У Конаку кнегиње Љубице 27. јуна, на позив Кнеза Александра, одржано је Видовданско навечерје поводом књиге С Христом нетремице песника Миодрага Павловића (Гутенбергова галаксија, Београд, 2001).

Својим присуством Навечерје су увеличали Њихова Краљевска Височанства Кнегиња Јелисавета, Кнез Александар, Кнез Душан Карађорђевић.

Приземље конака било је мало да прими око две стотине Београђана пристиглих да искажу своје поштовање потомцима Кнеза Павла као и песнику Миодрагу Павловићу.

Навечерје је започео Београдски дувачки трио композицијом В. А. Моцарта Divertimento n°1 у пет ставова. Београдски дувачког трио у саставу: Бојан Пешић, обоа, Ненад Јанковић, фагот и Вељко Кленковски, кларинет; однедавно наступа под високим покровитељством ЊКВ Кнеза Душана Карађорђевића.

Присутнима су се својим беседама обратили песник Миодраг Павловић;
отац Владимир Вукашиновић, професор Литургије на Богословском факултету; Миодраг Јанковић, директор Цивилног кабинета Кнеза Александра, и др Павле Зорић.

Посебан доживљај за све присутне било је појање српске изворне песме Седам сати удара, коју је својим јединственим гласом отпевала Светлана Стевић.

Поезију Миодрага Павловића читао је Ратомор Дамјановић.

Вече је завршено с Две киргијске песме М. Иполитова Иванова у извођењу Београдског дувачког трија.

Кнез и песник

У конаку Кнегиње Љубице овог Видовданског навечерја био је и немачки писац и велики српски пријатељ Петер Хандке

Кнез Душан са члановима Београдског дувачког трија.

Конак Кнегиње Љубице

Један од ретких архитектонских споменика Београда је конак Kнегиње Љубице у Богојављенској улици. Из доба стварања нове српске државе, овај конак је и значајан историјски споменик. Подигнут је пре сто година, у српском делу старог Београда, а на видику градских бедема, он је сведочио турским господарима и тврђави да је српска држава поново основана.
У Београду тога доба, који је био запуштена турска паланка, са малим, слабим и трошним зградама, нови конак Kнеза Милоша представљао је прави мали дворац.
Подизање зграде почето је било 1829. године. Малим сретствима и примитивном техником зграда је завршена за две године, иако покрива површину од близу 500 м², а садржи подрум, приземље и спрат. Зграда, у данашњем свом обиму, грађена је у два маха. Један део који садржи мали амам и неке споредне просторије, дограђен је 1836. године.
У својој основи конак претставља апсолутно симетирчну композицију. Главни - средњи хол спаја све собе положене ка фасадама зграде. Окренуте према Сави и лепом изгледу на далеке подринске планине, налази се у сваком спрату по једна диванхана за уживање и одмор. Мала споредна одељења на ужим фасадама служила су за послугу - за подлагање пећи у собама.
На крову згрде налази се једна кула са седам прозора кроз која се пружа поглед на околину Београда од Авале до Баната. Типичан сркер на главној фасади према улици омогућавао је посматрање уличног живота са дивана који је обухватао све прозоре.
У основи зграда има чист карактер старе балканске приватне господске куће. Правилност, јасноћа и добра пропорција простора обележја су ове старе архитектуре. Али у спољњем изгледу конак претставља специјалну варијанту у односу на зграде чистога балканскога стила. На њему се већ осећа утицај жеље за угледањем на Запад. Око прозора се јављају шамбране, на угловима имитације стубова, што све потсећа на ренесанс, који је у то доба у архитектур Средње Европе суверено владао.
Поред своје наивности и извесним мотивима, нови конак чини част првом неимару обновљене српске државе, Хаџи-Николи Живковићу. Први двор слободне кнежевине Србије има скромну и истинску монументалност, која је њој потпуно одговарала. Kако унутрашња тако и спољна архитектура часно репрезентују грађевинарство Београда од пре сто година, а оцена његове вредности све ће више расти.

Архитект Бранислав Којић
према: Уметнички преглед, 4., Музеј Кнеза Павла, Београд, јануар 1938.

Беседа оца Владимира Вукашиновића

Поетско богословље Миодрага Павловића

Шта ће да траје а шта ће да нестане
када се открије устројство света вишња?
Патња је оквир завршног људског лика.
То је и судбина народа верних:
у вечност улазе преко великог крика. (6)

Свештена књижевост оба Завета огромну пажњу поклања бројевима. На библијским страницама сусрећемо много пута бројеве: 1, 3, 4, 7, 12, 40, 70, 70 пута 7, 144. 000 и да не набрајам даље. Миодраг Павловић не без намере своје певање С Христом нетремице¹ Миодраг Павловић, С Христом нетремице, Гутенбергова галаксија, Београд, 2001. такође дели на 12 целина² Поема се дели на следећих дванаест делова:
1. Пред иконом Христа -
2. Судеоници храма
3. Умирење стихије
4. Песма из дубине
5. На Маслиновој гори
6. Народ великог крика
7. Вечера у Емаусу
8. На Генисаретском језеру
9. Преурањен долазак
10. Други долазак Христов
11. Крај бденија
12. Господе услиши
Сва навођења у тексту упућиваће на редни број који сам доделио појединим целинама. директно успостављајући везу са својим основним поетским обрасцем и предлошком. Самим тим, остајући верна чудесној вези броја, речи и значења које они носе, и ова скромна интерпретација Павловићевог певања биће компонована у три целине.

а. Увод: или зашто да о поезији говоримо на теолошки начин

Теолозима је одавно познато да је поетски језик, језик химничан, најузвишенији (најадекватнији?) богословски говор - Црква најречитије и најизразитије казује себе кроз свој молитвени живот - записао је песник и теолог отац Јустин Поповић.³ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве III, Београд 1978, 258. Самим тим пред нас се поставља питање у чему је смисао оваквог превода (интерпретације - јер то је основна намера мога излагања) који управо намеравам да учиним, да речи химне преточим у реченице академског теолошког исказа? И да ли га тиме сиромашим?

Одговор можемо потражити у предањским ризницама црквеног живота. Не треба нам пуно времена да, читајући Оце Цркве приметимо постојање схолија и коментара на њихову поезију. Тако су, на пример, на поезију светог Григорија Богослова схолије писали, између осталих и, Козма Мајумски и Максим Исповедник. То нам казује да је управо овакав поступак, тумачења и коментарисања духовне поезије потпуно легитиман и у складу са црквеним искуством и предањем.

Наравно, однос између поезије и теологије, или тачније теологије у стиху и класичној реченици је увелико сложенији од односа процеса и предлошка тумачења. Богато и плодносно узајамно утицање химнографије и теологије је било обострано - теологија је прелазила у химнографију а химне су обликовале богословску мисао. Тако је, узмимо за пример, сам почетак познате Беседе 1. на Васкрс (на Пасху и о оклевању) светога Григорија Богослова скоро дословно пренео свети песник Јован Дамаскин у познату васкрсну Стихиру на Слава глас 5. - Васкрсења је дан, и почетак је десни, и просветлимо се Празником и један другог загрлимо... ⁴ Григорије Богослов, Празничне беседе, прев. и ком. Епископ Атанасије (Јевтић) Требиње-Врњачка Бања, 2001, 37. С друге стране, црквена поезија се много пута претакала у богословље, а скорашњи леп пример за то даје нам теологија оца Јустина Поповића у целом његовом опусу а посебно у поглављу Молитвено богословље о Цркви трећега тома његове Догматике Православне Цркве.⁵ Београд 1978.

б. Какав је Христос с којим нетремице стоји и бива и јесте Миодраг Павловић?

Богочовек Исус Христос или како га Миодраг Павловић назива Учитељ нове вештине (3) ходања по води у овој поеми није представљен насупрот човеку; Он није етички идеал, смисао историје који нас прогања кроз наше неуспехе да га досегнемо. Христос није само повод да песник проговори о овоме или ономе, Њему се не узносе језички богате и сложене а хладне и богословски мртве молитве каквих је у поезији било и каквих још увек, нажалост, има.

Он је наша најдубља истина и наша крајња истина - Христов образ врели преко сненог лица (11) нас очекује у велики Дан свршетка света и преображаја творевине, благовести песник.

Христа можемо у овој поеми сусретати као: Бога сусрета и односа (прва песма) колективно тело саткано од светих (друга песма) оног који побеђује законе природе (трећа песма) силази ка људима из своје безграничне љубави (песма четврта) страдалног (песма пета) образац и модел али и простор и шансу патње и страдања које воде у васкрсење (песма шеста) литурга, литургијско дело и литургијски обед (поесма седма) вазнесењског (песма осма) страног логици зла и користи овога света (песма девета) праведног судију који преображава творевину (песма десета) садржај и најдубљу истину нове твари - новог неба и нове земље (песма једанаеста) Бога наших страдања и наших невоља који жури и хита да помогне чак и онда када звекет страдања личи на звукове Творца који сања (песма дванаеста).

Много би нам времена однело потпуно анализирање христологије ових песама. Стога се задржимо на њиховом највреднијем делу, односно на богословски најбогатијој, четвртој у низу, Песми из дубине. За њу би најбоље било рећи да је сва из дубине.

Она започиње описивањем два типа Божанских интервенција - религијске, старозаветне, у којој Бог избавља човека из невоље својим силним дејством али са дистанце и новозаветне, хришћанске (а хришћанство је по познатим речима оца Александра Шмемана крај сваке религије) у којој Бог постаје делом невоља и трагедија односно њиховим вољним учесником. Ова песма је једна дивна и трезвена, истинска богословска химна о Христовом оваплоћењу "ради нас људи и ради нашега спасења".

Павловић у њој записује следеће:

Он се са нам спушта у јаму где је очајање и стоји нам уз раме као да је у исту замку и он ухваћен. На крсту је са њиме и наше раме. Спаситељ је човеков талац. И певамо заједно нешто као псалам. (4)

Спуштање у јаму означава кенотичку димензију (кеноза - испражњење, осиромашење, самоунижење - али, мотивисано љубављу!) оваплоћења. Јама где је очајање је стање палога света који је окован смрћу - последицом греха, чији добровољни заточник (то је оно као да је у исту замку (свезу греха и смрти) и он ухваћен) постаје Христос.. То да је и наше раме на крсту значи да је у спасењском страдању Богочовека на Крсту учествовала целокупна људска природа коју је он учинио својом уипостазирајући је (како је говорио Леонтије Византијски теолог из шестог века) а кроз њу и све нас провео кроз крсно-васкрсни процес. А речи: Спаситељ је човеков талац - које нам наизглед могу зазвучати необично и можда преслободно у ствари само значе да Бог безгранично воли човека. Ово говори и румунски теолог Јована Брија:

Јединствени повод оваплоћења јесте љубав Божија према човеку ... Зато се божанска природа сузила, прилагодила се човековом нивоу. Бог нас, дакле, није спасио на одстојању, него се поистоветио са нама, као живи, историјски Бог који је допустио да га људи искусе у животу.⁶ Јован Брија, "Оваплоћење", Речник православне теологије, Београд, 1977, 131.

в. А какав је Миодраг Павловић који нетремице гледа лик Христов?

Ова поема и њен творац (а песништво је управо настављање и саучествовање у творачком делу Божијем, сарадња и садејство на које смо и позвани) су непрестано, из странице у страницу и преко стиха у стих поринути у теодраму Богочовековог и богочовечанског живота.

Миодраг Павловић супериорно ходи кроз воде библијских асоцијација и алузија - Опет се нуди један пехар али то ноћас није свадба у Кани (где је Христос претворио воду у вино) ... Вино ће се ускоро претворити у оцат (5) То претакање воде у вино које после постаје оцтом, то фино спајање првог и последњег јавног гутљаја које је испио Христос, то преплитање живота и радости (свадба) и страха и туге (погубљење) само је један од примера виртуозног сналажења у библијском свету који је, у овом случају, аутентични простор живота нашег песника.

Постоји једна реч која се у овом певању нигде не помиње али која представља кичму овога спева и без које он не може бити у потпуности доживљен. Та реч је литургија. Њоме се објашњава тајанствено песниково присуство односно учествовање у догађајима из Христовог живота.

Песник није само посматрач који са безбедне дистанце коју му омогућавају векови и километри, коментарише библијске догађаје - он у њима активно учествује. Ми смо судеоници Христовог дела (2) бележи Павловић. То осећање учествовања у догађајима из Христовог живота односно у догађају Христа, тако централно за православну светодуховско-евхаристијску теологију и етос просто прелива из ових стихова - Песник је на Генисаретском језеру у броду са Христом који хода по води (побеђује законе природе Светим Духом) - накратко сам био на истом броду с Њиме (3); он скривен иза маслине посматра шта се збива у тој ноћи на ивици грома (5) - гледа издају и и хватање Христа на Голготи, на крсту је са Њиме и наше раме (4) у чествује у распећу; следи Га по прашњавом путу за Емаус, заједно са Луком и Клеопом и ушуњава се у полумрачну одају у којој кроз причешће (= општење, заједничарење) познају Господа (Лк, 24, 31) (7)

Када Павловић каже: Дух се у телу обнавља и служи нам као храна. (2) он у поему уводи још једног наизглед скривеног али суштински веома важног актера свих догађаја и стања о којима пева - Светог Духа. Јер без Светог Духа све ово о чему ови стихови говоре једноставно није могуће. А њиме све добија и силу и смисао.

Дух Свети омогућује и Миодрагу Павловићу и свима нама да учествујемо у Христовом животу не на начин психолошко интелектуалног сећања нити театралног репрезентовања (не кроз прошлост, кроз историју) него кроз везу са будућим, есхатолошким, које продире и долази и бива сада и овде у оној мери у којој је то могуће.⁷ Јохн Д. Зизизоулас, "Трутх анд цоммунион", Беинг ас цоммунион, Лондон, 1985. 115

Литургија није понављање прошлих догађаја, на пример Голготе то је продирање будућности у време што сваки пут ствара потпуно нови догађај: Света евхаристија сваки пут представља ново Отеловљење, ново Распеће, ново Васкрсење, Ново Вазнесење а истовремено нови Долазак и Суд ... димензија есхатона ослобађа историју од њених ограничења⁸ Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Нови Сад, 2001, 132 - 133.

Тако велики теолог Јован Зизјулас, митрополит пергамски каже: Дух ме води у једну сасвим другачију димензију⁹ Тамо, 132. а велики песник Миодраг Павловић то на себи својствен начин понавља: М о л и т в а нас води ка месту где се Он јавља (2)

Сверписуство литургијског духа види се и у завршној молитви Богу Оцу, управо песниковом вапају да Господ чује литургијску, победничку, песму: Господе услиши Христа, услиши свог Сина када се за нас моли (12).

Христос који се за нас моли Богу Оцу - то је класична богословска формулација која описује Цркву, односно црквено литургијско и светодуховско сабрање, евхаристијску молитву. Литургија је молитва Христа¹⁰ То се види и из следећих речи молитава свете литургије: "Јер си Ти (Христе Боже наш, прим В.В.) који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје... " (Молитва херувимске песме Литургије светога Јована Златоустога) који је сада колективна личност односно тело (= које сачињавамо ми, крштени, живо камење храма Очевог, како каже свети Игњатије Богоносац) коме је он глава, Богу Оцу и то овде осећа и нама преноси Миодраг Павловић.

Ова поема је саткана од различитих перспектива - личне и заједничке, космичке и појединачне и све и свако у њој има своје место и свој циљ. И човек и небо и земља и Бог. Циљ Миодрага Павловића, односно нада којом нас он охрабрује најлепше су исказане речима из прве песме : Али је могуће уз Њега (= Христа) постати дете и заслужити - Ваведење (1)

Постати дете је дубока синтагма не толико аскетског вокабулара колико подвижничке стварности која не означава сентиментално и инфантилно детињарење него озбиљно и напорно увођење себе (али уз помоћ Христа, уз Њега, као лоза на чокоту) у процес преображавања у начин на који постоји дете. А оно постоји као биће љубавног односа, отворености, радости, безинтересности. Уколико човек научи и навикне и стекне и добије на дар овакво стање тела и душе и духа он тада може да заслужи Ваведење (Увођење у храм) али не рукотворени него небески, свети Град Јерусалим нови (Отк.21, 2) у коме је све храм и све светлост јер је храм његов Господ Бог Сведржитељ и Јагње (Христос) (В. Откр. 21. 22-23) То Ваведење, за нашег песника није само једно будуће искуство оно је већ сада присутно у литургијском животу Цркве.

Ова поема, настала у апокалиптичне дане, што песник дискретно подвлачи датирањем песама, иако не затвара очи пред патњама апокалипсе ипак се на њима нездраво не задржава. Она није укочена пред ужасима страдања и зла; у њој преовлађује поверење у Христа¹¹ Верујем да му је жао и да жели да нас пехари ових страдања мимоилазе. (12) и свест о коначном, вечном и величанственом преображавању свега што постоји - И чекам блаженство када небо и земљу споји исти трзај (10) каже наш песник.

Његова (и наша) дилема - Шта ће да траје а шта ће да нестане када се открије устројство света вишња? (6) када су ове песме у питању не постоји. Оне својом лепотом и својим значајем то многоструко заслужују.

Реч песника Миодрага Павловића

Нашли смо се усред светог троугла између Саборне цркве, Српске Патријаршије и пепела некадашње наше Народне библиотеке. Навечерје Видовдна даје овом часу високо достојанство, присуство наше кнежевске и умне аристократије подарује нам лепоте са којима смо се у последњим деценијама ретко сусретали. Ако има зрна истине у изреци да ће лепота спасти свет, онда се треба сетити и да ми имамо наше лепоте које су изнад уобичајене људске гордости. А те лепоте сачињавају наши духовни симболи, стари и новији, данас поново отеловљени. Један од тих симбола је Kнежева вечера уочи косовског боја, вечера опевана у народној песми и сачувана у нашем осећајном предању. Вечерас имамо повод да се интензивно сетимо кнежевске вечере остварене по угледу на велики узор Тајне вечере Господње она је установила свету тајну причести, дакле: саучествовања у светости завештаној будућем, тадашњем и данашњем људском роду. Да бог да да будемо достојни те причести и благослова што из причести проистиче.

Беседа др Павла Зорића

Читање књиге Миодрага Павловића С Христом нетремице само нас је учврстило у уверењу да је он ненадмашни песник религиозне визије света. Павловићево стваралаштво, чији почеци сежу у педесете године ХХ века и које има више тематских слојева, поступно се згушњавало и усредсређивало на метафизички и историјски положај човека, на његово постојање, религиозним категоријама протумачено и у историјским односима схваћено. Kао да се мноштво светлосних снопова из ранијих времена све више претварало у зрак, усмерен на једну једину тачку: на људско биће, изложено дејству супротстављених сила - стваралачке (божанске) и рушилачке (историјске). У Павловићевим песмама се из сфере духовности рађају вера, лепота, уметност, црквено градитељство, док из историје извиру сатансаке енергије. Ову супротност песник изражава без апстрактних описа и без крупних речи: оригиналном сликом, наговештајем, метафором. Пред фигуром распетог и васкрслог Христа он ће рећи: "То је живот у бићу, живот безвремени." Ово стање безвремености је у великом песништву, какво је Павловићево, повезано с призором човекове пролазности и његове несрећне судбине коју му историја често додељује. Бар кад је српски народ у питању и кад само помислимо на све оно што нам се последњих деценија дешавало, како се не сложити с песником који каже на једном месту да се на нас "налактио враг"? Ратови, страдања и сеобе испуњавају историјске просторе и прете да покидају везе народа и појединца са врховним религиозним смислом. Сатанско начело значи гомилање несрећа и обнављање зла. Хришћанско начело значи успон. Догађаје с краја прошлог века могли бисмо да схватимо као победу зла, макар и привремену. Уместо узлазне путање видимо, међутим, круг. По њему се крећу угрожени људи и народи, одсечени од својих корена. У православној интерпретацији историје срећа је незамислива без постизања крајњег, метаисторијског циља. Христос и Ниче обележавају два пола у тумачењу историје. "Безбожна вечност" атеиста код нашег песника изазива тугу и подсмех.
Модерну, десакрализовану историјску епоху карактерише побуна разума против религије. Апокалипса, у песниковом тумачењу, представља тријумф побеснелих гомила које су, вођене тиранима, одбациле хришћанске вредности. "Утабао се пут времену лаичком", "читају се изврнуте књиге", друштвеном сценом завладала је општа разулареност, поручује нам аутор у поеми "Апокалиписа". Песник Павловић не одобрава ову побуну против светости. Лаицизирани свет је охол, агресиван, празан и неподношљив за мислећа бића. Свет из којег је изгнан сваки траг древности, митска фантазија и религиозни доживљај, свет у коме је човек ишчупан из космичке целине и насилно илишен вечног смисла и утехе, пуст је и мртав свет. Али, то није "пустиња" из мистичних екстаза средњовековних хришћанских песника, пустош оживљена љубављу, већ дехуманизовани простор где господари технолошки ум, уверен у победу материје над духом. Масовна секуларизована свест се свети светости и зато је тако пуна презира према такозваној "мрској прошлости". Из песниковог револта против праксе обесвећивања култа, рађа се покретачка снага његове поезије.
Та побуна је надахнута веровањем да је људски живот чудо, нека врста свечаности која се манифестује на нивоу ритуалног, а не пуко, свакодневно битисање. Миодраг Павловић посматра свет у низу симболичких маифестација, а не непосредно, реалистички. Евхаристија, Христово васкрсење, однос душе и тела и многе друге хришћанске теме тако су честе у његовој поезији. Из мноштва религиозних слика и симбола рађа се свест да човеков живот постаје пун и радостан само онда ако се испуни светошћу. Миодраг Павловић је у књизи С Христом нетремице начинио онај последњии корак који се давно могао предвидети и недвосмислено се определио за веру и Исуса Христа Спаситеља. Ова збирка је сублимација његове досадашње поетске и религиозне мисли. То је заита дубока поезија, чија је поетичка специфичност огледа у прожимању појмовног говора и конкретне слике, или, другим речима, у синтези филозофије, религије и лирике. Религиозни тон је доминантан у новијим Павловићевим књигама. Религиозна, православна инспирисаност обележава и неке његове есеје и путописе. У једном ванредно лепом тексту о византијским мозаицима у Италији (тексту о коме не престајем да размишљам), он пише о њиховој "божанској истини" и "надземаљској стварности" и закључује: "Нема смисла да живот иком од наших људи прође а да није стајао у апсиди цркве Сан Витале у Равени: тамо станује биће, тамо је Он и осовина која се с неба спушта ка земљи, полази из његове руке са свода у злату и са анђелима." Слична озареност изазвану присуством Спаситеља у храму, запажамо и у песмама у прози у књизи С Христом нетремице. Kроз сакралну уметност песник се уздиже, ослобађа притиска историје и доживљава радост. Црквено здање је простор у коме је, како сведоче многе његове песме, толико много волео да борави. Тамо је осећао полет, видео лепоту и откривао смисао свега. Окружен фрескама, мозаицима, иконама и сикама великих мајстора, Миодраг Павловић је, не једанпут, постајао велики песник, песник црквеног поимања културе и света, песник мистичног сазнања, које се у молитви, обреду, градњи и простору храма најпотпуније остварује.
Миодраг Павловић је често писао о православној духовности као о циљу коме се тежи, али који се никада не остварује. Она уметника религиозне инспирације непрестано привлачи и уздиже у висине. То уздизање је постепено, слично степенастом уздизању код светог Јована Лествинчика. Сликарство, архитектура и књижевност православне инспирације испуњени су заносом духовног успињања, атмосфером мистичног лебдења, које значи полет, лакоћу, ослобођеност од свега земаљског и материјалног. Овом типу религиозне културе, у периоду после Другог светског рата, највећи допринос дао је баш песник Миодраг Павловић.