ДОЂОХ У СВОЈУ ПОСТОЈБИНУ

ИЗЈАВА КНЕЗА АЛЕКСАНДРА НА КОНФЕРЕНЦИЈИ
ЗА ШТАМПУ ОДРЖАНОЈ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

1.октобар 2001.

Даме и господо,

Пре свега желим да вам кажем да сам овде дошао са циљем да се сретнем са мојом браћом и сестрама, Србима и Српкињама који живе на Косову и Метохији. Одавно сам то желео, али ево, Богу хвала, тек сада ми се указала прилика. Дошао сам да се са њима разговарам о томе како живе, шта раде, имају ли проблема, шта мисле о својој и будућности свих Срба. Дошао сам да их замолим да ме посаветују и да им кажем колико им се дивим.

Затим, дошао сам и због једног личног разлога: наиме, овде је постојбина српске краљевине и за мене је ово и ходочашће, молитвено путовање трагом светлих и светих узора. Оних који су ме у младости одушевљавали али ме ево и сада држе у нади. У дванаестом веку овде је настала српска држава Немањића која је потрајала две стотине година и дала девет краљева и два цара. Према неким озбиљним истраживањима и моји преци су одавде из Вучтрна, од Војновића са реке Ситнице. Преци српског Вожда Карађорђа су са двора цара Душана, па су се после турске најезде одавде преселили у Црну Гору, из које су у осамнаестом веку доселили у Шумадију. Дакле, дођох у своју постојбину.

Због тога, молим вас да разумете моје узбуђење и радост.

Али и велику бригу.

Пре свега бригу за нешто што се назива светска културна баштина, а што припада нашој, српској цивилизацији. Желим да вас подсетим да је за последње две године на Косову и Метохији уништено стотину српских православних храмова. У рушевинама је и једна црква из тринаестог века са фрескама од непроцењиве вредности за целу културну Европу. Морам рећи и то, да су ремек дела као што су манастири Високи Дечани и Грачаница, ипак још увек цели, заштићени и за то изражавам своју велику захвалност међународним снагама.

Друго, бригу за мир и стабилност у региону. Најновији догађаји у Македонији изазвали су у мени велику забринутост и зебњу: хоће ли напори међународне заједнице и свих трезвених људи икада уродити плодом? Може ли ишта ублажити страсти терориста и екстремиста, могу ли напори које улаже Европска заједница стишати нагоне оних који признају само право јачег? Верујем, убеђен сам да је то могуће. Само под једним условом, да сви буду једнаки пред правом на будућност. Све етничке заједнице, сви народи на Балкану морају имати иста права на бољу, хуманију будућност.

Због тога, кажем вам, прогнани, избегли Срби морају добити могућност да се безбедно врате у своје домове. Будућност овога подручја мора бити заснована на коегзистенцији, на споразумевању. Не смеју будуће генерације испаштати због грешака које је починио бивши режим.