О КРАЉЕВСТВУ СЕ НЕ РАСПРАВЉА,
У НАЈБОЉЕМ СЛУЧАЈУ О ЊЕМУ СЕ РАЗМИШЉА

Одговори Кнеза Александра на питања
госпође Драгославе Копривице

Београд Специјално за НИН из Париза
16. ЈУЛ 1998.

Када је фараонски потомак, египатски краљ Фарук, војним ударом 1952. године збачен с престола, прокоментарисао је то следећим речима: за неколико година свет ће имати само пет краљева - краља пика, краља трефа, краља каро, краља срце и краљицу Енглеске! Очигледно се преварио. Данас у Европи, од петнаест европских држава, седам су монархије. По многим мишљењима чак су најдемократскије државе у Европи монархије. Шта ви о томе мислите?

Нисам сасвим сигуран да је некадашњи египатски Краљ Фарук био потомак фараона, нити сам знао да је имао такву опсесију картароша, али сигурно је да су претходни владаоци Египта у овом веку, кедив Исмаил и Краљ Фуад, били под великим утицајем Лондона. Монархија је једна политичка идеја као многе друге. То је систем управљања у коме само један командује. Краљевство пак, уопште није идеја, нити по себи то може бити. Каже се да, између осталих својих функција, Краљевство служи и ради управљања људским друштвом. О Краљевству се не расправља, у најбољем случају о њему се размишља. Може се рећи да је Краљевство органски сплет институција, централна је монархистичка, устројених (конституисаних) тела, традиција, писаних и неписаних закона, али што је изнад свега, састоји се од људи, особа, груписаних по једном одређеном реду. Краљевство се заснива на дуготрајним процесима сазревања, на концензусу, док се монархија, од данас до сутра, може остварити референдумом или државним превратом. Видите, и данас као и у прошлости имамо краљеве који нису монарси јер не управљају Краљевствима, такав је случај са Краљицом Елизабетом II. Монархија може бити уставна, док је Краљевство само себи устав. Упрошћено речено, Краљевство се заснива на особи (телу) Краља, монархистичкој власти и на светињи миропомазања. Краљевство је одраз породице и собом осликава људскост, налик је самоме човеку код којега је мозак на челу свих органа. У тој хармоничној грађевини Краљ је кључ од свода. Треба рећи, сам по себи-кључ! Потребно је, дакле, добро разликовати монархију од Краљевства јер има монархиста који нису ројалисти и обратно. Данас има и схватања, ту мислим на изражене жеље у неколико земаља у источној Европи које су сасвим недавно престале да се називају "народне демократије", да је довољно "довести Краља, уступити му престо" и да ће тим чином започети такозвани бољи живот тога народа и све само од себе кренути у смеру сањанога благостања. То су рефлекси који потичу из дугога периода диктатура komunizma. Међутим, треба бити искрен, отворено рећи људима: немојте себе заваравати, Краљевство је највиши, најсавршенији облик управљања људима. Захтева зреле, уравнотежене личности и дубоко поимање потреба које има човек. Ништа се не ствара преко ноћи. Узмите у обзир колико је времена потребно родитељима да једно своје дете, како се то каже, изведу на пут.

Кажу да данас краљеви не владају али да они и нису ту да владају. Они су симбол нације, глас изнад свих странака. Шта ви мислите, каква је данас политичка реалност монархије, чему она служи у модерним земљама?

У Краљевствима која трају без прекида вековима, није страшно када се због моде десе Краљеви који нису монарси. Наш век има много примера када су Краљеви тврдили да немају жељу да буду монарси, већ само да остану живи музеј с апанажом. Други пак, говораху да им је циљ да уведу demokratiju. И данас многи себе и своје народе заваравају тобожњим demokratskim идејама. Када шеф неке политичке странке обећава народу demokratiju, онда се то може и разумети, мада је приземно. Али када један Кнез, или чак претендент на престо, то исто обећава, онда је јасно да такав ништа није схватио и ништа неће никада схватити. Када говорите о символима нације, даћу вам један пример: наше име - Карађорђевићи, нераскидиво је везано за наше народно име. Србин значи - непокориви. То име је, као и млада Гојковица у Скадар на Бојани, живо узидано у непокоривост, главну одлику Срба. Без свога српског садржаја, само по себи, оно не говори много. Дакле, само зато што смо потомци славнога српског Вожда не значи да смо символ српске нације. Потребно је бити достојан тога имена и живети заједно са својом браћом Србима у једној великој, српској домаћинској кући, то јест, у светосавској држави. Данас се ваљда довољно добро види како је криминално било нас, Карађорђевиће, осудити на егзил, а све Србе на komunizam, то јест, на такозвану диктатуру пролетаријата са најтрагичнијим последицама откако постојимо. Не треба замишљати Краља као декор и "глас изнад странака". Замислите када би казали да је глави на телу управо тамо где је, декоративно узевши, за њу најбоље место, или када би рекли да је отац породице као клавир у салону, у кући у којој нико не зна да свира на томе инструменту?

Многи монархију супротстављају demokratiji. Да ли су вредности монархије и demokratije међусобно супротстављене?

Доскора је владало убеђење да су тзв. западне demokratije образац доброг вођења државних послова. Запад је имао само једну идеологију - убрзани развој и повећање производње потрошних добара. Свет је био подељен у два блока, на западни и њему супротстављен komunizam. У једном свету, говорило се, владала је demokratija и права човека, у другом, источном, репресија слобода, ГУЛаг, једноумље. Откако је рушењем Берлинског зида и стварањем велике Немачке источни систем сам себе потопио, доживео распад, показали су се на Западу стари завојевачки апетити. Такозвана највећа западна demokratija је преко ноћи постала хегемона и данас највише угрожава слободу и право народа на самоопределење. Као што се у прошлом веку јуришало на Дивљи запад, тако се данас јуриша на руски Исток. На нашу жалост, на путу према плену, на сред тог пута, станујемо ми Срби и лако се може десити да нас задеси судбина северноамеричких црвенокожаца који су побијени јер су били препрека хордама лакомих, жељних брзог богаћења. Сведоци смо великих прогона Срба, комадања, отимања територија на којима они вековима живе а догађаји у Републици Српској за последњих годину дана, изазвани уплитањем међународне заједнице, пример су изругивања свим такозваним demokratskim принципима којима се Запад поносио последња два века. Да и не говоримо о устројавању хашког трибунала, о његовим тајним листама окривљених и његовим заточеницима, Србима, од којих се један несрећник, кажу, пре неки дан сам(sic!) обесио о кваку! Komunizam је изненада доживео политички и економски слом, али су и вредности demokratije у западним системима угрожене. То се види по порасту утицаја електронских медија на јавна мнења, по значају који су стекли извесни лобији и њиховом утицају на одлуке владе једине светске суперсиле. Свет се сужава и један мали број људи који нису у првом плану, захваљујући огромним профитима наднационалних компанија, приграбио је за себе могућност да одлучује о судбини стотина милиона људи. Свака империја, према дефиницији, тежи да себи покори цео свет. Сваки император, без лажне скромности, држи у руци глобус као знак својих намера. Тај глобус се сада свакодневно врти на једној ТВ станици која пропагира планетарно село. С једне стране, чини се да је дошло до убрзања времена обичног човека а, с друге, да свет хрли у ентропију једног виртуелног светског села. То посрнуће вредности, манија искорењивања и хајка на све што је национално довели су до прекида равнотеже у неким земљама на Западу. Некадашње велике силе постале су трећеразредне државе а многима прети опасност да постану само покрајине под доминацијом једине монетарне европске силе. Савремени токови, пут на који хегемон жели да повуче све народе веома је опасан и у себи носи почетну грешку коју империја неће никада бити у стању да превазиђе. Грешка је иста као она коју је починио Наполеон, када је у присуству папе ипак сам себе крунисао за императора. Истоветну грешку поновио је нови светски хегемон пре неку годину самопрогласивши свој novi poredak. Мора се имати на уму да се Краљевство не заснива на иметку већ на бићу. Краљ јестењегова земља у јединству инкарнације. Због тога је прави краљ, где год ишао - код себе. Краљевство је, такође, једини режим који се заснива на љубави а не на популарности. Славни француски говорник и учитељ принчева - Босие (Jacques-B nigne Bossuet) ево шта каже: "Један добар грађанин воли свога Краља као опште добро, као спас и очување Државе, као ваздух који удише, као светлост својих очију." Кад нестане љубави - нестане и Краљ. Видите, колико ми је познато, ни једна од дефиниција такозване demokratije не каже да се та појава заснива на љубави. Како онда можемо и претпоставити да такав феномен може бити у конкуренцији са мојим схватањима која се трудим да јасно искажем како би била разумљива свакоме Србину и свакој Српкињи.

Вашем оцу, кнезу Павлу, приписују се многе одлуке које су нанеле штету српском народу. Мислимо на време Тројног пакта 1941. године. Било да су у питању чињенице, лоше познавање историје или пропаганда komunista, то је у свести српског народа оставило негативан траг. Можете ли нам изнети нека лична сведочанства из тог немилог времена?

Мој драги и поштовани отац Кнез Павле био је врло одговорна личност и човек од речи. Од почетка егзила ужасно је патио због пропасти Краљевине. Само га је љубав, велика љубав према мојој драгој мајци и нама, његовој деци, осујетила да одмах, још док смо били у Кенији, не умре од туге. Пропаст Краљевине и жалосна судбина Срба дубоко су га ранили и он је тај свој непребол до последњег даха носио у себи, морам рећи, на њему урођен, кнежевски начин. Мој драги и вољени отац био је образац отмености, имао је отмену душу. Он је волео и поштовао свој народ, своју земљу. Узмите у руке и погледајте каталоге две велике изложбе које је пред рат приредио Музеј Кнеза Павла: "Француско сликарство XIX века" и "Италијански портрет кроз векове". Они вам говоре о укусима тога српског Кнеза, о дубоком разумевању и одушевљењу које је неговао према уметности, посебно сликарству. Био је страстан колекционар, многе слике су му други поклањали увиђајући колико он воли и цени дела сликара. Кнез Павле је био замислио да тај свој дар завешта своме, српском народу. У форми сталне поставке колекције слика у музеју који би носио његово име. После рата, и то се већ зна поуздано, нови властодршци су све учинили да оцрне улогу мога оца и, како су говорили, "трулу Југославију", Краљевину. Тачно је да је пропаганда komunista оставила трага у свести нашег народа. Али запитајмо се који негативан траг оставише они, komunisti, и њихови вирусни потомци? Шта њима данас може све да се припише!? И то не као последица пропаганде, неслагања са типом државног уређења, већ на основу резултата. Градитељем неимаре српске Краљевине, сменили су растављачи, упропаститељи, квариш-мајстори српске будућности. Побројаћу вам, растављали су и растављају: Србе од Срба, Србе од Светог Саве и његове Свете Цркве, од Светих Немањића, од Косова и од косовске етике, од завета Светога кнеза Лазара, од српске народне поезије, од српске Спарте - Црне Горе, од јуначке Републике Српске. Пред нама немоћнима окончава се процес мржње на српску државу и државност, на светиње и тековине ослободилачких ратова и Свете српске гробове и Свете мученике за српску слободу. Колико су само komunisti потрошили времена и мастила не би ли наш народ заувек омрзнуо Краљевину! Сетите се са каквим бесом су праскали против "шестојануарске диктатуре" и Краља Александра. А Краљ мученик је само покушао да уразуми Хрвате и ограничи заразу коју су ширили komunisti. Учинио је оно што би сваки разуман Србин на његовом месту морао да учини: забранио је КПЈ.

Да ли се историја понавља, да ли вас догађаји с краја нашег века подсећају на прилике у Србији после 1903. године?

Камо лепе среће када би се сада поновила наша повест с почетка овог века! Од крунисања Краља Петра 1903. године па до почетка великог рата, Србија је проживела најдинамичнији и један од најславнијих периода у својој историји. Само, историја се не понавља. Истина, протекторат у Босни и Херцеговини личи на анексију коју је извршила Аустро-Угарска, али Србија није она из 1908. године, Београд се, овога пута, лоше понео према својој прекодринској браћи. Више му је било стало до једне пропале идеологије него до очувања и заштите интереса, како државних, тако и националних, Срба у РС и РСК. Ни то није никакво чудо, српско питање не могу решавати komunisti јер је то национално питање, а они су по определењу анационална бића. Исто тако они су доказали да не могу да бране српске интересе нити да заштите Србе зато што се не осећају као Срби, већ као Југословени. Однедавно ича их који су присташе новога интернационализма, тога који себе назива novi svetski poredak и који њих, komuniste, привлачи јер их подсећа на Коминтерну. Узурпација српског националног бића од стране компартије, и то више од пола века, јединствен је случај за изучавање историја болести које могу спопасти народе. Замислите да добијете чмичак и да он после педесет година толико порасте и толико се осили да вас више нико не препознаје нити види нити чује. Сви виде чмичак и са чмичком разговарају, а ви таворите и таман сте толико слаби колико је он јак. Он вас одржава у животу јер би у противном цркао. И свима овјашњава да сте ви његов чмичак. А мрзи вас јер нисте од његове природе.

Колико је оно о чему је говорио Јован Дучић у својој књизи "С вером у Бога и Српство" присутно у свести српског народа?

Сунце греје и добре и рђаве, каже Еванђелиста. То је тако јер је и његова служба краљевска. Краљ је она геометријска тачка у којој се укрштају супротине и то има као последицу - хармонију. Српски грб нам то јасно казује: двоглави бели орао са круном Немањића јесте символика идељлног склада између Цркве и Државе. Једна глава је Свети Сава, друга његов брат краљ Стефан Првовенчани. Отуда, не може бити сумње, српска држава се уопште не може замислити без српске Цркве. Свети Сава је, зна се, често обављао и дипломатске мисије за српску Краљевину, али главна преокупација нашег духовног оца била је хришћански подвиг са циљем откривања извора светлости и преображења, то јест саједињавања са Богом. А брат Његов, српски Краљ, ево како започиње деветнаесто поглавље својега "Житија Стефана Немање": "Милосрђем Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и милошћу пречисте Богородице и увек деве Марије"...И нешто даље, у двадесетој глави, пише: "Вратих се учитељу и наставнику мојему Сави јеромонаху, да се благословим од руке његове"... То брат пише о брату. А Свети Сава говораше: "Мој Владика Христос". Свети Сава је оставио правила према којима треба да се владају монаси, али није ни помишљао да напише правила према којима ће се у хармонији одржати српска Црква и српска Краљевина. Он и његов брат добро су знали да та правила постоје и дали су лични пример на којим основама може једино бити саздана српска Краљевина. На неогрешењу о Еванђеље. Краљ је морао да пази да му служба Богу и људима не одступи од учења "јединог бесцен бисера", како је Свети Сава још називао свога Владику Христа. Монахе је Свети Немањић поучавао како да приђу "глави сваког добра: љубави". Рекох да је Краљевина једини режим који се заснива на љубави, Свети Сава је то био појмио својим великим духом. За нас, Србе, важно је да знамо да се у томе чудесном Растку Немањићу, потоњем Светитељу, зачела и остварила наша најдрагоценија лепота: равнотежа ума и срца. Када, били ми обични грађани или Кнежеви, откријемо како је он то постизао, онда он заживи у нама као непресушно врело склада, здраве наде и радости. После ововековног хода по мукама, тајна нашег васкрсења је у новоме приближавању Светоме Сави, чији је Владика једном затражио од својих ученика, будућих Апостолам следеће: "Идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не жртве." Видите, велика је књига Свети Сава. Њега треба да изучавају и подражавају сви који раде на народним стварима. Он нека буде учитељ и будућем српском Краљу.