КРАЈ НАШЕГ ЗАТОЧЕНИШТВА
У ТОБОЛСКУ

Затвореник у Царском селу

1/14. јануара 1918. године наставио сам писање дневника после нашег пребацивања у Тоболск. Као и претходно, навешћу пар забелешки приликом описа нашег заточења у Царском Селу.

Понедељак, четрнаести јануар (први јануар по старом календару). Ујутру смо отишли у цркву где је нови свештеник служио по први пут. Отац Васиљев (због инцидента споменутог у претходној глави) био је премештен у Абалатски манастир по налогу владике Гермогена.

Уторак, петнаести јануар. У два сата после подне одржан је састанак комитета нашег гарнизона. Одлучено је са сто према осамдесет и пет гласова да се официрима забрани ношење еполета.

Четвртак, седамнаести јануар. Пуковник Кобилински је јутрос дошао. Он је био у цивилу јер није хтео да носи униформу без еполета.

Петак, осамнаести јануар. Свештеник и хор¹ У почетку су четири монахиње певале, а после их је заменио хор из једне тоболске цркве. су стигли у три сата. Данас је Богојављење и по први пут нови свештеник је службу служио у кући. Када је дошао ред на Алексеја Николајевича да пољуби крст који му је свештеник пружио, свештеник се сагнуо и пољубио дечаково чело. После вечере генерал Татишчев и кнез Долгоруки су дошли да моле цара да скине еполете, како би спречио непријатељске испаде војника. У почетку је изгледало да ће Цар то одбити, али, пошто је измењао поглед и пар речи са царицом, повратио је своју самоконтролу и попустио за љубав породице.

Субота, деветнаести јануар. Јутрос смо били у цркви. Цар је носио козачки огртач, који се увек носи без еполета. Алексеј Николајевич је своје сакрио испод "башлике", неке врсте кавкаског шала. Данас ме је царица позвала у царево и своје име да убудуће са њима пијем вечерњи чај, кад нисам сувише уморан од часова. Зато се нисам повукао у десет сати када су отишле велике кнегиње. (Алексеј Николајевич увек иде у кревет у девет сати).

Император Николај II на раду у марту 1917.

Понедељак, двадесет и први јануар. Синоћ је вејао снег. Почели смо да зидамо "снежну планину".

Петак, двадесет и пети јануар. Татјанин рођендан. Одслужено је благодарење у кући. Диван зимски дан, сунце сија, температура је петнаест степени... Као и обично, градимо снежно брдо. Војници нам помажу.

Среда, тридесети јануар. Данас је пријатељски део четвртог пука био дежуран. Цар и деца су провели неколико сати са војницима у стражари.

Субота, други фебруар. Температура је двадесет и три Реомира испод нуле. Кнез Долгоруки и ја смо заливали снежну планину. Донели смо тридесет кофа воде. Било је тако хладно да се вода ледила на путу од чесме у кухињу до планине. Наше кофе и снежна планина су се "пушили". Сутра деца могу да почну да се клизају низ тобоган.

Понедељак, четврти фебруар. Ноћас је мраз тридесет степени Реомира испод нуле (око минус тридесет и седам степени Целзијусових). Снажан ветар дува. Спаваћа соба великих кнегиња је права ледара.

Среда, шести фебруар. Изгледа да су на иницијативу другог пука војници одлучили да комесар Панкратов и његов заменик Николски морају отићи.

Петак, осми фебруар. Војнички комитет је данас одлучио да Панкратова замени неки бољшевички комесар из Москве. Ситуације све гора и гора. Изгледа да је престао рат између Совјетске Русије и Немачке, Аустрије и Бугарске. Војска треба да буде распуштена, али Лењин и Троцки још нису потписали мир.

Среда, тринаести фебруар. Цар каже да је почела демобилизација, неки родови су већ распуштени. Сви стари војници (наши најбољи пријатељи) морају да оду. Цар је врло тужан због тога, ова промена може имати за наса погубне последице.

Петак, петнаести фебруар. Један број војника је већ отишао. Они су кришом дошли да се опросте са Царем и породицом. За време вечерњег чаја генерал Татишчев је, са искреношћу која је разумљива у тим околностима изразио своје дивљење због присности и љубави која влада између цара, царице и њихове деце. Цар је, осмехујући се царици, рекао:

"Чујеш ли шта Татишчев каже?"

Затим је додао са уобичајеним хумором, са незнатном дозом ироније: "Ти си мој ађутант, Татишчеве, и имао си увек многобројне могућности да нас посматраш. Ако си тако мало знао о нама, како можеш очекивати да се љутим на новине због онога што говоре о нама?"

Среда, двадесети фебруар. Цар ми каже да су Немци заузели Ревал, Ровно, итд. и још увек напредују дуж целог фронта. Очигледно је да је дубоко потресен овим губитком.

Понедељак, двадесет и пети фебруар. Пуковник Кобилински је добио телеграм којим га обавештавају да од првог марта "Николај Романов и његова породица морају да пређу на војничко следовање и да ће сваки члан породице примати шесто рубаља месечно од камата на њихова имања. До сада је њихове трошкове плаћала држава. Пошто се породица састоји од седам особа, цело домаћинство ће добијати четири хиљаде и двеста рубаља месечно."

Уторак, двадесет и шести фебруар. Цар ме је замолио да му помогнем око породичног буxета и сређивања рачуна. Он је мало уштедео од новца за своју "тоалету."

Среда, двадесет и седми фебруар. Цар је у шали рекао да, пошто сви бирају комитете, он ће именовати комитет да се брине о добробити његове заједнице. Њега ће сачињавати генерал Татишчев, кнез Долгоруки и ја. После подне смо одржали састанак и дошли до закључка да морамо да смањимо број послуге. То је било врло болно. Мораћемо да отпустимо десеторо слугу; неки од њих имају породице у Тоболску. Када смо обавестили цара и царицу, видели смо тугу у њиховим очима. Морају се растати од слугу, које је оданост одвела у сиромаштво.

Петак, први март. Нови режим ступа на снагу. Од данас нема више бутера и кафе на нашем столу, јер је то луксуз.

Понедељак, четврти март. Војнички комитет је одлучио да сруши снежно брдо које смо подигли (то је био извор дечије забаве), јер су се цар и царица попели на врх да испрате војнике четвртог пука. Сваки дан доноси нове неприлике царској породици и свити. Већ дуго смемо да излазимо из куће само у пратњи војника. Вероватно ће нам ускоро одузети и ову последњу привилегију.

Уторак, пети март. Јуче су војници веома потиштени (јер су осећали како је то низак посао) почели да руше пијуцима снежно брдо. Деца су неутешна.

Петак, петнаести март. Становници Тоболска су чули за нашу финансијску ситуацију и проналазе начине да нам пошаљу јаја, слаткише и посластице.

Недеља, седамнаести март. Данас су покладе. Сви су весели, санке пролазе горе-доле испод наших прозора, чују се звона, усне хармонике и песме... Деца жудно посматрају ову забаву. Она су почела да се досађују и заточење им постаје мучно. Она се шетају по дворишту ограђеном високим палисадом, кроз који се ништа не може видети. Од рушења њихове снежне планине једина забава им је тестерисање и цепање дрва. Ароганција војника је незамислива. Одсутне војнике заменила је гомила мрачних младића.

И поред свакодневног повећања патњи, цар и царица се још увек надају да се међу њиховим оданим пријатељима може наћи неко ко ће покушати да их ослободи. Никад није било лакше побећи, јер још увек нема представника бољшевичке власти у Тоболску. Уз саучесништво пуковника Кобилинског, који је већ на нашој страни, лако би било преварити наше безобразне, али немарне стражаре. Једино су потребни организовани и одлучни напори неколицине храбрих људи изван нашег затвора. Ми смо стално говорили цару о потреби да будемо спремни за сваки обрт догађаја. Он инсистира да се испуне два услова, који увелико компликују ствар. Он неће да чује да се породица раздваја нити да се напусти руска територија.

Једног дана царица ми је рекла у вези са тим: "Ни у ком случају не бих напустила Русију, јер чини ми се да би одлазак из земље прекинуо последњу везу са прошлошћу, која би тада заувек била мртва."

Понедељак, осамнаести март. За време прве недеље Великог Поста, као и обично служба је служена ујутру и увече. Пошто разни послови спречавају присуство хора, царица и велике кнегиње певају са ђаконом.

Уторак, деветнаести март. После ручка се дискутовало о миру закљученом у Брест-Литовску. Управо је био потписан. Цар је веома утучен рекао: "То је велика срамота за Русију и равна је самоубиству. Никад нисам могао да помислим да цар Вилхелм и немачка влада могу тако да се унизе па да се рукују са овим бедним издајницима. Али, сигуран сам да им никакво добро неће донети, неће их спасти од пропасти!"

Затим је кнез Долгоруки приметио да се у новинама спомиње клаузула којом Немци траже да им се преда читава царска породица. Цар је узвикнуо: "То је или маневар да ме дискредитују или увреда."

Царица је тихо додала: "После свега што су цару учинили, пре бих умрла у Русији него да ме Немци спасу."

Петак, двадесет и други март. У девет и петнаест после вечерње службе сви су отишли на исповест: деца, слуге, свита и најзад цар и царица.

Субота двадесет и трећи март. Из Омска је стигла чета од преко сто црвених стражара. То су први бољшевици који преузимају дужност у Тоболску. Одузета нам је последња шанса за бекство. Међутим, цар ми каже да има разлога да верује да међу овим људима има много официра који су ту тренутно као редови. Он такође тврди, не наводећи тачно извор информација, да има три стотине официра у Тјумену.

Уторак, девети април. Бољшевички комесар који је дошао са одредом из Омска тражи да му допусте да прегледа кућу. Пуковнику Кобилинском је врло непријатно, али се боји сукоба. Удвостручене су мере опреза; патроле и стражари. Немирна ноћ.

Среда, десети април. Бољшевички комесар показује своја овлашћења окупљеној стражи. Он има право да сваког ко се успротиви његовим наредбама убије у року од двадесет и четири сата и то без суда. Војници га пуштају у кућу. Алексеј Николајевич не може да устане из кревета због јаких болова у препону. Целе зиме је био здрав. Надамо се да није ништа озбиљно.

Један војник из нашег одреда био је послат у Москву и данас се вратио и донео пуковнику Кобилинском меморандум од Централног Извршног Комитета бољшевичке владе, којим се наређује да буде много строжији с нама. Генерал Татишчев, кнез Долгоруки и грофица Хендрикова морају да се преселе у нашу кућу и да се са њима поступа као са затвореницима. Најављен је и долазак комесара са нарочитим овлашћењима и одредом војника.

Субота, тринаести април. Сви који су живели у кући Корнилова: грофица Хендрикова, госпођа Шнајдер, генерал Татишчев, кнез Долгоруки и господин Гибс² Мој колега г. Гибс нам се придружио у Тоболску у току септембра. селе се к нама. Само су лекари Боткин и Деревенко остали слободни. Јуче су се повећали болови Алексеја Николајевича.

Понедељак, петнаести април. Јуче и данас Алексеј Николајевич има очајне болове. Ово је један од јачих напада хемофилије.

Уторак, шеснаести април. Пуковник Кобилински, официр страже и неколико војника су претресли кућу. Одузели су цареву каму, коју је носио уз козачку униформу.

Понедељак, двадесет и други април. Данас је из Москве стигао комесар Јаковљев са малим одредом. Он је показао своја документа команданту и војничком комитету. Увече је пио чај са царем и царицом. Сви су узнемирени и забринути. Осећа се да је комесаров долазак лош предзнак, нејасан али стваран.

Уторак, двадесет и трећи април. Комесар Јаковљев је дошао у једанаест сати. После инспекције целе куће, отишао је цару и заједно су посетили Алексеја Николајевича који лежи у кревету. Пошто није видео Царицу, која није била спремна да га прими, мало касније је дошао са војним лекаром и поново посетио Алексеја Николајевич. (Желео је да његов лекар провери да ли је дечак стварно болестан). Када је одлазио, питао је команданта да ли имамо много пртљага. Да ли то значи да треба да се селимо?

Среда, двадесет и четврти април. Сви осећају страшни душевну патњу. Осећамо да су нас сви заборавили. Препуштени смо сами себи, остављени на милост и немилост овог човека. Зар је могуће да нико неће ни прстом да макне да спасе царску породицу? Где су људи одани Цару? Зашто оклевају?

Четвртак, двадесет и пети април. Пре три сата, идући ходником, срео сам две слушкиње како јецају. Рекле су ми да је Јаковљев саопштио цару да ће да га води некуда. Шта се може десити? Не усуђујем се да идем горе док ме не позову, зато сам се вратио у своју собу. Ускоро је Татјана Николајевна закуцала на моја врата. Плачући, рекла ми је да ме царица зове. Пошао сам са њом. Царица је била сама, ужасно узнемирена. Потврдила је вест коју сам чуо - да је Јаковљев послат из Москве да одведе цара и треба ноћас да крену.

"Комесар каже да се цару ништа непријатно неће десити и, ако жели, може и она да га прати. Не могу да допустим да цар иде сам. Они желе да га одвоје од породице, као и раније...³ Царица мисли на цареву абдикацију. Покушаће да га приморају да нешто потпише из страха за породицу... Цар им је потребан, виде да само он представља Русију... Заједно ћемо бити јачи да се одупремо и ја треба да сам уз њега у време суђења... Али дечак је још тако болестан... Може се искомпликовати... Ох, Боже, какве грозне муке! По први пут у животу не знам шта треба да урадим; увек сам знала кад год је требало да донесем одлуку, а сада не умем да мислим. Али, Бог неће дозволити царев одлазак, то не може, то не сме бити. Сигурна сам да ће сутра почети снег да се топи⁴ Кад почне отапање снега неколико дана треба да прође пре него што брод може да крене.".

Татјана Николајевна се умешала: "Али, мајко, ако отац мора да иде, нешто се мора одлучити."

Ја сам подржао Татјану Николајевну, додајући да је Алексеју Николајевичу боље и да ћемо се ми свесрдно бринути о њему...

Царица се очигледно мучила у својој неодлучности, корачала је по соби и наставила да говори више за себе него нама.

На крају ми је пришла и рекла:

"Да, то ће бити најбоље. Ја ћу ићи са царем, Вама ћу поверити Алексеја..."

Тада је ушао Цар, Царица му је пришла и рекла:

"Решено је, ја ћу ићи са тобом, и Марија."

Цар је одговорио: "Врло добро, ако желиш!"

Сишао сам у моју собу и цео дан је прошао у припремама. Кнез Долгоруски и доктор Боткин ће поћи са Царем, као и Чемадуров (царев слуга), Ана Демидова (царичина собарица) и Седњев (слуга великих кнегиња). Одлучено је да осам официра и стражара треба да иду са њима.

Породица је провела цело после подне крај постеље Алексеја Николајевича.

Увече у пола једанаест отишли смо горе да пијемо чај. Царица је седела на дивану са двема кћерима. Њихова лица су била натечена од плача. Сви смо се трудили да сакријемо тугу и да изгледамо мирни. Осећали смо да би, ако један попусти, сви заплакали. Цар и Царица су били мирни и прибрани. Очигледно да су спремни за сваку жртву, чак и животе да дају, ако Бог по Својој недостижној мудрости то захтева за добро домовине. Они никад нису били љубазнији ни забринутији. Ово њихово спокојство, ова сјајна вера показала се заразном.

У пола дванаест једанаесторо слугу се сакупило у великом холу. Цар, Царица и Марија Николајевна су се опростили са њима. Цар је загрлио сваког мушкарца царица жене. Скоро сви су плакали. Цари и Царица су се повукли, а ми смо сви сишли у моју собу.

У пола четири кола су ушла у двориште. То су били ужасна тарантаси. Само је једна била покривена. Нашли смо мале сламе у задњем дворишту и прострли по колима. У једна кола смо савили душек за Царицу.

У четири сата отишли смо да се поздравимо са царем и царицом, који су баш излазили из собе Алексеја Николајевича. Цар, Царица и Марија Николајевна су се опростили са нама. Царица и велике кнегиње су плакале. Цар је изгледао миран и сваком од нас је рекао реч охрабрења. Он нас је грлио. Царица ме је молила да останем горе са Алексејем Николајевичем. Отишао сам у његову собу и нашао га у сузама.

Ускоро смо зачули тандркање точкова. Велике кнегиње су прошле поред врата братовљеве собе и наставиле у своју, а ја сам их чуо како јецају...

Принцеза Татјана и Анастазија
на принудном раду

Субота, двадесет и седми април. Човек који је возио царицу на првој етапи, донео је кратку белешку Марије Николајевне: "Путеви су преплављени, услови путовања ужасни. Какоће царица поднети ово путовање? Како је све ово жалосно!"

Недеља, двадесет и осми април. Пуковник Кобилински је добио телеграм о срећном приспећу целе групе у Тјумен у пола десет у суботу увече. "Капела" је пресељена у велики хол, где је свештеник могао да служи литургију, пошто је био освећен олтар. Увече је стигао други телеграм, послат по одласку из Тјумена. "Путујем удобно. Како је дечак? Бог вас чувао."

Понедељак, двадесет и девети април. Деца су примили писмо од Царице из Тјумена. Путовање је било врло напорно. При преласку реке вода је коњима допирала до груди. Точкови су се ломили неколико пута.

Среда, први мај. Алексеј Николајевич је устао из постеље. Нагорни га је носио до инвалидске столице, извезли су га мало на сунце.

Четвртак, други мај. Још нема вести од одласка из Тјумена. Где су? Могли су да стигну у Москву пре уторка.

Петак, трећи мај. Пуковник Кобилински је добио телеграм у коме се каже да су путници задржани у Јекатеринбургу.

Шта се десило?

Субота, четврти мај. Жалосни очекујемо Ускрс. Сви смо тужни.

Недеља, пети мај. Ускрс. Још нема вести.

Уторак, седми мај. Деца су коначно добила писмо из Јекатеринбурга у коме се јавља да су сви добро, али нема објашњења зашто су задржани. Између редова се назирала велика агонија.

Среда, осми мај. Официри и стражари који су пратили цара у Јекатеринбург, вратили су се. Они кажу да су при доласку у Јекатеринбург црвени гардисти окружили царев воз, и да су цар, царица и Марија Николајевна затворени у Ипатијевом дому. Кнез Долгоруки је у затвору.

Субота, једанаести мај. Пуковник Кобилински је смењен, а ми смо потпали под власт Тоболског совјета.

Петак, седамнаести мај. Наши стражари су замењени црвеном стражом коју је комесар Родионов, послат да нас доведе, довео из Јекатеринбурга. Генерал Татишчев да нас доведе, довео из Јекатеринбурга. Генерал Татишчев и ја осећамо да треба да одлажемо наш одлазак што је могуће дуже, али велике кнегиње су нестрпљиве да поново виде своје родитеље, тако да не можемо ништа противно њиховој жељи.

Субота, осамнаести мај. Вечерња молитва. Свештенику и калуђерицама су свлачили одећу и прегледали их по налогу комесара.

Недеља, деветнаести мај. Царев рођендан. Наш одлазак је предвиђен за сутрадан. Комесар одбија да пусти свештеник, забранио је великим кнегињама ноћу да закључавају врата.

Понедељак, двадесети мaј. У пола дванаест кренули смо из куће и укрцали се на брод "Русија", исти онај којим смо дошли овамо пре осам месеци. Бароница Буксеведен је добила дозволу да нам се придружи. Напустили смо Тоболск у пет сати.

Комесар Родионов је закључао у кабини Алексеја Николајевича заједно са Нагорним. Ми смо се бунили зато што је дете болесно и у свако доба треба омогућити долазак лекара.

Среда, двадесет и други мај. Стигли смо ујутро у Тјумен.