САОПШТЕЊЕ О НЕОПХОДНОСТИ
ПОМОЋИ РАТНОЈ СИРОЧАДИ

Париз, 1. септембар 1999

Драга браћо и сестре,

Сведоци смо последњих месеци и година да је велики број Срба и Српкиња протеран са својих отачких огњишта и да су они, из РСК, бивше БиХ, са Косова и Метохије данас расељена лица ружно названа - избеглице.

Исто тако, сви знамо да су многа малолетна сирочад остала без једног или оба родитеља и да су у збегу у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Хоћемо ли их препустити злој судбини ?

Каже се за нас да смо државотворни народ. И то је истина : колико се само Србин напатио и шта је све поднео не би ли се обновила наша држава са Карађорђем или рецимо, сасвим недавно, толико жуђена српска држава на западу од Дрине ! Државотворан, значи пре свега одговоран, саборан, који љуби ближњег свог. А значи и онај који има свест о заједници, о земљи живих, себи сличних, једног народа, једног језика, једне прошлости ...

Док се не ослободимо, док не заслужимо српску државу, будимо и останимо државотворни Срби и Српкиње. Што значи, бринимо државну бригу. Данас је наша највећа обавеза да их не оставимо усамљене, нашу прогнану браћу и сестре и да не препустимо немилу и недрагу децу оних који су изгубили животе на ратним поприштима.

Одлучио сам да једноме српскоме детету са Косова и Метохије будем кум и постарам се за његову будућност.

Свако ко може нека учини исто, узме на свој месечни приход једно дете, или једну породицу. Знам да многи то већ чине како приличи, значи без много приче и самохвале.

Нарочито се обраћам Србима и Српкињама у расејању и њих позивам да буду милосрдни као што је то њима увек било својствено. Сад је тренутак да се ми, изгнани, расејани, још више зближимо, осрбимо, тако што ћемо донекле поделити судбину са драгом нам браћом и сестрама у невољи.

Кнез Александар Павла Карађорђевић