ЈЕР СИ ТИ ВАСКРСЕЊЕ И ЖИВОТ

Одговори на питања господина Србољуба Лазаревића
објављени у магазину "Погледи" 1. децембра 2001.

Ваше Краљевско Височанство, више пута сте, током протеклих годину дана, посетили Србију и остале Србске Земље. Дали сте више изјава и интервјуа кроз које сте изнели своје ставове, који су, искрен да будем, веома позитивно оцењени од србске националне јавности. Пре свега, упутили сте Србском народу извињење због Југославије. Шта мислите хоће ли се обновити србска или југословенска монархија?

Југославија је најтрагичније искуство србског народа. То искуство је нажалост, везано за име Карађорђевића. Ево нас пред двестагодишњицом од Карађорђевог устанка и страшно је да се овакво једно питање данас поставља. По милости Божијој и вољи србског народа, Карађорђе је на Сретење 1804, у Орашцу био изабран за србског Вожда, а 26. децембра 1808, за наследног србског вожда, господара. Од њега је потекла наша србска ПРАВОСЛАВНА династија. На народној скупштини која је била одржана на Врачару 14. септембра 1842. године, најмлађи Карађорђев син Александар извикан је за кнеза Србије. Дана 15. јуна 1903. године, Народна скупштина је за краља Србије изабрала Петра Карађорђевића, који је крунисан следеће године као краљ Петар I. Његов млађи син, као регент, прогласио је 1. децембра 1918, уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. После смрти краља Петра I, 16. августа 1921, Александар је постао краљ, Срба, Хрвата и Словенаца. Он није био крунисан ни миропомазан. Ни краљ Петар II, који је био проглашен за владаоца као малолетан, после пуча 27. марта 1941, није био крунисан ни миропомазан, 31. марта 1941, у београдској Саборној цркви одржано је само благодарење.

До повлачења краља Петра I са владарских послова, 11. јуна 1916. године, постојала је србска монархија, уставна краљевина Србија. Међутим, може се казати да је оповргнута била већ прокламовањем ратних циљева Србије, тзв. Нишком декларацијом, пред крај 1914. године.

Краљ Александар је био другорођени син краља Петра I, после оставке престолонаследника Ђорђа, марта 1909, постао је најпре наследник србског престола, па затим српски регент, да би у истом својству прогласио Уједињење 1918. После смрти свога оца постао је краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а почетком октобра 1929, краљ Југославије. И мој отац, кнез Павле, био је регент краљевине Југославије. Она је престала да постоји абдикацијом краља Петра II крајем јануара 1945. Радош Љушић, угледни савремени историчар, тај трагични чин је сажето описао на овај начин: "Абдицирати у корист сина или неког члана породице то још и има неког резона, али одрећи се власти у корист комунистичке републике то практично значи не сам одрећи се престола већ и монархизма".

Србски народ је своју југословенску заблуду крваво платио. Мислим да не треба набрајати све несреће које су нас задесиле у Југославијама. То данас сваки Србин најбоље осећа на својој кожи. Због тога, ја се Богу молим да се србска држава обнови трезвеном обновом србске краљевине. Ако би се обновила као југословенска, то би онда, по моме мишљењу, значило коначан излазак са историјске сцене, не само Карађорђевића, већ и србскога имена. Већ се пред очима србског народа одиграва једна велика лакрдија, која има за циљ да се наруга светињи србске православне Монархије и србски народ престрави тобожњим безизлазом.

Видео сам да су у Вашем окружењу углавном млади отачаствољубиви људи. Србство је згрануто чињеницом колико је пресвучених комуниста инфилтрирано у Крунски савет. Сматрате ли да је такав састав Крунског савета, изузимајући неколицину часних људи, највећа компромитација Краљевског дома Карађорђевића?

Назови Крунски савет је Удружење грађана, или како се то данас модерније назива "Невладина организација". У прошлости, док је постојала краљевина, постојали су Крунски савети. У прошлом веку, Крунски савет су дефинисала два правилника Краљевског (владарског) Дома, онај из 1909, краља Петра и онај из 1930, краља Александра I. Крунски савет може имати само краљ, владалац, онај који је династа, по србском праву, онај кога је Уставотворна скупштина изабрала за династу. Крунски савет оснива КРУНИСАНИ владалац. Зато се и зове "крунски". Данас, међутим, у републиканском систему (значи не само што немамо круну него немамо ни монархију) имамо нешто што се зове "Крунски савет". Као када би, рецимо, Велика Британија имала "Кабинет председника републике".

Али шта да мислим? Људи раде шта им је воља, неки, рецимо, назваше једну киселу воду именом србског Вожда. Други пак, неку ракију зову "Круна"... Још није доказано да су они који пију ову газирану воду и ракију присталице Карађорђевића које раде да Србија добије крунисаног и миропомазаног краља, као што се још никако није видело, нити потврдило да чланови тзв. Крунског савета заиста свом душом и срцем раде на обнови србске ПРАВОСЛАВНЕ монархије. И ја сам зачуђен оним што сви виде, али и оним што није доступно широј јавности. Познато ми је да су многи у том Удружењу били активни чланови комунистичке партије. Своје, до скоро комунистичко југословенство неки би да трампе сада за нови вид југословенског квази-монархизма. Само, не сматрам да било кога због таквих странпутица треба прогањати, боље је поразити их истином која никада није била са њима. На планети има много људи потпуно дезоријентисаних, збуњених, отпадника од вере и свог народа има у сваком поколењу. Много је људи који више пута у животу мењају странку, то је често жеља за бржом друштвеном промоцијом.

Одговоран је, међутим, сам онај који их окупља на овакав начин око једног имена које је на част Србину и једнога идеала који је светиња. То је компромитација, која наноси штету пре свега србском народу, а онда и имену бесмртнога Карађорђа.

Безбожна бура комунистичке идеологије озбиљно је пољуљала Србски народ у сваком погледу. Карађорђевићи су, својим изгнанством, били изван домашаја компартијске идеологије, али су били изложени у сржи безбожној евро-америчкој секуларизацији. Питање гласи: како излечити Србски народ о комунистичког наслеђа, али и како спречити успостављање секуларизоване монархије код Срба?

Што се мене тиче, у изгнанству живим већ 22 245 дана и ноћи. Од 27. марта, до трећег Авноја најпре због пучиста (у корист Британије) и фашиста (у корист Хитлеровог Рајха). Од трећег Авноја до тзв. 8 седнице због Титових комуниста (у корист светске револуције). Од 8 седнице до 5. октобра због Милошевићевих "социјалиста". Од 5. октобра до данас због ДОС-овских реформиста. Не знам да неко има дужи стаж изгнаника од мене. Није ми познато а је некоме било толико дуго забрањено да види Србију! Крајем фебруара месеца ове године донет је закон о укидању указа о одузимању држављанства и имовине породице Карађорђевић. Ипак, не знам због чега, мени, мојој супрузи и синовима, још није дат пасош. Не ослобађа се од компартијског наслеђа преко ноћи.

Кад кажете да су Карађорђевићи били ван домашаја те идеологије, не бих се са Вама сасвим сложио. Захваљујући околностима и ставу мог оца, ја сам имао срећу па ме нису закачили и упропастили ми репутацију. Други, из моје генерације, и неки млађи, нису им избегли. Много тога ми је познато, али то је тема за велику књигу.

Али кад је реч о изложености до сржи безбожноме, како кажете, "евро-америчком секуларизму", то је сасвим тачно. Увидео сам то и сам. Бити без отаџбине, удаљен од живота народног, од језика... Удаљен од цркве. Да Био сам на путу беспућа. Али ипак, Бог је био милостив према мени. Његова рука ме је довела на пут повратка мом правом бићу. Прошле године: у Раваницу, Лелић и Ћелије; недавно: у Цетињски манастир, у Свети Острог, манастир Морачу, у Тврдош требињски, Студеницу... Сад видим, као да нисам ни живео сасвим свих тих 22.000 дана и ноћи, већ само мислио да сам жив. Као да су ми се отвориле двери милосрђа и мени се моја отаџбина сада указала у свој њеној неизрецивој красоти, љубави за Господа нашег Исуса Христа, жаркој молитви Пресветој Богородици и свим светитељима. Сад сам тек разумео какав је то велики подвиг био Светих Немањића и првога Србина у свим временима – Светог Саве. Они су толико били омилили Исуса Христа Србима, у тој мери је нетрулежно њихово дело, да је та љубав и данас видљива, осећа се – упркос свим страшним страдањима и одрицањима од себе којима смо били изложени. То сазнање ми улива највећу наду.

Како излечити народ од последица утопије? Пре свега личним примером. Предочавајући истински смисао, како би наш ближњи лакше спознао бесмисао. Ја не мислим да је то лак посао. Утопије харају већ најмање 25 векова и увек су имале присташе, често и већину. Двадесети век је сад велика учионица за свакога, ту се учи како је боље да утопије остану у интелектуалним лабораторијама, уместо да буду примењене на жива тела народа, које тако могу да заувек осакате, скоро униште. Верујем да ће после краха ове последње, глобалне утопије, која ће се доста брзо одиграти, свет достићи релативну усредсређеност. Можда ће се и "мислиоци" уморити од усрећивања човечанства. Али, пре свега, верујем да је могуће оздравити и наш народ од његове велике заслепљености материјалистичким "рајем Запада", тако што му ваља свакодневно откривати, једнако објашњавати све висине, дубине и ширине дела Светих Немањића. Значи – дати му свест о ВРЕДНОСТИМА које има. То је посао за све српске богослове, научнике, песнике, историчар, за све дисциплине које служе да се сазда човек као личност. Кад човек увиди каква је то лепота, онда не може више желети да буде тиква без корена. Значи, обновити свест о сопственој вредности. Кад то човек има у себи, тешко ће га после тек-тако завести нека европска помодност. А када коначно добије самосвест, кад увиди шта суштински значи бити Србин, онда ће одмах видети свој прави пут.

Не би било лепшег призора од сабрања свих Карађорђевића на Опленцу. Нисмо имали прилику да видимо тај догађај. Шта је, по Вашем мишљењу, разлог томе?

Када ме питате да Вам и одговорим: бојим се да се то сабрање и не може лако организовати, јер се право сабрање може остварити само са онима који живе у љубави за своје ближње, живе у јединственом духу, поштују старије, знају за покајање и имају страх од Бога.

Сигурно се сећате сахране Краљевића Томислава? Тада смо скоро сви били тамо. Међутим, у самој цркви, пред олтаром и пред одром почившег Краљевића, мене је један Карађорђевић спречио да изговорим свој опроштај са мени тако драгим покојником. Арогантно, самољубиво, тај Карађорђевић се усудио да пред народом почини једно такво светогрђе. Да још једном искаже своје непоштовање према старијима, свој дубоки презир реда и србских обичаја. Ја то нисам заборавио.

Последњих месеци кроз краљевске дворове на Дедињу дефилују пресвучени комунисти разних врста. Како коментаришете то ново цвељање србских рана?

Прво, ја сам недавно јавно изрекао свој став да је недостојно за једног Карађорђевића да се на брзину усељава у Двор, док се нашој Светосавској цркви и стотинама хиљада наших саплеменика не врати отета имовина. Као да се заборавља да је велики број оних који су уморени, доживели страхоте, пострадао управо због верности Карађорђевића, Краљу и Отаџбини, па се сада, ниподаштавајући њихову жртву и патњу, која је била много већа од наше патње, стаје на чело дугачког реда понижених и увређених зарад личног комфора и сјаја.

Друго, ти су дворови одавно већ оскрнављени. И то брдо је оскрнављено. Данас тамо станују и овејане лопуже! На том брду је још увек гроб Јосипа Броза, његове љубавнице и његовог пса. Недалеко од тих дворова, у оној јарузи, после рата су комунисти убили велики број Срба. Њима ни данас нема гроба, неопојани леже у забораву... У мојој визији то је брдо саблазни. И ево, и сад се одатле саблажњава наш народ. Фасцинира се некаквим бившим сјајем, као да неко жели да га хипнотише! Не би ли Срби поверовали да оно што није – јесте. Да оно чега нема – постоји.

Пре тридесет година у једном енглеском часопису је објављена констатација да се британске државне власти служе монархијом како би сачувале демократију. Код нас се може рећи овако: представници србијанске и југословенске власти се служе појединим Карађорђевићима како би прикрили своје комунистичке трагове?

Вероватно је да постоје и такве замисли. Али, како ја разазнајем, овакав један цинични карневал је пре свега замишљен како би се Србима заиста обљутавила свака помисао на обнову монархије. Некоме је стало да се у правом декору коначно обрачуна са том великом србском носталгијом.

Познато је да сте верујући и црквен човек. Ви сте и потпредседник Епархијског управног одбора Епархије Западноевропске. Епископ будимски др Данило је једном приликом рекао да се краљ не може вратити док се ми не вратимо Богу. Да ли је питање васпостављања монархије код Срба за Вас политичко или, пре свега, морално и духовно питање?

Упознао сам владику Данила у Паризу. Слушао сам једно његово предавање и одушевио ме је. После сам прочитао његова размишљања о монархији. Свиђа ми се и његов савет да пишемо "србски" уместо "српски". Када је реч о истинској обнови монархије, владика Данило је данас највећи ауторитет и мора се поштовати његово мишљење.

Када је реч о васпостављању монархије, то је за мене најпре духовно и морално питање, али у исто време, свакако, деловање у том правцу је политички акт. Видите, ми нисмо имали прилику, нисмо имали довољно времена да модерну србску краљевину обновимо на темељима које су нам оставили Свети Немањићи. Већ у време Карађорђевог устанка били смо под утицајем атеистичких западних идеја. Русија је пропустила прилику да (пошто је била поразила Наполеона, а Европа била заузета ратовањем), окрене своју снагу према Балкану, ослободи га од Турака, и у једном даху ослободи и Константинопољ. Тако смо после морали стално да пазимо "шта ће рећи Аустрија", једина средњеевропска сила у оно време. Морам да кажем да се и наша краљевина више обнавља, успостављала, у XIX и у првој половини џџ века по западним узорима, него што је своју инспирацију црпла на узорима Светих Немањића. Они су се једно време чинили као неки апстрактни, беживотни мит.

Данас је друга ситуација. Данас много више знамо о том баснословном периоду у коме је, паметно вођен, србски народ створио своју цивилизацију. Ако буде воља Божија, а Бог ми је прва узданица, сви наши будући напори треба да буду усмерени према оживљавању тог великог србског иметка. Дакле, то је најпре духовни подухват, а онда, захтеваће се једна нова врлина, која се постиже само моралном обновом. Ако се озбиљно не приступи успостављању додира са тим славним периодом, неће се моћи спрчити даља секуларизација. Србска држава неће опстати ако се не облагороди својом великом немањићком традицијом. Само у прожимању савремених двовековних искустава (одбацујући заблуде и непотребна угледања) са онима које су нам оставили Свети Немањићи, може се приступити обнове краљевине. Ту сложену замисао називам "интегрални монархизам". Стреми се ка православној перспективи, живом контакту прошлости и садашњости, у непроменљивој, централној тачци вечности, у живоме Богу, васкрсломе Господу Исусу Христу. Сећањем на Голготски завет, истицањем на највише место врлине херојства, "чојства и јунаштва", у мужевном братству живих, почивших и будућих Срба, ојачаћемо ослабеле друштвене везе – непрестано имајући на уму да смо савез, сабор људских Икона Божијих. Како каже владика Данило: засновати Монархију на "Литургијском магнету братољубија". Досегнути пуноћу истинске заједнице хришћана. Да најбоље не буде више на маргини, већ у центру. Ето, због тога свега стално говорим о САБОРНОСТИ, угледању на Светог Саву, обнови на златном државном темељу који је он саздао својом жичком "Беседом о правој вери". Треба једном престати да се њему дивимо као некоме који је некада давно постојао, некој прошлости, већ једном морамо приступити остваривању његове истинске науке. Тако лако смо прихватили туђинска мудровања (као што је оно Карла Маркса), а стамено, Богом надахнуто учење Светог Саве, увек некако стављали са стране. Ето, у неколико речи, то је мој друштвени програм. Ја живим како би се започело са његовим остваривањем, како би и сам почео да живим како мислим да треба, како до сада нисам живео. У мојој Светој отаџбини, заједно са мојом браћом и сестрама, са свима који желе да буду моји сапутници.

Познато је да су многи тзв. Бивши комунисти из интелектуалног реда покушали да са Вама успоставе контакт и остваре сусрет. Неки су, да их не набрајамо, и успели у томе. Да ли сте спремни да се убудуће не сретнете ни са једним чланом комунистичке партије?

Дубоко свестан свога имена и порекла осећао сам да сусрет са једним живим Карађорђевићем представља, у неку руку, мистичан сусрет са Карађорђем, Краљем Петром, Кнезом Арсеном, Краљем Александром, мојим оцем... и сатом свешћу и таквом одговорношћу сретао сам се са Србима и по свету и у отаџбини. И због тога се љутим на оне Карађорђевиће који су довели наше очеве у везу са недостојним припадницима свога народа али и светских протува.

Већ сам рекао да ја дубоко верујем да је излечење србског народа могуће. Личним примером треба стално сведочити ту могућност. Коме су комунисти нанели највише зла? Србском народу, Србској Цркви, и, разуме се, Карађорђевићима. Зар није упутно да ја, као србски Кнез и син Кнеза Павла, први дам пример? Да их чистим, незлобивим гестом, љубазно позовем да спознају грешку и спас потраже у покајању, сваки за себе, и тако постану наша браћа и сестре. Наш Господ Исус Христос не жели смрт за грешнике, него жели да се они обрате и буду живи.

У сваком случају, не пада ми на памет да се срећем са онима који живе у безакоњу, који и поред очевидности, тврдоглаво остају у небризи за своје душе, које, зна се, нису њихово власништво. Надам се да ће се напокон појавити најпотпунија могућа истина о злочинима које су над србским народом починили југословенски комунисти, међу којима је, на несрећу, било много таквих који су били рођени од србских родитеља. Читао сам како је Свети Сава, на саборима у Жичи, повраћао у праву веру ондашње Бабуне, претече ововековних отпадника. Наша Црква данас има велике исповеднике у својим редовима, верујем да је нешто тако, данас могуће. Спреман сам и ја, да оне који нису окрвавиле руке крвљу јединородних, спреман сам да их преклињем, молим, да се врате.

Јер знам, пут којим треба поћи јесте пут ИСТИНЕ.

Ви сте свакако свесни чињенице да се прерушеним и непокајаним комунистима Србски народ нема будућности. Како помоћи отачаствољубивој омладини да се сабере у један корпус који ће поразити вишедеценијске разараче Србског Народа и свих народних светиња и завета?

Најпре примером за угледање, личном жртвом, којом се указује на СМИСАО. И стално, само истином и истином и ничим осим истине. Онима који воле своју Отаџбину, не сам онима који су у младости, већ свима Србима и Србкињама, свима који желе да се Србство усправи, ево, нека је јасно да постоји циљ. Вера и нада и спремност да се, упркос тешкоћама, оствари сабрање, како кажете, у јединствен корпус. Ако кажем – жртвујемо самољубље, не кажем дајте паре, ако кажем – није све изгубљено и има наде, не кажем да ће се то постићи преко пореских намета... Постоји, дакле, један други начин. Стаза којом дуго времена нисмо корачали.

Многи желе да се преко Краљевског дома Карађорђевића самоамнестирају од учешћа у комунистичком злу, да избегну одговорност и опстану на грбачи Србског народа у новим условима. Вишедеценијски комунисти сматрају и истичу да је монархија, против које су се годинама из све снаге борили и писали, социјална установа која ће у себе примити идеолошки потурчене "плахе и лакоме", како би рекао Његош. Сматрате ли то покајањем или новом преваром?

Нема сумње да је реч о великој превари. У томе има онога што сад називају "бизнис". Приметио сам да има особа које верују да ће се краљевина успоставити подмићивањем, парама, поклонима, по систему "ја-теби-ти-мени", што је најгоре, фасцинирањем сиромашног народа "велика парама", тобоже "богатством". које је проистекло из успешног "бизниса". Не, дакле, ЛИЧНОШЋУ, духом, већ парама, које су се ту нашле и којима се не зна порекло.

Таква концепција "бизнис-краљевања" привлачи лакоме. Главни недостатак такве концепције је да лакомима пара никад доста није и да су спремни да окрену леђа ономе ко их подмићује чим давања постану мања. Меркантилни начин задобијања поверења једног народа има кратак век трајања, као и лаж.

Побуде искварених особа, без морала, било да су комунисти или неки други, познате су. Онај ко се са таквима дружи, рескира да и сам поприми њихове лоше особине. Али, зар не каже народ "свака поцепана врећа нађе себи закрпу"? Мислим да су мање криви окорели подлаци од оних или онога ко их око себе окупља. Од домаћина зависи ко му улази у кућу.

Каква је Ваша порука своме народу?

Већ сто година србска квазиелита, робујући наопаким идеологијама, води овај народ ка брисању са етничке карте Европе. У ХХ веку србски народ беше талац југословенства, интернационализма, комунизма, братства и јединства (са небраћом), атеизма, несврстаности, а бивајући све малобројнији, у све већем безбожништву и све несрећнији.

И данас је судбина србског народа у рукама квазиелите. У превеликој жељи да свој народ стопе у велику масу бесловесних, не питајући га жели ли он то, гледам као нам грубијански одузимају ћирилицу, како скрнаве нашу историју, наше светле победе и наша мучеништва, како нам подлим смицалицама спречавају увођење богословља у школе.

Већ генерацијама Срби својим синовима остављају мање од онога што су им очеви оставили на чување, ускоро ће, бојим се, доћи генерација која својим синовима неће имати шта да остави, чак ни србско име. То треба спречити и то је моја порука србском народу.

А спречићемо, изборићемо се за спасење, када после стотину година лутања у магли станемо и сагледамо себе у сјају своје вере, светлости својих предака, древности својих манастира, лепоти своје уметности, чистоти наше деце која заслужују бољу Србију од ове каква је сад. Тог тренутка, када себе тако сагледамо, и када се себи, после вековног бунила, вратимо, знам, почеће, са Божијим благословом, поновни успон наше историје.

Или, како то боље од мене каже наш владика Атанасије (Јевтић):

"Јер си Ти Васкрсење и Живот, и милости су Твоје бездна многа, пред којима су сви греси моји као прах и пепео, који лахор Духа Твога развеје и уништи и Крст Сина Твога сасвим опере и очисти, те опет постајемо бељи од снега и светлији од сунца."