СВИМ СРБИМА СВУДА

"Којекуде, ја хоћу с вама, али само нећу пред вама"
(Карађорђе пред народом и главарима у Орашцу)

Париз, 12 јуни 1999

Браћо и сестре,

Потрешен великим нечовештвом које се вама чини и неупоредивом злом судбином која је ошинула све Србе где год да живе, ужаснут и задивљен витешком жртвом коју подносите за слободу и достојанство, не само нас живих, већ и за вечну успомену наших славних предака којих се са љубављу сећамо, ево сам решио да вам се обратим.

То чиним не само као српски Кнез, потомак оних који су управљали српском државом, не само као доајен Краљевског Дома, већ пре свега као Србин, домаћин и отац, који се узда у разум и врлине које су нас ево већ толике векове одржали па смо сачували душу и здраво тело.

Каже се да Срби зло трпе од страха горега. И ја сам, од своје седамнаесте године, трпео изгнанство, имајући на уму да има и горих судбина од моје, а нарочито знајући како су прошли они Срби у Отаџбини који су били остали верни Краљу. Сада видим да је цео наш народ био још горе нагрђен од истих тих који су нама, Карађорђевићима, забранили повратак у земљу и одузели нам све што смо имали. Има ли шта горе ? Има ли већег зла од овога што нас је све снашло ?

Свим Србима је сужен животни простор, постали смо народ прогнан, оклеветан и понижен. И да буде како не ваља, завађени са целим светом, усамљени на попришту, па нам се после дивљачког бомбардовања, јуначки брањена, отима и Света Земља, Косово и Метохија и ставља под старатељство.

Од свега што је горе, доведен је у питање опстанак српске државе, упркос пробуђеном Косовском чојству и јунаштву, витештву без мане и страха. Они, који су за владавину старог Краља Петра, Краља Александра I и мога оца Кнеза Павла, говорили да је била "ненародна", сада испадоше несрећници који су највише обогаљили и унесрећили Србију у свеколикој њеној дугој повести.

Браћо и сестре, не смемо се препустити очајању и вајкању за пропуштеним, за изгубљеним временом, пропалим надама. Управо сада нам је потребно ново велико самопоуздање, и сада, када нам је најтеже, највиша је дужност да више него икада волимо нашу мајку Србију.

Како то да остваримо када су нас непријатељи једни издали и опљачкали, други изложили најстрашнијем терору под бомбама, када је већина изгубила изгледе на будућност ? Када су застрашена деца, забринуте и уцвељене мајке, понижени пензионери, када сви ми осећамо да нам је учињена неправда и да смо због туђег непочинства још сурово кажњени. Колико је само дивних живота потрошено ?

Има ли већег зла од овога које нас је снашло? Ја Вам кажем да има, ако своју душу изгубимо и због велике неправде себе препустимо било каквој будућности, у равнодушности, у покушају да заборавимо ко смо и шта смо, ако се будемо једни другима светили.

Српски народ је на удару и жртва је две пропале идеологије, обадве тоталитарне, од исте неприроде, обадве у својој суштини управљене против човека, против наших вечних принципа, а све у име неке свесветске среће и тобожње "светле будућности". Једна је комунизам, друга мондијализам.

Међутим, ова несрећа која нас је снашла показала је целоме свету да смо ми народ који нема тешкоћа са својом самосвојношћу. Нити нам је мрачна прошлост, нити одбијамо будућност која нам припада.

И сада, у најтежим часовима, није Србија брањена животима наших јунака јер је то захтевала једна идеологија, не, Отаџбину бране и бранили су је одувек само они који се дубоко осећају као Срби. А то значи да су вазда када је требало, Срби и Српкиње били достојни синови и кћери Светога Симеона Мироточивог, Светога Кнеза Лазара Косовског, Карађорђа и достојни легенди из Првог и Другог Светског Рата. И што је најважније, били и остали духовна чеда Светога Саве.

Доста смо лутали у овоме веку, доста смо се потуцали од немила до недрага, сад је час да опстанемо у свој нашој пуноћи, поштујући српски Завет а окренути према будућности.

Будимо људи и поколење које неће изневерити толике векове искуства и Срби који неће окренути леђа онима који стасају и онима који ће тек доћи на свет.

Од нашега духовнога оца Светога Саве остала нам је непропадива, дивна и мученичка Српска Православна Црква. Она, која нас својим неућутним свакодневним и свеноћним молитвама препоручује Господу Исусу Христу, који је био оклеветан, распет, на Крсту, страдао и који је у трећи дан по писму васкрсао.

Роде српски, окупимо се око наших светиња, један другом опраштајмо и саборно, светосавски, својој доброј српској срећи свој ум и своју снагу посветимо. Не би ли из толике студени, после толикога угњетавања и пола века омрачавања ми васкрснули, али као "браћа и друзи" Светога Саве, "возљубљена браћа" Карађорђева.

Позивам вас, дакле, на слогу, љубав, поредак и веру у будућност Отаџбине.

Кнез Александар Карађорђевић