Одговори Кнеза Александра на питања редакције недељника Сведок, објављени 7. јануара 2003. године.

Ваше Височанство за кратко време су избори у Србији а потом Црној Гори пропали због неизласка бирача. То је озбиљан показатељ кризе у земљи.

И криза је озбиљна, много озбиљнија него што на први поглед може да се сагледа. Без обзира на резултате недовољно веродостојних статистика и анкета, те кич и медијску буку смишљене да заслепе и заглуше свакога, народ је у обе српске државе саопштио понуђеним опцијама да им не верује и не даје поверење. Увидео је да му се под различитим "робним маркама" нуди један исти прозивод врло лошег квалитета, па је закључио да је боље да не узима ништа.

На политичкој сцени Србије и Црне Горе данас без икаквог осећања историјске одговорности "жаре и пале" - и то дословце рекао бих, различите фракције Брозове комунистичке доктрине. Овлашно упоређивање програма које су српском народу понудиле тобоже супротстављене политичке структуре лако доводи до закључка да ту правог програма и нема.

Српски народ је 1918. уласком у југословенску заједницу, закорачио на пут који води у суноврат, тај пут је потврђен 1944. комунистичком диктатуром, да би му Слободан Милошевић својим бахатим аутизмом дао убрзање. Падом Слободана Милошевића за тренутак се и Србији и Европи учинило да ће нове власти мудрије управљати Србијом и усмерити је ка сигурнијем путу. Међутим, показало се да је та нада била погрешна. Коалиција није успела ништа друго осим да се за кратко време подели на две струје - на два пута који такође воде ка истом суноврату.

И зато је народ када се нашао пред избором између та два понуђена пута за амбис изабрао да каже НЕ! Коначно! - рекао бих. Јер ако данашња политичка елита жели да разори Србију, нека се зна да за то није добила мандат српског народа.

Кажете да је криза озбиљна, шта мислите под тиме?

Мислим на основу онога што видим. У Србији се води један тихи грађански рат, за сада ниског интензитета, али питање је дана када ће, не учини ли се нешто, добити катастрофичне димензије. Као да живимо у некој афричкој или латиноамеричкој држави, свакодневно сазнајемо за нова убиства, постојање ескадрона смрти, "беспрекорно" изведене терористичке акције, високоорганизовану мафију и непримерене скандале на политичкој сцени - и све то нашу отаџбину и наш народ неопозиво искључује из европских токова. За то време гомила приучених политичара само појачава антагонизме и убрзава разбуктавање ватре.

Можда су реформатори српске данашњице привидно успорили инфлацију националне валуте, али су, рекао бих, убрзали инфлацију законитости, поретка и морала.

Јер шта је сада са прокламованим европским циљевима? Европа која од октобра 2000. године чека да се тих двадесетак глава договори како ће се што пре укључити у захукталу композицију напретка, та Европа почиње да губи стрпљење и веру у своје поверенике. Они су показали одсуство елементарне озбиљности, о мудрости да не говоримо. А народ је, понављам, изгубивши поверење одустао од гласања.

Сложићете се да, ипак, уздржавање није избор и начин да се проблем реши?

Наравно. Ми не можемо да стојимо у месту - Европа једноставно не може да чека, а што је још важније Србија нема времена за губљење. Подсетићу Вас да је ова земља без обзира на смене династија, промене уређења, па и промене граница имала стабилне периоде само онда када је била у сагласности са европским силама. Свако инаћење и супротстављање Европи, или покушај да се мимо европских токова реши неко наше питање, изазивали су једино несагледиве штете. Ако се данас деструкција друштва наставља у обиљу нових и неочекиваних форми, ако су урушени сви носећи стубови државности а Србија тумара у стању које ће се очигледно завршити неким протекторатом, онда сви морамо да будемо свесни да као што будућа поколења неће опростити онима који воде свој народ и државу у катастрофу -тако исто неће опростити ни онима који седе скрштених руку.
Али, понављам, одбијање бирања између два пута који воде према истом циљу - суноврату, то одбијање не значи жељу за губљењем времена, већ само очекивање да се понуди известан,сигурнији пут ка циљу.

Који је то циљ и који је то пут?

Циљ је пре двеста година поставио мој предак и отац модерне Србије - Вожд Карађорђе: то је пре свега слободна, стабилна, усправна, мирна и домаћинска Србија. Данас томе треба додати: у Европској породици народа. Циљ је Србија на сопственим темељима и под Европским кровом.

Што се пута тиче то је онај који ја називам Трећи пут. Пут који ће поштедети српски народ од понуђених опција које су стављене пред њега као једине могућности избора, избора између две антиполитике. Пут који ће нас извући из кошмара бирања мањег од два зла и довести пред могућност да заиста будемо оно што јесмо, и, разуме се, зауставимо сопствено пропадање. Тачка на којој ћемо зауставити даље пропадање биће тачка са које ћемо почети опоравак.

За кратко време већ други пут позивате се на Трећи пут. Али поставља се питање који су за њега предуслови и који потенцијали?

Нема ни предуслова ни потенцијала изван нас самих. Основни предуслов јесте наша жеља да опстанемо, сачувамо наше самосвојство - идентитет. Једини потенцијали на које можемо рачунати смо пре свега ми сами. Мислим на Србе у матици и на Србе у расејању, мислим на припаднике свих нација којима Србија јесте држава. Значи "у се и у своје кљусе". И не верујте онима који причају да је "кљусе" слабо, напротив, ако би се сабрали, на тај начин видело би се да је реч о једном не тако малом и не тако сиромашном народу!

Али тај народ нико није покушао да сабере, већ се ево бар 60 година ради на његовом завађању и осипању и то управо са места одакле би требало мирити и сабирати - из "званчног" Београда, престонице свих Срба. Као што су под Брозом Београду од Срба у Западној Европи или Америци ближи били Бокаса и Иди Амин Дада, за време Милошевића "пријатељство" се тражило у далеким азијским престоницама, тако је и данас за Милошевићеве наследнике дијаспора спољнополитичко питање трећег реда. Присетите се да је један министар оптужио српску дијаспору да би требала да се угледа на албанску, мислећи, ваљда, да јој се ваља посветити трговини наркотицима и белим робљем. Уместо да својој браћи расутој по свету да сва политичка права, значи право гласа и позове их да помогну у политичком и економском уздизању отаџбине, креатори најновијих реформи чине тако као да им је боље од светских банака узети један долар на зајам - и то уз дебелу камату! - него се код своје браће задужити за десет. Определили су се за улогу недостојну једног племенитог народа - улогу просјака.

Понављам и предуслови и потенцијали су у нама самима.

Са друге стране, Трећи пут може да зазвучи као флоскула?

Хоће ли Трећи пут бити флоскула или суштинско определење које води ка опстанку овог народа зависи од нас самих. Већ деценијама на Трећи пут позивају политичари и мислиоци многих европских земаља - од Солжењицина до Блера, неки са дубоком свешћу о његовој суштини а неки без те свести. Али не замарајмо се с њима. Ми свој Трећи пут можемо да изградимо само на сопственом историјском искуству које нам јасно саопштава да ни комунизам ни самоуправни социјализам као ни либерални капитализам нису примерени нашем духу.

За нас је значај Трећег пута најважнији у области економије, где пре свега подразумевам оно што се може назвати "капитализам са људским ликом", подређен напретку народа и државе. Значи треба инвестирати а не задуживати се, треба улагати у производњу и инфарструктуру а не у потрошњу. Консолидација животног стандарда широких слојева друштва јесте циљ, али до њега треба доћи радом, оживљавањем производње и стварним јачањем економије а не наводно бесповратним кредитима међународних финансијких институција.

Ако је српски народ, како кажете, увек морао да бира између два зла, да ли му је данас уопште могуће саопштити могућност Трећег пута?

Да би Трећи пут постао НАШ ПУТ треба га најпре јасно и сажето објаснити српском народу, али и међународној заједници, а за то је неопходан допринос свих слободних личности спремних да креативно и вољно дају свој допринос овоме великом задатку који пред све нас поставља будућност. У том циљу желео бих да окупим најумније и најчасније сународнике и од њих затражим савет како да у овим тешким околностима распада српске државе устројим своје активности не бих ли уз њихову помоћ и ангажовање допринео опоравку и изласку из кризе.

Јер, потребно је окупљање свих релевантних и некомпромитованих ауторитета, како бисмо заједно осмислили и трасирали пут ка излазу из кризе и омогућили конституисање нове, модерне, саборне Србије.

Дозволићете ми једну мали дилему. Ви сте племић, српски Кнез, син регента Кнеза Павла, значи заступник идеје краљевине, а Србија је још увек република. Како гледате на то?

Наравно да као српски Кнез желим обнову Краљевине Србије. Током свог живота дошао сам до чврстог уверења да је краљевина најсавршенији облик друштвеног уређења. Али, у тренутку када је отаџбина у таквој кризи као данас питање државног уређења је НЕУМЕСНО, јер на њега се може одговорити контра питањима: Које државе, где су њене границе, која су јој знамења? Данас је питање опстанка и опоравка Србије превасходно питање, и о томе желим да мислим и о томе желим да разговарам, и устреба ли, да себе ставим на располагање српском народу не бих ли својом личношћу и пореклом гарантовао опоравак.

Имам осећање да немамо времена за разматрање питања република или монархија. Нека о томе народ одлучује када не буде имао већих проблема. Сада их заиста има много.