ЦАРСКА ПОРОДИЦА -
ЖРТВА МРАЧНЕ СИЛЕ

Царска деца у заточеништву

Царска Породица и њена послуга зверски су убијени у ноћи између 16. и 17. јула. То подло убиство започело је потоком крви руских Новомученика, а та крв обилно је текла за све године комунистичке владавине у Русији.

Премда су засијале нове звезде светих Новомученика у Царству Небеском, на челу са Императорском Породицом, ипак, њихова крв, крв невино страдалих и убијених - вапије за Богом. И док не дође до покајања целог руског народа, њиховим очевима и дедовима у целој Русији мира неће бити.

Погледајмо шта се догодило те страшне ноћи 17. јула 1918. године, користећи наводе истражног судије за нарочито важна дела Николаја Алексејевића Соколова. У његовој књизи Убиство царске породице наводи се изјава једног од учесника крвавог р асплета над царском породицом - Павела Медведева.

Павел Спиридонович Медведев, родом из села у близини Сисертског завода, по професији је био обућар. Није завршио ниједну школу и остао је неписмен. Радећи у заводу, ступио је у бољшевичку партију 1917. године. Учествовао је у боју против атамана Дотова. Роберт Вилтон назива Медведева злокобном личношћу и издајником - "Јудом Романових". Вилтон такође пише и да се Медведеву приписује и стравични злочин - силовање детета.

Од априла 1918. године Медведев је постављен за начелника обезбеђења Ипатијевског дома. Овде је он одиграо извесну улогу у удаљавању Авдејева. Он је пазио на Авдејева и потказивао га Јуровском. За кривицу Авдејева, према доставама Медведева, убраја се и извесно слабљење у односима строгог режима установљеног за царске сужње. Овакво слабљење допустио је командант Авдејев у другој половини своје службе, када је добро упознао Господара и његову Породицу.

Павел Медведев користио се пуним поверењем Јуровског и пред освајањем Јекатеринсбурга од стране белих, отишао је из града са црвенима. Њему је био дат задатак да при повлачењу дигне у ваздух мост преко реке Каме. Медведев није поступио према том задатку и пао је у руке белих.

На саслушању истражног судије Медведев је признао да му је 16. јула у 7 сати увече, Јанкељ Јуровски наредио да прикупи од свих стражара Ипатјевског дома револвере. Њих је било 12 и сви су били из система нагана. То оружје је Медведев донео у собу Јуровског и ставио на сто.

Јуровски је тада рекао Медведеву¹ Н. Соколов: Убиство царске породице, стр. 230:

"Данас ћемо, Медведеве, ми стрељати целу породицу" - и наредио је да се упозоре стражари како не би дизали узбуну, ако чују у току ноћи пуцње.

Око поноћи Јанкељ Јуровски почео је да буди царску породицу. Породица и послуга су се умили и обукли. Описане сцене убиства позајмљујемо из књиге Роберта Вилтона² Роберт Вилтон: Последњи дани Романових, стр. 71-72:

Јуровски је повео у смрт своје жртве. Он је ишао напред, следили су га Господар са болесним Наследником на рукама, Господарица и Царске кћери. Иза императорске породице ишли су: доктор Боткин, Харитонов, Труп и Демидова.

Сви су се спустили низ степениште у дворац и ушли су на доњи спрат. Јуровски је довео Породицу у малу собу, унапред одређену за паклене намере. Он није хтео да убија сужње у њиховим просторијама. Бојао се да ће их стража чути и да ће дићи узбуну.

Соба, где се Јуровски спремао да стреља Породицу, била је ниска и имала је само један прозор, затворен гвозденом решетком. Иза прозора стајао је стражар, а унаоколо се пружала дупла ограда, која је делила кућу од улице.

Романови у Тоболску

Царска породица мирно се спустила. Они су мислили да их одводе и зато су са собом понели јастуке и капе. Велика кнегиња Анастасија држала је на рукама свог малог пса Xемија.

Очевици језивог насиља била су два стражара који су стајали: један у врту, а други у попречној улици. Обојица су гледали сцену убиства кроз прозор.

Ушавши у празну собу, Господар је замолио Јуровског за столицу за наследника и за Господарицу. Јуровски је наредио да се унесу три столице. Император је сео у средишни део собе и на другу столицу положио болесног Царевића. Господарица је села код прозора. Кћери су мајци дале јастуке. Доктор Боткин стао је између Господара и Господарице. Три велике кнегиње стајале су испред мајке; напоредо са њима стајали су, налактивши се на зид, Харитонов и Труп. Лево од Господарице стајала је четврта Велика кнегиња и Демидова. Обе су биле наслоњене на зид поред прозора. За њима су била закључана врата која су водила у оставу.

Нико из Императорске породице није био узрујан. Сви су чекали сигнале за полазак. Али они нису ни слутили да их "кочије" већ чекају пред вратима. То је био теретни четвороточкаш Фијат.

Кроз неко време у собу уђоше xелати. Осим Јанкеља Јуровског, то су били: Медведев, Јермаков, Ваганов, Никулин и седам "латиша", који су били - Мађари. Заједно са Јуровским, било је дванаест убица.

Како пише Р. Вилтон, у том тренутку жртве су схватиле да им предстоји стравичан крај, али нико од њих се није покренуо са места. Била је мртва тишина. Из те собе дужине 5,7 м и ширине 4,3 м - излаза није било. Напред, испред врата, испред Царске Породице, стајао је читав ред xелата.

Пришавши Императору, Јанкељ Јуровски хладно је рекао: "Ваши рођаци хтели су да вас спасу, али нису за то имали храбрости. Ми ћемо вас сада убити."

Цар није успео ништа да одговори. Само је прошапутао:

"Шта? шта?"

Почели су пуцњи. Они су се чули скоро истовремено. Смрт Императора, Императорке, три кћерке и лакеја Трупа наступила је брзо. Наследник се мучио на поду собе. Јуровски је са неколико метака дотукао јадног дечака. Најмлађа Велика кнегиња Анастазија била је жива. Xелати су је боли бајонетима. Она је јечала и издржавала. Харитонова и Демидову такође су докрајчили засебно. Роберт Вилтон, када је посетио ту собу смрти, приметио је на зиду трагове од удара бајонета.

При сведочењу иследнику, Павел Медведев је говорио да није учествовао у убиству Царске Породице. Али он је лагао. То је потврдила његова жена Марија. Она је при ислеђивању причала да се њен муж неколико дана после убиства хвалио пред њом. Он је са поносом говорио да је био једини од радника Систерског завода који је учествовао у том покољу.

Роберт Вилтон пише да је Павел Медведев, говорећи о јекатеринбуршком злочину, радио то разуздано и без гриже савести. Он је био навикнут на паклена злодела.

Из даљих сведочења Павела Медведева, према књизи иследника Соколова, сазнајемо да је Јанкељ Јуровски наредио Медведеву да узме неколико људи из обезбеђења и да пренесе тела убијених у теретни аутомобил.

На дно теретњака они су положили војничко платно и њиме су прикрили тела покојника.

Када су све убијене изнели из собе, Јуровски је наредио да се опере под и да се испере крв свугде где се примећивала.

Испунивши наређење Јуровског, Медведев је ушао у стражарницу да би се одморио после својих "напора".

Следећег јутра Павел Медведев вратио се у Ипатијевски дом. Пред његовим очима показала се слика потпуног разрушења: сви царски предмети били су претурени и разбацани, а драгоцености, којих је било веома много, лежале су на канцеларијским столовима. Медведев је говорио да су златним и сребрним предметима били затрпани сви столови.

У тој соби већ су се налазили председник обласног совјета Белобородов, комесар Голошекин и Иван Старков, који је тога дана ступио на дежурство. Овде су се такође налазили и помоћник Јуровског Никулин, за кога је Медведев говорио да је, како он каже, раније радио у Чеки³ Прва обавештајно безбедносна совјетска организација формирана на иницијативу Лењина.

Сви су кренули да пакују драгоцености у два сандука.

Чувари Клешев и Дерјабин, који су чували стражу испред прозора страшне собе, посматрали су сцену убиства. Они су причали о томе шта су видели својим друговима. Дерјабин је био силно потрешен злоделом. Он је псовао и xелате је називао "месарима".

Други чувар, Брусјанов, говорио је да, када су мртве износили на белим простиркама и стављали у теретно возило, он је побегао са свога места кроз задње двориште.

Чувар Јакимов признао је да се, слушајући причу о убиству Царске породице, сав тресао и није могао да спава те ноћи. Ујутро је пошао код своје сестре Капиталине Агафнове и све јој испричао.

Агафнова је на ислеђивању причала да јој је брат био страшно узнемирен. На њено питање "Шта је то с тобом?", Јакимов је замолио да затвори врата и од кухиње и да никоме не отвара. Његово лице изражавало је силни страх и утученост. Агафнова је видела да њен брат прилично пати. Она је помислила "нису ли убили Николаја?" и упитала брата. Он је одговорио да јесу и рекао да су убили целу Породицу и послугу.

Када је Јакимов пошао у Ипатијевски дом, на столовима је видео много драгоцености. Врата која воде из предсобља у собу, где је раније живела Царска Породица, била су затворена, а поред врата је стајао Царевићев пас Xој и чекао је да се отворе врата и да га пусте да уђе.

Јакимов је тада помислио (како је пренео иследнику):

"Узалуд ти чекаш. "

Кроз неколико дана после убиства, Јакимов је видео дечака Седнејева. Кувар је седео у соби у којој су ручали чувари и громко плакао. Његов плач се чуо свуда. Чинило се да је дечак тада сазнао за убиство Царске Породице и свих осталих који су са њима били...

Тела мученика повезли су фијатом из града у шуму. У камиону су седели Јуровски, Јермаков и његов помоћник морнар Ваганов. Шофер је био неки Луханов.

О Петру Јермаковом Н. Соколов пише⁴ Н. Соколов: Убиство царске породице, стр. 238 да је био из Верхиседска и да је зарађивао новац за бољшевичку партију разбојништвом и убиствима. После октобарског преврата Јермаков је постао војни комесар и био је потчињен Голошјокину. Он је такође био повезан са Јуровским и у Чеки је понекад радио као убица.

Улога Јермакова у плану убиства Царске Породице била је у томе, што је он, добро познавајући шумске забити око Јекатеринбурга, могао да пронађе подесно место-рудник за скривање мученичких тела. Ка томе месту је убица Јуровски и усмерио свој теретни аутомобил са страшним теретом. Машина је кренула пут села Копјатки.

На обали Исјетског језера, на 20 врста⁵ Стара руска мера за дужину = 1.06кг од Јекатеринбурга, налази се село Копјатки. Приближно на четири и по врсте од овог села, скоро код самог пута, очувана су два борова пања. Предање говори да су из тих пањева некада расла четири бора и да су их звали "Четири брата". Овде се налази и стари запуштени рудник. Рударска окна су урушена, зарасла травом и дрвећем. Али једна шахта очувана је у добром стању и њу су звали "отвореном". Унутра је била напуњена водом под којом се налазио слој леда.

Када су ископавали ову шахту, унаоколо су бацали блато и на тај начин око шахте је формиран глинени плато, на коме није било никаквог растиња. У близини "отворене" шахте налазила се мала пољана, где је стајао један боров пањ, удобан за седење. Тамо, испод опалог лишћа, иследник Соколов пронашао је љуске од јаја. Ту се Јуровски, када је наредио послушницима да му донесу педесет јаја и млеко, бавио својом исхраном. Тамо, на тој пољани, xелати су се "освежавали" после обављеног пакленог чина уништавања тела.

Роберт Вилтон пише6 да је за теретњаком ишло лакше возило са бензином. Приближавајући се делу шуме који се звао "Четири брата", према забаченим рударским окнима, названим Ганина јама, ова возила су прелазила две железничке пруге и била су примећена од ондашњих чувара. Када је теретна поворка утонула у шуму, морала је са муком да се креће по меком терену.

Р. Вилтон даље пише:

"Годину дана сам ишао траговима теретњака од тог места, где је он скренуо са главног пута, како би прошао шумом; траг је био и даље врло приметан. Видео сам место где он умало није упао у ров; ту нема ни најмање сумње. Трагови су водили ка рударским јамама где су сељаци нашли Царичине драгоцености и где су тела нестала."

Током два дана лаки камиони су превозили из Јекатеринбурга ка месту где су се налазила тела убијених, велике количине бензина и сумпорне киселине: од 30 до 40 кофа бензина и више од 11 пудова⁶ Пуд: стара руска мера за тежину = 16,38 кг киселине.

Снабдевање бензином и сумпорном киселином обезбеђивао је комесар Војков, друг Лењинов из времена путовања из Немачке у Русију и друг Голошјокина и Јуровског.

У шахту Ганина јама нађени су остаци од паљења великих ватри. Тамо је пронађено неколико светих икона које су биле власништво Царске породице, изгорели делови ватром уништених дамских стезника, драгоцен крст украшен дијамантима, смарагдима и бисерима, комади драгоценог камења, одсечен прст човека, поломљени цвикери лекара Боткина, његова вештачка вилица и многи други изгорели предмети. На дну "отвореног" шахта пронађен је труп мале куце Xеми, која је припадала Великој кнегињи Анастасији...⁷ Н. Соколов: Убиство царске породице, стр. 206-218

Извршивши темељно истраживање доказа и испитавши сведоке, Николај Алексејевич Соколов дошао је до следећег закључка:

Рано ујутро, на дан убиства, камион је довезао тела убијене Царске породице и њихове послуге у шуму "Четири брата". Тамо на блатишту, поред "отвореног" шахта, xелати су скидали убијене, грубо ножевима цепајући са њих одећу. И када се пред зачуђеним очима сатаниста-злотвора из одеће жртава просуло драгоцено камење и бисери, они су почели халапљиво да их сакупљају. Убицама се журило и они нису примећивали да су неке драгоцености у журби упадале у блато. Део овог камења био је расцепан оштрим оруђем. То је било оно исто оруђе којим су расекли тела мученика.

Иследник Соколов пише:

"Делови тела су спаљивани у ватри помоћу бензина и уништавани сумпорном киселином. Меци који су остали у телима падали су у ватру. Олово се топило, растакало по земљи и охлађено потом примало је облик капљица; чауре метака су остајале.

Сало се топило са тела горећи на самој земљи. Цурећи, оно је мастило тло.

Поцепани и исечени делови одеће спаљивани су на истој ватри. На некима су биле копче и дугмад. Они су сачувани у изгорелом стању. Неке копче су остале нагореле и закопчане.

Запазивши неке преостале предмете, преступници су их побацали у шахт, пробивши пре тога лед и затрпали су их земљом.

Овде је иста слика као и у кући Ипатијевих: сакрити од света савршени злочин."

Роберт Вилтон у својој књизи говори⁸ Роберт Вилтон: Последњи дани Романових, с.91,92 да су међу xелатима који су пратили мрачан посао уништавања тела били Јанкељ Јуровски, Шаја Голошјокин, Војков и Сафаров. Њих су приметили сељани села Коптјаки када су долазили у село да једу шумске јагоде са павлаком.

Јуровски је из Јекатеринбурга отпутовао за Москву 19. јула. Он је са собом однео седам великих сандука са благом Романових. Р. Вилтон мисли да је Јуровски поделио плен са својим пријаљтељима...

Када су иследници вршили преглед собе у којој је убијена Царска породица, открили су по зидовима собе и поду мноштво рупа од метака, а такође и неколико трагова од бајонета. Истраживање је показало да је било испаљено преко тридесет метака. Неке жртве су докрајчене када су већ лежале.

О томе Соколов каже:

"Наш стари закон називао је таква убиства подлим".

Р. Вилтон пише:

"На зиду ниске собе, када је иследник у њу ушао, видео се немачки рукопис - цитат из Хајнеове поеме Балтазар:

'Балтазар је те ноћи био убијен од својих слуга.'

На страни 114. своје књиге, Р. Вилтон наставља:

"Цитат из Хајнеовог Балтазара написан на тапету собе где се десило убиство Царске Породице, налази се десно од самог улаза, а поред прозора управо преко пута места где је убијен сам Цар, налази се кабалистички натпис. Ево како је то забележено у протоколу прегледа:

На самом крају прозорског прага мастилом су написана један изнад другог три натписа: Године 1918, 148467878, а поред њих написано је истим мастилом и истим рукописом: 87888.

На неком одстојању од тих натписа, истим мастилом и истим дебелим цртама написани су неки знаци..."

Роберт Вилтон наводи те знаке у својој књизи и каже:

"Читалац, ако је упућен у тајне, разумеће."

У књизи професора Павла Пагануција⁹ П. Пагануци: Правда за убијену Царску Породицу, с. 68,69 налазимо дешифровано значење тих знакова:

"Овде, по налогу тајних снага, био је жртвован Цар ради рушења државе. О томе се извештавају сви народи".

У својој књизи П. Пагануци наводи детаље о томе како је добијено овакво тумачење:

"На зиду куће близу места митраљеза изнад терасе, један од 'латиша' нашкрабао је следеће речи:

Верхас Андрас 1918 VII / 15 е

Orsegen

што на мађарском значи 'Андрас Верхас 1918. VII 15. стајао на стражи'. Датум - дан уочи избијања. Ја сам читао тај рукопис, имам слику са лица места. Убице - латиши су били у ствари Мађари.

У вентилацији клозета нађен је мали речник који је Цар пажљиво чувао, као поклон своје невесте. У овој минијатурној књижици налази се натпис урађен руком Царице: 'Милом мом Ники, ради драге намене, када се налази далеко од своје драге Аликс'. Осборн, јули 1894.

Вероватно је Цар сакрио овај речник због опасности претреса, рачунајући на то да ће га некада поново узети."

У поглављу своје књиге Улога Свердлова и Голошјокина, иследник Н.А. Соколов пише:

"Судбина Царске Породице није била решена у Јекатеринбургу, већ у Москви...

Чекиста Шаја Голошјокин имао је на Уралу много значајнију улогу од Јакова Јуровског.

Као један од старих чланова комунистичке партије, био је повезан приватним везама са председником ЦИК-а Јаковом Мовшевим Свердловим.

Када је Јаков Јуровски ушао у кућу Ипатијевих, Шаја Голошјокин био је изван Јекатеринбурга. Он се у то време налазио у Москви и живео је у стану Свердлова. Он је могао да се врати и заиста се и вратио из Москве око 14. јула.

Његов повратак у Јекатеринбург и завођење реда мера којима је Јуровски припремао убиство Царске Породице, поклапају се временски.

Шаја Голошјокин је био у руднику када су тамо уништавали тела. Последњи пут је тамо отпутовао 18. јула и вратио се у Јекатеринбург ујутро 19. јула, проборавивши тамо целу ноћ."

Роберт Вилтон наводи да је имао у својим рукама телеграме које су размењивале власти Урала и Москве. Већина тих телеграма била је шифрована и адресирана Горбунову, Лењиновом секретару и управнику шифровног одељења. Роберт Вилтон потврђује да је убиство Царске Породице било решено у Москви још 4. јула.

Ричард Пајпс, професор Харвардског универзитета, аутор књиге Руска револуција 1899-1919, пише¹⁰ Ричард Пајпс: Руска Револуција 1899-1919, с. 770 да је комунистичка власт Совјетског Савеза писала свуда да је Царска Породица била убијена по налогу Уралског обласног совјета. То је рађено искључиво због тога да би се оправдао Лењин. Ван сваке сумње је да је одлуку о "ликвидирању Романових" донео сам Лењин и ту наредбу је дао највероватније почетком јула месеца.

Ричард Пајпс говори да ниједан Совјет из провинције не би смео самовољно да донесе тако важну одлуку о убиству Царске Породице. Засигурно је наредба долазила из центра, од Лењина.

У немачком часопису 7 TAGE у августу 1956. године био је објављен исказ И. Л. Мејера, бившег аустроугарског војног заробљеника, члана Уралског обласног извршног комитета.

Тај исказ, у преводу на руски језик грофа П. А. Коновницина, појавио се крајем 50-тих година у часопису Слога.

Наводимо неке одломке из исказа И. Л. Мејера.

Мејер говори о неком Александру Мебијусу, начелнику револуционарног штаба, који је одиграо велику улогу у убиству Царске Породице. Његово име није било познато иследницима, али о њему се говорило као о "једном латишу блондину". Мебијус је пореклом био Немац, рођен у Русији.

Мајер говори да је А. Мебијус заједно са командантом Авдејевим извршио претрес читаве куће Ипатијевих. Он је нашао у купатилу, баш испод каде пет пушака увијених у платно и извесну количину метака сакривених у пиљевини. (То је, наравно, било подметнуто са циљем да се Царска Породица оптужи за припрему бекства -Л. М.)

"Откривши" пушке и метке, А. Мебијус се упутио ка војном комесару Голошјокину.

Убрзо после тога, 7. јула, одржана је седница револуционарног комитета на којој је донета одлука о стрељању породице Романових.

Том седницом председавао је Александар Белобородов. Он је предложио да се Голошјокин упути у Москву по инструкције. О Белобородову И. Мејер говори да је он раније носио презиме Вајсбарт и да је био син Исидора Вајсбарта, крзнара. Стекавши комерцијално образовање, радио је као књиговођа у сибирским пиланама грофа Шувалова. Тајно, дуги низ година, био је члан комунистичке партије. Он је пружио уточиште Бронштајну-Троцком, када се овај крио од власти.

Деветог јула И. Л. Мејер састао се са Мебијусом у Дому совјета. Тамо су се већ налазили Белобородов-Вајсбарт и Маклавански - заменик Мебијуса у револуционарном комитету. Мејер пише да је Маклавански човек од поверења за Троцког-Бронштајна и Јанкеља Свердлова. Читава ова група упутила се ка дому "посебног значаја" да би видела породицу Романових.

Даље, И. Л. Мејер описује сусрет са Царем:

"Доведи ти нама Романове!" - рекао је Мебијус Јуровскоме. Кроз неколико минута на вратима се појавио Цар пушећи своју неизбежну цигарету. Он се учтиво поклонио. Носио је своју смеђу униформу са Крстом Светог Ђорђа. Чинило се да је био некако затечен због неочекиване посете, јер он још није познавао Мебијуса.

"Молим, шта ви желите од мене?" - питао је обраћајући се већ познатом Белобородову.

"Не много" - рекао је Белобородов. "Ми желимо само да чујемо куда бисте Ви кренули са својом породицом. У нашој замљи је рат и ви овде нећете моћи још дуго да останете."

Цар није журио са одговором. Питање је било неочекивано. Можда је, мислио је он, то поново провокација.

"Ако ми већ морамо отпутовати" - рекао је полако, - "највише бих волео да то буде Крим. Ви знате да је мој син болестан."

"Не" - рекао је Мебијус, - "можда некада касније."

Чинило се да Цар размишља. У неодлучности је повукао дим своје цигарете.

"Хм! Куда бисмо могли у таквом случају?" - рекао је опрезно. "Нигде више не желе да нас виде."

"Ви, наравно, ипак имате везе?" - рекао је Мебијус чекајући. Он је строго погледао Цару у очи. Николај је осетио замку коју му је поставио незнанац. Сада је он одмеравао сваку реч.

"Молим вас, о каквим везама ви говорите?" - рекао је споро и пажљиво oдмеравајући сваку реч. "Сви су нам окренули леђа. У несрећи увек биваш сам" - додао је, не без туге. "Можда бисте ви могли некако да нам помогнете? То се односи више на моју породицу него на мене. Ипак смо људи, као и ви. Ја не мислим да би револуција могла да буде тако сурова као Француска..."

Он је заћутао и упитно погледао у Мебијуса, као да је могао по изразу његовог лица да прочита своју и судбину своје породице.

"Ваша судбина само од вас зависи" - рекао је Мебијус. "Револуција често бива опаснија од рата. У већини случајева она прогута оне који су водили рат."

Цар је полако кимнуо главом. "Верујте ми, господо, ја нисам хтео тај рат. Ја сам се супротстављао томе, али друге су силе биле јаче од мене и моје жене..."

Мебијус је прекинуо његове речи горким осмехом. "Ви сте могли много да избегнете, да се нисте налазили под диктатуром Ваше жене" - рекао је он хладно. Цар, изгледало је, као да га не разуме. "Увек једно те исто" - рекао је тихо. "На оног ко је у несрећи, бацају камење. Ја само хоћу да моја породица буде поштеђена. А највише мој болесни син..."

Чинило се да Цар губи самопоуздање. У његовим очима појавиле су се сузе.

"Где је Ваш син?"- питао је Маклавански. Вероватно је хтео да ублажи разговор.

"У соби моје жене... Ви можете да се уверите у његову болест, изволите..." - рекао је Цар и направио покрет десном руком, позивајући га да га следи.

Ми смо прошли кроз неколико соба. Цар је сам отварао врата. Онда смо видели Наследника. Лежао је на кревету. Десно колено било му је у дебелом завоју. То је била рана која после крварења никада није зарасла.

Царица је седела поред њега. Видевши нас, она је ћутљиво устала. Крај ногу стајао је лекар Боткин. Изглед Наследника био је заиста потресан. Али, најпотресније од свега, за мене је било то што сам ја тачно знао шта ће се десити кроз неколико дана у овој кући и што чак ни овај сироти болесни дечак неће бити помилован.

Лекар Боткин посматрао нас је испитивачки кроз своје дебеле наочаре. Изненада се затим зачу његов звучни глас: "Дете мора у болницу. Ја више немам лекова ни санитетског материјала. Данашња господа морају бити хумана барем према деци...!"

"Оставите ваше моралне придике, докторе!" - рекао је Мебијус озлојеђено. "Ви нисте у Петербургу. Ми никоме не дозвољавамо да нам наређује. Ви можете ићи куда вам је воља, али о Романовима ми одлучујемо и више нико!"

Доктор Боткин је ћутао. За то време отворила су се задња врата. Ушле су кћерке. Оне су задивљеним очима посматрале необичне госте.

Царица се окренула ка њима и рекла нешто на енглеском. После тога оне су се без речи окренуле и напустиле собу.

"Ви још нисте научили да говорите руски" - питао је Белобородов са хладним осмехом.

Царица се окренула ка њему. На њеном бледом лицу показала се истовремено невероватна надменост и дубока туга.

"Руси су постали веома неверни" - рекла је она тихо, и тако као да је то рекла некоме ко уопште није био у соби.

"Неверни?" - прогрмео је Мебијус. "Тако, Ви имате храбрости да оптужите Русе за неверство? Милиони су платили верност својим животима. На мазурским мочварама, у Карпатима и мочварама Ракитиноа леже стотине хиљада тела руских војника. Они нису могли да добију ни лекаре ни болнице. И ви имате храбрости још..." - он се окренуо и изашао без наклона.

Цар је био уз све то неодлучан. Није противречио ниједном речју. Он је за мене био загонетка. Његове лепе очи су умиљато светлеле гледајући напред...

"Осећати милост према тим људима, значило би стварно не бити на свом месту!" - рекао је Мебијус горко када смо се враћали назад.

"Оставићемо их живе неколико дана!" - проговорио је Белобородов и запалио цигарету.

Ја сам размишљао о болесном наследнику. Али најпре о послузи и о лекару, који је тако храбро стао у заштиту свога пацијента. Мебијус, који као да је открио моје мисли, окренуо се према Белобородову који је седео поред. - "Ја бих хтео да овај лекар дође код нас" - рекао је он. "Потребно је позвати га што скорије."

Знао сам да је то била последња шанса за доктора Боткина. Да ли ће је он искористити?

Мебијус, Маклавански и лекар Милутин седели су у соби револуционарног штаба, када је ушао лекар Боткин. Тај Боткин био је заиста горостас. На његовом лицу, урамљеном брадом, сијале су испод дебелих стакала наочара два продорна ока. Он је увек носио униформу коју му је поклонио Цар. У то време, када је Цар допустио себи да скине еполете, Боткин се пак томе супротставио. Чинило се да он нипошто није желео да призна самоме себи да је заробљеник и због тога се односио према чуварима из Ипатијевског дома веома грубо, као да су они били под његовом командом.

Јермаков, командант "Вохре" (наоружано обезбеђење - прим. прев.), онај који ће кроз неколико дана у шуми званој "Четири брата" извршити своје грозно дело, довео је сам лекара.

Лекар Милутин предложио му је да седне и упутио је Јермакова и два чувара да изађу из собе. Онда је Маклавански почео да прича: "Слушајте докторе", - рекао је својим пријатним и увек искреним гласом, "револуционарни штаб донео је одлуку да вас пусти на слободу. Ви сте лекар и желите да помогнете онима који страдају. Зато ви имате разне могућности. Можете у Москви преузети управљање болницом или отворити сопствену амбуланту. Ми бисмо вам чак дали и препоруке тако да нико не би могао имати ништа против вас." Доктор Боткин је ћутао. Он је гледао право у људе испред себе и чинило се да није могао да победи неповерење према њима. Чинило се да је осетио замку. Маклавински је морао то запазити јер је убедљиво наставио: "Схватите нас, молим, правилно. Будућност Романових изгледа некако мрачно."

Чинило се да је лекар почео полако да схвата. Његов поглед прелазио је са једног на другог. Споро, готово као да замуцкује, одлучио се на одговор: "Мени се чини да сам ја вас добро разумео, господо. Али, знате ли и то да сам ја дао своју часну реч Цару да ћу остати поред њега док је жив. Човек мога положаја морао би одржати такву реч. Ја такође не могу оставити ни наследника самога. Како бих се ја могао помирити са својом савешћу? Ви ипак то морате схватити..."

Маклавански је бацио кратак поглед на своје другове, после чега се обратио поново лекару: "Наравно да ми то разумемо, докторе, али чујте, син је неизлечив, ви то знате боље него ми. Зашто бисте жртвовали себе због... рецимо пропалог посла... због чега?"

"Пропали посао?" - рекао је Боткин споро. Његове очи су засијале: "Ако Русија гине - могу и ја да погинем. Ни у ком случају нећу напустити Цара!"

"Русија неће погинути!" - рекао је Мебијус оштро. "Ми ћемо се за то побринути. Велики народ не гине..."

"Да ли бисте хтели силом да ме одвојите од Цара?" - упитао је Боткин хладног израза лица. "У то ипак нећу поверовати, господо!"

Мебијус је пажљиво погледао лекара...

Доктор Боткин је седео неколико минута ћутке и његов поглед је био усмерен ка поду.

Комесари су већ мислили да ће се он предомислити. Одједном, његов изглед се променио. Подигао се и рекао: "Срећан сам да и даље постоје људи који се брину за моју властиту судбину. Благодарим што ми идете у сусрет... Али, помозите ту несрећну породицу и учинићете добро дело! Тамо, у том дому цветају велике душе Русије које су изблаћене делима политичара. Захваљујем вам господо, али ја остајем са Царем!" - рекао је Боткин и устао. "Његова висина остала је изнад свих..."

У даљем тексту И. Л. Мејер пише да је седница револуционарног трибунала одржана 14. јула, где је Голошјокин извештавао о своме путу у Москву. Потом је реч узео Мебијус и предложио да се "ликвидирање Романових" повери Ч. К. Он је тада рекао:

"Предлажем да се овај посао препусти другу Јуровском, као руководиоцу Ч. К. Егзекутивна команда ће се назвати револуционарним штабом. Начин ликвидације ће одредити друг Јуровски..."

И. Л. Мејер наставља да је Јуровски био поносан на повереном му задатку. На питање Голошјокина где ће бити закопана тела Романових, он је одговорио:

"Ја њих просто нећу да закопавам. Већ сам пронашао место недалеко одавде."

Сутрадан, 15. јула, рано ујутро, Јуровски, Јермаков и начелник међународне бригаде Хорват, упутили су се ка месту које је одабрано за уништавање тела Царске Породице и њихове послуге. Вратили су се после ручка и поднели извештај Мебијусу. Јуровски је био добро расположен и звиждукао је неку песмицу. Исте вечери И. Л. Мејер видео је Јуровског заједно са Белобородовим-Вајсбартом, Војковим и Јермаковим. Изгледа да су они тада разматрали детаље убиства и уништавања тела.

Ујутро, 16. јула, И. Л. Мејер добио је налог да изда 30 метара штофа за шињеле. Мејер је ставио печат на тај налог, али још није знао за намену тога платна.

Пре ручка, истога дана, Мејера су позвали у револуционарни штаб, где су се налазили Мебијус, Маклавински, Шаја Голошјокин, Јанкељ Белобородов-Вајсбарт и Јанкељ Јуровски. На том састанку одлучено је да се одабере 50-60 војника за посебни ноћни задатак. Од градске страже наложено је да се узме 50 стражара. Део је патролирао рејоном куће Ипатијевих, а други део је опколио део шуме. Хорват је рекао Мејеру да су њему поручили да одабере из интернационалне бригаде седам поузданих војника и око поноћи да их доведе под команду чекисте Јанкеља Хајмовича Јуровског.

И. Л. Мејер наводи списак тих људи из одреда посебног значаја:

Командант - Хорват Лајош; следе: Фишер Анзелм, Едељштајн Исидор, Фекете Емил, Нађ Имре, Гринфилд Виктор, Вергази Андреас,

Обласни комитет: Ваганов Сергеј, Медведев Павел, Никулин

У ноћи између 16. и 17. јула, И. Л. Мејер и Мебијус стајали су на углу Вознесенског проспекта и видели да се скоро после пола један ујутро, упалило светло у кући Ипатијевих. То је било време када је Јуровски пробудио Царску Породицу.

Мејер није лично видео, како су стрељали Породицу, али из приче другова, он преноси исту слику убиства, коју износи иследник Н. Соколов и записује Роберт Вилтон. Наводимо неке делове исказа И. Л. Мејера:

"Када су се сви окупили, сам Јуровски је повео људе који нису ништа сумњали, доле, у подрум. Медведев, Никулин и Ваганов били су ту, а Ваганов је држао лампу да би осветлио уске и тамне степенице.

Напред је ишао Цар држећи Наследника у наручју. Његова нога била је омотана дебелим завојем и уз сваки корак он је тихо стењао. За њима је ишла Царица у пратњи четири кћерке…

Када су заробљеници ушли у таман, само једном сијалицом осветљен подрум, и уз то потпуно празан, Цар се беспомоћно осврнуо неколико пута око себе. Царица је затражила столице, пре свега за наследника који није био у могућности да стоји. Јуровски је дао наредбу Ваганову и он је донео три столице из суседне просторије…

Лево од Цара стајао је доктор Боткин, који је пажљиво и са неверицом посматрао мучни призор. Он је највероватније био једини који је предосећао да ће се десити нешто пресудно…

У једној од подрумских просторија чекала је у стању приправности егзекуторска команда. Међу тројицом већ поменутих Руса: Медведевим, Вагановим, Никулиним, као и са предводником Јуровским налазило се још седам људи из интернационалне бригаде, одабрани људи из Првог камишовског пука. Они су годинама били у заробљеништву и онда када су их ослободили бољшевици ставили су се на располагање новој власти. Њихова мржња према Цару била је стварна, јер им је било јасно да ће Русија, у случају победе контрареволуционарних белогардејаца, наставити рат против њихове отаxбине. Ово је могао бити разлог да су баш они били одређени за овај задатак."

Имена једанаест xелата који су стрељали Царску породицу и њихову послугу су: Јуровски, Медведев, Никулин, Ваганов, Хорват, Фишер, Едељштајн, Фекете, Нађ, Гринфилд, Вергази.

И. Л. Мејер пише:

"Сваки од њих имао је револвер наган. То је оружје са седам метака калибра 7,62 мм, тј. оно које су у Другом светском рату користили комесари совјета…

После тога, када је Јуровски упутио испитивачки поглед према својим жртвама, пришао је члановима Интернационалне бригаде, који су то очекивали, и дао им последње инструкције. Затим је пошао назад у слабо осветљен простор, где се налазила Царска породица и њихова пратња. Било је тачно 1 сат и 15 минута, ујутро 17. јула 1918. године, када је Јуровски са командом ушао у просторију; доктор Боткин је био први који је схватио озбиљност сиитуације. Током неколико следећих секунди чинило се да овај великан хоће да се баци на војнике који су управо ушли. Једва се савлађујући, упитао је: "Шта ово значи?"

"Ћутите!" - наредио је Јуровски и први извадио револвер. Онда се окренуо према Цару:

"Према наредби револуционарног штаба" - рекао је и извадио папир на коме је била одлука комитета - морамо да стрељамо вас и вашу породицу породицу!"

Изгледало је да Цар још није схватао. Он се подигао мало са свога седишта: "Како то?" - изустио је.

У том тренутку у њега је испаљен први метак из револвера Јуровског. У истом часу остали су почели да пуцају. Свако је себи најпре одабрао циљ.

Доктор Боткин је начинио још један корак напред, пре него што га је метак Хорвата стигао, тако да је он лежао падајући лицем према поду. Његова подигнута десна рука скоро да је дотакла главу Цара. Сам Цар је такође пао напред и лежао је поред столице. Царица је пала лево од столице. Њихова лица нису показивала озлојеђеност.

Наследник, који је седео између њих, морао је барем једном да се окрене за 180^О, јер када сам ја ушао у собу, он је лежао на леђима. На врату се видео траг једног пуцња.

Кћери су пале под пуцњима иза својих родитеља. Оне су обориле неке столице и лежале су заједно, као да су се држале међусобно за руке. Међу њима се нашао и мали пас, кога је Велика кнегиња Анастазија грлила до последњег часа.

Демидова, која је по причи Јуровског страшно викала, ималаје још два јастука у рукама, које је бранећи се, држала испред себе. Лежала је поред самог зида где је била одбачена после првог пуцња. Поред ње је лежао Труп, који је морао начинити пола корака уназад. Харитонов је лежао лицем нагоре, главом уз ноге Великих кнегиња."

И. Л. Мејер даље прича:

"На улици се није чула пуцњава. Али, када смо чули да је прошао резервисани транспортни камион, Мебијус је дао нама знак и ми смо уши кроз десни улаз у кућу Ипатијевих. Још на улазу смо зачули глас Голошјокина, који је први ушао у кућу и одмах се обратио Јуровском, који је седео на каучу и пушио цигарету: "Да ли је све у реду?" - питао је Голошјокин.

Чим је видео Голошјокина, Јуровски је узео свој револвер, који је лежао поред његових ногу. "Све је свршено!" - рекао је.

"Да ли су сви мртви?" - питао је Голошјокин.

Јуровски се се искезио као да се наљутио због питања.

"Зар није довољно више од седамдесет пуцња? Сиђите и погледајте сами!"...

Голошјокин, Белобородов и Војков хтели су да се спусте доле. Управо у том тренутку, када смо Мебијус и ја хтели да кренемо са њима, појавио се Јермаков. Тај Јермаков је морао да испуни једну од најгрознијих наредби, за коју сам икада у животу чуо. Он је био командант специјалне команде "Вохре", непосредно потчињене револуционарном штабу, која је вршила ликвидације осуђеника на смрт. Колико је тада људи изгубило живот у Јекатеринбургу и околини од команде Вохре, немогуће је одредити чак ни приближно. А сада је Јермаков морао да испуни своју најважнију наредбу и он је изгледа био свестан тога.

Видевши свога друга, Јуровски је устао, узео га под руку и кренуо са њим право у собу убијених.

Када смо ушли, Војков је био заузет посматрањем стрељаних и тражењем да ли је неко остао још жив. Он је окретао сваког на леђа. Код Царице је пронашао златне рукавице, које је она до краја носила.

Медведев, Ваганов и Никулин били су заузети увијањем тела у платно за шињеле. Јермаков је носио носила. Било је 11 тела. То су били и ту нема никакве сумње, Цар са својом Породицом и својим последњим верним људима. Неки из чекисти обезбеђења куће дошли су овде по наредби Јуровског. Међу њима су Јакимов, Старков и Стрекотин, које сам ја познавао. Они су вукли увијена тела једно по једно на улицу где је стигло транспортно возило. Медведев се попео на камион и тамо је ређао убијене. Када су сва тела била горе, Јакимов је донео још и малог пса којег је Велика кнегиња Анастазија имала са собом. Узео је мртву животињу за задње шапе и забацио је ка телима. Ја сам био запрепашћен бездушношћу овог човека у овом часу."

И. Л. Мејер пише да су у камиону заједно са мртвим телима путовали Јермаков, Медведев и Ваганов. Јуровски и Војков су остали још у кући Ипатијевих како би наредили чекистима да оперу собу после стрељања.

Око 10 часова ујутро, 17. јула, због одсуства аутомобила, у шуму су кренули кочијама Мебијус, Маклавински и Мејер. Када су стигли у шуму "Четири брата", тамо је већ горело неколико ватри поред којих су седели црвеногардејци. Голошјокин, Белобородов-Вајсбарт, Војков и Јуровски стајали су у групи посебно. Јермаков је стајао нешто по страни.

И. Л. Мејер прича:

"Мртви су још лежали увијени у платно за шињеле на ивици шахта. На шта се још чекало, није било сасвим јасно. Све је текло некако успорено. Тек када је Мебијус оштрим речима почео да упозорава Јуровског, настало је комешање у неким групама.

Јермаков је био пробуђен и заједно са Војковим почео је да открива тела из платна за шињеле и да скида са њих одећу. Тако су они пажљиво вршили претрес. Јуровски је ставио своју војничку капу и у њу почео да слаже све благо пронађено на убијенима. Истина, Царица и ћерке имале су велику количиниу драгуља на телу. Оне су се вероватно надале да ће са тим благом некада ипак побећи.

Ја сам стајао са Мебијусом и Маклавинским приближно на тридесет корака од њих. Са свих тела су скинули одећу осим са Наследника, јер нису веровали да ће код њега пронаћи неке драгуље. Ми смо ту стајали до момента док тела нису гурнули у шахт. После тога Мебијус нас је позвао да седнемо у кочије...

О томе шта се даље дешавало у шуми "Четири брата" ја знам само из исказа који је Јуровски дао пред револуционарним трибуналом. Он је описао тачно како су прво спустили у шахт дрва, па тела, па опет дрва. На то су сипали бензин, приближно 220 литара. Затим су све запалили. Медведев је био тај који је запалио бензин и то је за мене остала загонетка - како је он преживео стварање огромног ватреног језика. Током ноћи Јуровски и Војков су остали на месту а следећег дана су поновили још једном исту процедуру. Онда су још у шахт насули сумпорну киселину. Шахт су затим покрили великим ископаним комадима травњака и поравнали.

То је било истински паклено дело у коме су чак и последњи трагови Романових морали бити уништени.

Увече, 19. јула, Јуровски је положио извештај револуционарном трибуналу. Он је, наравно, себе сматрао великим херојем револуције."

И. Л. Мејер пише да је постојало седам великих сандука са благом Романових, који су стајали у ходнику куће Ипатијевих и који су кроз неколико дана послати у Москву.

Како је Хорват саопштио Мејеру, један комад накита нестао је из капе Јуровског, где га је овај био ставио, у току скидања накита са тела жртава. То је био царев прстен са великим рубином.

Слутили су да је прстен узео за себе Петар Лазаревич Војков. Он га је носио после много година у Варшави, где је боравио као амбасадор Совјетског Савеза. Али прстен руског Императора није му донео благодети. Њега је 1927. године из револвера убио патриота-монархиста Б. Коверда, осветивши на тај начин смрт свога Цара.

После пада комунизма у Русији, у медијима се појавио "запис" Ј. Јуровског, главног xелата Царске Породице, где он описује зверско убиство Породице и њених верних службеника као и детаље сахрањивања.

Тај запис се у потпуности или делимично наводи у књигама: Едварда Раздинског Господе... спаси и умири Русију стр. 434-471; М. П. Никулине и К. К. Белобородова Последњи дани Романових, стр. 154-162 , и Р. Рајпса Руска револуција стр. 776-779.

Е. Радзински пише да је у ноћи убиства Јуровски био веома нервозан. Он је чекао Јермакова да дође камионом којим су намеравали да одвезу тела стрељаних. Камион је каснио и дошао је тек половином другог сата ујутро, 17. јула. Разлог кашњења био је тај што је Голошјокин чекао одговор из Москве који се односио на извршење злодела над Царском Породицом. Очигледно да је сигнал за стрељање био добијен и Јуровски је са својим xелатима приступио испуњењу злодела - убиству Помазаника Божјег и његове Породице.

У своме запису Јанкељ Јуровски тврди да је он први пуцао у Императора и да га је одмах убио.

Принцеза Татјана на принудном раду
са једним војником

Наводимо језиве детаље стрељања Царске Породице и њихове послуге:

"Царевић Алексеј и његове три сестре, девојка Демидова и лекар Боткин, нису били одмах убијени. Xелати су их потом дотукли. То је изненадило Јуровског јер су се меци рикошетима одбијали од жртава и "скакали" по соби. Када су једну од Великих кнегиња покушавали да докрајче, бајонетом нису успели да јој пробију корсет. За Царевића, који је са пода пружао руку покушавајући да се одбрани од метака, један xелат је рекао "чудно жилав дечак", а xелат Никулин је у гневу пуцао у њега и пуцао..."

Из исказа чувара Стрекотина сазнало се, да када су ставили тела у носила да би их изнели из собе, једна од Царских кћери је узвикнула и покрила лице руком. Личило је да су и друге остале живе. Ужас је обузео xелате. Они су мислили да се само небо уротило против њих. Онда је стари робијаш, чекиста Јермаков, дохватио пушку са бајонетом и почео да их масакрира. Јермаков је био звер. Он се није плашио ни Бога ни људи.

Чувар Стрекотин је говорио да је то био најгрознији тренутак у убијању мученика. Они су дуго умирали, грчили се, јечали и стењали. Посебно је тешко умирала Демидова. Јермаков јој је ударцима бајонета масакрирао груди таквом снагом да се бајонет забадао у под собе...

Одвезли су тела мученика у шуму. Камион је западао у мокро тло и није могао стићи до шахта. Онда су тела ставили у коњску запрегу. Чекисти, користећи погодан моменат, пљачкали су жртве. Xелати су угледали корсете у којима су се, по местима отвора од метака, назирали драгуљи. Очи преступника су сијале. Тада је Јуровски одлучио да се код места сахране са тела скине целокупна одећа и да се изврши темељан претрес.

Тек око 7 ујутро нашли су забачену шахту. Она је била плитка, дубине око 3,5 аршина (1 аршин = 0,711 м - прим. прев.) и напуњена водом. Овде је Јуровски наредио да се скине одећа са убијених и да се распали ватра.

Јуровски пише да су у стезницима кнегиња пронађени дијаманти. На телу Царице нађен је појас сачињен од бисера, а на врату сваке од Царских кћери на врпцама била је по једна амајлија са Распућиновим портретом и његова "молитва".

Највероватније да су се, скидајући одећу са Великих кнегиња, злотвори-чекисти ругали њиховим мртвим телима и телу Царице. Р. Пајпс о томе пише у поменутој књизи на стр. 778:

"Какво тешко подругивање је било извршено над телима шест жена - читалац може само да замисли. Довољно је рећи да се један од стражара, који је у томе учествовао, касније хвалио, рекавши да може да умре у миру, јер је додиривао Царицу..."

Јуровски у свом запису пише да су све што су пронашли на телима стрељаних ставили у торбе, а непотребну одећу и друге ствари запалили. Тела жртава су спустили у шахт. Тада је, како објашњава xелат Јуровски, нешто од накита изгубљено, а такође и вештачка вилица доктора Боткина.

Побацавши убијене у шахт, чекисти су одлучили да га затрпају помоћу ручне гранате. Јуровски каже да су због тога нека тела била разнета и тиме објашњава пронађени откинути прст.

Овде Јуровски, међутим, сигурно лаже. Он није хтео да призна да је прст одсечен да би са њега скинули бурму. Ручне гранате имају велику моћ и сигурно да би тела мученика била раскомадана. Али чекисти, који су их вадили следећег дана из шахта, видели су да су била цела. И још један доказ да гранате ипак нису бацали у шахт јесте тај што иследник Соколов није пронашао никаква оштећења шахта од експлозије ручних граната (Л. М). Шахт, у који је Јанкељ Јуровски бацао своје жртве, био је привремени гроб породице Романових и њихове послуге.

Свршивши тај грозни посао и доручковавши печена јаја, Јуровски се упутио у град са извештајем, где су се налазили Сафаров и Белобородов. Тамо је он сазнао да се на деветој врсти московског пута налазе дубоке шахте погодне за коначну сахрану тела. Те шахте је Јуровски пронашао и видео да су биле дубоке и испуњене водом. Он је одлучио да тамо утопи тела мученика везујући их за камење. Али, ако тај план не би успео, Јуровски је хтео да их онда спали и сахарни у блатњаве јаме тако што би их пре тога унаказио до нераспознавања сумпорном киселином.

Вративши се опет у град са киселином и керозином, Јанкељ Јуровски је кренуо поново са чекситима у шуму. То је било после поноћи између 17. и 18. јула.

Xелати су пришли првом шахту где су се налазила тела убијених и почели да их ваде уз помоћ конопаца.

О овом пакленом чину сазнајемо из успомена сина џелата Медведева.¹¹ Едвард Радзински: Господе... спаси и умири Русији, Николај II: Живот и смрт, стр. 470 Он је причао како је у дубокој ноћи, уз светлост бакље, морнар Ваганов ушао у шахт и стајао тамо до струка у леденој води. Он је везао конопцима мртва тела и додавао их горе.

Године 1964. још је био жив један од xелата - Никулин, и путем радија дао је свој исказ у коме се присећао језивих детаља вађења тела. Он је рекао да су лица свих жртава била црвена од хладне воде, као да су жива, а да су прво извадили из шахта Царево тело. Чекиста је са радозналошћу посматрао наго тело Императора и дивио се добро развијеним мишићима горњег дела стомака и руку...

Када су извадили тела мученика из шахта, бацили су их на коњска кола и повезли у правцу дубоких шахта. Кола су била слаба и почела су да се распадају. Јуровски је морао да оде у град по аутомобиле.

Камион и два лака аута стигли су око 9 сати увече. Кретали су се тешко премошћавајући опасна места дрвеним праговима. Око пола пет ујутро, 19. јула, камион са телима коначно је застао и Јуровски је са чекистима одлучио да спали убијене и на том месту их сахрани.

Спалили су Царевића Алексеја и једну од жена. Јуровски пише да је то била Демидова. Остаци после спаљивања сахрањени су испод огњишта и опет је на истом месту распаљена ватра да би се прикрили трагови гроба. У то време, док је вршена кремација два тела, ископали су велики гроб. Око седам ујутро јама је била готова.

Мученике су побацали тамо и залили њихова лица и тела сумпорном киселином. Потом су затрпали земљом и сувим грањем, а одозго су ставили дрвене прагове и неколико пута су прешли камионом по гробу. Трагови јаме се нису видели. Јанкељ Јуровски пише да је тајна о гробу била у потпуности сачувана и да Бела гарда није пронашла тај гроб.

Постоје још записи xелата Јермакова, који се делимично разилазе са записима Јанкеља Јуровског. Јермаков тврди да су тела потпуно спаљена, да су били нађени скривени драгуљи у одећи убијених, као и медаљони на вратовима Царице и Великих кнегиња са сликом Распућина.

Јермаков пише да су чекисти привремено сахранили тела жртава у први шахт. Потом, у ноћи између 17. и 18. јула, он је уз помоћ других чекиста извадио сва тела из шахта, пребацио их у кочије и одвезао на страну. Тамо су они поставили дрва и залили керозином, а тела сумпорном киселином, и запалили. Јермаков тврди да су тела изгорела до пепела, који су они на исто и месту и закопали.