Слободан Турлаков

Водич за Србе почетнике

(1804 – 1941)

Део II

1884, 20. августа, пуштен у рад савски железнички мост. Три дана касније, 23. августа, отворена је прва наша железничка пруга према Нишу. (Прва локомотива прошла је кроз Србију феб. 1884) Редован саобраћај почео је нешто касније, у унутрашњости Србије 3. септ., а према Земуну, 15. септ. Од 22. фебруара 1886. успостављена је пруга Ниш – Лесковац, а од 1. септ. Лесковац – Врање, па преко Ристовца и веза са турском железницом. Године 1887. успостављена су два крака, од Лапова до Крагујевца, и од Ниша до Беле Паланке и Пирота, а 1888, од Велике Плане до Смедерева.

У почетку је железница била у приватним рукама страних компанија, а потом, државна, на Божић, 25. дец. 1889. У саобраћају је било 45 локомотива и 1.128 вагона.

Касније ће бити успостављена мрежа уског колосека: Забрежје – Ваљево (1908), Аранђеловац – Лајковац (1908), Сталаћ – Врњци – Краљево (1910), Краљево – Чачак (1911), Параћин – Зајечар (1911) Чачак – Ужице (1912) и Зајечар – Прахово (1914)

1885. Рат са Бугарском и пораз на Сливници. Берлинским конгресом, који је очерупао руску санстефанску Бугарску, створио је од природне Бугарске две државе: једну Бугарску и другу Источну Румелију, обе аутономне, прва са кнезом, друга са хришћанским гувернером, и обе под султановим сизеренством. Дакле, једно замешатељство, какво могу само западњаци да смисле, мада су унапред били свесни да то што је „скројено” неће моћи и да се „сашије” у трајно одело. Пруски официр, а руски царски рођак, Александар Батемберг, подметнут Бугарској за кнеза, па дакле, један спретан и енергичан човек – који је био у блиском пријатељству са краљем Миланом, чак су се и срдачно дописивали – успео је у Пловдиву да организује немире, и да, под изговором стишавања ситуације, муњевитим маневром припоји Румелију (6. септ. 1885) својој матици. Елегантно обављен „свршен чин” (какав смо, да смо имали енергичности и сложности, могли и ми да обавимо, десет година раније у Босни и Херцеговини, утолико пре што је тамо био прави устанак нашег живља), али којим је повређен Берлински уговор и њиме створена „балканска равнотежа”, што је силно узбудило државнички осећај краља Милана.

Одиста, он је сместа и јасно видео да њиме Бугарска постаје главна сила Балканског полуострва, поготову што је добијањем православног егзархата (1870), развила силну пропаганду по Македонији, па чак и Старој Србији, са идејом побугаризовања словенског становништа, у тим покрајинама, под турском влашћу. Једна реална опасност за даље и сигурно бугарско проширење. Краљ Милан се тим није мирио, и хтео је „поравнање”, али уместо да га потражи, тамо где је било најприродније, дакле, компензацијама од Турске, он се одлучио на рат са Бугарском. У најгоре време, кад се у њој родила силна национална енергија, присаједињењем Румелије, а кад смо ми, после Тимочке буне и са честим разбојничким упадима радикалских емиграната из Бугарске, били такорећи национално и морално „десетковани”. Па још, рат против – словенске браће!

Иако су све силе признавале бугарску повреду Берлинског уговора, нико није желео да стане на нашу страну, сем Аустрије, због Тајне конвенције са нама. Додуше, она је све чинила да до сукоба не дође, али кад је до њега дошло, и кад смо на Сливници доживели пораз, она је била та, која је највише допринела да се непријатељства обуставе, и да се границе врате на предратно стање (Бугари су били заузели и Пирот). Треба рећи, поразу на Сливници дате су, благодарећи потребама радикала – иако су они, уистини, највећи кривци за тај пораз – далеко веће размере. (Што рекао Дучић, био је то рат, у ком је пало више капа, него глава. Ипак, за успомену на своју победу, Бугари су однели велико звоно са пиротске цркве, које су поставили на цркву Св. Краља, у Софији, у којој почива наш краљ Милутин, отац Стефана Дечанског и унук цара Душана).

Била је то тек само једна изгубљена битка, и то само са стајаћом војском. Наиме, из страха од радикала и њихове агитације, краљ Милан није смео да мобилише целу српску војску, тако да смо у рат ушли као у неке маневре, па и у тој делимично окупљеној војсци, вршена је радикалска агитација против, наводно, братоубилачког рата; што, наравно, Бугарима није ни падало на памет! Другим речима, да је дошло до већих и ширих ратних операција, ствари би се морале другачије одвијати. Уосталом, ми смо и у том рату, продрли до Видина. Тек, тај кратки рат (2. – 15. нов. 1885) у моралном погледу је далеко више коштао Србију, но у ратном, поготову што је краљ Милан изгубио главу, чак је хтео да абдицира, па се помињало и регентство краљице Наталије, која се понела храбро и као права Српкиња, што ће на крају резултирати у потпуни дебакл њиховог брака, а Србију увући у безброј невиђених трзавица, које ће се завршити тек женидбом краља Александра са Драгом Машин, што је деловало попут баченог нитроглицерина у гротло пожара.

И тако, 1876, уместо да смо кренули према Босни, ми смо кренули на југ; а 1885. уместо на југ, ми смо кренули на Бугарску, два потеза узрокована нашом слабошћу, која су нас грдно коштала. Изгледало је, међутим, да смо све те судбинске погрешке поправили 1912, када смо у бриљантном јуришу ослободили Стару Србију и Македонију. Међутим и на жалост, испало је да је то био наш највећи промашај, чак смо од ослобођених, проглашени за нове поробљиваче и окупаторе, губећи чак право да бдимо над гробљима десетине хиљада изгинулих млађаних Срба, који су са песмом на устима кренули у рат за ослобођење своје поробљене браће. Да наша уклетост буде довршена, сад та Македонија, мало што је побила америчку заставу на своје тле, него и свим средствима чини да до деобе Косова и Метохије не дође, јер би то онда био „рецепт” и за њихову деобу са Шиптарима! Другим речима, због њих и њихових интереса, ми морамо да негујемо рак рану на нашем, сопственом телу! Опет…

По завршетку тог малерозног рата, на нашој политичкој сцени појавила су се додатна документа о емигрантској радикалској „радњи”, тј. Николе Пашића, која ће му се дуго лупати о главу, као и она друга његова дична „радња” на Преком суду по Ивањданском атентату 1899. Наиме, одмах после Пловдивског преврата, 1885. Пашићу и друговима – којима је, са својим Црногорцима, дошао у помоћ и црногорски војвода Пеко Павловић, главни вођа Херцеговачког устанка – чинило се да је дошао прави дан да се реше Миланове тираније, и да позову народ на устанак. И збиља, 15. септ., дакле на две недеље пре почетка рата са Бугарима, они објављују проглас српском народу, у ком се каже:

„Дошао је тренутак да се подигнемо и да продрмамо јарам који грози да оцепи Србију од осталих словенских народа. Оборите власти које су вам наметнуте и замените их онима које ви изаберете!”

Два дана касније, Пашић пише бугарском министру Николи Сукнарову, молећи га за помоћ у борби против краља Милана:

„… сав народ је противу Милана и напредњака, и мала, врло мала помоћ требала би да се сва зграда сруши над главама напредњачким и Милановом. Напослетку, помоћ не мора бити у скупљању људи, већ кад би добили 4 – 5000 пушака ми би (смо) ствар сигурно и брзо свршили. Па и у овим приликама свршила би се ствар и са мање оружја. Ствар је ова хитна, док Србија још није упала у Стару Србију и Македонију, а доцније постаје све теже, јер шовинисте добијају све већи уплив и превагу.”

Да „конструкција буде затворена”, Пашић сутрадан, 18. септ. 1885, пише краљу Милану:

„Краљу! Из љубави и оданости спрам отаџбине, сматрам за своју дужност да Вам у име моје и мојих другова, напишем ово неколико реда. По нашем најдубљем уверењу није никад било, нити ће скоро настати тако повољних спољних прилика, какве су настале после 6. септ. (Мисли на Пловдивски преврат – С. Т. ), да краљевина Србија може присајединити своје српске земље у Турској – Стару Србију и Македонију – да тим удари камен темељац хегемонији српског племена на Балканском полуострву. Па када се наша отаџбина и цело Српство може да користи, ми у таквом времену угушујемо сваку унутрашњу зађевицу и мржњу, обустављамо своју радњу, која је била управљена да Србију ослободи од унутрашње тираније и да освети невину крв братску, и стављамо се Вама на расположење, уколико нам положај допуштао буде.

Покаже ли се, пак, да је Србија поново обманута напредњачком политиком, и да је пропустила, по ослобођење Српства, најзгоднију прилику, онда ћемо гледати да Србију ослободимо унутрашњег ропства”.

Горњим речима, горњим моралом, горњом спремношћу да се, ради радикалске освете, лије остала српска крв; горњим називањем својих Срба, ослободилаца Старе Србије и Македоније – шовинистима, горњим тражењем хитне помоћи у оружју за борбу притив своје земље… нуди се само један закључак: њихов писац је на све спреман, само да дође на власт. Њима је прокламовано трајно начело радикала: у борби за власт, сва су средства дозвољена!

Уз све то, ником и никад није пало на памет, да тадашњу бугарску владу и кнеза Батемберга прогласи за највеће пријатеље српског народа. Јер, да су изашли на сусрет Пашићевој молби и потреби, Пашић би ушао са својим четама у Србију, чиме би отпочео невиђени грађански рат, са ко зна каквим последицама. Јер, није сва Србија била против краља Милана, коначно он је имао и стајаћу војску.

У Србији се, тада, знало за Проглас и за прво Пашићево писмо, која је оба документа на седници НС од 30. јуна 1886, Милутин Гарашанин, председник владе, прочитао, признајући, да је „Рат изгубљен, с тога, што није одмах мобиласана сва наша војна сила. А то није учињено зато, јер се знало да радикалска емиграција спрема буну у Источној Србији”.

Крај свег овог што је речено о Пашићевој радњи у Бугарској, остало је једно неразјашњено питање: како су се јавно могле организовати чете у једној вазалној земљи, против суседне – независне државе? Јер, једно је политички азил, а друго је припрема субверзивне делатности, која се није задовољавала само „припремама”, већ и честим упадима у Србију, вршењем злочиначких одмазди над политичким противницима.

1886. Оснивање Српске академије наука. У низ својих резултата, напредњачка влада је, поред изградње железница, оснивања Народне банке и стајаће војске, завођења обавезног основног школовања, уписала и оснивање Српске академије наука, Законом од 1. нов. 1886, са четири одељења: Природних наука, Филозофских наука, Друштвених наука и Одељење уметности. На почетку је било одређено да може имати 25 редовних и дупли број дописних чланова. Пре Академије, имали смо најпре Друштво српске словесности, осн. 31. маја 1842, затим, пошто је ово укинуто 21. јан. 1864, другим актом кнеза Михаила, од 29. септ. исте године, основано је Српско учено друштво, које ће такође бити суспендовано, 13. маја 1886, да би, опет исте године, била успостављена Српска академија наука. Први њен председник био је чувени ботаничар, Јосиф Панчић.

1888. Нови Устав. После Сливнице и отпочетом свађом краљевског пара, Србија је доживљавала мучне дане, постајући један непрегледни полигон свакојаких борби око власти, у којој се и сам краљ Милан све мање сналазио, растрзан многим хтењима, а најпре и највише својим разводом са краљицом Наталијом. Она је и својим храбрим држањем током кризе изазване поразом, а посебно даноноћном бригом и негом рањеника, стекла велике симпатије у народу, док је, опет, краљ Милан изгубио свако поверење, чак, му се оспоравала и памет, у чији је здрави резон сад већ сумњала и Аустрија. Русија, пошто је изгубила свој ослонац у Бугарској, и са нама је изгубила живце, подржавајући сваки покрет уперен против краља Милана.

Да би се умилио народу, краљ помишља на приближавање радикалима, и, пред саму Нову годину 1886, лично одлази у калемегдански град, где је био затворен Пера Тодоровић, најпре осуђен на смрт, а потом помилован. Тај велики радикалски трибун, грдно се разочарао, не само у народ, који се дао лако припитомити и током и после Тимочке буне, већ и у многе радикале који су се додворавали краљу, и кад му је овај пружио руку помирницу, у име спаса Србије и њеног извлачења из ћорсокака, Пера је искрено прихвато, убеђен да се може нешто учинити заједничким радом. Сцена достојна најбољег Шекспира, утолико пре и више, што су обојица, и краљ и Пера, имали глумачку жицу.

И одиста, 1. јан. 1886, проглашена је општа амнестија за све радикале, сем за емигранте. Но, иако су ту амнестију сви радикали са одушевљењем прихватили, десило се, ипак, да на скупу њихових вођа у Нишу, 6. феб. 1886, није прихваћена идеја измирења са напредњацима, претпостављајући, по ко зна који пут, своју странку пред заједничким радом за спас Србије. Ускоро ће доћи и до тога, да Пера Тодоровић, он који је највише заслужан за стварање широке радикалске базе, буде одстрањен и проглашен за издајника, свеједно што ће радикали, само да би дошли на власт, убрзо потом чинити далеко већу издају основних принципа странке.

Но, то је већ тако, у Србији никад ничије заслуге нису ни признаване, ни поштоване, баш као што ни власт никад није имала алтернативу.

Годину дана касније, радикали су пристали на споразум, додуше, са либералима, и тако је, 1. јуна 1887, настала тзв. савезна влада, са Јованом Ристићем на челу, што је, пре свега, значило повратак Русије у Србију. Речено је већ како је и чиме је све пад напредњака, после седмогодишње владавине, пропраћен (тзв. народни одисај), али треба рећи, да је Милутин Гарашанин, као председник владе и министар иностраних дела, посебно у тренуцима краљевог колебања и уопште у време и после Сливнице, показао много државничке мудрости и сналажљивости, што је Србију спасло далеко већих потреса и назадовања. Тада ће доћи и до поменутих оштрих речи и сукоба између краља Милана и Гарашанина, овековечених њиховом преписком, достојном скандалозне хронике, но они ће се неколико година касније, у време краљевог повратка у Србију, у виду краља – оца, измирити, и прећи на „дневни ред”, као да ништа није десило.

Наравно, ни та тзв. савезна влада није дуго трајала, радикали су били нестрпљиви, и искористили су неке накнадне изборе, на којима су изабрани либерали, а не они, да затраже оставку министра унутрашњих дела, Радивоја Миленковића, што су либерали одбили, и то је био крај. Нову, чисто радикалску владу образовао је пук. Сава Грујић, 19. дец. 1887, што је била прилика да се Радикалски клуб посланика, овако подастре краљу:

„Хвала Господару… Осећање у овом часу не допушта првенство никаквој другој жељи, никаквој другој речи, до усклику топле захвалности… што сте благовољели толико одликовати својим поверењем Народну Радикалну Странку да је из њене средине састављена нова влада … Хвала на Одлуку која је испунила најтоплију жељу НРС да у Вашем високом поверењу задобије оно место, где би на делу могла потврдити верност и оданост свом краљу, и оној великој мисли, чији је носилац увек био дом Обреновића… Сав је народ уз свог краља, то је 19. дец. свечано, пред целим светом, потврдио. Живео краљ Милан!”

После Краљевице, овако срдачно срочена захвалница, говори само једно: дај нам власт, и ти си сместа најбољи човек на свету, што ће и Стјепан Радић, четири деценије касније, скоро истим речима поновити у захвалници краљу Александру Карађорђевићу!

Дабоме, и краљ Милан је умео да буде галантан, ускоро Сава Грујић постаје генерал, а сви радикали, сем Николе Пашића, бивају помиловани!Али, како је краља у том часу интересовао само развод, он је принудио митрополита Теодосија да га разведе, по канонском праву краљева, што је овај и учинио, плашећи се краљеве абдикације, којом је Милан претио. Постоји једно дирљиво и пророчанско писмо које је Милутин Гарашанин, као приватан грађанин упутио краљу Милану, 29. августа 1888, дакле непосредно пред сам развод краљевског брака. Напомињући шта је све та његова несрећна намера учинила од земље, где је укочен „сваки живот, сваки рад и полет”, јер се све концентрисало око једног приватног краљевог проблема, које једино погодује „болесним амбицијама, болесних политичких спекуланата”, Гарашанин каже и ово:

„Ако је Србија тренутно изгубила могућности да на себе скрене пажњу Вашег Величанства, смилујте се, Господару, на то дете које уз Вас стоји, које је све наше уздање и коме сте Ви данас сва потпора. Не дозволите да се његова млада душа, његов непомућен живот, натопе горчином и затрују несрећом. Не дајте да у том младом срцу свену сви осећаји доброте и љубави и да на њихово место стане мржња и освета. Не допуштајте да се још од ране младости около њега свије интрига, неваљалство и најодвратније спекулације. Стрепите да се у његов дух не залеже (излегне) црв сумње и неверовања у оно што је узвишено и племенито… Господару! Одустаните од овог несрећног развода и једним снажним узлетом краљевске великодушности и племенитости, којих је Ваше Величанство, тако често дало светлога примера, срушите непријатеље Ваше и Вашега имена… Оживите земљу и једним махом учините оно што као човек и Србин треба да учините, и што сте као Отац и Краљ дужни да учините!”

Све је било узалуд, брак је разведен, а Гарашанинове стрепње мали Александар има тек да оствари, на насрећу српског рода….

Брак је разведен 12. окт. 1888, а већ 14. окт,. краљ Милан се одужује, објављујући прокламацију којом се за 20. нов. наређују избори за Велику НС, за извршење промене Устава. За ту његову намеру нико није знао, па ни нови шеф владе, Никола Христић, чак је и прокламацију лично написао:

„Данашњи Устав нисам ја створио, али сам га ипак ватрено бранио и брижљиво чувао. И данас не бих са предлогом (да се мења – С. Т.) изашао, да пред нама не стоји 1889, 500 година од славног пада нашег, да нема те јединствене прилике да апелујем на све партије, на њихово дужно родољубље према Отаџбини, и да тим начином покушам, у данима овако свечаних, тужних и опет славних успомена, да општу борбу међу синовима мајке Србије, утишам.…”

Дакле, један узвишени француски стил, за чисто наше српске прилике, навике и потребе. Сутрадан, краљ је именовао један Одбор који су поред страначких првака чинили и први људи из интелигенције, свештенства и народа; са представницима шефова странака (Ристић, Гарашанин, Грујић) као п. председницима, а он као председник. Из тог ширег Одбора именован је ужи од 12 чланова, са задатком да састави нацрт Устава, који ће бити предмет многих цењкања, али и компромиса,на којима је упорно и тврдоглаво инсистирао сам краљ. Уосталом, изгледа да њему и није било толико стало до самог Устава, колико његово уставно право васпитања наследника, у случају абдикације, која ће већ 22. феб. идуће године, на дан проглашења краљевине, и уследити. Управо зато је и одобравао, па и настојао да у њега уђе што више слобода, да буде што пространији (204 члана), добијајући тако све одлике најслободоумнијег устава Европе.

Одиста, Србија по њему постаје у пуном и дословном смислу уставна, парламентарна и демократска краљевина, у којој влада зависи од скупштине, која има законодавну иницијативу, са пуном министарском одговорношћу, потврђена и правом интерпелација, на коју је сваки министар дужан одговорити током истог сазива. Судска власт је независна и непокретна. Заводи се самоуправа све до округа, али се задржавају окружна начелства.

Кад је састављен нацрт изашло се пред Велику НС (заседала у Народном позоришту у Београду), са грдном радикалском већином (однос 5:1), али краљ је условио усвајање устава од „корица до корица”, по принципу или све узми или све остави, дакле, без дискусије, чиме је онемогућено било чија мајоризација. А како је цео нацрт донесен усаглашавањем, то не стоји одомаћена тврдња да је то радикалски устав, јер сама процедура то није дозвољавала. Шта више, либерали су тврдили да је један од главних сарадника при грађењу устава 1888, био њихов Јован Ристић, ком се приписује и уношење пропорционалног система у избору народног представништва и тзв. квалификованих народних посланика. Баш као што је напредњачка идеја била укрупњавање административне поделе земље, која се на крају, од 21 округа свела на 15, а почело се са шест области, чиме би се многе дотадашње окружне вароши упропастиле. Тек, био је то један устав од ког би сваког озбиљног човека, који је знао навике нашег понашања и потребе наших странака, морала да заболи глава. Причало се како је тај и такав Устав последња освета краља Милана странкама, јер је он, наводно, био уверен да се по њему неће моћи владати Србима и Србијом, а да не дође до хаоса, па ће, према томе, морати њега да зову упомоћ. До хаоса је безмало и дошло, али њега нису звали, чак се и његов рођени син потрудио да га се реши. Ипак, он није довољно „нањушио” Србе, иако их је највише познавао.

1889. Абдикација краља Милана. Уверен да он лично не може бити уставни владар, посебно по „свом” Уставу из 1888, уз то имајући Русију за свог великог противника, без које се није могло више владати у Србији, поготову што је био свестан да су радикали, свагдашњи руски миљеници, били, по новом Уставу, на прагу власти, краљ Милан је 22. феб. 1889, одступио са престола у корист свога 12 годишњег сина Александра, верујући да тиме, у постојећим околностима, учвршћује и сина и династију на престолу. Ипак, 6. феб. 1889. је продужио важност Тајне конвенције са Аустријом, до 1895, дакле до пунолетства Александра, којом је она гарантовала његову владавину. Одређујући му за намеснике Јована Ристића, Јована Белимарковића и Косту Протића, прва двојица либерали, а трећи његов лични пријатељ; последња двојица и генерали, а Ристић стари и прокушани државник, члан претходног Намесништва, које је Милану и предало власт у руке, краљ Милан је у њима видео чуваре и сина и династије, уверен да ће они умети да обуздају радикале против, наводног, рушења династије. Намесници су одмах изјавили да више не припадају ни једној партији, па је тако шеф либерала постао Јован Авакумовић.

Сам акт абдикације објављен је једном „трогателном” Прокламацијом, која је била колико патетична, толико и драматична, па чак и трагична. Ипак у часу абдикације, Милан је имао само 35 година, што је на свакојаке претпоставке упућивало, а пре свега у истрајност његове одлуке. Милан је био ретко мушичав у својим мислима. Владао је више темпераментом, но разумом. Увек искрен, он је увек говорио шта је мислио, али између разних тренутака, он је редовно другачије мислио. Па ипак, ова абдикација била је за многе несхватљив, стравичан, па и тужан чин. Дотадашњи пред. владе, несрећни Никола Христић, који је своје владе „одрађивао” увек и редовно у најцрњим тренуцима по Србију, није чак хтео да „премапотпише” абдикацију, па је демисионирао, и на његово место за неколико сати, формално био постављен генерал Коста Протић. Син Николе Христића, Коста, писац познатих успомена о Београду и отац композитора „Охридске легенде” Стевана Христића, у својим успоменама каже, да је његов отац Никола, то учинио, „са свог најдубљег уверења”, јер није желео да „прими одговорност за један чин, који је сматрао фаталним за Краља и династију, и који не може да карактерише другачије него као политичко самоубиство”. (Тај Никола Христић, који је уз др Владана Ђорђевића сматран за највећег „реакционара” нашег политичког живота, обележио се трима изјавама:„Свако има да гласа по својој савести,онако како му је наређено!”, „Само су они прави приврженици Књазу, који свог кмета слушају”… Кад га је краљ Милан упитао за програм његове владе, он је рекао: „Ја да слушам Вас, господару, а сви остали – мене!” Био је то чиновник каквог Србија није имала, коју је познавао као и свој стан. А како и не би, кад је и на дан свог венчања, поседео малко и у својој канцеларији!) Има разлога да се наведу неки одломци из докумената донесених тог 22. феб. 1889. Из Прокламације:

„ Срби,

…Суђено ми је било да будем ваш вођа у часовима тешким и опасним. Свој рад као владалац остављам оцени повеснице, а вама од срца благодарим, на подршци коју сте ми указивали. За успехе вама хвала и слава, а за неуспехе нека на мени лежи одговорност.

У тим борбама, као и мучним данима, које сам, као човек имао да проживим, истрошио сам своју снагу.

Две периоде Моје владавине су окончане: прва спољним тековинама, друга великом уставном реформом.

Нова ера захтева снаге за рад.

Не осећам се моћан потребама њеним да одговорим: немам права да то и покушам ни према Србији, коју сам љубио и коју љубим, али која данас потребује не само љубави, већ и оног полета за рад озбиљан, привредан и плодан, ни према сину своме…Последње Своје напоре, осећање дужности и родољубља налагало ми је, да уложим у делу стварања новог Устава. Њим сам утврдио мир, ред и спокојство у земљи, положио сталну основу за њен развитак и напредак.

На политичким партијама, које можда нису свакад мој рад, моје тежње разумевале и цениле, лежи данас дужност, да поштујући нов Устав, дело земаљске интелигенције, као и слободног и законитог споразума између народа и круне, даду доказа о свом родољубљу, о својој државној мудрости и радом својим оправдају поверење народа.

Ако сам према унутрашњим политичким струјама грешио, нек је при овом растанку са њима Мени од Бога просто, а ако су оне према мени грешиле, нек им је од Мене просто…”

Наредба војсци:

„… У часу Мога растанка с вама, преносећи врховно командовање са српском војском на сина Мога, Краља Александра И, Ја вам, војници, захваљујем из све душе, препоручујући вам, да и Краљу Александру Првом, као вашем будућем првом генералу и врховном команданту, будете верни и предани и да, до Његовог пунолетства, слушате и вршите све заповести верног Му Намесништва.

…Наређујем, да сва српска војска положи заклетву верности Његовом Величанству Краљу Александру I.”.

Тог дана, написао је и писмо првом Намеснику, Јовану Ристићу.

„Драги г. Ристићу,

Давши сљедства једној намери, коју гајим од дужег времена, Ја сам се данас свечано одрекао краљевског престола и пренео уставну власт на Свога сина Краљевића Александра … Но, како Његово Величанство Краљ Србије Александар I, још није пунољетан, Ја, у исто време, по праву које Ми изриком даје 70. члан Устава, именујем Вас, господине Јоване Ристићу, затим г. ђенерала Косту С. Протића и г. ђенерала Јована Бели Марковића за Краљевске Намеснике, који ће по сили и снази Устава Краљевине Србије, вршити Краљевску власт до пунољетства младога Краља Александра I.

Поверавајући вашој и њиховој доказаној оданости према народној династији Обреновића, вашем заједничком осведоченом патриотизму и државничком искуству, судбину отаџбине, Ја сам пун поуздања да ћете ви, који сте већ једну сличну мисију часно и успешно извршили, као и ваши другови, овоме важном и великом позиву одговорити на потпуно задовољство Нашега младога Краља, на корист наше драге отаџбине и на дику народне династије, која је свагда била срећна што је могла рачунати на љубав и оданост народа српског и првих његових синова”.

Сем овога, краљ Милан, сад већ као грађанин, замолиће Намесништво да помилује Николу Пашића: „Нека се његов глас придружи гласу целе земље – Живео Краљ Александар I” и Намесништво га је Указом од 27. феб. 1889. помиловало.

Треба знати да је у тренутку силаска са престола, краљ Милан имао жељу да се ожени са својом љубавницом, гркињом Артемизом, женом свога личнога секретара Милана Христића. Из те љубави био се родио и син Ђорђе, који ће се касније приказивати по циркусима као „син једног краља”. Али, како се развод њеног брака одуговлачио, то се њихова љубав свела на повремена виђања и на преписку, која ће 20 – тих година нашег века, бити објављена у „Политици”.

1889. Прва влада радикала. Први акт Намесништва био је да у духу новог Устава повери владу скупштинској већини, дакле – радикалима, коју је саставио генерал Сава Грујић, задржавајући и министарство иностраних дела. Сава Грујић, једва да је био у војсци, најпре као артиљеријски стручњак у крагујевачкој тополивници, али је убрзо (1873) из војске отпуштен због веза са Светозаром Марковићем, с којим је био у блиском пријатељству још на руским студијама. Потом, под генералом Черњејевом, у рату 1876, био је начелник артиљерије. Све остало време, провео је што у дипломатији, што у влади, као њен председник (7 пута), најпре као радикал, а потом као самосталац.

Грујићева влада одмах се дала у законодавну активност, којом је требало увести Устав 1888. у живот. Најпре, изборни Закон, којим су радикали, као беспоговорна већинска странка, настојали да у што већој мери окрње прокламовани пропорционални систем, као и да смањењем пореског ограничења (право гласа имао је сваки грађанин који плаћа 15 динара непосредног пореза) „повећа” сеоско становништво, тј. број својих гласача. Са истим циљем, уведене су и тзв. бирачке карте, које су општине давале као доказ о плаћеној порези. Како су и општине биле радикалске, то су радикалима даване те „карте” и ако нису платили порез. А било је случајева који су се сводили на јавно познату крилатицу: „Плати порез за мене, па да гласам за тебе”, по којој је „формули” страдао и Јанко Веселиновић, као председник општине у његовој Бари. Поред тог битног закона, којим су повећавали већину, донесени су и други, као Закон о министарској одговорности, о Државном савету, о Главној контроли, која је водила рачуна о тачном и прецизном извршењу Буџета, онако како га је, по свим деловима, изгласала НС. Затим Закон о општинама, којим је спроведена потпуна самоуправа, тј. да сам народ бира кмета, ког може кад год хоће и да смени. У законима о судству и пороти, главно је било да се заштити порота, која се, бојала освете за свој глас, што се, по селима, редовно сводила на паљевину усева. Прописано је да накнада за сваку злонамерну паљевину пада на целу општину, чиме су били заштићени и сами кметови. Закон о штампи тако је вешто срочен, да је штампа практично била слободна. Један од битних закона, био је чиновнички. Док су у ранијој својој агитацији, чиновништво и уопште бирократију проглашавали крвним непријатељима народа, сада на власти, радикали задржавају те „крвопије” и „злотворе”, с тим, што као апсолутни господари НС, а преко ње и Државног Савета (самим тим и Главне контроле и судства), и своје Владе, стварају сопствено чиновништво. Поистовећујући себе и народ, себе и самоуправу, радикали су преко парламентаризма увели најригорознији једнопартијски режим, тако да је у земљи, од министра до послужитеља, било све сам го радикал. Једино добра последица тог и таквог режима, била је та, да је сељак, који се дотле интересовао само за своје село и своју општину, сад почео да сматра државу својом странком, па је преко ње прихватио и државу. Поред тих основних закона донесен је и низ других стручних, као о увођењу новог, сребрног новца, затим о подржављењу железница и монопола соли, о Државној класној лутрији, у корист оживљавања привреде, о Српском бродарском друштву…

Са војском се нису прославили. Ако су морали да оставе стајаћу војску, бар су јој се „осветили”: скресали су војни буџет од 14, на 9, 6 милиона, чиме су осетно успорене војне набавке и готовост војске, што им није сметало да причају како су за ослобођење српске поробљене браће! Невероватно!

Иначе, прослављена је 500. годишњица Косовске битке, а неколико дана касније, 20. јуна 1889. извршено је у Жичи, и миропомазање 12 годишњег краља Александра. Јован Ристић није пропустио прилику, да тим поводом, у име краља Александра, обнови споменик Карађорђевим јунацима, палим 1806. у борби за ослобођење Београда, чиме је јасно ставио до знања да се мора и даље радити на оном што је Карађорђе започео.

1889, 29. маја. Повратак митрополита Михаила у земљу. Када је враћена династија Обреновића, протеран је дотадашњи митрополит Петар у Аустрију, одакле је и дошао, и на место њега за митрополита београдског и српског изабран је, 25. јула 1859, Михаило, шабачки епископ, иначе ђак кијевске духовне академије, либерал и друг Јована Ристића још из школских дана, непоколебљиво руски човек, али и њихов миљеник. Наравно, због свега овога није могао бити и аустријски, и 18. окт. 1881, дакле одмах после потписивања Тајне конвенције са Аустријом, он је смењен, под изговором да се противи увођењу црквених такси, које су биле уведене од напредњачке владе. Он ће се после извесног времена сместити у Русију, одакле је усрдно радио против краља Милана. Кад се Пашић заједно са осталим радикалским емигрантима, после Тимочке буне, нашао у Бугарској, Михаило га је најсрдачније прихватио, повезујући га са високим славјанофилима у Русији, што је морало бити утолико чудније, пошто је Пашић од пријатеља и сарадника руских револуционара, одједном постао човек царске Русије. Има, међутим, веровања, да Пашић никад и није постао царскоруски човек, већ да је као практични политичар и опортуниста, прихватио сигурну заштиту и моћну помоћ у испуњењу својих циљева. Михаило ће му обезбедити и новац и оружје, јер су се и он и остали емигранти носили мишљу да дигну устанак у Србији.

По изгледу миран и тих, сав предан Богу и свом духовном позиву, многи за митрополита Михаила кажу да је био прави хајдук у мантији, славољубив и осветољубив, те је тек, по Милановој абдикацији, враћен у земљу, 28. маја 1889, пошто је претходни митрополит Теодосије, пензионисан.

Иначе, Теодосије је, по смењивању Михаила, 1881, као пензионисани проф. Богословије и архимандрит одређен за митрополита, па пошто су остала три наша епископа смењени а четврти умро, то је посвећен у Карловцима, од стране патријарха Германа Анђелића, по одобрењу цара Фрање Јосифа, а на молбу српске владе.

10. феб. 1891. Прва влада Николе Пашића. Тврдило се да један од разлога преузимања владе од стране Пашића, све оштрија свађа између краља и краљице, па се тражила одлучнија акција, коју генерал Грујић, није могао повести, не само зато што је био миран и тих човек (звали су га свилени одн. дворски генерал, ком је више пристајала мантија, но генералска сабља), већ је јавно стајао на краљичиној страни, што је прилично отежавало цео проблем, с обзиром да је краљица Наталија била мушичава жена.

Ко је, пак, био Пашић нико није знао, тек једни су га глорификовали, и међ звезде стављали, други у калу и прашини место налазили. Једно је сигурно, Пашић је један од најмаженијих Срба свих времена. Тај Зајечарац, недоучени инжењер, државни питомац у Швајцарској где је био у кругу тамошњих руских социјалиста и нихилиста на челу са Бакуњином, мада је био истакнути члан тог револуционарног друштва, успео је да за све време сачува стипендију – док је Светозар Марковић изгубио – па чак и кад се вратио у Србију да добије и државну службу. Виђао се и у Херцеговачком устанку, као и у турским ратовима, да би 1878. први пут постао посланик, и отада остао непрестано у првом плану наше политичке сцене, све до своје смрти крајем 1926.

Од оснивања Народне радикалне странке (1881), био на њеном челу, али кад год је било нешто густо, њега није било. Постоји једна његова исповест, како се у време првог турског рата, 1876, при навали Черкеза, склонио у неко шипражје, док ови нису све живо побили и попалили, и кад су се повукли, он се из тог шипражја извукао, као да ништа није било… У свим каснијим окршајима, он је увек успевао да пронађе такво неко „шипражје”: у Тимочкој буни – побегао преко Земуна у Бугарску… или, док су остали емигранти скапавали од недаћа, он се склонио у Русију, а потом се запослио на градњи бугарских железница и на крају живео у Румунији… или, после Ивањданског атентата на краља Милана 1899, пошто је на суду издао своје партијске другове, и док су сви они добили тешку робију, он је помилован и још добио 40 хиљада ондашњих динара као неку врсту награде, да би одмах потом нестао из земље, све до венчања краља Александра, који ће га именовати за сенатора, као признање за заслуге око фузије радикала и напредњака (А јадни Пера Тодоровић је 1886. због пристанка на сарадњу са напредњацима – проглашен издајником и најурен из странке!), која је омогућила образовање заједничке владе … или, пред само убиство краља Александра, иако је знао за припрему атентата, опет се склонио из земље, пошто је претходно имао аудијенцију код младог краља… И за све то време он је био номинални шеф НРС! Важио је као највећи Србин, ал Јован Дучић каже: „Оженио се Српкињом из Трста за пола милиона форинти мираза… Једна Пашићева сестра удала се за Бугарина, сиромашног Ристу Иванова, ког је лично плаћао 300 лева месечно, за неку поверљиву службу у Софији. Друга се удала за Влаха, неког Јовова, чијег је сина Пашић, под српским именом Милутин Јовановић, поставио за нашег министра у Берну. Једну је од своје две ћерке удао за Србина католика из Цавтата, Стефана Рачића, а друга, после његове смрти удала се за Божидара Пурића, министра и посланика на страни. Син Раде оженио се са Крфа, ћерком адмирала Зотова… Ако поређате сва ова лица за Пашићеву домаћу трпезу, изгледа као друштво са какве лађе или на плажи”. Чудно, да Дучић, и не само он, превиђају једну просто невероватну ствар. Пашић се оженио 12. маја 1892, дакле у време када је био председник српске владе, а да за ту женидбу скоро нико није знао! Био је 25 пута председник владе, непрестано изазивајући њихове кризе, како би добио још већу власт за себе, свеједно што никад није говорио ЈА, већ увек у име странке, коју је непоколебљиво држао у својим гвозденим рукама.

Пође ли се од радикалске агитације о суверености народа: народ је извор и утока власти, и да је тај народ, грдном већином својом, био радикал, то се онда лако долази до суштине: сувереност – народ – радикали = Пашић. Ни у чему се није залетао, пре је допуштао да га догађаји воде, но он њих, волео је сваку ствар да одложи – за сутра. Никад нико није открио шта мисли; замуцкивао је, како би се други истрчали. Ма ко да га је нападао, није одговарао. Ни са ким није прекидао везе, увек остављајући да прилике одреде његов однос према онима, који су му били потребни. Више га је обележавало ћутање, него говорење. Једном речи, тип човека за који наш народ има израз – потуљенко. Ипак, од свега био је највећи демагог: „Гуњац и опанак створио је ову земљу… Гуњац и опанак је ову земљу оросио крвљу својом, да по њој слобода, правда и једнакост никне”… а десиће се то, да је својом владавином, ту српску крв немилице расипао, као да је његова рођена…

Ако се по јутру дан познаје, онда је ова прва троипогодишња радикалска владавина много показала, потврђујући краљ Миланово подозрење, да они нити имају државну идеју, нити умеју државу да воде, јер су у партизанству, у бунту, у завереништву рођени. При свем том, то нема никакве везе са краљем Миланом, они ће такви остати, са Пашићем на челу и касније, под другом династијом, све до његове смрти. Иако су многи његово понашање називали завереничким, ипак, чудно је да нису запажене његове – суверенске амбиције, поготву што их је одмах на почетку јасно испољио. Јер, кад је други намесник, генерал Коста Протић, изненада (4. јуна 1892) умро, и кад је требало да се бира његов заменик, Пашић је, позивајући се на огромну радикалску већину у народу, силом хтео да то место заузме. Није тешко претпоставити, шта би он, са таквим „залеђем”, на том месту, могао да учини, тек он ће те суверенске идеје, као какав балкански Кромвел, за све време испољавати, рушећи касније и самог краља Петра. И не само њега. Цео страначки интелектуалан кадар он ће разјурити, никог ко је био иоле способан није волео да има крај себе. Почев од Пере Тодоровића, стварног организатора странке, па преко Светомира Николајевића, Љубе Живковића, Јаше Продановића, Милорада Драшковића, Љубе Давидовића, Љубе Стојановића… генерала Саве Грујића, Јована Жујовића… и на крају, Стојана Протића… дакле све људе од имена и значаја, од којих су неки после првог светског рата, стали на чело нових партија, он је разјурио, да би на крају остао сам и без наследника, што је, нема сумње, један колико стравичан, толико и истинит биланс његовог вођства НРС. Горњем списку треба додати и радикалске прваке Косту Таушановића и Милована Миловановића, против којих се очајнички борио све до њихове смрти.

Пошто му план да уђе у Намесништво није успео, Пашић је изазвао кризу владе (9. авг. 1892), крње Намесништво је тада поверило либералу Јовану Авакумовићу, да састави мањинску владу, која ће спровести и нове изборе, али ни са свакојаким „дресирањем” народа, нису успели себи да омогуће већину. Ако су дотле били омражени напредњаци, сад су то постали и либерали, терајући из државне службе свуда инфилтриране радикале, да би поставили своје верне „кадрове”. Настало је време да свака партија има своје чиновништво, које је унапред знало шта га чека кад њихова партија сиђе са власти.

Криза је била незаобилазна, утолико већа што се до краљевог пунолетства имало да чека још пуне две године. Тада на сцену ступа рас краљ Милан, који ће још много раније, 23. авг. 1890, у писму Јовану Ристићу тражити: „Дајте ми власт било у једној или другој форми, да ја рашчистим с овим стањем, ако Ви нећете”. Наравно, Ристић је то хладно отклонио, али тиме није охладио Милана.

1891. Сукоб краљевих родитеља достиже размере афере. Краљица Наталија не само да није признавала развод брака (12. окт. 1888), већ је по повратку митр. Михаила, успела да га овај (16. јуна 1891.) обеснажи, пошто му је дала реч, да ће се на тај акт позвати само ако надживи краља. Наравно, она то није одржала, па је сад дошао ред на раскраља да притисне митрополита, који му издаје нов акт, по ком „они нису надлежни”, молећи га да бар он, не учини употребу од тог новог акта. Не треба сумњати да је митр. Михаило био на страни краљице, пошто су обоје били руски миљеници. Речено је да су напредњаци, на челу са Милутином Гарашанином, и као европски грањсењери, били на страни краљице, свеједно што су толике године били уз краља Милана, и са њим владали Србијом. Либерали, међутим, конзервативнији од њих, уз то Србенде, стали су на страну краља Милана, као Обреновићевци у принципу, уосталом као они који су их и вратили на престо. Постоји једно писмо Јована Ристића упућено краљици, које крајње суво и неџентлменски поставља цео проблем, из ког ћемо дати неке фрагменте, који ће осликати и Ристића и либерале, и саму краљицу, са становишта њих, као чувара свете српске породичне традиције.

„Београд, 15. дец. 1890.

Ваше Величанство,

…Све да би краљ Милан и заслуживао каквих прекора, такво понашање не би смела усвојити мати Краљева према оцу Краљеву, а још мање жена према своме мужу, нарочито још, кад она не признаје да је разведена. Тако се не би смела понашати према једном Обреновићу кћи спахије Кешко, коју је Обреновић попео уза се на српски Краљевски престо.

Ту ће по свој прилици лежати и узроци Вашем раздору, који се 1887, био до те мере развио, да сам Вам ја, као Министар председник, саветовао да се склоните, јер сам се бојао, да се, на саблазан престола, можете још и побити.

Жена или се покорава мужу, или га оставља. То вреди и за краљице, за њих још јаче. Ви нисте хтели ни једно, ни друго. Но, докле се своме мужу намећете, у народ сте бацили угарак раздора и земљу држите у непрестаној кризи и трзавици.

И ако ја нисам ни мало суделовао у избору Вашем за српску краљицу (јер су моји планови и покушаји даље нишанили), не кријем, да сам и ја био у броју оних, који су на Вас неке наде полагали. Ви сте заиста предусретнути општом љубави, кад сте се на српски престо попели, али не стоји да сте Ви, као што тврдите, умели народу ту љубав и да вратите. То сте Ви чинили оним луксузом и оним туђим обичајима, које сте у Србију донели? Пре 1875, Србија није никада видела на двору својих владара оне раскоши и оних луксуза, колико је видела за 12 година Вашег господства. Докле су на бојном пољу падали најбољи синови, докле су се мајке српске у црно завијале, књегиња Наталија, држала је на двору српском забаве, дотле у Србији нечувене и невиђене. Ви сте, Госпођо, и једино Ви, узрок тој раскоши. Ја сам сведок, да јој се краљ Милан одупирао све до 1880, и после је подлегао Вашим навикама. После су се на двору српском, под Вашом личном управом, играле игре које се пре Вас нису ни у јавним локалима Србије виђале, после се почело догађати да су мужеви продавали најпотребније ствари из куће, да своје жене што богатије за Ваше балове спреме. На Вашим се баловима развијао блесак и сјај, као негда на двору Лудвика 14.

Ова раскош у сиротој Србији морала је толико више изазвати гнев и осуде, што је Србија пре Вас имала на престолу једну Књегињу, која је доиста била „благородне крви", и столетнога порекла, па је зато опет била и без претензија и без кокетерије, двор је српски претходио примером штедње и грађанских врлина.

Не знам колико Ви у души својој љубите Србију, али сте више него довољно доказали да за Вас има врло привлачну снагу – престо, блесак и раскош!

Ви мислите да ме раздражите противу краља Милана кад ми пишете, како Вам је он о мени, за пуних 12 година, све једнако писао и говорио. Ово Ваше саопштење није никаква новост за мене. Али то баш доказује да мојој каријери није служила за основ дворска протекција, него потребе земаљске. И то је мој понос.

Ако је краљ био врло често неправедан према мени, то није био довољан разлог да ја будем неправедан према њему. Ја никад нисам заборавио да је он Обреновић, да је унук Таковских јунака, који су основали ову државу. Ако је краљ Милан грешио ја сам знао да је он то радио у својој бујној природи, ну најпосле његове погрешке највише су наудиле њему самом”.

Краљ Милан је понудио Намесништву и Пашићу, да му се, уместо месечне апанаже (30.000 дин.), да три милиона једном за свагда и да се протера краљица, па се ни он више неће враћати у земљу, до пунолетства краља, чак би се одрекао и права члана краљевског дома, и иступио из државаљанства, што су они једва дочекали. Споразум је сачињен 30. марта 1891, раскраљ је добио први милион и отишао из земље, а краљицу су морали силом да протерају, и то тек у другом покушају. Првог дана 6. маја 1891, неуспело, јер је народ стао на њену страну, испрегао коње из кочија, и одвезао је, натраг, у њен стан. Да би се успоставио ред, доведена је војска, која је у једном трену опалила плотун у народ (један погинуо и више рањених)! Сутрадан изјутра краљица је силом смештена у воз, и спроведена у Земун. Био је то један мучан догађај, а посебно велики бламаж за радикале. У првом часу, као и обично, Пашић се извукао, кривица је сваљена на министра ун. дела, Александра Ђају, али је потом нађена наредба, са Пашићевим потписом, да се пуца у народ.

Ристић и Пашић су потом учинили једну нечувену ствар, која није показивала добар укус. Обавезе које је краљ Милан прихватио у једном интимном договору са њима, они су спровели кроз НС, у виду Закона, од 14. марта 1892, који је популарно зват „Закон о прогонству краља Милана”, по ком се не може ни враћати у земљу, нити постати српски држављанин, без допуштења Скупштине. Веровало се да је тим Законом, ударен глогов колац не само над његовом владавином, већ и над његовим било кавим утицајем на политичке прилике у земљи.

1891, 21. јула, Краљ Александар, са Ристићем и Пашићем, у Русији. На станици у Петрограду, дочекао их је лично цар Александар III, са целим двором и министрима, како би показао своје задовољство што је са краљем Миланом, коначно – готово. Руси су чак дали остатак од два милиона, и тако омогућили нашој влади испуњење обавеза према раскраљу. Краљ је становао шест дана у Зимском дворцу, цар је примио посебно Ристића и одликовао га орденом Александра Невског. Уопште, Руси су много полагали на сложни рад либерала и радикала, у тој слози око младог краља, они су видели будућност Србије, под заштитом Русије. Кад су одлазили, опет исти церемонијал на станици, са царем на челу. Додуше, краљ ће тад отићи у Аустрију, где ће га на станици у царској летњој резиденцији, у Ишлу, опет дочекати један цар, овога пута аустријски, Фрања Јосиф, што само показује колико је и за једне и за друге, Србија била значајна, и како се у Београду њихови интереси сучељавају. Краљ ће се потом, сам, у Луцерну, сусрести са својим оцем, одакле су отишли у Париз, где га је, посредством краља Милана, примио и Карно, тадашњи председник Француске републике.

1893, 1. априла, државни удар краља Александра. Како је опструкцијом радикала, остатак либерала створио неку сумњиву већину у Скупштини, са којом је она покушала да ради, али без икаквих шанси на трајност и регуларност. Тада је дошло до тајног сусрета краља Милана са др Лазаром Докићем, васпитачем малолетног краља и тадашњим председником Државног савета, иначе умереним радикалом, па дакле и са њиховим пуномоћјем, са идејом тражења излаза из настале ситуације. Нађен је у преузимању престола од стране младог краља Александра, што ће он, 1. априла 1893, тако мајсторски и са задивљујућом спретношћу и зрелошћу учинити, да би му и сам Наполеон морао честитати. Само, док је 1799, Наполеон, када се прогласио за Првог конзула, имао 30 година и огромно искуство једног прослављеног војсковође, Александар, коме је то био први излазак на животну сцену, имао је непуних 17 година. И данас није јасно како је све то сређено, понајвише у војсци (један коњички пук и подофицирска школа) која је деловала као сат, што ће десет година касније исто такву прецизност показати, када је рушила тог Александра ког је сада устоличила, али 1903. је постојала једна велика и разграната завера, у коју су били толики умешани, а сада, два три ађутанта на двору и готово нико више. Чак је и један стари лисац, какав је био Јован Ристић, био насамарен, што ће за њега бити највећа увреда коју је доживео у животу, коју ће непоколебљиво носити пуне три године, па и тада и тек због доласка кнеза Николе у Београд, прекинуће своју јавну апстиненцију. Треба замислити тај интимни спектакл: малолетни краљ позива своје намеснике и министре на ручак, и усред ручка их све редом позатвара, проглашавајући се за пунолетног краља, са др Лазом Докићем, као премијером, који из џепа вади списак целе владе! Јединствен догађај какав новији свет није памтио, ни видео. Наравно, све то не би могло без радикала, али ипак формално је изгледало без њих, па дакле и без народа, те су напредњаци били задовољни, док су се либерали понашали као напуштени љубавници: „са једним искуством више и једном предрасудом мање”.

Иначе, о младом краљу се знало мало, или готово ништа. И сад овако бриљантан потез, којим је све од реда надмудрио, као какав генијални малолетни деликвент, то је народ одушевило, и као и увек почеле су депеше, депутације, заклињања на вечну верност младоме краљу. Радикалски лист „Одјек” назвао га је чак – Александром Великим! Његова популарност била је тако велика, да кад је кренуо кроз Србију, и озлоглашени хајдуци су му се са комплетним наоружањем предавали! Обишао је и гроб Карађорђа у Тополи, а затим је био и на Краљевици код Зајечара, тамо где су стрељани радикали 1883, што је могло да се схвати и као жеља за помирењем династија а и народа, а могло је да означи и један добродошао преокрет, утолико пре што је Србија тада веома лоше стајала, чак јој је претило банкротство, пошто банке више нису хтеле да нас кредитирају. Довољно је било да Аустрија забрани увоз стоке, под изговором свињске заразе, што је увек чинила кад јој се није свидела наша спољна политика – па да до тог банкротства стварно и дође.

Постоји још једна интересантна појединост: краљ Александар је исковао „првоаприлску медаљу”, у знак сећања на дан и прилике свог ступања на престо, на чијој је једној страни био његов лик, а на другој текст: „Од данашњег дана ступа Устав у своју потпуну важност”. Било је то 9. авг. 1893. Да ли је тада знао да неће проћи ни годну дана, а да ће он сам тај Устав укинути? Шта ће све да се промени око њега и у њему да би до тог дошло? Ко би то знао. Ипак, требало би да је главни узрок свему, изненадна смрт др Лазе Докића, ког је краљ Александар волео као оца, а Докић њега као сина. После визбаденске отмице, кад га је немачка полиција у његовој 12. години силом одузела од мајке, краљице Наталије, Докић и Докићев дом био је једино краљево прибежиште. Има сведока и сведочанстава, док је краљ говорио непрестано је гледао у свог некадашњег васпитача, тражећи у њему сагласност и потпору. Докићевом смрћу (1. дец. 1893), Александар је изгубио интимни ослонац. Није чудо што га је потражио код свог рођеног оца. Но, пре него што се краљ Милан вратио, покушао је са радикалом, Савом Грујићем, као председником владе, док је Пашића послао у Петроград за посланика, осећајући да ће тако имати мање проблема са бунтовним елементима у радикланој странци.

Додуше, у то време, као и у толиким другим временима, међу радикалима се водила љута борба. Најагилнији били су и најригорознији и најпримитивнији, дакле они са села, са којима је Пашић владао помоћу учитеља и попова, који су били не једина, али ударна радикалска интелигенција. Нарочито је прота Милан Ђурић из Ужица био популаран код сељака. Они су, на челу с њим, владали и скупштинским Посланичким клубом радикала, претварајући често министре у своје извршне органе. Уопште, тај радикалски Посланички клуб бивао је увек моћно оружје у рукама Пашића, кад год није био у влади. Помоћу њега, он је све „туђе” владе, па макар и радикалске, подривао и онемогућавао.

1894. 9. јан. повратак краља Милана у земљу. Краљ је позвао оца, без знања владе, и противно закону којим је краљ Милан прогнан из земље. Грујић је демисионирао, а владу је преузео Ђорђе Симић, посланик у Бечу, који је и допутовао са краљем Миланом. Иначе тај Симић, у првом браку (1867) зет свргнутог кнеза Ал. Карађорђевића, додуше краткотрајном, јер му је жена умрла, за све време био је у дипломатији, и мало је познавао стварне прилике у Србији. Иако је његова влада најављена као – неутрална, и он је био радикал, што само говори, колико је много струја унутар радикала било. Но, Симићева влада трајала је само два месеца, па је дошла нова „неутрална влада”, сада Светомира Николајевића, једног ретко самосвесног човека и интелектуалца, са светским манирима. Ректор и професор Велике школе, оснивач наше масонске ложе (1891), у коју ће увести све виђеније Србе оног времена, оснивач и председник просветног друштва „Св. Сава”, са циљем пропаганде српске идеје у поробљеним крајевма. До Тимочке буне члан Гл. одбора НРС, који ће као богат човек (цинцарски зет, чувеног богаташа Гуше), дати Пашићу повећу суму новаца, пред његово бекство, 1883. Чим је Пашић чуо за Николајевићеву владу, даје оставку на место посланика у Петрограду, и склања се у Трст код тазбине (дакле, опет – шипражје!) где остаје све до почетка августа 1894.

Краљ Милан је до повратка у земљу дозволио себи несхватљиве падове, успевајући да велике суме новца које је добио од српске владе, проћерда и прокоцка, те је опет заглавио у дугове, залажући чак и породичне ствари. У том и таквом срозавању, учинио је и један више него понижавајући гест, лишен сваког достојанства. Наиме, у немоћи да изађе на крај са својим повериоцима, писао је краљици Наталији, својој „бившој супрузи”, молећи је за помоћ, у противном он ће се убити. Да његова беда буде комплетна, написао је да би га Артемиза спасла, али он то – неће! Краљица, која је иначе бескрајно мрзела краља Милана (тврдила је чак да није нормалан, да није патриота и да би за новац све продао), што је последица његових љубавних авантура, па чак и са блиском рођаком, сестром од ујака, Маријом Катарџи, ипак се смиловала, и од тражених 345. 000 франака, дала му је 100 хиљада, да бар подигне породичне ствари из залагаонице. (Треба знати да Наталија никада није примила ни један динар са краљевске цивилне листе). Краљ Милан, ваљда охрабрен, том њеном милошћу, објавио је да је дошло до помирења, па је чак тражио од Архијерејског сабора да оповргне њихов развод брака, што су несрећни великодостојници и учинили, 18. феб 1893. Сад кад се вратио у земљу, прављене су разне комбинације или боље рећи шпекулације на рачун тог повратка. Највише се мислило да се он враћа због пара, што ће се као потврдити, 26. априла 1895, изгласавањем Закона о апанажи краља Милана, од 360. 000 златних динара. Међутим, тешко је, при свем том, занемарити чињеницу да је краљ стварно волео Александра, с једне стране, а с друге, да је морао видети са каквим се све „аждајама”има Александар да бори, непрестано страхујући за опстанак династије.

Али, ни Александар није био ни мало политички наиван, и сам је добро видео своје „окружење”. Убрзо после преузимања престола, рекао је аустријском посланику: „Ови људи су бескарактерни, неспособни за посао, али уколико су мање способни утолико су амбициознији, и то само зато да би могли да искористе државу за себе”. Та дијагноза или формула, остала је да важи до дана данашњег. Чудно је само да је то исказао или запазио један дечак од 17 година.

1894. 9. маја, укидање Устава 1888. У Краљеву је ухапшен неки каменорезац, Михаило Чебинац, који је признао да је Карађорђевићевац, као и толики радикали, са којима је саобраћао, који су сместа похапшени. Међу њима и п. председник странке, Аца Станојевић, што је за Пашића опет био знак за „шипражје”, сада у Опатију, са породицом, остављајући странку на милост и немилост Двору. Та Чебинчева „афера”, била је један од разлога да Николајевићева влада укине Устав 1888, и врати у важност онај из 1869. Уместо бурних реакција негодовања, народ је клицао! И опет су кренуле депеше, депутације, честитке – чак и од виђених радикала! – што је најбољи знак, да тај слободарски Устав и није дошао до народа у виду неког видног побољшања његовог живота. Као и толико других политичких аката, и овај, врховни, био је потребан странкама а не народу, посебно радикалима, у борби против круне. Одиста, и либерали и напредњаци били су задовољни, јер је Устав 1888, у принципу, омогућавао владавину само једној странци. А онда, наш народ је увек полагао наде у брзе и спасоносне „прекретнице”. За дуге поступности, он не само да није марио, већ су га оне и замарале и умртвљавале…

Уз Устав 1888, стављени су ван снаге закони о изгнанству краљевих родитеља, и они су сада могли сасвим слободно живети у Србији. Убрзо после овог чина, краљ Александар је путовао у Цариград, изгледа са јединим циљем да султан силом одузме од Артемизе, која је тамо живела са ванбрачним сином краља Милана, његова писма, у којима је признавао њиховог Ђорђа за свог сина, што је могло бити опасно, јер је Артемиза имала намере да Ђорђа истакне за претендента. Почетком новембра, краљ је путовао у Русију на сахрану Александра III, где је дочекан хладно и са опоменом да краљ Милан мора да напусти Србију. Они никако нису хтели да буду изиграна страна, не само због она два милиона која су дали 1891. И збиља, краљ Милан је убрзо потом отишао у Париз (25. нов. 1894).

1895, 28. априла, повратак краљице Наталије у Београд Био је то дочек какав се не памти. Од станице до двора прошла је кроз шпалир одушевљеног грађанства, а увече јој је приређена бакљада. Сутрадан је била свечана представа у НП, а прекосутра народне игре у Топчидеру. Дан касније, уочи њеног 36. рођендана, на Калемегдану је приређен ватромет. Цео месец мај протекао је у излетима срећне мајке и срећног сина. Кад су пошли у Шабац, међу именима високих личности у пратњи, први пут се помиње и име Драге Машин, која је по својој молби, постављена за дворску даму, још 1892.

Иако су је радикали протерали из земље, 1891, краљица је највише дошла зато, да Александра ослони баш на њих, и да му преко њих обезбеди подршку Руса. Иако је краљ слушао, колико је могао, он је ипак био опрезан, па је и против њене жеље довео на владу напредњаке са Стојаном Новаковићем, верујући да ће они лакше добити зајам, који је био преко потребан, јер је држава била у великој новчаној кризи, да се ни плате месецима нису исплаћивале.

1895. 25. јуна, влада Стојана Новаковића. После владе др Владана Ђорђевића, најдужа и најстабилнија влада за време краља Александра била је Новаковићева влада. Иначе, Новаковић је био наш велики лингвиста и историчар, признати Балканолог, стрпљиви и достојанствени Србин, колико мудар, толико и искуствен, и он је са тим ауторитетом током своје владе, успео најжустрије партијске страсти да стиша, па чак и да оствари извесну слогу на заједничком раду. Не само што је добио међународни зајам, већ је развио велику законодавну активност, истичући и тиме да је напредњацима државна идеја остала као основна. Међу тим законима био је и закон о хајдучији, што је била једна велика и дуга несрећа Србије, која је са широком мрежом јатака, захватила читаве округе, не бивајући само разбојничка, већ и политичка, махом радикалска, а против напредњака, који су имали многе богате газде у својим редовима. Временом се хајдучија извргла у своју супротност, чак тако, да су помагачи – јатаци, постали прави уцењивачи хајдука, којима је од плена остајао тек незнатни део. Овим законом дозвољена је употреба и војске у потери хајдука, с тим да сви трошкови потере иду на срезове и округе у којима се она врши. Најзад Закон о помагању кланица, како би се извозило месо, уместо живе стоке, са чијом нам је „заразом” Аустрија, сваки час, претила.

Стојан Новаковић је успоставио и чвршће везе са Русијом, помиривши се претходно са њиховим главним човеком у Србији, митр. Михаилом. Иначе, дотле су напредњаци били окренути Аустрији. Што је Новаковић успоставио неки ред ствари у земљи, и тиме омогућио некакав напредак, заслуга је краљице Наталије, која је током свог боравка учинила двор средиштем свакојаких свечаности, концерата, балова, тако да се млади краљ први пут у свом животу дао на велики мондени живот, забављајући се издашно, учећи чак и да игра. По званичним сликама које су допрле до нас, краљ Александар је на њима био утегнут, „феш”и наочит, са самозадовољним и сензуалним осмејком на облапорним уснама. Међутим, савременици тврде да је био необично незграпан, са великим телом и малим ногама, на којима се једва одржавао, уосталом као и на коњу, да се чинило да ће сваки час са њега пасти. Уз то, ретко кратковид, што је још више појачало његову збуњеност и пипавост у простору. А, ето, сад је почео да учи и „окретне игре”, и мада је био најгори играч валцера, он је у њему уживао. А како и не би, играо је највише са Драгом Машин, са којом се већ увелико одвијао „романчић”, започет још у Бијарицу, у вили „Сашино” његове мајке. Та љубав га је тако запосела, да је краљ запоставио политику, препуштајући све влади Новаковићу и Милутину Гарашанину, председнику Скупштине, што је била права срећа, свеједно што је краљица, која је у то време имала највећи утицај на њега, непрестано наваљивала да се приближи радикалима, како би се везао за Русе.

1895/96. Рад владе Стојана Новаковића на српској пропаганди у Старој Србији и Македонији. Речено је већ да је Стојан Новаковић био колико Србин националиста, толико и научник великог формата, па и Балканолог. Одлазећи у Цариград за нашег посланика 1886, он се детаљно упознао са стањем наше националне стварности на тим просторима, која је била нарочито угрожена од установљења бугарског егзархата, тј. бугарске самосталне цркве у оквиру цариградске патријаршије (1870).

Наиме, како је у Турској вера поистовећена са националношћу, то све што није било грчко, постало је бугарско, а како ми нисмо тамо имали своју цркву, самим тим наша националност и није била призната, као и да није постојала. Да проблем буде већи, постарала се и сама Кнежевина Србија, која са својим ослобађањем, не само што се одвојила од Срба који су остали у Турској, него је престала да води и рачуна о њима, што се правдало великим проблемима њеног унутрашњег развоја, скопчаним са многим подељеностима и узајамним сатирањима. А онда, ако је и било неког интересовања за Србе изван Кнежевине, оно је било управљено ка Босни, у свести нашег народа Дрина није била граница. Тек поразом у рату са Бугарском, као нека врста компензације, Србија се званично окреће југу (то је и Тајном конвенцијом сугерисано), почињући да размишља о националној пропаганди у тим крајевима, када су Бугари – који су у свим националним питањима, као и кад је реч о проширењу Бугарске, вазда радили сложно – већ увелико били заузели све кључне позиције, не само у Македонији, него и у Старој Србији. Дабоме, ми никад нисмо били такви, јер смо и на том терену успели да се поделимо, па је једно чинила званична политика, а друго национално – просветно друштво „Св. Сава”. Одиста, још од 1870. када је, уз помоћ Русије, остварена самосталност бугарске цркве, они су приграбили и епархије које су раније припадале нашој Пећкој патријаршији (нишка, пиротска, ћустендилска, велешка), а убрзо потом (1872) и епархије у Скопљу и Охриду. Како су у Турској школе припадале цркви, то су Бугари свуда организовали своје школе, добро плаћајући и учитеље и попове. Касније они ће узети и епархије у Солуну, па чак и у Дебру, енергично радећи на бугаризацији тамошњег словенског живља, припремајући тако својим упорним националним радом, санстефанску Велику Бугарску. На челу те сјајно организоване пропаганде стајао је бугарски егзарх Јосиф (рођ. 1840), вишеструко образовани фанатик (поред медицине, завршио је и правне и књижевне науке у Паризу, пре но што се замонашио), обилато помаган од свих бугарских политичара и интелектуалаца, а од 1878. и званично од стране владе бугарске аутономне кнежевине, што све и никако није био случај нашег становишта и нашег понашања.

Срећом, због изразито антируског става бугарског премијера, Стамболова, дошло је до погоршања њиховог односа са Русијом, што је Новаковић искористио, те смо уз руску помоћ, добили упражњену призренску епархију за нашег владику, а што је Новаковићу донело велику популарност у Србији, тако ретку за једну напредњачку владу. Да бисмо могли створити своју српску цркву у Турској, требало нам је три епархије, али то нисмо успели, мада је идуће године и у Скопљу постављен наш владика, што нам је ипак омогућило отварање читавог низа школа: гимназије (Скопље), учитељске школе (Солун), Богословије (Призрен). Најзад, за време Новаковићеве владе, краљ Александар, путујући на виђење са несуђеном вереницом, грчком принцезом, у Атину, обишао је Хиландар и богато га обдарио, што је била прва посета једног српског владара после обнављања српске државе.

1896, 15. јуна, долазак кнеза Николе у Београд. Кнез је дошао из Москве, где је био на крунисању новог цара Николаја II. Успео је да дође на сам Видовдан, и одмах је отишао у Саборну цркву, на помен косовским јунацима, где је одиграо једну велику театралну сцену: једном руком држећи краља Александра за руку, а другом бришући сузе, често падајући на колена. Кажу да је цела црква ридала сузама радосницама. А како и не би, два српска владара, двеју једино слободних српских земаља, једина узданица општег ослобођења и уједињења расутог српства. И сам је Никола то осетио: „Цијело је Српство данас у духу са нама, што оно жели, желимо и ми двојица!”, што је невиђено подигло националну температуру. Колико се долазак књаза Николе осећао као велики национални празник са жуђеним последицама, доказ је био и тај што се Јован Ристић, први пут после збацивања и хапшења Намесништва (1893), појавио у јавноси, на свечаној представи у НП у част књаза Николе, али и тада сам у ложи!

1896, 17. дец, Пад Новаковићеве владе. При крају те године, Александар је, док је боравио у Бечу, ко зна можда и по наговору свога оца, одликовао, без знања владе, Бењамина Калаја, заједничког министра финансија А/У и гувернера Босне, где се исказао као љути противник српског национализма. Стојан Новаковић то није могао да отрпи и дао је оставку, док је Милутин Гарашанин, сутрадан, распустио Напредну странку. Био је то један потпуно логичан гест, јер због двора напредњаци су изгубили подршку у народу, а ако су сада изгубили и подршку двора, чему онда њихово постојање.

1896, 17. дец., опет Симићева влада, махом од радикала, што је било и по вољи краљице Наталије. Четири дана касније Пашић бива постављен, по други пут, за председника општине београдске…

Краљ је у низу путовања изван земље, вратио посету кнезу Николи, стигавши на Цетиње 21. априла 1897. У сталној борби за сина, краљица Наталија је хтела да ожени Александра једном ћерком кнеза Николе, чиме би га дефинитивно одвојила од Милана, а преко Николе, трајно везала за Русе. Та њена идеја није успела, већ и зато што је краљ Александар, као и у другим женидбеним плановима, симулирао заинтересованост, а све чинио да до тога не дође, свакако зато што се одвећ чврсто везао за Драгу. Уз то, књаз Никола му је начинио неке предлоге о подели утицајних сфера у Старој Србији, за које је сматрао да су дрске, јер је тражио и Призрен, ту престоницу цара Душана, што је довело до захлађења односа између две српске државе.

1897. Влада др Владана Ђорђевића. Као што се могло и очекивати, тзв. неутралне владе, у којима су махом преовлађивали радикали, нису успеле да се радно и акционо докажу. Било је многих мишљења да радикали нису способни да владају, већ само да руше, што је и било у природи њиховог политичког бића. Тек, земља је западала у све теже финансијске проблеме, који се нису могли разрешавати са успутним и привременим владама, што су стално личиле на политичке компромисе. То стање привремености и несигурности, морало се прекинути. Решење је нађено у др Владану Ђорђевићу, тадашњем нашем посланику у Цариграду, који је дотле био само једном министар, пред само одступање краља Милана.

О Владану Ђорђевићу као политичару и државнику постоји патентирано и овековечено најцрње мишљење, засновано највише из времена његовог кабинета. Гледано из данашње перспективе, тај рад није био ништа друго до настојање да се на све могуће начине обустави међупартијска борба, с једне стране, и с друге да рад буде мерило, а не партијска припадност, што је било довољно да сви буду против њега. Иначе, то је био човек који је основао Српско лекарско друштво и Црвени крст, основао и организовао војни и цивилни санитет, био један од наших првих хирурга, оснивач и дугогодишњи уредник цењеног књижевног часописа „Отаџбина”, веома плодан писац, поготову из области историје. Иако кратко председник београдске општине, трасирао је водоводску и канализациону мрежу, увео опет трошарину, чиме је повећао општински приход за развој Београда. Као министар просвете настојао је да реформише школство, форсирањем стручног образовања над гимназијом, која је давала само чиновнике, желећи и тиме да целу државну организацију и друштвени живот окрене према привреди. То што је једне страначке активисте хапсио, друге прогањао, треће ућуткивао преко разних синекура, то су сви радили и пре и после њега, само што је он, као енергичан и доследан човек сваки свој ангажман ригорозно спроводио, што је збуњивало и изазивало отпор. Уз то, његова је несрећа била, што је деловао у време кад су Србијом владала два краља, од којих је један био и заљубљен…

Краљ Александар му је у личном писму, којим га је позивао да састави кабинет, гарантовао: „сталност и све потребно време за рад”, а његова влада уведена је у дужност 11. окт. 1897, под општим именом – нови режим. Убрзо су Сава Грујић и Стојан Новаковић, послати за наше посланике у Петроград одн. у Цариград, Јован Ђаја постављен за шефа Пресбироа, а Коста Таушановић за управника Београдске задруге, ондашњи наш најмоћнији кредитни завод, са великим капиталом… којим се постављењима, свеједно на мотиве, морало одати пуно признање. На Божић, 25. дец. 1897. краљ Милан је указом именован за команданта стајаће војске, који ће се њеном организовању, подизању официрског кадра, и њеној опреми тако и толико посветити, да се с правом може рећи, да су његови официри добили све наше касније ратове. Како је новим Законом о школству, уведена школарина (ослобођени одлични ђаци!), то је гиманзија постала школа за имућније, док је тзв. народни елемеменат био упућен на војну академију, што и јесте разлог да су нам будући генерали били махом са села, као и главнина официрског кадра.

Чувен је био и Владанов закон о сточарству, којим је било забрањено да стока ноћу и зими, остаје под ведрим небом! Уопште, режим је био строг и доследан. Власт је била поштована, наредбе су морале бити извршаване брзо и тачно. Хајдучија је скоро ишчезла. Свуда се осећала стега и морање, и природно, такав режим, ма колико да је био ефикасан, није могао бити популаран. Укинуте странке (законом од 29. нов. 1898) пренеле су агитацију преко границе, где су радикали имали и своје штампарије. Један од њихових вођа, адвокат Љуба Живковић, штампао је свој памфлет против Милана, под насловом „Демон Србије”, у 50 хиљада примерака! Ристићу, чији су либерали такође били у оштрој опозицији према режиму, служи на част једна оваква реченица: „Нека се земља оцрни и понизи у очима иностранства, само да они дођу на власт”! Стог и није чудо што су либерали изашли на изборе (1898) под лозинком: „Напред за срећу Србије, а против радикала!”

Владанова влада обележила се и успоставом култа Обреновића: Милош је постао Велики, а све школе добиле су њихова имена, мада нису запостављени и остали наши великани, као Св. Сава, Немања, Доситеј, Вук, Јосиф Панчић… Прослављена је и 40 годишњица повратка Обреновића на престо, искована медаља 1858 – 1898, уведен орден Милоша Великог, са вишим рангом од до тада највишег, Белог орла… Много иницијатива, много рада, изненађујућег реда, али напетост је изнутра све више расла, непрестано дозирана од оних који нису успели да се домогну неке државне службе. Финансијска ситуација, која је још и више погоршана повећањем војних издатака, који су гутали трећину буџета, захтевала је максималну дисциплину и повећане жртве, што иначе никад није била одлика залагања ни једне странке, поготову на власти. Владан је стога морао понети ореол црног гаврана…

Није без значаја вест да је 1897. руски цар Николај II примио претендента, кнеза Петра Карађорђевића. Има чак података да је две године касније тражио велики зајам (1.700.000 франака) од руског двора да би исплатио дугове! Кад је реч о Русији, треба рећи, да је 1897, сколопила са А/У тајни уговор о одржању статус квоа на Балкану.

1899, 24. јуна Ивањдански атентат на краља Милана. Као командант активне војске краљ Милан имао је штаб у граду на Калемегдану, и тог дана, као и обично, око шест по подне, он се враћао у Двор. Кола су завила код хотела „Српске круне” (данашња Градска библиотека) и ушла у Кнез Михаилову улицу, кад је на краља, преко пута данашње Ликовне академије, атентатор, неки Ђура Кнежевић из Босне, опалио три метка из револвера, а потом се сјурио низ данашњу Париску, стигао до Саве, скочио у њу, али су га убрзо извадили. Краљу није било ништа, док је његов ађутант био рањен у руку. У том часу краљ Александар се брчкао на својој плажи, код Аде Циганлије, док је Владан Ђорђевић, био на одмору, у Карлсбаду, одакле је стигао тек 8. јула, што много говори, а највише о његовом опортунизму, остављајући тако да се све оно што треба, истутњи „својим током”.

Краљ Милан је одмах оптужио радикале, који су још током ноћи похапшени, тј. они који нису успели да побегну (др Милован Миловановић, др Михаило Вујић, Сава Грујић…). Пашића су затекли у Пожаревцу, где је ухапшен. Био је то, дакако, повод за обавезне и уобичајене манифестације свакојаке врсте, од окићених кућа и црквених благодарења, до кликтавих израза одушевљења, у виду депеша, бакљада, депутација… што је краљ Милан срећно избегао злочиначкој руци. Није било удружења грађана које није зажелело, или коме није било наређено, да пошаље своју депутацију. Били су ту и напредњаци и либерали, а дакако и радикали, да би отклонили са себе сваку сумњу. Био је ту и Јован Авакумовић, бив. министар председник, на челу депутације „чиновника – пензионера” и бивши министар Стојан Рибарац, обојица либерални прваци, од којих ће први само четири године касније бити пред. револуционарне владе, одмах по убиству Александра и затирања Обреновића!

На преком суду, који је са доста натезања формиран, на смрт су били осуђени (13. септ. 1899): атентатор Кнежевић и познати сељачки трибун, радикал Ранко Тајсић, који је у бекству, живео на Цетињу… зато што су са осталим саучесницима желели да убиством краља Милана изазову хаос у земљи, са којим би нестала и династија Обреновића. У атентат је био умешан начелник округа подрињског, Живко Анђелић, који се у затвору обесио или му је омогућено да се обеси, тек он је вероватно имао највише да каже. Остали „саучесници” добили су временске казне… од чланова Гл. одбора НРС: Стојан Протић и Љуба Живковић по 20, Коста Таушановић 9, а Никола Пашић 5 година, али је одмах помилован и пуштен.

Као и код сваког политичког процеса, увек остаје много шта нејасно, поготову кад је пресуда унапред донесена, што је код нас редовно био и остао случај. Данас се зна да су Руси захтевали да Пашић и Таушановић морају бити поштеђени. Али, како се на суду није успела да утаначи веза између атентатора и радикала, мада је било индиција о умешаности руске тајне полиције, пошто је тај Кнежевић био у Букурешту и тамо виђан са њиховим агентима, одакле је и дошао преко Шапца, са пасошем који му је дао пок. Анђелиђ… но, та ствар се није могла, а ни смела ширити, због Руса. Према томе, требало је натерати радикале да сами признају и да на тај начин спасу образ двора, пред светом. Чак и да је то истина, откуд баш то, да спасилац буде нико други до вођа радикала, Никола Пашић?! Изгледа да је тај посао око његовог наговарања „одрадио” његов друг из детињства, а тада министар ун. дела, Ђорђе Генчић, јер се зна да је Пашић три писма писао краљу Александру (10. авг., 8. септ. и 12. септ. 1899), у којима је као противнике круне назначио Ранка Тајсића, Љубу Живковића, Стојана Протића, проту Милана Ђурића, Косту Таушановића и Јована Ђају, од којих су последња двојица били његови лични противници и страначки конкуренти.

Нека су та писма и спорна, али није спорна његова завршна изјава на суду, у којој је, између осталог рекао: „Ја сам на овој оптуженичкој клупи јер је створено неповерење спрам мене. Ја нисам крив, ја сам потпуно невин за оно што ме тужи државни тужилац. Али ја као политичар морам признати да има кривице и до мене, али само са политичко партијског гледишта. Оне се састоје у томе што ја као шеф странке нисам благовремено преузео мере, да се не створи то неповерење код највиших кругова… Нисам предузео, на пример, меру да оне антидинастичке елементе, који се налазе у нашој Партији, истражујем и сузбијам, а тако исто да не допустим да Партија по својој бујности не скрене и не изађе изван граница лојалности и оданости… Друга једна моја погрешка састоји се у томе, што промену од 11 окт. 1897 (режим др Владана – С. Т.), нисам схватио онако, ни дао јој значаја, који она заслужује… То је погрешка моја што нисам настојао са највећом енергијом да се то питање (распуштање странке, по сили закона – С. Т.) реши, него сам дао времена да се и даље води партијска борба, то је проузроковало последице које су додијале и краљу и народу… ја сам решио да се повучем са политичког поља. То је искрено, господо, јер кад ја дам реч, никад после нећу да опоречем.… свако мора признати ко земљи жели добра, да је реч Владаоца старија него ма ког политичара у земљи… Краљ Милан који је, као што смо видели, допринео много увећању и оснажењу војске… и могу с моје стране, да захвалим једино Богу што чува Србију, што је атентаторско тане промашило краља Милана; јер да је нестало по несрећи Њ. В. Краља Милана, остао би само један представник династије, и они који су покренули руку атентаторову на краља Милана, они би своју радњу продужили и на последњег изданка династије Обреновића, да и њега нестане…”

Ако се чак и пренебрегне Пашићева радња у избеглиштву после Тимочке буне, као и писма које је писао бугарском министру Сукнарову, баш као и проглас српском народу из Бугарске, пред сам бугарски рат… што се већ у публици знало, а што су били врхунски „антидинастички списи” и антидинастичка агитација… остаје да се закључи оно што је неоспорно: у ма којој земљи да је један шеф странке овакву самооптужбу изрекао, увлачећи у њу и своје партијске другове, био би за сва времена политички мртав. Код нас, пак, све се свело на то, да је Пашић доживео једно краткотрајно гађење, уосталом као што је Љуба Живковић, за своје одважно и, готово, револуционарно држање на том истом суду, био јунак само неколико дана…

Када му је министар Генчић лично саопштио одлуку краљеву о помиловању, Пашић је послао овакву депешу: „Под утицајем те безграничне благодарности, изјављујем свечано, Господару… од данас раскидам са својом бурном прошлошћу и заветујем се да ће мој рад убудуће бити упућен на утврђење државног поретка, коме је Ваше Величанство дало онаквог видљивог обележја при крају 1897… да ћу остатак мог живота употребити само и искључиво у служби мога Краља и Отаџбине, сузбијајући у исто време све оне елементе нереда, који би покушали било речима, било делом, да ремете постојећи ред државни и спокојство земаљско. Да живи узданица васколиког српског народа, Његово Величанство господар и краљ Александар I! Највернији и најоданији слуга Дома Обреновића и Вашег Величанства, Никола Пашић”.

И као врхунац, Пашић, после тога, добија из државне касе 40 хиљада динара, као накнаду што је пре пет година неправилно отпуштен из државне службе, уместо да је пензионисан, другим речима, за све услуге учињене двору, поштено је исплаћен. Пошто је у Нишу, клекнуо пред оба краља у знак захвалности и покорности, отпутовао је с породицом у Трст, где је остао све до пред венчање краље Александра. Дакле, опет у „шипражје”, док су његови другови остали на робији.

1900, 23. јула, венчање краља Александра са Драгом Машин. Све оно што је учинило краља Александра усамљеником између, како је он то говорио, толиких „вуцибатина”, који су га својом прождрљивом бескрупулозношћу и јагмом за влашћу и користи од ње, гурали, од малих ногу, на опрез и неискреност – дакле, све онако како је предвидео сам Милутин Гарашанин у свом очајничком апелу краљу Милану – све то, још и много више и неисказиво, учинило је да му Драга Машин, дворска дама његове мајке, и десетак година старија од њега, омили, да га веже за себе и постане му цео свет, а најпре и највише тиме што је једино пред њом коначно успео и смео да буде искрен и свој.

Десило се, међутим, оно што је могло и да се очекује, да је сва околина била против те везе, у страху за себе и своје каријере, понајпре, и тај цех имала је да плати сама Драга, тиме што су о њој почеле да се испредају најцрње приче, а највише оне по којима „ко није хтео, тај је није имао”! При свем том, нико да помисли, да је била таква, не би је краљица Наталија узела за своју пратиљу. А онда, тешко је поверовати да краљица Наталија, која је имала око соколово, и лисичји њух, да она није приметила клупчање љубавне везе између те „удовице” и њеног Саше, кад се све „то” одвијало на њене очи и у веома интимном кругу њене виле у Бијарицу! Али су зато, и краљ Милан и краљица Наталија, у часу кад је та љубавна веза добила злокобне размере – тј. да ће та „проблематична жена” постати њихова снаја – морали само једно да помисле: да је тај недолични брак њиховог Саше, прави биланс њихових свађа и њиховог раздора. Саша је у Драгој Машин потражио и нашао, најпре оно што код њих нити је нашао, нити од њих имао: топлу и искрену љубав и меко узглавље. И кад су му два министра, Вукашин Петровић и Ђорђе Генчић – којима је првима поверио и на икону Св. Богородице их заклео да то остане тајна – поднели оставке, Александар им је, поцепавши њихове оставке, рекао: „Ја, господо, имам право да као човек будем срећан. Та је Госпођа услов моје среће и ја хоћу њу да узмем. Од тога ме нико не може одвратити. Ја нисам ни у детињству, ни у младости имао никога ко би ме волео. Та ме је жена потпуно разумела и ја хоћу с њом да поделим и зло и добро у животу ”. Каква разлика између његове воље и одлучности, и оне које је имао кнез Михаило, у истој ситуацији, свеједно што је Михаило писао чак и меморандум „Зашто могу, зашто смем и зашто треба да се оженим Катарином”… да се ипак с њом не ожени.

Краљ Милан, командант активне војске био је у Маријенбаду, Владан Ђорђевић у Карлсбаду… Кад су првог позвали у земљу, условио је тај долазак позивом краља Александра. Овај га није звао, Милан је поднео оставку, уважена му је. Учинио је то и Др Владан Ђорђевић, и њему је усвојена. Узнемирио се и официрски кор, њима је прочитана заклетва коју су дали краљу. Најзад нађено је венчано министарство, истина тешко, али је нађено, на челу са Алексом Јовановићем. Но, кад је објављено да се кумства примио сам руски цар Николај II, све се слегло и уколотечило, настало је опште народно славље, утолико веће и организованије што је то кумство значило и васкрс радикала, који су на сав глас поздрављали „краљицу Српкињу”. И … почеше депутације срећног народа, још пре венчања, било их је толико, да су их вереници примили, 17. јула, у Топчидеру, под ведрим небом. Сам чин венчања свечано је обављен у Саборној цркви 23. јула 1900.

Постоји сведочанство, од једног меродавног човека, у Србији чак увек најмеродавнијег – шефа полиције, Тасе Миленковића, уз то даровитог писца, који је умео толике згоде и незгоде нашег друштвеног живота као ретко ко да запази и зачини својим болно – циничним опаскама, кроз велики број свезака свог тзв. „Тасиног дневника”. У том часу, почетком јула 1900, он се нашао на светској изложби у Паризу, а потом у Бечу: „Телеграми су тврдили сви од реда: најодушевљенији пријем код народа. У Београду и по свој Србији … Радост неописана… У Београду се подижу десет славолука. Украси на њима какве Београд није видео. Општина одредила 100 хиљада за свечаност венчања. Све куће биће декорисане теписима, заставама, венцима. Око краљичиног стана по цео дан маса народа… У свим новинама – славље. Преко десет хиљада народних изасланика дошло у Београд да поздрави краљевске супружнике. Поздрави ће се, веле, примати на отвореном пољу у Топчидеру. Чак и београдске госпође ласкаво честитале депешама… Кад сам дошао у Београд, половином августа, прошао сам колима кроз 5 – 6 варошких „славолука”. По улицама још увек се лепршају заставе, још висе декорације. Помислих: Боже, шта све може, када само хоће силна Русија”…

Иначе, Драга је била унука војводе Луњевице, са три сестре и два брата, од оца Панте, окружног начелника. Завршила је тзв. „Церманкин завод” у Београду, исказујући нарочиту способност за стране језике. Млада се удала за рударског инжењера, који је млад умро, остављајући јој „малу пензију и име”. Њен девер, Александар, као пуковник, биће 1903. један од вођа завере. Превела је један полицијски роман који је објављиван у наставцима. После краљичиног прогонства 1891, постала је њена дворска госпођа, по сопственој молби…

Оно што нису успеле толике владе у земљи и на страни, успело је ово венчање: краљеви родитељи се више нису враћали у Србију. Та епизода је завршена. Краљ је постао пунолетан. И… на рођендан краљице Драге, помиловао све радикале осуђене по Ивањданском атентату.

1901, 29. јан., смрт краља Милана у Бечу. Пре женидбе краљ је писао оцу о својој намери, и у страној штампи објављен је његов одговор, који сам Милан није демантовао. „Драги сине, са најбољом вољом не могу ти дати моје одобрење за немогућ брак, на који си се решио. Ти треба да знаш да то, што ти хоћеш да урадиш, води Србију правце у пропаст. Наша је династија до сада издржала многи ударац судбине, али овај би био тако судбоносан, да се од њега не би никад опоравила. Још имаш времена да размислиш. Ако је ова твоја одлука, као што кажеш – непромењива, онда мени не остаје ништа друго, него да се молим Богу само за Отаџбину. Ону владу, која би те после овако лакомисленог дела, протерала, из земље, ја бих први поздравио. Твој отац Милан”.

Ако је овај одговор стигао до Александра, биће да су га његове последње речи и нагнале да нареди да се мотри на све стране, како се његов отац не би вратио у земљу. А ако би покушао, има да се убије као залутало куче! (наводно краљеве речи). На месец дана пре очеве смрти, 29. дец. 1900, краљ је на седници НС у Нишу рекао: „Влада ће овај задатак утолико лакше извршити, јер се краљ Милан за свагда из земље уклонио, те су стим престали и узроци који су на том путу стајали…”

Иначе, краља Милана су лако савлађивале тешкоће, поготову кад су ствари измицале из његових руку. Тада је више волео да се вајка, но да делује. И бадава су били многи позиви из земље, посебно од стране војске, он је остао у Бечу, да вене и увене, у својој 46. години. Срећом, по Александра, краљ Милан је завештао да буде сахрањен у неком сремском манастиру, а не у Београду, у ком случају ко зна какви би све нереди искрсли. Сахрањен је у Крушедолу, крај књегиње Љубице.

Сад кад је био мртав, публика га је више жалила, но што га је волела за живота. Сви су знали да је умро – један краљ. Као ни један наш владар он је то умео да буде, а последњих година, као командант активне војске умео је да постане њихов понос и њихова узданица. Да није било радикала и њихове борбе за тзв. народну сувереност, која је била тек једна варијанта балканског парламентаризма, вероватно да би краљ Милан био мање сумњичав, мање превртљив, конструктивнији и одговорнији, са ширим ослонцем на народ, но на интелигенцију која се отимала о власт и његову наклоност. Утолико пре, што је монархија укорењена у нашем народу, више од ма ког другог општег осећања. Краљ је био више него Бог: краљу се служило, Богу се молило, а то није исто. Поклич „За краља и отаџбину” код већине народа није био двојство, већ јединство, које се прожимало, па и поистовећивало. Док су либерали и напредњаци све време били Обреновићевци, радикалима је било свеједно ко ће бити краљ, пристајали су и на неког руског кнеза, и на кнеза Николу, па и на његовог сина Мирка… само да они управљају земљом, и то је Милан боље него ико осетио, зато је њихова борба била тако сурова, до истраге, па самим тим и тако судбоносна по Србију, у свим областима државног живота, чак толико да смо и један рат (против Бугара) изгубили.

1901. 6. априла, краљ Александар је даровао народу нови устав. Још је Стојан Новаковић, за своје владе 1895/96, израдио један уставни пројекат, којим би се, после суспензије Устава из 1888, нашло решење које не би фаворизовало једну странку, и у ком би дошло до веће уравнотежености између круне и народних права, па би самим тим били избегнути стални и постојећи сукоби. На руско тражење да се заведе уставно стање, Александар га условаљава фузијом радикала и напредњака, који су се опет почели окупаљати, после свог распуштања 1896, под вођством оца и сина, Димитрија и Павла Маринковића. Кад је то утаначено, на бази Новаковићевог предлога, брзо је срочен нови Устав, који је краљ октроисао 6. априла 1901. По том Уставу уводи се и сенат (делом биран а делом именован), као равноправни законодавни чинилац уз Народну скупштину, стим што оба дома, чине Народно представништво, чиме се укида установа Велике народне скупштине. Уведена је и могућност женског суверена, уколико краљ не остави мушког потомства. О парламентарном режиму нема говора, што је и био разлог да се један део радикала одвоји, у тзв. Самосталану радиклану странку, оштро захтевајући повратак Устава из 1888. у живот. Стари радикали звани су још и фузионаши, јер су ушли у сарадњу са напредњацима, док ће самостални касније бити звати – самосталцима.

Ако је руским кумством краљева женидба прихваћена са одушевљењем, лажно благословено стање краљице Драге, вратило је депресију на дневни ред. Зашло се у ћор сокак.

1900/01 Краљичина лажна трудноћа. Краљ је сав пресрећан објавио већ у другом месецу брака, да је краљица носећа. Речени Таса у свом „Дневнику” тврди: „Он се као дете радовао њеном благословеном стању… Она јако одебљала, наслањаше се на раме свога супруга …Ових дана имаћемо концерт у Двору. Видеће да ли сам удесила трудноћу…На концерту било преко 800 гостију… Краљица се појавила у ампир хаљини, чисто пркосећи периферијом свога тела”. Нека су се сви варали око њене трудноће, али зар и једно тако извежбано полицијско око, то је просто невероватно. Био је „голи факат” да је изгубила струк, да се кретала „као лађа”… Коначно, млади краљ је био што и пастув, он је сваког дана виђао обнажену, играјући се њеним набреклим стомачићем…

Наравно, народ да излуди. Читави ешалони депутација. Било је, како каже Таса, који је сваки час био са краљом и краљицом, и таквих који су кумили да се њихово село прозове Драгиње и Драгинац! А већ о колевкама, на десетине! „Окрузи су се натицали ко ће дати више, у накитима, стварима, а неки и у новцу. Само две колевке коштају 10 хиљада. Нису изостајали ни приватна лица: бошчалуци, народне рукотворине, ћилимови, међу њима и неки министри из Владановог кабинета, и они – са поклонима. Општина београдска поклонила јахту Драгакоја је коштала 120 хиљада…”

Али, дођоше руски лекари и констатоваше да краљица није у другом стању.

Општа катастрофа, а по оним сигурним знацима трудноће, потпуно нејасна. И док је сва светска штампа пунила нама своје скандалозне рубрике, јадни Александар се није дао, па је 2. јуна 1901, пук своје Гарде назвао „Пук краљице Драге”, и сад народ, уместо колевки, поче да шаље коње! Таса тврди „Само је за Пук краљице Драге пало пола милиона!”, и додаје, болно и цинично, „у исто време, крај свих молби и опомена, није било намирено за војни санитет 120 хиљада!”… што све заједно говори више о народу и њиховим локалним главешинама, но о краљевском пару, који су иначе били не само чуварни, већ и праве тврдице. Поготову Драга.

Краљ је тад, јадни, наумио да целу срамоту спере једним свечаним пријемом код руског цара, па је чак у помоћ позвао и Пашића, да му преко својих пријатеља у Русији помогне, што је овај најприљежније обећао. Али, до пријема није дошло.