи
место им дато него ништине
вијају зевак, кољу се, глођу,
кружећи стоје – никуд да пођу.
Ветровим пољем замећу мобу:
Шести у Седмом хоће да блесне,
Четврти Другог купи у торбу,
Трећи о Петог костуром тресне.

Први се гласне с травке небића:

"Бићемо вечна коштана бића."

"Причекај само земља да зевне" –
Седмице лепа! Стишај, успори
пупољке журне: шум ће да крене
с ливада Горњих, с липе у гори.
Недеља шушне: Трепнути не смем –
пуни ми срце радости рефрен.
(Зането радан дактило-трохеј
расклапа разбој, празни колица
уморних дана.) – Негде нас одвеј,
пахуљо шумна, врати нам лица.

Голи, и празни, крећемо кротко,

основе друге Божија потко!

СЕДМО ПЕВАЊЕ

Издише пејзаж. Губи се мрење
с Реке живота. Бели лијандер
досаде тупе тоне у време
које не тече, чији се калем
не гласи брујем него у рђи
Месеца смрклог гори у тврђи
Камене нуле. – Празне се собе
Доњега шара, крчази тмуре.
(Њине ногаре могу да сломе
најтиши звуци – када зажмуре.)

Хитри јахачи Апокалипсе

смирују коње. – Лозице, виј се!

Вијуго златна лаганих мисли:
небо је софра, земља је лежај,
мекотан, топал. (Били па свисли
грехови тешки.) Седмице, гледај:
Таблица модра, родности грудва,
није ли сфера, коцка од круга,
угао коцкаст? – А очајање
пустило лале разних колора:
мрквиног тена, трешње пред брање,
некоју с венцем снега са гора,

понеку црну, рујних је тушта –

изворци њини њина су ушћа.

Увелих врежа суши се гроза.
Судбина чили – вене јој мирта.
(Захвата свекруг плава осмоза.)
Завист зажути златом од литра.
Одмиче пропаст с јабуком – тихо.
(Држи се лана, плаветна слико!)
Душевно млеко, с кљуком у паду,
упија нагон фотосинтезе.
Гужва, и смуди, неправди браду
трубачки септет с Огњене језгре.

Бронзано брује – постају звона

јаросне трубе са Јерихона.

Појмови, ствари, њина имена –
оловна, сива, нејасног склопа –
немају мира ниједног трена:
смичу се листом с Књиге живота.
Енигмо, тајно нечитког списа,
остај у знаку ипсилон-икса,
али ми чувај покоји одсев
с тамног екрана, макар то био
преварин сомот, крађин калопер,
али и наде промил, ембрион –

заметак нечег чему се не зна

потреба права, разлог ни веза.

Васкрслих душа зачује хор се:
Прашумо смрти оглухлих чула,
глувила стврдлог, разгранат бор се
саборно спушта с престоних туја;
жалости давне палме се пале:
узлазно носе гоњене, клане,
гурнуте с пута, живе печене,
пресвислу нејач, жртве болести,
гуљене, дране, гвожђем жежене.
Гласниче врли благосних вести,

снеси нам с Бола, јер нам се снива,

последњу румен утрина, њива.

Доњег хора антифон груне,
реплика горка: Анђеле збирни,
лесковим путем с поноћне шуме
страх нам – Смилуј се, Силни,
који си лекар, ковчеге раскуј,
махуне мрачне да нам се пасуљ
расеје ведро; нека бар сине,
узалуд мртвим, рђом са траве,
крцат, семенит, облик горчине –
који је сточен у минерале.

Скорих нам дана лађицу стеши –

поклопац дигни, уже одреши.

Скинијо, свадбуј свадбено бела:
с дванаест бројки, женских облина,
Тројичким светлом точи, с одела
јаспис расточи, с Врховног крина
смарагд и топаз, јер Јерусалим
Нови се диже! – мада и жалим
станиште бивше, разорног ритма,
његов крешендо, финални удес –
када га шкропи кишица ситна,
смислених капи бесмисла урес.

С Крстовог пута скруњуј се у ме,

светрајем кружним, Свевишњи уме.

СЕДМИЦА С МАЛИМ ЈУТРЕЊЕМ

Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? да знам како сам ништа.
Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив.
Баш ходи човјек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
Псалам 39 4–6

МАЛА КАТИЗМА

ПСАЛАМ ПРВОГ ДАНА

Уздахни над сликом кад оре се, дрља
у пролеће рано, а шева оружа
небеса у души, што пуна се мрља
колеба и ломи – а ластар већ пружа.
Одшуми у ждралу, кроз боје у пратњи
пометње од чула, и перо запали
у врху зреника, кад тиква запламти,
у смоли зрелине, врх сена од лани.

ПСАЛАМ ДРУГОГ ДАНА

Отрезни се, прашко, у Крчми проклетства,
у комори Тесној, док Божији пламци
и уље из Бога распаљују дејства
и последње јутро док одвозе чамци
у западне стране: јер горе архиви
и све картотеке, и дворци, и шупе,
јер бежи и време кроз прах у порфири –
куд сабласти неке гомилају трупе.

ПСАЛАМ ТРЕЋЕГ ДАНА

Одржи ме, Боже, о грани септембра,
врх строва од воћа, трулином што горчи:
у трулежи тропу да не будем Среда,
но тропар над пољем из пчеле што точи.
Одржи ме, Боже, о грани септембра.
Не смрачуј се, Мудри, да не пустим сове
из жутог рукавца, из буковог огња
да не пружим језик, па све графиконе,
брзину што славе, да прождије тоња.
Не смрачуј се, Мудри, да не пустим сове.
Укажи се, Славо, јер Брана и Дом си,
те погибли слепој заустави трку
да грменом креснем – уосталом Бог си! –
и губу да спржим о дојке ми врху.
Укажи се, Славо, јер Брана и Дом си.

ПСАЛАМ ЧЕТВРТОГ ДАНА

Да превагне милост, одзови се, Творче,
поврати ми име, одагнај пометњу:
под небеском шљивом да чељад се сточе
у радост Четвртка – у вечерњу жетву
да жагорно крену; да свирне сироче,
што самује с козом, у лескове лиске,
да његове тужне двојенице кажу
због чега су жалне и рашта су присне
с брежуљка кад туже – у сву камуфлажу
доброте и правде да утуре писке.

ПСАЛАМ ПЕТОГ ДАНА

Засветли се, Вечни, у смисленој ватри,
кад стресница земља са руљом затутњи,
са замајца њеног, што не може стати,
кад глодари падну у бунике смутњи.
Засветли се, Вечни, у смисленој ватри.
Кроз градиво пакла, кад гамад запршти,
учини да сјајим из клице кромпира,
из лозовог окца: грабежљиви прсти
у тастере туку и ткају вампира
кроз градиво пакла, кад гамад запршти.
Наткрили се, Крошњо, над Тканицу речи,
куд добује туча по душином црепу
да пукне јој пуце, да влат јој се згњечи
тескобом кад писне у телесном меху.
Наткрили се, Крошњо, над Тканицу речи.

ПСАЛАМ ШЕСТОГ ДАНА

Светлуцају сукње по тканини таме
и одише миро у суботњем псалму.
Потонуо дан је у крст панораме,
голгота где хоће да развије палму.
Светлуцају сукње по тканини таме.
У поднебљу Христа, из очију женских,
што босиљком светле и шире кадифу
да хвата се мирис о најаве фрески,
тек проспе се роса по Божијем шипу –
у поднебљу Христа, из очију женских.
Да не звецне зора о костур у седлу
и не сукне пламен из госта незванца
да спаруши зелен и месец у сребру,
прекрсти се, Цвете, врх гроба тесанца –
да не звецне зора о костур у седлу.

ПСАЛАМ СЕДМОГ ДАНА

Боже! немој замукнути, немој шутјети,

нити почивај, Боже!

Псалам, 83, 1

Где скрасити душу, куд с кошутом својом,
уз лупање срца, да окренем сморен,
с перуником свести о жалби за бојом
што капљаше с Творца у виноград дворен?
Где скрасити душу, куд с кошутом својом?
Не умукни, Боже: у дизајну зло је
напупило љупко, у фином дезену,
шареницом вида, рекламе се роје
и сатиру слух ми у грабеж-рефрену.
Не умукни, Боже: у дизајну зло је!
Док понављам вапај што пролама псалтир,
у ствари се борим да титрањем овса
не разгневим пашчад да раздру ми папир,
где благују чељад, и травка и овца –
док понављам вапај што пролама псалтир.
Не почивај, вичи, Саваоте, Сило:
антене укључи, о кровове чука
мембране разапни, јер грчи се било
у амфибрах-метру, у ковници звука.
Не почивај, вичи, Саваоте, Сило!

МАЛА СЛУЖБА

ПЕСМА ПРВА:
НУЖАН ЈЕ, ИПАК, МОЛИТВЕН ЗАПИС

Господ је песма гранатих строфа, сложеног ритма,
чији су врујци црвено море, пурпур што жари
јесен новембра жарачем јула; Господ је кичма
железног стабла, камених грана, сила што квари
поретке коби лудога точка, који, у бесу,
видик каљужа; Господ је бистрик, кристал у хали
орах-небеса, Онај што држи пчеле у вресу;
лествичник Он је с харфом од сфера – "страшан у хвали".

Обличја видна мутне су слике квареж-остатка
процеса бурног, који је искру, смислену језгру,
замео негде, скрајнуо тврдо, њенога сјајка
згасио лампу – који је сплео распамет-свезу.
С очима зверја, с биљем "у тузи", с мравима људи,
стрми и равни, изгнано тужни, замор-пејзажи
наборе мраче: с мрачења таквог воћка не руди,
не титра трава – рећи тек ваља: Утеши, блажи.

Мада је Језик самоме себи једино друштво,
отац и мајка, нужан је, ипак, молитвен запис,
купињак рима, канонски приступ, како би чувство
понор-тамнини разбој размакло, кротак параклис
излило штедро; како би свешум ливанског кедра
распрео бићу калем-вретено, изгнао чакљу
његовој лози, смирио пену пуног му ведра,
млеком што пишти – крунећи с душе капљу по капљу.

Пречиста, крени, сакрално боса, с Угла од трона,
с небеских поља, с ликовних ватри; с рибљих брзака,
Претечна, ступи: збруји у згласје азбучна звона;
разиграј децу, сужње у гробу трбушног мрака;
бодро потеци пламеним струјком, с Врховног таса
душевно класје гласом растреси – милуј, соколи;
метеж размети, лицем размагли ивичњак спаса –
речник ми срца, љубави глагол, чудом отвори!

ПЕСМА ДРУГА:
КРИЈЕШ ЛИ ЛИЦЕ, ГОСПОДЕ?

Ниња дни исплн скрби и печали и страха велика,

ниња плачу потреба,

ниња вазискати време помошти,

приде бо измењеније јестаству нашему.^*

Непознати Крушедолац: Канон светоме Максиму, песма трећа

Кријеш ли лице, Господе с мачем, месо што једе?
Јесу ли овце свргле Пастира: разгневљен Он се
пасиштем тумба, згужваним платном скрби и беде?
Замиче јутро негде за поноћ: распукле бронзе,
кошуље здрте, страшила диже – хвата у језу
јесењи натпис, датум што клизи јефтиком зрења,
црвених пега. Злогуче, бучи тихост у гнезду –
празни тишину, сврдлима дуби "стену спасења".

С брежјем по болу, лиско о врби, урушен стојим.
Разлама земљу, погачу тврду, предубок уздах:
не прима боју, не пије светлост оно што бојим.
Зависти грожђем, пуцем од мржње пуни се сумрак.
Јетрвин ујед, заовин чворак, пакосно бодре –
метохом рушним косове песме – сврачије братство,
змију у зиду, кућевни неред, свекрву злобе,
полет издајства – копривин коров, бурјана царство.

Једина капо, дрвених греда, плеве и блата,
чујем из тебе, обућо зумбе слизаних шара,
завршне куцње детловог длета, жуниног сата,
мишији тутањ, слегање крова, цилик стакала.
Слушам: клопара, свира у кваке устока марта,
крилом што левим подстиче десно; носећи гробља,
запреке руши, диже сенике, бурља кроз врата,
чијом ширином – с омчом о врату – снурају доба.

Крњи се мапа баштине шумне: Србија јаблан
свија дубоко. Не ране нигде Тимок ни Дрина.
Себи у грлу застаје језик, који је саткан
шумором кишним, синтаксом смисла: њему се свила
крза по рубу, купи у боре, гужва и цепа.
Сљуштио креч се, напукла цигла, зинуо ћерпич.
Србија – "дивно позорје оку" – кућа без црепа,
чиме да крепи генитив светла – Дечана Девич.

Преблага, сијај с Источном звездом с наручја присног:
жутнулој сестри свакојих мена крепост подари,
душин топољак, модри јоргован лика Ти чистог
свукуд распрости – погледом с Христа дане прозари;
Купино вечна, клонулој снази супрет разгрни,
даруј ми секунд с расцвалог биља уочи Цвети;
браве расклопи робији тела, засун обрни
с телесних врата, сузе да капну – макар и дветри.

^*Сада су дани пуни туге и печали и страха велика,
сада је за плачем потреба,
сада је време да се затражи помоћ,
јер дође до измене природе наше.
(Превео Димитрије Богдановић, што важи и за наредна два превода.)

ПЕСМА ТРЕЋА:
КУДА ЛИ ТЕЧЕШ, НЕРАЗУМ-РЕКО?

Житељи праха, кошница лажних, земских теснаца,
"откривши темељ" метежној творби, дно криминалу,
Господ ће дахом, свирком са Рога, огањ да баца –
спржиће траву Анина песма Богу у хвалу.
Није ли исказ "Тражим Те јутром" пророчки намер
смирајних тежњи: летошњи пламен живог суштаства,
који би јесен с отава риђих свео у размер
мисленог круга, с пчелом у жишку палме тајанства?

Коцкаст је столњак разастрт што је преко астала
планинских, пољских: Тамнавом Мачве, Ужицем Чачка,
Призреном Врања, Краљевом Шапца – преко вокала
дифузних, тамних, којима сврака, с крилима гачка,
испија колор. Приштином Пећи, Дунавом Тисе,
Повленом Ртња, Троношом Жиче, Фенеком Пчиње
смирујем пејзаж рекнем ли Фрушка, кажем ли лисје:
нема смирења, починка благог, земљи што гине.

Куда ли течеш, неразум-реко, вукући ига,
пропасти дрвље, утешне слике погледа топлих,
потоке поти, ритмички хаос, товаре глиба
с вечерњих софри, заседе љупке злобица скотних?
Камо се губи пропланка Синај с уљаног платна,
куд се ломата годишњих доба шарена торба?
Млиништем душе чектало дрнда, тандрче канта,
витлове гоне – нерве да здробе – чавке октфбра.

Житнице челна, послушај ромор: Пре но замучи
чекрк живота, пурпурно излиј Свети уљаник;
честитог јечма, Матице струјна, шаку изручи,
целебних пића путир источи; свуци ми тавник,
сумрачан застор с помисли суштих, које су нитак
танушног знања, застртог густим куљањем магле;
Ведрице блага, с јасала Житних испружи свитак
радосних вести Србијом слома – ливадом жалбе.

КОНДАК
С
ФИГУРОМ
ЧАСНО
ЈЕ
БИТИ

Часно је бити носилац ране, живе и чисте,
с нимбусом бола који, растресен, труси са трешње
позног априла; часно је бити трептај са листе
пролазних ствари, Слуга што уме Слово да кресне
модрицом с душе; часно је бити смирен становник
колибе горске, ревностан чувар, вратар и војник,
станова сточних; часно је бити сведок у трену
заранка летњег, када се сена, сламе и баште
Господом застру; часно је бити, Звездо у челу
столова Горњих, путник по ноћи воћке кад праште.

СТИХИРА
НА
ЧАСНО
ЈЕ
БИТИ

Не може пој се зачети лако милост кад блажи
сморене сенке: свака што реч је готово драча,
убод у вену анђела топлог, вече што дражи
крилима крепким; једино може занос певача,
осам кад жица псалмично груне, чедно изрећи,
јошјем док струји девојка стида, оно што плести
језик не уме, оно што Господ таји у врећи:
заранком просут милостив излив утешних вести.

СФЕРИЧАН
С
УТОРКОМ
У
КРУГУ

У небу лебди – утишан је.
Резерват жара, мењач ритма,
ни птица није нити дан је,
већ бресков одсјај, урес-нитна
у мрежи круга, који плав је,
и житно звездан – куда лети
по светлој сфери. Мада распет,
у привиђењу, он из Цвети
извуче румен, узме плавет.
(Ни други није нити пети
у редоследу од постања.)
Кад Стожер-сохи свирну цеви
и трубље груне с Горњих страна,
а с десног брега крикне леви
и шкрипне точак усијања –
тек он је натпис, уздах-зрака,
што кружи изнад угарака.

ПЕСМА ЧЕТВРТА:
ИПАК ТРЕПЕРЕ ЧЕСТИЦЕ ЧАСТИ

Огражденије и покров нам са Богом суште,

страсними бурами и вастанми

ратујуштих нас и бедствујуштих

не оставите погибнути,

но предварите Христа молеште

ва пристаниште благије вољи јего спасти

и окрмитеља бити нам

иже ва помошт вас призивајуштих.^*

Теодосије Хиландарац: Заједнички канон

Светоме Симеону и Светоме Сави на осам

гласова, Канон трећи, песма шеста

Можда је Земља љускав мехурак утробе рибље
с Јоном до Јоне, с тројком до тројке жаруља пећи,
стратиште жарко. Важно је, ипак, молити живље,
просити срцем, могућих речи једну изрећи,
која је јелеј, заперак Божји, коштица смисла,
вршак од бола, чији је врисак злу отрежњење,
једини чокот лозом што може ући, кроз числа,
Сину у љубав, Духу у силу, Оцу у време.

Валовљем ражи, градом и селом, титрицом овса
поноћни косац, вражији млинар, слуђује чељад,
крши кукуруз – понос у свили. (Ирод убојства
беснује силно: дечицу плаши – разгони перад.)
Премда је тако, ипак трепере честице части:
Вршачко брежје, Букуље бубањ, повесмо Цера,
девичњак Бањске, Космаја кострет – Христос у цвасти
побрђем труси, просув, кроз ребра, пупољке дрена.

Развођем крвним, с река до борја нараста квасац:
дебљају брда, расту планине – столује Рудник;
погане стопе брише и суши трепетов тајац:
конопљом, просом, маку у зрно умиче смутник.
Затим се, макар с иктуса шестог, дигну над илом:
Опленац с церјем, питомост Срема, Бачке купола;
васкрсно шуме, ширећи вене, живнули билом:
Месец са Лима, Авале вали, Венчац, Топола.

Безбројних тела једна се душа, блистав сажетак,
екстракт, еликсир промисли дубље, двоуми, грчи;
нерв јој колебљив, узбуркан талас – мада јасенак
он је ведрине – тутњи, добоша, безглаво зврчи.
Обрво Тројства, помилуј узвик именом уви,
јаој што значи, цичу да стопи дебела зима,
очај размакни, липи поврати извор што бруји –
пригрли нејач, свевишња Ветво, рукама Трима.

^*Ви што сте нам ограда и покров са Богом,
да погинемо у бурама страсти
и подизању непријатеља наших и озлобитеља
не оставите нас,
већ похитајте Христа молећи
у пристаништу благе љубави своје да нас спасе
и крмилар да буде нама
који вас у помоћ зовемо.

ГЛОСА ВАВЕДЕЊСКА

Сиви се, с враном, дворишна мапа.

Вече о подне укреше фењер.

Једино вирка лукац из трапа,

Аллиум поррум, порилук зелен.

Јесен по блату развлачи траље.
М иж рише дуван, именом јака,
рукама пеглан, сложен у бале.
Сиви се, с враном, дворишна мапа.

Пишти у пећи церова цепка –
срчику суши. С окна у темељ
таложи грех се некојег претка.
Вече о подне укреше фењер.

Змија фитиља, с главом од пламка,
пије петролеј. Магле се стакла.
Окреше гавран крушку са самка.
Једино вирка лукац из трапа.

С лампе се проспе чин Ваведења:
зидом протрчи ужарен јелен,
перима прожме живицу мрења
Аллиум поррум, порилук зелен.

ГЛОСА БЛАГОВЕШТЕНСКА

Благе од срца срцу

вести полете.

Момчило Настасијевић: Мисао

Лето је стргло с грбаче зиму.
Пуни се жаром пупољак бресквин.
Благовест дар је, радост у Крину,
прашник где гради Матичин Свесин.

Шуште у Квасцу Књига и Слово:
с анђела капље глас у зефиру.
Свирни, из сржи, памтивек-зово:
лето је стргло с грбаче зиму!

Природа диже црквицу незлу:
с јаглике трепти крунични лептир.
Јагодо јутра, благуј у Жезлу:
пуни се жаром пупољак бресквин.

Стварна је љубав крста зачетак:
земљу у хлебу, небо у вину
Недеља слави – смрачује Петак.
Благовест дар је, радост у Крину.

Радуј се, ипак! Злосвет што срља,
очију гладних, пород је леприн:
нити је сенка нити је мрља –
прашник где гради Матичин Свесин.

ДАНИ БОГОРОДИЧНИЦИ

О Међудневици лето тек омудра,
смешају се боје двеју Госпојина:
Велика у Малу сточи врење, згрудва
сву трулину, гњилеж, и багреницом се
застре јесен, која грозд је жутнут, вина
Божијега суза. Тад се згрозде овце,
а међудневичко јаје жујце шчврсне,
усунча беланце – те кад пусти крила,
отвори се Божић с Христосом из љуске.

ЧУДО
ОД
СЛИКЕ
БОГОРОДИЦА С ХРИСТОМ
С
ПРВЕ СТРАНЕ
МАЛОГ
ЦРКВЕНОГ КАЛЕНДАРА

Децембар леден. Пшеница у ситу.
Шушкетав папир, дигнут лист картона:
календар црквен – штампан у петиту.
Фиока пушта мирис матичњака.
Олтари снега – међу њима Она:
у плашту лебди Зеба модрог зрака
и чека Ону с дуњом Христа што је
са слике пошла Храму од озона
да с Нечим битним сједини се Троје.

ПЕСМА ПЕТА:
ЖИТНИЦЕ ЧЕЛНА, ПОСЛУШАЈ РОМОР

Једину чистују,

једину васенепорочнују,

тебе познавше преподобни,

чистоту, Дево, изволивше

и непорочно пути Господња ходише

тебе водитељницу имуште,

са њими же моли се ка из тебе рожденому

васакаго беспутија преласнаго нас избавити.^*

Теодосије Хиландарац:

Заједнички канон

Светоме Симеону и Светоме Сави на осам

гласова, Канон осми, песма седма

Пречиста, крени, сакрално боса, с Угла од трона,
с небеских поља, с ликовних ватри; с рибљих брзака,
Претечна, ступи: збруји у згласје азбучна звона;
разиграј децу, сужње у гробу трбушног мрака;
бодро потеци пламеним струјком, с Врховног таса
душевно класје гласом растреси – милуј, соколи;
метеж размети, лицем размагли ивичњак спаса –
речник ми срца, љубави глагол, чудом отвори!

Преблага, сијај с Источном звездом с наручја присног:
жутнулој сестри свакојих мена крепост подари,
душин топољак, модри јоргован лика Ти чистог
свукуд распрости – погледом с Христа дане прозари;
Купино вечна, клонулој снази супрет разгрни,
даруј ми секунд с расцвалог биља уочи Цвети;
браве расклопи робији тела, засун обрни
с телесних врата, сузе да капну – макар и дветри.

Житнице челна, послушај ромор: Пре но замучи
чекрк живота, пурпурно излиј Свети уљаник;
честитог јечма, Матице струјна, шаку изручи,
целебних пића путир источи; свуци ми тавник,
сумрачан застор с помисли суштих, које су нитак
танушног знања, застртог густим куљањем магле;
Ведрице блага, с јасала Житних испружи свитак
радосних вести Србијом слома – ливадом жалбе.

Безбројних тела једна се душа, блистав сажетак,
екстракт, еликсир промисли дубље, двоуми, грчи;
нерв јој колебљив, узбуркан талас – мада јасенак
он је ведрине – тутњи, добоша, безглаво зврчи.
Обрво Тројства, помилуј узвик именом уви,
јаој што значи, цичу да стопи дебела зима,
очај размакни, липи поврати извор што бруји –
пригрли нејач, свевишња Ветво, рукама Трима.

^* Једину чисту,
једину свенепорочну,
тебе познавши преподобни,
чистоту, Дево, заволеше
и непорочно путем Господњим ходише
тебе водитељку имајући
са којима моли се из тебе рођеноме
да нас од сваког преласног беспућа избави.

СВЕТИЛАН
У
ЗНАКУ
СВЕТЛОСТИ
О
СВЕТОМ ЂОРЂУ

Подлети, Средо, Суботи под ребро,
у вејно стање латичастих свадби,
да у те капне Недељино ведло.
О шта би било када месец млад би
са оштрим српом запао у шуму,
а с Рога пао сплет Понедељака!
То жар би био анђела што труну,
Четвртак њихов, летораст из краха,
из тмурног Петка Уторкова ватра,
што може доћи лето уврх марта!

Кроз маглин пурпур, наговештај зрења,
распреду застор повесма белине,
са цветног снега, белог прозарења,
о Светом Ђорђу илузија сине:
уз јаблан-свећу земни квасац буја,
а благи тамјан светих садржаја
ореол гради где се сунча гуја
под брижним лицем Сунца изнад гаја,
што зрачним класјем, стргнутим са глога,
јахачу купа коња зеленога.

Кад беле магле, око Ђурђевдана,
ускипе млеком и повуку влагу,
то јавни чин је Господовог плана
да штедро проспе творитељску снагу,
те сваком створу бубри нестрпљење:
човеку, муњи, јастребу и жаби,
и биљу сваком; свачему је време
да нагон троши, некамо да граби,
да дужи буде циклус, руј у зрењу,
тренутак Срца који нема цену.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Милосав Тешић је рођен у Љештанском (Бајина Башта) 15. новембра 1947. године. Прва четири разреда основне школе учио је у родном месту, а друга че-тири у суседним Костојевићима. Гимназију је похађао у Ужицу. Основне и постдипломске студије завршио је на Филолошком факултету у Београду, на групи чије је тежиште било изучавање српског језика и књижевно-сти. Живи у Београду. Ради у Институту за српски језик као уредник Речника српског књижевног и народног језика.

Објавио је следеће књиге песама:
1. Купиново, БИГЗ, Београд, 1986;
2. Кључ од куће, Матица српска, Нови Сад, 1991;
3. Благо божије (изабране и нове песме), Време књиге, Београд, 1993;
4. Прелест севера, Просвета, Београд, 1995;
5. Прелест севера, Круг рачански, Дунавом, Про-света, Београд, 1996;
6. Круг рачански, Дунавом (посебно издање), Про-света, Београд, 1998;
7. Изабране песме, Нолит, Београд, 1998.
Тешићеве песничке књиге награђене су већим бројем књижевних награда, а "За песничко дело у којем српско језичко наслеђе проговара достојним гласом" – добио је Награду "Жичка хрисовуља". Као резултат науЛног скупа, одржаног тим поводом у Краљеву, објављен је у издању Ласописа Повеља зборник Мило-сав Тешић, песник (Краљево, 1998), са потпуним био- -библиографским подацима.

ПРЕДГОВОР

Александар Јовановић: Стварање песме као
стварање све