Београд, 21. фебруара (5. марта) 1809.
Проглас српском народу којим се позива на слогу,
љубав, поредак и веру у будућност домовине.

ПРОГЛАШЕНИЈЕ

Роде српски, возљубљена браћо!

Трус и облак мрачни при паденију царства и славе српске по књазу Лазару јавно над Србијом показасја, које предсказаније не задуго потом и испуни се, јер наследници Лазареви и потомци Бранковићеви, није да су онај столп (то јест согласије), на којему свако владеније свој корен и своју снагу полаже, хранили, него препирући се за круну и скиптр прављенија један на другога војну дизао, пак када је себе утесњена видио, Турке себи на помоћ против брата свога призивао и тако дотле гонили се, док и обе стране изнемогле јесу, пак и себе и народ свој под иго турско бацио и тешким ланцем оковао.О! зависте и несогласије, горки ли је твој плод, страшно ли је твоје следствије, ето ти облак мрачни, који је четири и неколико стотина година Сербију покривао и омрачавао, сирјеч завист и несогласије.

Али ево, мила браћо, после толикога студа, после толиког угњетанија и после толикога уздисанија и плача, праотец и дедов наших, гди освану дан златного прољећа, да проклије Немањина лоза и поникне Георгије Петровић, дика и обрана српска, возрадујсја тене Немањина, да је цветао пупољ твоје лозе, да собере српске мајке сини, да прослави и прогласи твоје старо славно име и освети рану од Турака на Косово твом роду задату.

Србине, кад видиш и помислиш ово, може ли у теби, ако је и једна кап крви српске остати, да у движеније не дође и у радости не повикне: сви јединодушно за славу и име наше согласије утвердимо, покорни и послушни будимо као истинити синови верховном нашем господару и прочим старешинам, а он ће нас као благи отац синове своје све једнако љубити и на живот свој пошћадити неће за нас од свака зла и напасти уклонити обранити, чрез њега свободу данашњу имамо, чрез њега име наше по далним пределима спомиње се и слави се, чрез њега добили смо шчедраго покровитеља всемилостивејшег государја Александра Великаго, цара росискога, који нас под крило благодетељско узео јест и неизглаголаноју ишчедротоју и добротом својом повседневно окружава. О, Сербине, нигда није теби до сада срећа тако сјајно и весело лице показала, као што данас од севера к нами лети, да и само јестество види се склоњено бити твоме благополучију, токмо ако га ти сам не одбациш и не погазиш. Дакле, кад је до нас само и од нас зависи, угледајмо се, Срби браћо, на народе који слогу љубе и поредак држе, како су силни, благополучни и славни, советујемо један другог, свјашченици у церквам, совјетујте стадо вами врученоје, уливајте у њих Христа Спаситеља, речи гди говори: љубите друг друга јакоже сам себе. И не токмо речма, но и делом пример им дајте. Оци синови, брат брата и комшија комшију советуј и не дај му повода од стада свога заћи, да се изгуби и пропадне. Тако ћемо к концу нашем желаемом доћи и стару славу рода српског возобновити и показати се, да смо ми прави потомци храбрих и славних предков наших.

Дано у Београду, 21. фебруара 1809.

(Велибор Берко Савић: КАРАЂОРЂЕ, документи I, 1804-1809. Дечје новине, 1988., Ст 468-469)