|
Т О П О Л А
СРПСКИ ПОЛИТИЧКИ ЛИСТ
 
ТОПОЛА
У овој речи не лежи само читава славна прошлост наша но и програм
националне нам будућности. Топола је гњездо из ког се је развила
слобода српска, јер је у њој зачео свој рад највећи син нашега
племена, Кара-Ђорђе. Ту се је снажила она рука, која је бацила
угарак у трулу зграду царевине турске и запалила је са све четири
стране. Силан пламен, што се је тада расуо, озарио је цео учмали
исток европски. Од њега потиче она осветничка жар, која је по
том годинама подстицала на борбу сва племена балканска. У Тополи
је поникла замисао не само великог устанка српског, већ и заједничког
рода свих оних народа, који су подносили јарам турски. Да није
било Тополе не би без сумње било ни Такова, јер је онај незнатни
покрет петнајстих година тек слаб остатак великог устанка Кара-Ђорђевог.
Раја, коју је Змај од Тополе у борбу повео и за слободу одушевио,
није више могла лако да се повија пред ћудима јаничарским. То
више није ни била иста раја, није била она тупа маса измучених
сељака, која је пред сваким Турчином на колена падала. Она се
је претворила у ваљану војску осветничку, коју је Кара-Ђорђе водио
из победе у победу, па и ако је она овде-онде и поразе претрпљавала,
то ипак није никад губила наде на поптуни успех. Нада, то је био
Кара-Ђорђе, чије је име тада одјекивало по свим дубравама балканског
полуострва. И раја није могла више погнути главе пред освајачима,
није имала срца да заборави све дотадање идеале своје па да мирно
и даље трпи изгреде турске. Она је имала за собом већ лепу прошлост,
поносила се је именом једног од најчувенијих војсковођа, знала
је за Тополу. И то ју је преобразило, у том селу дичне Шумадије
лежао је успех и понос њен и она их је обоје дубоко у души својој
носила. Кара-Ђорђе је пао, али је Топола остала, па је њој и народ
српски окретао увек погледе своје. Кад је Вожда нестало из Србије,
остало беше гњездо из кога се је он развио, и из кога је и први
зрачак слободе наше потекао. Док год је трајало Тополе није могло
бити верне и подчињене раје и да није било Такова, било би без
сумње каквог другог устаничког покрета, али и Такову као и свима
осталим само је Топола могла бити мајка.
***
Годинама радило се је на томе да се Топола забрани, да јој се
траг у народу утре. Извртала се је историја, силом се омладини
наметала мисао, да је у Такову заснована слобода српска, да је
Милош подстрекач устнаичких покрета. Прелетело се је брзо преко
најлепших, најузвишенијих тренутака у новијој историји нашој,
па се је заустављало и причало са највћеом опширношћу о догађајима,
који се ни из далека нису могли мерити са значајним данима из
доба Кара-Ђорђевог. И то није било лепо. Никоме неће падати на
памет да одирче сваки значај Такову и последицама његовим, али
нико не сме опет ни помислити, да ову кратку епизоду из великог
устаничког покрета почетком прошлог века, истанкне за неки центар
историјског расматраја. Политичке, унутрашње последице устанка
Таковског могу се правдати на ваздан других начина, а није потребно
баш у том циљу мрљати оне славне догађаје на којима нам цео свет
завиди и који чине национални понос наш. Династије су се дизале
и обарале силом унутрашњих незгода те се потребитост ових промена
не мора износити никако као нека последица оних бујних догађаја
од пре сто година. Историјске заслуге предка не могу и не смеју
да штите потомке од суда народног. Чак и да је Таково одиста имало
у историји онај значај, који хоће да му придаду званични писци
данашње Србије, опет оно не би могло да спасе наследнике Милошеве
од пропасти, којој сами срљају. Баш то што се значај Такова тако
намерно прецењује доказ је, да потомци јунака таковских не располажу
сами никаквим особинама, које би их у очима народним истицале.
Они се труде да своје грешке прикрију причама о важности дедова
својих, као да је народ принуђен да због заслуга Милошевих вековима
трпи насиља унука његових. Сва су та историјска извртања по све
неоправдана, чак и с погледом на опстанак династија. Јер разлог
што се народ у Србији данас све више почиње да одушевљава Тополом
и да из ње очекује решење тешке кризе, коју преживљује, лежи у
колико у историјском значају тога местанца, толико и још више
у познијем држању наслендика Кара-Ђорђевих. Топола је сачувала
неокаљану некадању важност своју, а Таково и ако је имао каквог
историјског значаја, губи га данас у народу услед омрзнутих влададавина
појединих Обреновића.
***
Данас је Таково грдан терет за народ српски, јер последацима
својим пречи сав напредак његов. Наметнуто, извештачено поштовање
догађаја из петнајестих година прошлога века отежава правилно
решење искрслих заплета. Много је дражвника, а још више простих
грађана, који се с муком одлучују да кидају с успоменом на Таково,
па да се јуначки заузму за утврђивање онога реда, који је у Тополи
оличен. Нека врста политичке лепости, која је захватила велике
слојеве српског друштва, узрок је да се односи у Србији све више
заплићу. Они, који су годинама навикавани, да у наследницима Милошевим
гледају не само природне но и достојне представнике оне идеје,
која је бајаги у Такову била испољена, не усуђују се још да кидају
са том предрасудом и да обрну погледе своје местанцу, из кога
је потекао пре сто година први зрачак слободе српске, а око кога
се и данас природно свија нада целог Српства на боље дане. Али
срећом те лености све више нестају, јер потомци незнатних јунака
Таковских поступцима својим сами гоне народ да се Тополи обрће,
да оној скромној хумци, која крије једног од највећих војсковођа
свију времена, шаље уздахе своје. Топола се и опет јавља као мајка
оних покрета из којих ће нићи нова Србија. Претерано би било поредити
политичку тмину, која данас покрива лепу отаџбину Србинову, са
тешким облацима, који су се били свили над њом пре сто година.
Али и ако несреће, које ју данас сустижу нису онако силне, као
у доба Кара-Ђорђево, опет је опстанак СРбије знатно угрожен, јер
се квареж шири на све стране. Потомци Таковских учесника чине
покоре по њој и природно је што цео народ Тополи управља погледе
своје, што од ње очекује олакшицу тешким бољама Србије и Српства.
И у тим надама народ неће преварити, јер Топола није осрамоћена
у потомцима Кара-Ђорђевим, успомена на њу живи свежа у кругу унука
и праунука Вождових. Славна прошлост, коју нам је Топола отворила,
везује се природно за будућност коју нам она спрема.
Министер
Поповић и радикални клуб.
Београд, 4. фебруара
Говор Авакумовићев поводом зајмова, које је Петровић закључио
уздрмао је положај министра Поповића. Овај је морао да призна
да је код кредитног завода закључио зајам под условима који су
још гори од оних Вукашинових. То је хтео да оправда ванредним
приликама данашњим и тиме је потврдио оне гласове о рђавом положају
наших финансија. У фузигнашком клубу с тога су га јако напали
и тражили да поднесе оставку. То је он и учинио и на његово ће
место свакако доћи Протић, ако не буде пре тога значајних промена.
Недостојно
нападање
Одговор "Србобрану", "Српском Гласу",
"Дубровнику"
Режим Драге Машин не допада се никоме, ни у Србији ни ван ове,
и то је врло појмљиво. Женидба краљева увредила је цео народ,
јер Драга не беше достојна да заузме место некадањих врсних владарки
српских. Српске мајке, жене и сестре не могу да гледају у њој
представницу своју, не могу да трпе да им она данас предњачи,
кад је знају из најближе прошлости, као жену чудновата карактера.
а људи Срби, који су до сада увек много полагали на част породичну,
на углед дома свога, буне се такође противу истицања Драгиног
и овог насилног подизања важности њезине. Драга је упропастила
краља Александра, уништила и оно мало угледа династије Обреновића
и њу данас са омразом гледају сви у земљи а најгоре чак они, који
су се до сада за Обреновиће највише жртвовали.
Да Драга не стоји боље на страни доказ је само понашање руског
двора. И ако је до сада неколико пута објављено да ће она са краљем
бити примљена у Петроград, опет је данас више но сигурно, да од
тога пријема неће бити ништа. Русија без сумње много полаже на
добре односе са Србијом, али није рада да тим односима жртвује
сопствени углед. Пријем Драге Машин у Петрограду изазвао би буру
незадовољства у свој Русији и онда је појмљиво, да се он одлаже
за згоднија времена.
Ка тако стоји са Драгом у Русији не треба се чудити, што је у
осталој Европи још мање цене. Треба завирити само у листове немачке,
француске, талијанске и свуде је двор српски предмет сталног подсмевања.
Србија губи у очима целога света само зато, што јој на престолу
седи Драга Машин, чији је глас прешао границе српске још много
пре женидбе Александрове. Краља нико није намерно понижавао, он
се је упропастио везујући судбину своју са чудноватом судбином
једне зло разглашене жене.
Без сумње они, који се боре противу данашњег режима у Србији
не чине то увек из патриотских побуда. Организовало се је и тамо
и на старни пуно најразличнијих група, које се све труде да експлоатишу
незадовољство, што у земљи влада. Али томе су криви сам Краљ и
жена његова, јер да у Србији нема незадовољства, нико неби успео
да прави раздора. Прилике су на несрећу у отаџбини нашој такве,
да се и најпроблематичнијим личноситма поклања више пажње и поштовања
но српском краљевском дому. Разуме се да је на старни још лакше
чинити забуне, јер је и углед српске династије ту још ниже пао.
И чудновато је сада, да неки српски листови, који су без сумње
о приликама у Србији добро обавештени, траже узрока забуни, која
се данас тамо ствара, у са свим слулајним појавама на страни.
За то што у Србији не сме да се расправљају извесна за Драгу врло
тугаљива питања, јавља се на страни читава литература, која о
њима говори. То је тако бивало увек не само код нас но и у другим
земљама. Треба се сетити само борбое, која се на страни водила
противу деспотског режима Миланаовог, оних многоборјних брошура
и листова, који су са свију страна врвили Србији, па и налазили
тамо лепе проходње. Када је после атентата на Милана растурено
било пола Србије, почела је противу режима тадањег па и противу
династије енергична борба не само из Швајцарске, но и из Беча,
где су се тада задржавлаи као емигранти данашњи министри Миловановић
и Вујић. И никоме онда није падало ни на памет, да узроке овом
нереду, који се је створио у Србији после атентата, тражи у том
писању са стране. Сви су на против то и таква писања сматрали
као природну последицу незадовољства, што је земљом овладало.
Сада се све другом мером мери, и сви они, који нису пали на колена
пред Драгом, издајници су Србије и Српства. Па и то није доста,
већ се и од природних незадовољника данашњег режима, који се сурвава
под тегобом сопствених грехова, тражи да га они у интересу српске
мисли подржавају. Као да су одиста Драга, Луњевице и Петровићи,
који по Србији покоре чине, неки представници српске мисли, којима
сви послушност и верност дугују. Силом се хоће да се направи од
двора београдског неки центар свесрпског прибирања и ако је у
ствари он дао повода општем растројству, које данас у Српству
влада.
Најсмешније је пак, што се од кнеза Петра Карађорђевића тражи
да држањем својим - помаже владавину Драгину. Кнез Петар је представник
прогнате династије и живео је до сада потпуно повучено у Црној
Гори, а после у Женеви. За његово су се име везивале свакојаке
завере, и ако је он у ствари стајао далеко од свију политичких
покрета у Србији. Био је уверен, да ће Обреновићи сами себи изиграти,
па се у томе уверењу своме, као што видимо, није ни преварио.
Време је дало кнезу Петру за право, и он може да се поноси, што
је крај свих искушења јуначи и српски остајао као проматрач несрећних
прилика у отаџбини својој, не хтејући уносити нове забуне у онај
државни хаос, који су Обреновићи склопили. Данас су прилике за
скоро повраћање Кара-ђорђевића на престо српски, самим дугогодишњим
грешкама потомака Милошевих, сазреле. У томе, без сумње, нема
ни мало заслуга кнеза Петра, све што је он за успех династије
своје учинио било је, да је умео - трпљиво да чека.
Кнез је Петар изашао пре кратког времена са једним прогласом
на народ српски. У том прогласу он изрично види, да не мисли ни
на какве политичке ударе, да се задовољава улогом иницијатора
у једној патриотској прослави. Али да се не обрћемо на ово тврђење
његово, да самислимо да је он имао одиста други циљ пред собом,
онај, који му присталице Драгине подмећу. Рецимо да је он оним
прогласом хтео да обрати пажњу народа српског на себе и своју
династију. За једног претендента то не би био никакав грех. Ако
је у Србији одиста благостање, мир и узајамна љубав онда онај
проглас његов неће имати ама баш никаква одјека у Београду, као
и њихови агенти на страни, немају зашто да се љуте. Они би само
требали да се насмеју томе платонском подвигу претендентовом.
Влада ли пак у Србији презадовољство, онда ће овај невини позив
одиста моћи имати озбиљних последица политичкихи, али томе није
крив кнез Петар, већ они који су то незадовољство изазвали.
Стање у Србији мора одиста да је жалосно, кад се тамо и од онаквог
једног манифеста стрепи. Изгледа, да она љубав народни којом се
краљ и Драга непрестано поносе, није особито дубока, кад листови,
чија имена горе исписасмо тврде, да овај проглас кнеза Петра може
само да ојача забуну, да Србију поремети у природном развићу.
У сваком случају кнез Петар, представник једне прогнате династије,
није позват да ред у отаџбини својој одржава. За тај су ред одговорни
Александер и Драга, па ако они нису у стању да га очувају, онда
је знак да су за узвишени положај краљевски неспособни. Ту им
кнез Петар ни мало не може ни одмоћи ни помоћи, они сами стварају
нерасположење, па ће сами подносити и последице његове. Листови
пак, који су се противу прогласа кнеза Петра окомили, показују
врло мало непристрасног суђења.
Заиста, није ни мало лепо што се кнез тако недостојно напада,
што се, да би се учинило по вољи Драги, он трпа у групу непријатеља
Српских. Са истим правом а можда и са већим могао би се за ове
листове који су супрот ономе незадовољству, које у Србији влада,
певају химне Драги, рећи, да су агенти њезини, да је новац или
положај бране стање, које је по признању најхладнокрвнијих проматрача
несносно. Кнез Петар је изашао једним невиним прогласом на народ
српски, тај се проглас чини опасан власницима у Србији и они трубе
да је кнез Петар непријатељ Српства. Међутим неколики листови
изван Србије, на супрот очевидности, представљају онај несносни
поредак не само као ваљан но и као неопходан и онда се природно
намеће мисао да ти листови као плаћени пријатељи Драге Машин и
да би њој учинили само по вољи, заборављају праве интересе Србије
и Српства.
Али да се оставимо таквог резоновања, које је недостојно озбиљних
представника јавне речи. Кнез Петар је прошлошћу својом довољно
доказао, колико му је Српство мило, а и данас разгранатим односима
својим показује, да само за Словенство живи. Он има пред собом
само добро Србије и у интересу отаџбине своје жртвовао би он радо
интересе своје династије. Прилике су међутим у Краљевини данас
такве, да се интерес његове породице непосредно поклапа са интересом
и Србије и Српства и ако он са времена на време изађе отворено
пред народ српски, ако са њим ближе везе потражи, учиниће то са
уверењем да ће отаџбини својој само добро донети.
Данашњи поредак у Србији сам себе једе, јер Драга, која је дужна
томе поредку, ствара на све стране све нових непријатеља. Она
никога не воли, па и њу сви мрзе и у земљи се спрема велики отпор
превласти њезиној. Тај отпор не изазивјау никакви плаћени агенти,
он се јавља као природна последица оног увређеног поноса српског,
који никада није остајао без освете. Народ неће Драгу, неће да
му једна зло разглашена жена судбином управља, да му породица
њезина трње над главом врше. Он не воли ни Александра, не воли
га већ и с тога, што се је дао завести за страстима својим, што
је заборавио узвишену дужност владарску па се везао са једном
Драгом Машин. Али га он мрзи и због неискрености његове, због
подмуклости којом се је до сада одликовао при свима пословима
државним.
И то природно још неорганизовано незадовољство покушавају да
експлоатишу и читаве политичке групе и лукавији појединци. Завере
се на све стране стварају, узима се у помоћ истина, али још више
клевета, траже се слабе старне противничке. Борба се води у земљи
подмукло, од стране већ отвореније и ваздух у Србији препун је
варница. Данас-сутра плануће све, многе ће лепе творевине пропати.
Они, који раде на ширењу тога прикривеног пожара не стоје ни у
каквој вези међу собом. Сви они делају на своју руку, за свој
рачаун, било да освете увређени понос, било да се докопају лепших
положаја. Драга као краљица учинила је толико зло, да се не треба
чудити ако из сваког кута поникне по која осветничка група. Александар
нема пријатеља у за се, а непријатеља је по свој Србији пуно,
који пад његов очекују. И све се то бацило у посао, смишља нападе
или спрема какав било удар на моћ Драгину.
Детињски је покушавати да се та сложена душевна раздраженост,
која је обухватила све слојеве друштвене, сведе на неке туђинске
смицалице. Без сумње и туђинци се труде да се користе забуном
коју су у Србији Александар и Драга створили, да утицај свој ојачају.
Па има свакако овде онде људи, Срба, који тој намери наших непријатеља
на руку иду. Али у целини онај покрет, који се код нас ствара
и који све одређеније узима антидинастички карактер, последица
је само неприродности односа у земљи. Тај покрет је чисто спонтан,
ниче из земље, а посејали су га Драга и Александар. Он не стоји
ни у каквој вези са туђином, он је српски и циља ослобођењу лепе
отаџбине наше од једне несрпске владавине.
Оно непрестано врење у Србији неорганизовано је и без јасно одређеног
циља, јер су и представници тога врења људи са најразличнијим
погледима. Али и крај све те несређености данас је већ јасно,
да је то врење управљено противу данашње династије и да иде на
руку утврђивању Кара-ђорђевића. Ови ништа не чине у своју корист,
сам народ у Србији обрће се све отвореније кнезу Петру, тражи
везе са њим, бори се противу Обреновића. То је за наше прилике
једна историјска неопходност и покушавати сада разним клеветама
противу кнеза Петра, да се та историјска неопходност у остварењу
своме спречи, потпуно је детињасто. Раније или доцније Обреновићи
ће пасти, њих ће притиснути и угушити сопствени греси њихови,
а Кара-ђорђевићи се јављају као природни последници краљевске
власти у Србији, и као историјски представници Српске мисли.
Говор Љубе
Живковића
Београд, 6. фебруара
Говор Љубин при погребу Таушановића јако је узнемирио и Александра
и Драгу. У ствари Љуба није ништа казао што би се могло протумачити
као напад на династију. Устајао је био само противу оних, који
су атентат спремили и који су после све чинили, да се радиклани
прваци потамане. Али то је баш оно што се у двору не допада. Тамо
врло нерадо слушају кад се о атентату прича, јер се боје, да се
после дугог копкања не открије, ко је имао највише интереса да
Милана нестане. Савест Драгина изгледа да није најчистија, а бога
ми ни Александрова.
СРПСКО ПЛЕМСТВО
Ми до сада нисмо имали племства и за то треба без сумње да смо
благодарни турској најезди. Она нас је опростила једног опасног
непријатеља демократских установа и тако ми улазимо у новију историју
као народ потпуно способан, да прихвати начела велике француске
револуције. Било је без сумње и у нашој средини борбе око тих
начела, ваљало је савладати многе предрасуде, оборити чак и установе,
које су са њима стајале у опрези. Али та борба није носила никакав
стратешки карактер, јер ми сви бесмо потекли из опанка, па смо
се сматрали више-мање равни. Ови с којима смо се борили за раширење
политичких права, могли су нам истаћи на супрот бајонете, па су
и чинили то, али како ни сами они нису били убеђени у оправданост
својих захтева, то су се увек, после малог отпора, решавали на
уступке. Није било урођених привилегија, па није било ни организованих
редова друштвених, који би их бранили. Све се је то код нас мешало
и ми смо често могли да будемо сведоци, како су се исти људи,
који су се неко време истицали као највћеи противници слободњачких
установа, лако и брзо ширили са заступницима њиховим. Нико код
нас није знао за особите положаје друштвене, који би се преносили
по родственим везама, па услед тога није могло бити ни каквог
очајног отпора народносним захтевима. Владари, који су на крају
крајева сами, противу њих је стајао цео народ, није било организованог
сталежа, који би их подржавао, те је и борба са њима била сразмерно
лака. Предрасуде, које потичу из привилегисаних положаја и које
се не ограничавају само на онај ред друштвени који тај положај
ужива, већ се и на цео народ преносе, најопаснија су препона слободњчаким
установама. Све друге отпоре лако је савладати, али је тешко однети
победу над убеђењем, да су урођена права необорива, да је чак
и неправедно нападати их. Сваких убеђења срећом до тада није било
и ми смо наше послове полако обављали сами, помало смо се и крвавили,
али на крају опет мирили и заједнички поносили нашим опанком.
Требало је да дође Драга, да понесе краљевску круну, па да се
све то из основа измени. Данас већ нестаје оне примитивне равноправности
и утврђује се на све стране привилегисан положај којекаквих Луњевица,
Петровића и Павловића. Све се ремети да се тим рођацима "краљице
српске" зајемче нека особита права у простом српском дрштву.
Они сами почињу да бивају убеђени, а им та права са свим природно
припадај. Понашање њихово у земљи постаје несносно, јер они у
истини верују, да је њихово порекло различно од порекла оне многобројне
масе, која их квужи. Са негодовањем гледају они на захтеве народне,
који потпуној равноправности теже, и чине све да таквке захтеве
изиграју. Опанак је постао ругло за то ново племство наше, које
се тако брзо ствара, и место опанка, који до сада био симбол,
наше народносне једнакости, помаљају се већ овде онде грбови.
Још их нема отворено на зградама у којима Луњеваце и Петровићи
бораве, али вире често поред капута њихових или су изрезани на
дуванским кутијама, амовима и оружју. Није то резултат просте
детињске сујете неколних младића и девојака, већ знак особитих
погледа на значај њихов у народу. Они траже да се одлиују и не
задовољавају се одавнао више тим простим спољашњим обележјем,
већ теже да и до стварних привилегија дођу. Познато је да се рођацима
Драгиним на све стране чине особите олакшице, које остали смртни
не уживају. На суду, у школи, у војсци, свуда се они предусрећу
са пажњом, која се не слаже са нашим погледима на друштво, а често
је у супротности и са јасним одредбама законским. Најпосле је
чак тајним расписом наређено, да сестре и браћу Драгину као праве
принчеве морају поздрављати, официри и војници. Да ипак при пријемима
у двору они долазе пре свију великодостојника српских, није више
никаква тајна. Све те појаве не треба олако узимати, јер оне нису
безначајне, како то трубе агенти Драгини. Те појаве су израз тежње
неколиких породица, да себи извојују особите положаје у друштву.
Данас оне могу бити још безопасне, али сутра, кад узму маха, могу
имати врло тешких последица по цео развитак наш. Њих треба још
сада енергично сузбијати, јер ојачају ли једном, спутаће у тешке
окове нашу националну будућност.
Да би се тој најезди Драгиних рођака дала нека правна подлога
удешава се, ремети и сама историја. Одједном се открива да је
Луњевица, дед оних официрчића, што данас по кафанама покоре праве,
био нека велика историјска личност. То сада се за њега знало као
за обичног зеленаша, који се је користио тешким положајем народа
српског у борби за ослобођење, па се обогатио дајући му паре на
зајам. Пријатељство које је склопио са Милошем експлоатисао је
на тај начин, што је извесне гране трговинске увео у монопол.
Као војвода се он до сада нигде није спомињао и то је појмљиво
,јер се он јавља тек по свршеном другом устанку, а војвода тада
није ни било. Војводе су постојале за време Кара-Ђорђево а у устнаку
од 1804. године имале су оне одиста и велики политички и војни
значај. Познијо их је нестало са свим и у доба Милошево не беше
већ више ниједног. Сада се тек открива од једном ,да је Луњевица
био некад војвода и да је узимао особита удела при машем ослобођењу.
Даље не иде, отац и мајка Драге Машин остављају се на миру, али
доћи ће без сумње време, када ће и о то двоје, кој је за живота
свога служили за подсмех свем народу, истаћи као заслужно за отаxбину
нашу. Да би се оправдала женидба краљева, а још више да би се
ово истицање Луњевица у државном животу Србије као и свве природно
објаснило, фалзификују се сва историја. Врло је вероватно да ће
какав плаћени историк пронаћи се да је деда Пере Петровића, можда
и његов отац или и он, сам, имао за ослобођење наше исто тако
великих заслуга колико и Кара-Ђорђе или прота Ненадовић. Све то
било би смешно и могло би дати лепа материјала за роман, да не
крије за собом опасну тежњу за завојевањем Србије. Систематски
се ради на утврђивању једне легенде, која треба да послужи као
оправдање најмрскијих привилегија. У ту легенду верује већ сва
родбина Луњевица и Петровића, па се она полако шири и у народ,
а утврдили се једном постаће опасна по равноправност нашу. На
сузбијању њезином ваља енергично радити са свију страна.
Новаковић
поднео оставку
Петровград, 4. фебруара.
Има већ повише времена, како је наступио неспоразум између Новаковића
и Вујића, али је данас он са свим заоштрен. Новаковићу се овде
пребацује оно улагивање српског двора бечким званичним круговима
и услед тога је он тражио објашњења у Београду. Одговорено му
је, да је то држање последица непримања краљевског пара у Петрограду.
Новаковићев је положај бивао услед тога све тежи и он се најпосле
решио да поднесе оставку. Ова му још није примљена, али је врло
вероватно да ће овде у скоро бити наименован Пашић, а да ће Новаковић
ићи у Цариград.
Српски пресбиро.
Београд,7. фебруара
Како мало има људи на које може краљ Александар да се ослони,
види се већ и из држања Бранка Петровића, шефа пресбироа. Овај
господин прима 12 хиљада динара годишње у злату и дужност би му
била, да брани у страној штампи углед краљевског дома и интересе
Србије. Он то чини с времена на време, али у главноме, и то преко
нарочитих агената, он највише шири, вести о злом стању у земљи.
Његови су већином сви они дописи о раздору у двору и о рђавим
финансијама. Ти су дешиси без сумње основани на фактима и за то
је Брнако и од страних листова добро плаћен. Тек карактеристично
је ово држање његовог за морал у Србији. Веле, да му се не може
ништа јер зна многе тајне из старијих времена.
ПОДЛИСТАК
БЕЛЕШКЕ
О КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ
од једног дугогодишњег дворјанина
Било је то одмах после 1. априла 1893. године. Радикални мнинистри
држали су, под председништвом краљевим у двору, подужу седницу
на којој се је говорило о држању опозиције а највише о нападању
либерала на двор. Александар је донео био, па прочитао пред министрима
чланак, који је о њему изашао у "Новостима", чији је
уредник тада био Бдин. У томе се је чланку краљ поредио са Нероном,
и Србији су се предсказивали под владавином његовом врло тешки
дани. Александар је тражио, да се Бдин строго осуди, али су се
томе противили министри наводећи као разлог, да би нетактично
било почети одмах гањањем уредника. Краљ је онда истакао мишљење
да Бдина треба затворити у лудницу, чему су се, разуме се, радикални
министри такође противили. То је све необично раздражило Александра,
те се је почео дерати и шетати по сали претећи радикалима и називајући
их антидинастичарима. Пошто се је мало умирио, он рече да ће он
сам већ умети осветити увређену част своју. Сутра дан пред вече
Бдина су напали на сред Теразија неки људи и страшно изударали
дебелим батинама. Полицајаца није било нигде ни од корова и Бдина
су после неки пријатељи полумртвог однели кући. Он је данас у
служби Александровој, али тешко да је батине заборавио и да краљу
искрено добра жели.
*
Од 1. априла он је необично ласкао радикалима и све му се чинило,
да никад није доста што чини за њих. Мислио је, да ће их највише
задобити грдећи противнике њихове, и тада је Ристића називао при
свима ручковима и вечерама "изветрелим државником",
Рибарца "паланачким адвокатом" и "буxаклијом",
па је слична имена изденуо био и свима осталим бившим министрима.
Највише је мрзио Белимарковића, кога је називао "старом дркелом"
и још једним страшним именом. Када је путовао по Србији наредио
је био, да се слике Ристићеве где год их је видео, поскидају и
спале, а када је у близини Неготина изашла да га поздрави једна
депутација, коју је предводио неки либерал, онда јој је он окренуо
леђа и није хтео ни да чује поздравну реч њену. Радикале је, на
против, свугде најсрдачније присретао и немилице одликовао орденима.
У срезу у коме је Горачић хтео је да раздели ордене свима сељацима
старијим од 20 година. Мислио би човек, гледајући га и слушајући
га тада, да је и сам постао одушевљени радикал.
*
Врло често, док су се радикали министри световали у дворкској
сали, седели су у побочној соби и све слушали представници напредне
странке, које је краљ сакупио био, како би се о тежњама радикалне
странке на влади уверили. Паја Маринковић, тада још почетик у
оваквим и сличним прислушкивачким улогама, био је у двору редован
гост и ако је краљ знао, да је Веснић, који је тада био министар
просвете, јако мрзио Пају. У опште за то време радикалне владавине,
краље је непрестано, и то баш на очи самих радикала, опћио са
представницима напреднајчким. Када су му радикали тим поводом
правили примедбе, љутио се је јако и говорио да се он клања пред
скупштином у којој је већина радикала и која подржава владу, али
да као личност има права да симпатише другим људима, који су се
дотле показали као једини пријатељи династије.
*
Када му је саопштено, да неки посланици мисле, да поднесу предлог
о стављању либералних министара под суд, био је необично одушевљен,
говорећи да су сви ти министир заслужили да их народ камењем претрпа.
Призивао је тада неке посланике и причао им како су Авакумовић
и Рибарац издајници, јер су хтели онаквим владањем да огорче народ
противу династије и да их и за то треба примерно казнити. Он сам
најрадије ће потписати сваку осуду, коју суд буде донео. Неколико
недеља пак после тога помиловао је либералне минисре, па им при
аудијенцији коју им је одобрио, говорио, да је он вечно био противу
њиховог стављања под суд, али да су то они пустолови радикални
од њега тражили, а он није могао да се одупре, јер је скупштина
била на окупу. Он сам веровао је у толико пута доказану оданост
њихову династији, и радоваће се ако они забораве оне мале несугласице
и ставе се опет у службу престолу.
*
У писму којим је позвао оца у Србију да му помогне да обори радикале,
стајало је како олош радикални опет прети династији и како само
присуство Миланово може да сачува престо од радикалних завереничких
планова. Милан на први позив није хтео доћи, но је световао сину,
да остане у сагласности са радикалима и да се не да завести, као
што се он сам често заводио, подказивањима и подметањима лажних
пријатеља. Тада је Александар упутио Милану друго писмо, у коме
вели, да има доказа да му радикали раде на пропасти и да ће он,
ако се Милан не врати, напустити Србију. После таквог писма Милан
је морао доћи, и читав ред преврата зачео је.
*
Међу првима, које је тада позвао, да се са њима саветује о ситуацији,
био је Вукашин Петровић. Александер је Вукашину у опште врло много
ласкао, називајући га српским најбољим финансијером и најоданијим
пријатељем династије Обреновића. Вукашин је казао, да он не може
да се прими министарства одмах после радикала, али ће радо помагати
краља иначе у борби, коју је са радикалима зачео. И овом приликом
Александер је био осуо на радикале свакојаке грдње и уверавао
Вукашина, да се он са њима никад измирити неће, јер је стекао
уверења, да су неискрени и да му стално о глави раде. Вукашин
му је тада рекао, да он не мисли да се радикали могу стално држати
удаљени од учествовања у пословима државним, јер је њихова већина
у земљи несумњива. На ово је узвикнуо Александер, да он не зна
ни за какву већину, и да су сви они, који су уз радикале, издајници.
*
Саву Грујића је краљ Александар увек јако мрзео и називао га
"мамом", а био је и уверен да му Сава о глави ради.
За једним великим ручком причао је, како има доказа да га је Сава
позвао био у лов у Рогот о Божићу 1893. године, само да би га
тамо убио. И после је увек Грујића, особито пред свима странцима
истицао као покварена човека, као "лажова", јер му је
Сава био обећао да Пашић 1893. неће бити изабрат за председника
скупштине, па је опет био изабрат. Кад је дошао атентат, одмах
је Саву протерао и рекао, да му никад неће допустити да се у Србију
врати. Ту пре кратког времена, пак, именовао га је за почасног
ађутанта свог у знак признања његове дугогодишње службе.
Александрова несталност је особито видљива из неколико промена,
које је од 1893. године извршио. 1894. године позвао је оца и
саставио министарство Симићево противу радикала, па је ту исту
мисију предао и Светомиру. Већ је 1895. године протерао оца, и
позвао мајку, коју је тада обасипао највећим љубазностима, називајући
пред њом оца најпокваренијим човеком и убицом Обреновића. Те године
се је и са Драгом упознао, која је била у служби Наталијиној.
1896. године у децембру саставио је другу владу Симићеву, измирио
се је као бајаги са радикалима, али иза леђа њихових опет преговарао
са Миланом, са којим се је и састао у Пешти, па је 1897. године
отерао Симића и мајку а опет позвао оца и поверио Владану састав
једног министарства против радикала.
*
Владана је Александар необично волео и док је Вукашин више важио
за Милановог, важио је Владан чисто за Александровог човека. У
осталом краљ је 1895. године и оборио Вукашина у договору са Стевом
Поповићем, па је и иначе често противу њега био. Али је, разуме
се, кад год је Вукашин долазио за министра, био пред њим и са
њим врло љубазан. Министарству Владановом много је веровао, па
је и радио на све могуће начине, да чланове његове и материјално
награди. Предложио их је био једно мада сами себи повећају плате
за 6 хиљада динара, а имао је обичај и да их сам награђује. Тако
је он предао лично у руке у једној куверти Вукашину 30.000, Владану
13.000 динара а пре тога опет дао је Симићу 10 хиљада динара.
Подкупљивање новцем је најомиљенија тактика Александрова, коју
он и данас у великом размеру практикује. Тешко је наћи државника,
кога Александар није већ новцем награђивао.
|