ГОВОР
Кнеза Александра намењен погребу
Њ.К.В. Краљевића Томислава Карађорђевића

Опленац, 16. јули 2000. године

О, са колико сам неверице и туге слушао како ми говоре: Краљевић болује, Краљевићу су дани избројани...

Драги, несретни Краљевићу, дошла је смрт по Тебе и уграбила Те, овде, на Опленцу, поред ове светиње, стигло Те је смртно посечење на овоме погледалу, са којега се пружа тако величанствени поглед на нашу Србију.

Заиста, јаој нама, умро је син Краља Александра и Краљице Марије, Томислав, у Карађорђевића Тополи. Испела се на овај брег, истина је, стара наша познаница, смрт, пред којом не узмичемо, али која није мимоишла ни Црнога Ђорђа, славнога нам претка, којим се обесмртило име наше.

Мој драги Томи, на овоме брегу, тако знаменитоме, после толико худих година изгнанства, потражио си уточиште, поред оца и деде и под крилом родоначелника нашега, код цркве, коју штити Свети Великомученик Георгије победоносац. Нека нам је на помоћи!

Имао си шест година када убише Твога оца, нашега Краља. Нисте само Ти, Петар и Андреј остали сироти, већ и ми, а са нама цела Србија, наша вољена Отаџбина, остаде без свога заштитника. Убрзо се заратило и пред свима нама отворио се бездан странствовања, а затим нам беху безаконици забранили повратак у наш дом.

Када си, после толико муке и жудње, напокон успео да се вратиш у Тополу, себе скрасиш, радовао сам се, знао сам да ће Ти бити лакше у земљи отаца. Овде су нам сви Срби рођаци, својта, знао сам да ће свако имати по коју лепу реч за Тебе. И да ће Ти многи испричати, како су били видели Краља, твога оца. И да ће Ти њихов поглед, реч, по која суза, ублажити рану за родитељем, са којим си се прерано, нејак, у овоме свету растао...

И, као да си на тополскоме краљевскоме брегу, имао да заборавиш сенку и грдно лице смрти, оне, која Ти је прекратила детињство, савладавши витеза Ти оца. И, као да си у Тополи, постао поново млад и безбрижан, са целом породицом око себе, са њиним драгим сенима. Из моје даљине, замишљао сам Те, како у крипти, обилазиш гробове и пред сваким дуго стојиш. Знам, најдуже си остајао поред оца.

Заиста, тешког ли сазнања: смрт је однела и трећега Краљевога сина. Томиславе, ето Те, тамо, са свима нашима. Не треба више да бринеш, да Те остарелога неће препознати, Твој величанствени отац, а мој стриц. Између Тебе и њега, сада више нема смрти. Мораћеш много тога да му причаш и приповедаш...

Кажи му, Краљевићу, све му наше јаде казуј...

Са њим је Краљ Петар и брат му, Кнез Арсен, наши дедови. Твоја браћа Петар и Андреј и мој брат Никола. Мој отац, Кнез Павле и наше мајке... И прадеда, Кнез Александар. И Георгије, Црни Ђорђе, вожд српски, а изнад свих, наш Свети заштитник Свети Апостол Андреј Првозвани.

Казуј оцима, за Косово и Метохију, и шта се учини са нашим народом у три Југославије! Како се од велике славе и угледа српскога направила вересија. Како су, на крају овога века, били поништени сви Србинови успеси, беху обезвређени сви ослободилачки ратови, све жртве, све победе.

Казаћеш им каква је немилосрдна сила ударила на њихове Србе, како о нама говоре и пишу у свету, колико су лажи на нас просули... колико бомби, разних отрова... Каква се хајка дигла на нас одасвуда, у каквоме окружењу сада живи Србин... Али, реци им и то, какве незналице, какви острашћени једноумници и насилници сада владају нашом Србијом! У каквоме сужањству држе народ! У каквој страховлади.

Упознао си много наше браће и сестара од када си се настанио овде. Видео си како живи народ. Све испричај оцима, ништа не заборави. Колико се народне енергије узалуд потрошило, одакле је све Србин протеран, колико је пута Србин био преварен од оних који над њиме владају?.. У какву је беду доведен. Како је пола милиона Срба и Српкиња напустило земљу отишавши у расејање и проскитање... Нажалост, много је више њих који себе не цене, који заборавише ко су и шта су, много је наше несрећне браће и сестара, Срба и Српкиња, који не поштују Христа Бога и Светога Саву! О, за плач и ридање је шта се данас ради са Србијом!

Када им будеш поднео рапорт, знам, сви ће оци, као некада, Карађорђе у Фенеку, сузу пустити над српском несрећом и много ће се сажалити на нас живе.

Драги Краљевићу, окуписмо се данас, да у храму Божијем одстојимо Свету Литургију и опело, да Тебе оплачемо, овде, у Карађорђевој Тополи, на Опленцу, на месту са којега се пружа краљевски поглед на Шумадију, нашу Свету Отаџбину. У жалости сам за Тобом. Ниси поживео до ослобођења.

Вас, браћо и сестре, позивам на слогу, љубав, поредак и веру у будућност Отаџбине. Хвала вам што сте дошли у великоме броју, да достојно испратимо Краљевића Томислава и за спас његове душе Богу се помолимо. Спаси Боже и нас, Твоје грешне Србе.

Нека је вечни спомен на нашега Краљевића Томислава.