Одговори Кнеза Александра на питања редакције објављени у Ревији 21, број 1, Београд, 1. март 2003.

Цивилни кабинет Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра (Павловог) Карађорђевића је заправо изнајмљен стан у центру Београда. Кнез је одбио да му буде враћена отета од његове породице, чак и само ''на коришћење'', све док то не буде учињено и свим осталим оштећеним и страдалним српским породицама. Кабинет је уређен с беспрекорним укусом, али без раскоши, без расипништва - још један поуздан знак да је Домаћин светсан тежине ситуације у кој се налази наш народ, те да и на овај начин дубоко проживљава народну судбину. Али оно најважније, дух који прожима и покреће све у том простору, краљевски је.

Интервју за први број ма које новине увек представља известан ризик, непознаницу. Кнез Александар нам је овај интервју дао с поверењем које је део једне философије живота, с поверењем на којем почива све, од породице, преко пријатељства до државе.

ХИПЕРПРОДУКЦИЈА ИСТОРИЈЕ

Ви у Србији нисте "гост у сопственој кући", него се спуштате у дубине Србије, у непосредној сте комуникацији са оним што је у Србији најбоље и где Србија највише и јесте Србија: са народом. Шта се сада разабира ако се та Србија ослушне изнутра?

Пре свега разабира се то да се код нас још увек највише производи историја. Толико је та производња велика, да наш народ никако не успева да упије у себе сву ту повест која је често била кобна по њега. Такође, из разговора са људима произилази да се наше схватање света, дакле наш свет у многоме састоји од онога чега нема, од ствари од којих постоји само њихово одсуство. Врло је присутна носталгија за прошлим и у тој прошлости за оним што је мистификовано. Зато верујем да нам је преко потребна сарадња са историјом како би се она сагледала без непотребног заноса, идеализовања и гнева. Наша носталгија сва треба да је окренута будућем, будућности, највише због тога што је сваки човек у суштини пројекат будућности. Али одмах да кажем не било које будућности! Раније сам то само наслућивао, али сада сам сигуран да је и оно што се назива "нација" уистину један програм сав усмерен ка будућем, ка животу целовитом - његовој пуноти. Зато на питање шта је српски национални програм, ја одговорам: живот, јер живот је увек усмерен ка будућем. Јер не чинимо ми нацију зато што желимо да живимо заједно, већ зато што сваки од нас осећа да му ваља учествовати у остварењу једног великог пројекта који се зове живот. Не било какав живот на парче, него потпуна и позитивна како духовна тако и материјална егзистенција.

То је мој најглавнији утисак: Србија жели да ЖИВИ и то упркос многима који су је осудили на смрт и којима није стало да она постоји. Тако осећам стварност Србије у којој сам разабрао велику лепоту - ту љубав према животу - па ми та стварност и та лепота говоре да је то највиша истина. Значи, моја љубав за моју отаxбину, мој "национализам", у суштини је моја љубав према животу.

КРАЈ ПОЛИТИЦИ ОЧАЈНИКА

Кажете, недавно, коментаришући неуспеле изборе у Србији и Црној Гори: "Ако данашња политичка елита жели да разори Србију, нека се зна да за то није добила мандат српског народа." Тачно. Али то не зауставља разарање?

У двадесетом столећу Срби су водили ослободилачке и грађанске ратове често из очајања. Шта више и српска политика је била врло често политика очајника, очајничка исто тако. Последњу деценију прошлог века имали смо на челу државе човека који је водио политику једног очајника.

Ушавши у Југославију наш народ је ушао у машину за разарање, пуч 27. марта је био наставак разарања Србије о чему сведоче српске жртве из Другог светског рата, погром и разарање се наставило под Јосипом Брозом и свој пети чин трагедије имало под Милошевићем. Али, зар се не каже да и старост разара младост (мада старост често собом носи мудрост), зар се не сматра да је главни ток разарање, разградња, зар се не каже да је живот често оно што се једном руком гради а другом руши и то неумитно по неком нама чудном закону судбине? Све се то каже. Али ми не смемо прихватити као логично да је разарање претежније од изградње, од трајности оних грађевина које у животу остваримо. Од вредности које су нам генерације пре нас оставиле. Ја сам за то да преиспитамо сопствена гледишта, плодотворно, ваља нам одбацити веровање у неумитност разарања, јер би то значило да верујемо у смрт српске цивилизације. Шта може да заустави разарање? Управо наша љубав према животу према коме је Србин често успевао да се одлично постави у граничним приликама, као што је то сад случај, у околностима када се чинило да је свака нада изгубљена. И управо због тога народ неће да прихвати оне који разарају Србију па и онда када су они лепоречиви, а има таквих, тобоже прагматични - неће их народ. Јер човек не може да пође за оним узалудницима који говоре да је конак бољи од пута, а ропство боље од слободе. Онај који има љубави према животу зна да је живот непрекидно стваралаштво и више воли да верује у то него у разарање које у себи носи један азијатлук попут оног: Ни на шта се не уздајте живот прође добро знајте… Народ ће дати мандат појединцима који љубе живот и политици која ће се најпре прикључити стварности и затим учинити да се извесни колективни снови остваре. Трећи пут, о којем говорим, јесте онај на којем ћемо се очистити од нашег незнања и од сваке имитације, после чега неће бити ратова из очајања нити очајничке политике.

Нисмо као народ успели да на озбиљан начин окончамо ни онај трагични грађански рат од пре шест деценија, а у Србији - слажемо се с Вама - води се један нови, друкчији, "тихи грађански рат, за сада ниског интензитета". Како ће Србија окончати те ратове са самом собом?

Као и сви народи Срби имају своје међусобице. Наше грађанске ратове, рекох, водимо из очајања, и због очајања. Онај ко је на страни живота он би требало да буде способан да стање ума, и саме умове који су све започели, подвргне критици. Неопходно је да прихватимо животни разум, његову логику, па ће нам се, као нова јасноћа, дати начин како да избегнемо оно о шта се стално спотичемо. То јест, вера у живот омогућиће да буде схваћено како бити Србин није никакав анахронизам, а да је живљење линијом мањег отпора, у осредњости, заправо живљење у медиокритетству, то јест, имитацији. Ти наши сукоби су тежња ка осредњости која, знамо, никада не опрашта. Одбацимо ли линију мањег отпора и учинимо напор, идући за концептом будућности, много се може учинити да Србија оконча ратове са самом собом.

''СРБОФИЛИ'' И ''ЗАПАДЊАЦИ''

Дајући дијагнозу стања у Србији, у јесен 2001, Ви сте веома лепо уочили поделу на "западњаке" и "србофиле", која постоји не само у политици него и у култури, науци, економији, друштву у целини. Каква је, по Вашем виђењу, суштина те поделе и колике су њене размере?

Та подела није од јуче. Већ од средине деветнаестога века Срби су се школовали у Немачкој, Швајцарској, Француској… Врло мали број је одлазио у царски Петроград, у Русију. Није се никада успоставила равнотежа. У трци да се докажу пред Европом, наши школовани људи су прихватали све моде. Ретки су изузеци као што беху рецимо војвода Живојин Мишић и Никола Пашић. Обично би били заслепљени Западом и када би се вратили била би им крива наша "заосталост", па су после живот проводили калемећи винову лозу на врбу не би ли на врби родило грожђе. Србија је уз велике жртве и напоре успела да се ослободи од Турака и с муком оформила своју елиту којој је успело да 1878, добије међународно признање на Берлинском конгресу. Међутим није се успело, највише због недостатка времена, у дефинисању идентитета јер су за то била потребна помна истраживања и проучавања нашег средњевековља и Византије, светосавља. Чињеница је да смо не успоставивши духовну везу са сјајним периодом српске цивилизације у доба Немањића ушли у Југославију и тамо постали "троједини народ". Тиме је и оно мало свести о самосвојности било доведено у питање и започело је дуго боловање које и данас траје. "Западњаци" су се дуго могли препознати по томе што су били имитатори европских мода како у политици тако и у уметности. Данашњи "западњаци" су глобалисти и много ме подсећају на некадашње људе Коминтерне. Разуме се да сам говорећи о "западњацима" и "србофилима" имао као образац поделу на "словенофиле" и "западњаке", ону која је постојала у сребрном веку руске културе. Али постоји ту велика разлика која се никако не сме превидети: у Русији су, тада, и "словенофили" и "западњаци" били безусловно одани Русији. Разлике су биле философске, концепцијске: разлике у сагледавању најбољег пута за једнако вољену отаxбину. У нашој Србији данас међу "западњацима" постоји сувише јавних манифестовања недвосмислене, готово патолошке мржње према сопственом народу и сопственој земљи.

"Западњаци" кажу да се у епохи глобализације не може не бити "западњак"? Да се мора бити (ослушнимо дубину сопственог језика) за-пад.

Ево, ја скоро читав живот проведох на западу и мени је јасно да запад није никакво морање. Пре бих рекао да ми је запад бол у срцу због несрећа које су дошле са запада и снашле Србију. Комунизам је са запада, нацизам такође, као и данашњи нови тоталитаризам. Да би се било, мора се бити и исток и запад, како је говорио Свети Сава, никако се не може бити само запад. Ако је нешто под морање - онда је то насиље. Када су Турци завладали српским земљама, верујем исто тако као данас за неке слабе, осредње појединце, "морало се бити исток", па су се ти осредњи турчили и после пропагирали азијатлук и чинили зулум. Дакле, није природно бити само запад или само исток. Ићи само једним путем је ићи линијом мањег отпора јер тада оба пута су, један без другог, за пад. Када нема противтеже, хармоније, ствара се радикализам, једноумље. Зашто би се одрицали пуноће сагледавања? Ако нам неко данас каже да се "мора бити запад" онда тај може бити верује да се овде може владати уз помоћ јаничара западне Велике Порте. Истина, уз помоћ њихових бајонета се може владати, све се може, само се на бајонетима не може седети. А владање, вршење власти, углавном значи седење. Према томе ја сам за равнотежу: колико запада - толико истока. Такво нам је место које смо изабрали да настањујемо. Због неравнотеже се пада.

Велите да су "западњаци", иако тренутно владајући, убедљива мањина, скрама на "србофилском" телу велике народне већине. И да, иако у огромној већини, "србофили" нису организовани, немају створен јасан, реалан, конзистентан и народу предочен програм за Србију. Откуд код нас толико импровизације (која је у последњих 15 година ХХ века била, чини се, делатни принцип и саме државне политике)?

Чује се ту и тамо да је то због тога "што смо много пропали". Међутим, импровизују лоши ђаци, у нашем случају они који се нису потрудили да проникну у историјски ум у коме се налазе и наше противуречности. Упознавање са сопственим идентитетом и стваралачки допринос њему, окретање сутрашњици ствара човека са кичмом и он ће се указати као супротност бескичмењацима, имитаторима, импровизаторима, бандоглавим незналицама. Таквих усправних, људи са кичмом има у нашој земљи, само они су на маргини. Уверен сам да они могу бити градитељи будуће Србије као Земље Живих, будуће срећне Отаxбине која је на страни живота, који је оно што јесте. Те пробране, изузетне људе, који су изабрали напор уместо линије мањег отпора, њих који служе животу често замишљам као племиће, онај сој од најбољег кова.

ПОСЛЕДЊА ИЗЈАВА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЕЛИТЕ

Може ли се у Србији, Ваше Височанство, говорити о издаји елите или, чак, о историји такве издаје?

Чини ми се да је последња елита коју је Србија имала жртвована на олтару Отаxбине током Првог светског рата. Сетите се 1300 каплара! После тога, тачније после 1915, утопивши своју државу у југословенску противприродну творевину, поставши "троједини народ", као и због озбиљно поремећене могућности спознаје и изражавања сопственог идентитета, то више није била српска већ некаква југословенска назови елита која је снисходећи се служила противсрпском концепту Југославије. Резултат деловања тадашње југословенске елите била је српска трагедија у Другом светском рату, југословенска Влада у Лондону и после свега југословенска диктатура Јосипа Броза, уништење његове Југославије и нови грађански рат, прогон и сатанизација Срба, противсрпска (југословенска) политика Милошевића и његова капитулација у Куманову после бомбардовања српских земаља авионима западне Алијансе.

Ако се говори о издаји српских интереса, ту издају никако није могла починити српска елита (понављам: она није постојала у систему). Очајно стање у коме се данас налази српски народ и његова држава резултат су упорног и свестраног деловања југословенске елите. Погрешно је мислити да је то квази елита, неопходно је разумети да је то реална, ратоборна, одлучна формација слична секти, решена да иде до краја, до остварења свог циља који је више него јасан а то је уништење Србије. Та елита себе заснива на мржњи на све што је српско и острашћена је као што то могу бити само верски екстремисти. Зато се ја радујем што је Југославија престала да постоји, слава Богу што је то неминовност. Са њом ће и југословенска елита престати да егзистира, или ће отићи на маргину а лагано појавиће се опет српска елита. Заиста, највећа ми је жеља да се та нова српска елита поучи на грешкама из прошлости и да себи постави за циљ да служи своме народу а никако да буде изнад њега.

У неколико значајних иступа у последње време објаснили сте ситуацију која се нашем народу и нашој држави стално понавља: да се бира између два пута ка истом суноврату, између лица и наличја исте погубне концепције друштва, да се бира "мање" од два очигледна зла.

Да, каже се да Срби трпе зло од страха горега. Такво уверење је својствено људима који живе у условима окупације. Изгледа парадоксално, али када се поразмисли испада да је претходни режим био трпљен у страху од горега, па тек када је то горе - у виду бомби - дошло, онда је тек њему могло да одзвони. У трећој Југославији на сцени је била Југословенска левица као врх леденог брега југословенске елите и она је имала скоро сву власт под собом. Да несрећа буде већа, после пада Милошевићевог режима, југословенској елити је успело да се преобуче и сада опет заузума кључне позиције у држави радећи против интереса српског народа. За време Милошевића југословенска елита је устројила мафију у Србији као значајан ослонац своје моћи. Сада елита ту исту мафију користи као концепт економског и социјалног развитка земље. Видим да сада та формација ради на довођењу страног гаулајтера за Србију, прети српском народу протекторатом, окупацијом која личи на ону којој је изложен наш живаљ у Републици Српској. Експоненти те политике, отворено изјављују да желе да Србија буде "уређена" као Република Српска! Ето, страхујући од тог још већег зла, наш народ сад трпи мање зло. Јасно је да се мора изаћи из оваквог врзиног кола.

ГРОБНО МЕСТО: ЧЕТВРА, ДЕФИНИТИВНА, YU

На који начин изаћи из тог врзиног кола, ако смо ових дана били у прилици да се упознамо са извештајем Хелсиншког одбора о стању у Србији?

Управо последњи извештај Хелсиншког одбора је савршен путоказ. Ево како: очигледно је да такве "извештаје" сачињава југословенска елита. Оно што је раније чинила закулисно или у рукавицама, сада је принуђена да чини јавно на ступцима дневних новина. Зашто? Зато што јој измиче тло под ногама, Југославија престаје да постоји и југословенска елита је у страху за своје позиције. Она је раније имала своје институције у некада главном граду Србије - Београду који је био југословенска престоница, сад више тога нема. Сасвим је нормално да југословенска елита мора да денунцира Србе страним организацијама. Међутим, бавећи се јавним доушништвом она је принуђена да јавно покаже и своју боју, то јест, своју мржњу према свему што је српско. Сад она јавно потказује рецимо СПЦ, САНУ и српску војску као легла српског "национализма" што је, наравно, ову елиту, излаже општем подсмеху. Треба само увек имати на уму идеолошку позадину југословенске елите и све је онда кристално јасно. Из извештаја овог Хелсиншког одбора може се закључити да је југословенска елита чврсто на позицијама овешталог југословенства, троцкизма и лењинизма и да, као што је то раније био случај са совјетском Коминтерном, садашња прозападна југословенска елита наставља прогон Срба који је започела бољшевичка Коминтерна, речником и методом обогаћеним у школама савремених поборника Лева Бронштајна званог Троцки.

Даље, у домену спољне политике, југословенска елита се служи хашким трибуналом као својим главним оруђем. Она Србију у Европи жели преко хашког трибунала. Али, не Србију, већ нову, четврту Југославију са више од пола туцета лилипутанских нових државица-региона на територији коју одувек настањује српски народ. Због тога се југословенска елита нуди, препоручује као жандар нове Југославије и у томе видим основни смисао овог извештаја Хелсиншког одбора. То би било ново ропство Србије у четвртој и дефинитивној Југославији у којој би српски народ био враћен на права која је имао под турским спахијама и дахијама против којих је, требам ли подсећати, мој славни предак Карађорђе дигао устанак.

Ви се у својим иступима залажете за Трећи пут, што звучи као заокружена визија, шта је у њеној основи?

У основи моје доктрине "Трећег пута" налази се САБОРНОСТ. Како би изашли из овог врзиног кола, склонили се са пута који води у пропаст, пута који је припремила југословенска елита, ми морамо почети веровати једни другима, а вере нема без праштања. Пут који предлажем је пут највеће могуће слоге, постигнуте праштањем и измирењем народа. Да сам у праву када ово тврдим, опет ћу навести извештај Хелсиншког одбора, из кога се лако да схватити да је југословенској елити српска слога велики баук и због тога се она залаже да наш народ настави са својим међусобицама, да настави грађански рат који је југословенска елита изазвала 1941. године. Јасно је из извештаја да они желе да четници, партизани, љотићевци, недићевци као и сви остали наставе да се мрзе и воде бесмислене свађе, да српско-српски грађански рат, започет у лето 1941, по сваку цену опстане и траје у слабом интензитету у будућим нараштајима. У прилог овоме што говорим је и предлог Закона о националном помирењу, који је у јавној расправи, према коме треба да се помире они који су заратили 9. маја 1945. године! Свакоме је разумљиво да је грађански рат у Југославији започео 6. априла 1941, а не на дан који се узима као званични крај Другог светског рата у Европи.

НОВИ РАЗУМ У ВРТУ ТРАДИЦИЈЕ

Охрабрујуће звучи Ваша реченица: Нема ни предуслова ни потенцијала изван нас самих. А има ли у Србији конкретних снага, надасве самосвесних људи и воље, за Трећи пут?

Знам да такви људи постоје и неке од њих сам лично упознао. Нема сумње да постоји ваљан број оних који знају да није све изгубљено, већ напротив. Постоји воља и из разговора које сам водио у последње време закључио сам да је мој програм за Србију наишао на одобравање и да се број мојих сапутника сваког дана увећава. Због тога имам здраву наду да је могуће успети.

Шта Ви ту нудите и где видите, као племић и потомак Вожда, своје место у борби Србије за Трећи пут?

Жеља ми је, пре свих других, да својим именом и својим годинама подстакнем, изазовем позитивну енергију, елан како би млађи од мене добили полет и прегнули на посао. Рекао сам већ, борба за Србију је борба за живот. Бити у тој борби је бити на страни живота а против смрти, на страни светлости против мрака и гроба као неминовности. Желим да окупим око себе те прегаоце и да сви заједно потражимо и пронађемо нов ослонац сопственог опстанка у рационалној извесности. То ће сасвим сигурно довести до ослобађања нових енергија, довешће до еманципације наших Срба. Као појединци који себе доводе у питање (као национ и држава већ увелико смо доведени у питање) али савлађујући тешкоће, одгајајући наш нови разум у врту наше традиције, доћи ћемо до новог квалитетног човека као разумног бића према слици Божијој. И одмах ће слога и слобода засијати Србину новим сјајем.

Да ли је, Ваше Височанство, све то политички реално? Судећи по томе шта нашим просторима намењују стратешки планови креатора новог светског поретка - попут плана "Балкан 2010", који је недавно објавио моћни амерички Савет за спољне послове - тешко да може бити и другог, камоли трећег пута?

Будимо беспрекорни и доследни себи. Један велики и узоран идеал као што је ЖИВОТ, будућност наше Србије, може да усмери живот ових изабраних појединаца, мојих сапутника, може да усмери читав наш народ, јер Трећи пут није странпутица већ излаз из дуготрајне кризе. Има се за то јасан мотив ради којег, знам, сви прижељкују да се крене том стазом опоравка, стазом према Земљи Живих, будућој срећној Отаxбини. Знамо ЗАШТО је то потребно, какав је смисао овог подухвата, у чему је и кључ нашег проблема. Тај план који помињете само је једна околност у простору наше стварности. Постојати, за нас Србе значи бити принуђени да будемо. И то овде, на овоме месту. Без занесености чим другим, то је наша стварност. Ја, дакле, позивам да се пође од стварности, наш свет је наша стварност. Отуда, шта је реалније од живота, који се зове Србија?