НЕЗАВИСНЕ НОВИНЕ

Бањалука, РЕПУБЛИКА СРПСКА, 26. јули 1999.

Одговори на питања новинара г. Слободана Ерића

Ваше Краљевско Височанство, у свом обраћању нацији, замолили сте српски народ за разумевање и опроштај династији Карађорђевић због стварања Југославије. Ко је још поред краља Александра био заслужан за стварање Краљевине Југославије и који су Вас мотиви определили да се овим поводом обратите српском народу?

Пре свега желим да Вам се захвалим, Вама и Вашим новинама из најмлађе српске државе, из мени тако драге Републике Српске. Вишегодишњи ваш херојски отпор и преживљене муке, велики су понос и надахнуће свим Србима ма где да живе. Душа ме је болела када је била успостављена "граница на Дрини" и тешко ми је пао раздор који је довео у питање опстанак толико жељене државе. Будући најмлађа, Република Српска би морала бити највећа српска брига.

Хришћански је и људски да оно што бих желео да други учине, најпре сам учиним. Видите, страшно смо пострадали и пропатили. Али ја све догађаје помно пратим и видим, постоји воља, жеља у народу да се из овога тешког стања избавимо. Да се, користећи искуство, спасе образ и подобије Божје. Значи, жива је душа наша.

Замолио сам своју браћу и сестре да опросте Краљу Александру и нама, Карађорђевићима, јер знам да многи кривицу за Jugoslaviju сваљују на Краља Александра I и шире, на цео Краљевски дом. Желим да ме добро разумете: данас је јасно, а требало би свим Србима и Српкињама да се објасни, Jugoslavija, та идеја, то име, јесте једна велика погибељ за Србе. Много је мањи проблем како да се ова губитничка екипа политичара уклони са власти, него што је онај како да се Срби одрекну ужаса jugoslovenstine.

А то је зачето на аустријском империјалном двору средином прошлог века и било је срачунато да послужи ширењу аустијског утицаја на Балкан и даље. Илирски покрет, нарочито улога Копитара, затим Даничић и његова улога у определењу Хрвата за српски језик, да не набрајам све оно што сви словесни Срби знају, политика Кнеза Михајла Обреновића, Краља Милана Обреновића, појава радикалског покрета и нарочито социјализма у Србији и код наших комшија, велики је списак, утицало је да се и најпаметнији Срби с почетка овог века, рецимо и један Јован Скерлић, определе за jugoslovenstvo. И велики српски песник Јован Дучић је прво био jugoslovenskih убеђења, да би тек пред крај живота написао своју ванредну књигу "Верујем у Бога и у Српство - спорна питања Краљевине Југославије". Наш највећи песнички геније, владика Петар II Петровић Његош, и он је најпре био понесен том идејом, али је, према сведочанству Матије Бана, имао једну пророчку визију у погледу крајњег исхода и судбине државе јужних Словена. Да ће од свега испасти срамота за главаре а народ задесити несрећа.

Шта ме је нагнало да се изјасним о Jugoslaviji? То што са Jugoslavijom стојимо на ивици зјапећег понора. Ми смо сада пред безданом у коме царује безвоља и НИШТА. Свесно је коришћена лаж и превара и свесно су вас водили према смрти и разрушењу а све време, више од пола века, замајавали, да не приметите куда ходате. Али, како рекох, хвала Богу, нихилизам није превагнуо. Ја знам да наш народ има вољу да изађе из овога ћор-сокака.

Прва ствар коју морамо учинити, ако не желимо да наставимо путем самоуништења, јесте да одбацимо Jugoslaviju и опет узмемо наше старо, славно и лепо име - Србија. Ни са демократским променама у Србији, које су неопходне, Срби неће имати напретка ако буду остали "Jugosloveni". Ни када би им сада, неким чудом, казали: изволите у Европу, такви-какви сте. Па осећали би се као да носе одело од покојника.

Не треба ту ствар много објашњавати. Да је била Србија на место Jugoslavije, сигуран сам да би се Србија другачије понела и према Републици Српској. Сетите се само како је "Jugoslavija" одговорила на вапаје из Републике Српске када је тражено да скупштина у Београду прогласи уједињење. И онда, када у њој више није било других јужних Словена осим Срба, Jugoslavija је наставила да уништава Србе и све што је Србин за последња два века с муком и крвљу стекао.

Због тога сам дао изјаву о Jugoslaviji и шта-више, сада вам кажем да нам ваља одмах обзнанити да је Jugoslavija непожељна у Србији и српским земљама. Дакле, тражио сам опроштај јер желим да сви заједно сада покажемо да смо зрео народ и да смо способни да једни другима опраштамо. Желим да целом свету буде јасно да имамо духовну снагу и да препознавши и признавши грешку једни другима опростимо. Да постанемо нови људи, Срби, које на видело призива наш патријарх, Његова Светост Господин Павле.

Како гледате на отпор који је српски народ показао током агресије NATO-а и како коментаришете одлуку званичних власти у Београду да повуку војску и милицију са Косова и Метохије - свете српске земље?

На санскриту ("Сарби"), наше старо народно име има значење НЕПОКОРИВИ. Своју љубав према "слободи златној" Срби су опет исказали. Оно што ме је нарочито занимало је била пројава смеха. Спонтана, непредвидива. Графити, пароле, вицеви, значи онај вид који никаква власт не може прописати. За мене је то доказ здравља.

Напали су нас јер су сматрали да су Срби довољно размекшани полувековним прањем мозга, полувековним чупањем из корена, припремним радњама које су имали да обаве "наши", ови што за себе кажу "ми". Свет, па и они који нам раде о глави, били су изненађени српским хумором. Као да смо се одједанпут нашли у Хомеровој Илијади. Смехом против мрака, против грубе силе, против NATO- мочуге. Смехом против овешталости, бирократске ратне машине. То је нешто величанствено: дух против механике. Срби су шалом, вицевима с брадом и масном чарламом казали свету шта је живот, и како је важна и непобедива веселост.

Зашто је то тако? Јер је веселост у оних који знају да ће вечно живети. Јер је наша вера оптимистичка, радосна нада у васкрсење. То је нешто исконско и дубоко. То побеђује плиткоћу једноумника. Од те духовне промаје која је долазила из Србије, били су се уплашили сви светски мртво-озбиљни "усрећитељи", стратези наметања суперсоничне "демократије". Сви гњаватори и злобне ропске душе биле су пренеражене изливом здравља, крепкости, која није ништа друго него слава живота, радост живота. Народ који зна да се шали у тако тешким околностима, који је толико виспрен, нико не може поразити јер је он на страни живота, жив-живцат. Давно је утврђено да је смех лековит, мелем, да сузбија урођене неодољиве нагоне да се чини зло.

Незгодно је што се истовремено морамо борити против спољних силника и оних домаћих. У већини земаља које су учествовале у бомбардовању Србије, у тој операцији промоције NATO-а, на власти су социјалисти. Као код нас. То су факта. Међутим, ови иностранци, сви сте видели, нису много вични тим нељудским пословима, њима би се лоше писало да им владајући, београдски режим, није помогао.

Никада Срби нису водили овако глупе ратове као у овој протеклој деценији. Од почетка иста тактика: један корак напред - два корака назад. Онај ко тако поступа и то не у игри, већ у озбиљним пословима у којима се одлучује о судбини народа, или је глуп или је циник. Ако није глуп, онда је све рађено са предумишљајем, у сарадњи са напасницима. За мене је ово кључно питање према коме ће се у будућности вагати о штети коју је Србији нанео режим нихилиста.

Посебно ме вређа њихов однос према српској војсци. Као младић, носио сам српску униформу и шајкачу, имам фотографије, после сам се борио против нациста као пилот добровољац RAF-а, ја добро знам шта је војска и војник. Нарочито, шта је српски војник. Какав је то понос и част. Српска војска је једна од првих наших светиња. Имам утисак да су "наши", домаћи нихилисти, то одавно били схватили и да су све чинили како би се наругали и како би понизили наше светле војничке традиције.

Од почетка сукоба у бившој Jugoslaviji режим је све чинио како би се наругао војсци. Ту не може бити случајности. На хиљаде примера постоји. Командују напред, па кад људи изгину и заузму позицију, кад испуне задатак, онда кажу - повлачи се! То је један лакрдијашки ум смислио. То никада није било, али сада јесте. То је понашање једног анахроног, доктринарног сустава, некога ко је смислио да се свему наруга, да све преобрази у ништавило: и храброст и витештво и вештину командовања - све! Као потомка једног генијалног српског војсковође, Карађорђа, мене је то нарочито увредило.

И сада на Косову и Метохији иста прича! Бранићемо, нећемо дати - кад оно, из чиста мира, повлачи се. Кажу, открили смо да су хтели да нас сравне! Па од кад је то да завојевач нема намеру да сравни, ако жели победу? Кад је то било да непријатељ само пушкара, онако, шали се, не жели да освоји Србију, већ да се прошета и једе сладолед, као туриста? У Првом светском рату, да не спомињем претходне, шта се дешавало свако зна: албанска голгота, страдање, окупација, али вера, јасан циљ и остварење тога циља. И знало се ко брани Србију. Који војник, који официри, то се знало. Од када то Србију бране тзв пара-војне формације? Па се после на српску војску свали кривица за непочинства и шта све не. Све је несрећни режим починио што је могао да се нанесе срамота српској војсци.

Читао сам многе написе у америчкој штампи, њихови стручњаци за ратовање не могу да се начуде зашто је човек који сам одлучује о судбини свих Срба потписао капитулацију. И ни један Србин не може да схвати, зашто је допустио да се Косово и Метохија испразне, зашто није поставио страже око манастира и места у којима живе Срби, зашто је повукао војску и оставио Србе на цедилу и саме без заштите од убилачког гнева њихових до јуче комшија. Зашто је почињао кад није знао шта ће и како ће? Зашто није макар мало послушао дугогодишње вапаје владике Артемија!? То нико не може да схвати ако се није удубио у природу тога режима који већ више од пола века врши насиље над нашим родом.

А то што је Косово и Метохија света српска земља, био је разлог више да нас због тога нарочито уједу за срце. Све што су радили може да се искаже једном речју: ругање. Е, па доста је! Волови јарам трпе, а не људи, рекао је Алекса Шантић.

У једном обраћању Ви сте изјавили да Србији данас прете две идеологије: комунизам и мондијализам. На српској политичкој сцени велики број странака гравитира ка првој или другој поменутој опцији. Видите ли трећи пут који би помогао Србији да изађе из, можда, најтеже ситуације у свом историјском постојању?

Комунизам и мондијализам су једно исто. Ако сте добро поразмислили, испоставља се да су комунисти били претече данашњих мондијалиста. Ово што се сад починило на Косову и Метохији, зар се никоме не чини као дело Коминтерне, која је само променила име да се Власи не досете? На западу је сада у моди социјализам. Свакоме је јасно да је данас, после пропасти СССР-а и догађаја у овој последњој деценији, пропало веровање у "пролетаријат" као изабрани народ и у науку, то нихилистичко божанство. Пропао им је "марксизам"! Они који се нису снашли у новим условима и дан дањи оплакују недостигнуто "царство социјалне правде, комунистичку интернационалу" и друге "идеале". Левичари сад чекају у реду да их приме у затворене кругове мондијалиста. Да је реч о истој природи, о једној, а не о две идеологије, сведочи и то што левица сада стално трага за новим "изабраним народом" којим би да замени "пролетаријат".

Зато се заносе подржавајући сепаратисте, националне мањине, хомосексуалце, дођоше без личних исправа, праве култ "избеглица", пропагирају човека без корена... Они би да наставе са својим манихејством, са својом бесмисленом дуалистичком "религијом" али под другим видовима.

Ми смо скупо платили дажбине на томе путу европског човека ка самоуништењу. Зато нам ваља променити државно уређење. Обновити Краљевину.

Ускоро ћу о томе више казати. Ја не сматрам да сад треба измишљати трећи пут. Постоји само један. И не треба мислити да ћемо стићи до циља само ако истребимо наше политичке противнике. Напротив, ја мислим да је на људима да се удружују, оснивају странке, колико им воља. Развијен страначки систем доприноси унапређењу друштва, многострукост је корисна и морамо је поштовати. У једном отвореном друштву које уважава права слободног говора и удруживања, остварује се слободна утакмица између разних идеја у погледу делања државе и опште користи. Дакле, сасвим је природно да ту буду заступљена сва мишљења од левих до десних. Само, потребан је модератор, посредник, оно што се назива гарант националног јединства.

Никако не треба мислити ни веровати да ће једна странка, или коалиција извесних странака бити у могућности да избегне поделе и оствари неопходно јединство. Од ових последњих догађаја, од престанка бомбардовања до данас, нарочито ме је обрадовао став Ваљеваца, који су рекли да не верују ни позицији ни опозицији. Видите, они не кажу да треба основати неку нову странку. Али осећају потребу за коренитом променом. То је охрабрујуће, јер српском народу предстоји тежак посао обнове државе, поверења у правду. А то је подвиг који неће остварити ако се настави са страначком острашћеношћу.

У сваком случају треба бити трезвен и заборавити на утопију самоуправљања која је послужила да се народ завара тобожњим учешћем у владању. То је једна велика бесмислица која је ишла на руку заслепљенима влашћу, за које је власт сама себи сврха. Мора се опет оснажити наш отачки кодекс: служити народу, а никако владати над њим. Или како је рекао Карађорђе пред народом и главарима у Орашцу: Којекуде, ја хоћу с вама, али само нећу пред вама.

У будућој Србији Српска Православна Црква мора имати положај који јој народ признаје. И не само наш народ, данас се сви страни аналитичари слажу да је СПЦ главни актер, са највише кредибилитета и да ће одиграти главну улогу у решавању најтеже кризе од како постојимо. Само, никако не треба СПЦ схватити као политичку странку а патријарха српскога Г.Господина Павла као шефа странке! По том питању многи лидери настављају да греше. Испољавају непознавање бесцен духовне грађевине коју нам је завештао Свети Сава.

Ви сте живот провели у емиграцији. Ваш отац Кнез Павле Карађорђевић био је, након Симовићевог удара интерниран због учешћа у потписивању тзв Пакта. Шта је мотивисало Вашег оца да одобри склапање овог међународног пакта и каква би судбина Срба била да су неким случајем испоштовали овај споразум?

Прво, не верујем да би доживели овај холокост. Али морам Вам и објаснити неке чињенице. Мој драги отац, Кнез Павле, одлично је познавао европске политичке прилике свога времена. Он је био прошао кроз Први светски рат, био је спознао шта је та победа коштала српски народ у животима и какав је поремећај један рат. Он је волео свој народ и поштовао га. Осим тога, он је био човек од речи. Био се заклео да Краљу Петру II преда државу коју је оставио Краљ Александар. То се добро треба разумети шта значи реч једнога Кнеза. И морамо се увек питати шта је прече: животи наше браће и сестара, опстанак државе или насумице напред па шта буде.

Ја високо ценим личну храброст, мој деда Кнез Арсен је учествовао у девет ратова и дванаест двобоја, али онај који управља судбином Срба мора се стално питати шта је превасходно.

До одговора на Ваше питање може се доћи побрајањем тога шта не бисмо имали.

Не верујем да би комунисти успели да испослују свој преврат и не верујем да би после Другог светског рата било промењено државно уређење. Не би дошло до "споразума" Броз-Шубашић 1. децембра 1944. Не би се догодило да 29. јануара 1945. Краљ Петар II абдицира и пренесе краљевску власт на намеснике Срђана Будисављевића, Анту Мандића и Душана Сернеца. Не би имали велике губитке у људству, не би се и после рата наставило са ликвидацијама Срба,не би било Голог отока, апсолутизма једнога човека и једне олигархије, и да побројим само најважније, не би се сада, на крају века, опет морало у страдање, погибију... И неизвесност.

Али ја не волим да размишљам "шта би било-да је било", или што каже једна прича о гибаници: Кад би имали масла као што немамо брашна, ала би умесили добру гибаницу! Најмлађе дете каже: ја би узео највећи комад. А отац му прилепи шамар и викне: Ко је овде газда, ти или ја!?

Иначе, прича о улози Кнеза Павла је у многоме резултат пропаганде комуниста и њихове жеље да се упрља име Краљевског дома. Тобоже Кнез Павле ишао код Хитлера и одобрио Цветковићу да потпише Пакт. Значи, представити Кнеза Павла као неког ко шурује са странцима и то још са Хитлером! А може ли неко данас да ми каже када су то комунисти били родољуби и да ли је Стаљинов режим био наш српски или совјетски? Ко је био наредбодавац и где је седео? Чије је трупе довео Броз да "ослобађају" Београд и Србију? Чији су авиони на захтев истога самодршца на крају рата бомбардовали српске градове и цивилне циљеве? Ко су били ти који су од дана када им је успело да узурпирају власт, почели прогон свега српског и свега родољубивог? Од 27.марта до 6.априла, колико знам није прошло више од десет дана. Од целог испала вересија. Али најгоре, без обзира на "заслуге" овог или оног, јесте погром извршен над Србима у Хрватској и БиХ. Успоставила се подељеност међу Србима која и данас траје. Да и не говорим о жртвама у окупацији, о жртвама у верском и грађанском рату. И све то у исто време, за четири године! Што је много-много је! И све то није ништа, али каже се: Кнез Павле и Тројни пакт, то је било страшно!

Мој отац, Кнез Павле је био реалиста у политици. Једино, никада није могао да схвати поступак Енглеза. Данас је и то јасно. Утицај Стаљинових шпијуна у Енглеској је расветљен и данас се зна тачно име и презиме човека који је за њихов рачун, радећи у Каиру, преправљао извештаје Драже Михајловића и све наводио на Брозову воденицу.

Велике силе су увек радиле шта им се прохте. Мале државе, због очувања својих увек угрожених права, морају да буду много опрезније, много видовитије. Морају имати веома активну дипломатију. И морају знати да учине компромис. Онима који не знају где живимо и каква треба да је српска политика препоручујем да прочитају житије Светог саве од монаха Теодосије.

Кнез Александар Карађорђевић