ТАКО ГОВОРИ КНЕЗ

Одговори Кнеза Александра
на питања редакције листа ЈЕФИМИЈА,

Париз, 26. јула 2001.

Ваше Краљевско Височанство, дозволите нам да Вам се прво захвалимо на гостопримству љубазно пруженом нашој посети и нашим питањима. Ви извесно припадате оним Србима који се знатно разликују од свих осталих јер имају много веће дужности и обавезе. И само Ваше презиме је једна велика обавеза. Како је Ви схватате и доживљавате?

У праву сте. То је заиста велика обавеза. Пре свега, обавеза према српском народу а онда и према себи. Ето, од подвига мога славног претка, од онога Сретења 1804. године, то презиме је, чини ми се, узидано у српство, у српско схватање слободе, жртве коју за њу треба поднети, али и у народно достојанство. Слава српскога имена у модерним временима, повезала се са именом српскога вожда, а преко њега и са родном нам Шумадијом, нашом колевком. Нимало случајно каже се, да смо ми у сродству са сваким Србином. Када се родите као српски Кнез, Карађорђевић, онда се рађате са том обавезом: да добро научите и разумете ко су и шта су Срби. Ако себе поштујете, онда ћете се, без обзира на околности, стално припремати и бити спремни да им СЛУЖИТЕ. Јесте, не само због поштовања које морате имати, већ и због дивљења према свему што је Србија. Мој велики народ дао ми је своје име, не да са њим чиним шта ми је воља, већ да му служим. Ако никако другачије, а оно тако што га нећу укаљати. Стојећи мирно, као на Литургији.

Ваш отац а последично и Ви доживели сте двоструко прогонство и изгнанство, прво зловољом енглеске владе а потом и Брозове страховладе. За разлику од неких других Карађорђевића, Ви савршено владате српским језиком, што нас посебно уверава да сте с Вашим мислима и сновима остали верни отаџбини. Како она изгледа данас у Вашим очима?

Тешко, претешко ми је подносити понижења која трпи. Пре свега, због лакомисленога пристајања на идеју да ће свим Србима бити добро под југословенским кровом, давне 1918. године, своју велику победу претворили смо у вересију. Највише су нас презрела и највише Србији о глави радила та два западна народа, које је Видовдански устав из 1921. године прогласио заједно са нама, ЈЕДНИМ. Они су на Југославију гледали као на привремени брак, док су се, за то време, Срби највише отровали немогућим југословенством. Слика те јалове наде и изгубљеног времена је она избегличка Краљевска влада у Лондону.

За њом долази Брозова комунистичка Југославија, она која је за почетак, после завршетка Другог светског рата, најпре лишила живота између 250 и 500 хиљада Срба! Да би затим прогонила све што је српско, како у емиграцији, тако и у Србији. И онда, долази последња деценија и са њом завршни чин трагедије: протеривање Срба из Хрватске, из делова БиХ, намицање окупације на народ који живи у РС, окупација Косова и Метохије... Изнуривање Србије у бесмисленим назови ратовима. Међународне економске санкције, прихватање милион изгнаних Срба, све оно што је данас очевидност, што сви виде и знају. Као резултат злочина који су починили југословенски комунисти над српским народом. Наши интернационалци уз помоћ међународних интернационалаца. И после догађаја од октобра прошле године, Србија је и даље под сталним претњама и уценама: побуна шиптарске мањине у Бујановцу, проблем са Црном Гором, отварање проблема Војводине и Рашке области, наставак некажњеног убијања Срба који су остали на Косову и Метохији после његовог запоседања од стране снага КФОР-а, уцене донаторском конференцијом, тзв. сарадњом са хашким трибуналом, ситуацијом у Македонији… у последње време и намером да се опет прекроје границе на Балкану. Нема краја!

Промене настале у Србији за последњих десет месеци, очигледно нису довољан гарант међународним факторима, који настављају са политиком дестабилизације, осиромашења читавога региона. Крхка македонска држава је пред уништењем, Бугарска је у очајном стању, Румунија не стоји ништа боље, Босна и Херцеговина анектиране, Грчка живи у страху од могућих сукоба које њихова албанска мањина може свакога часа изазвати, као и од великотурских претензија. Једино је Албанцима кренуло набоље, али мора се узети у обзир да је њихов систем привређивања великим делом утемељен на проскрибованим делатностима. Истовремено, они уживају имунитет, међународна заједница им гледа кроз прсте кад убијају Србе или Македонце. Као што је то био случај са муслиманима који живе у Босни и Херцеговини, чији ће злочини остати некажњени.

Све су ово очевидности. Највише од свега ме тишти чињеница што из дана у дан гледам како Србија економски пропада, како се сваким даном повећава број оних којима је будућност сасвим неизвесна. Школовани људи беже из Србије, очекивана страна улагања су изостала. Незапосленост је огромна. Нови намети непопуларни. Социјални немири су већ започели, у Крагујевцу. Пред Србијом је тешка јесен и претешка зима. И даље зависи од Југославије! Ни после октобарских догађаја од прошле године није дошло до политичког консензуса у политици. Очигледна је подела на „западњаке“ и „србофиле“. „Западњаци“ су на власти, они све очекују од Запада, мада су и они сад све мање сигурни да ће им Запад помоћи у оноликој мери, када им је обећавао „брда пара ако сруше Милошевића“. Боје се да не испадну смешни и изложени растућем народном гневу. Њихови противници су велика већина у народу. Али, за разлику од „западњака“, нису организовани и што је најважније, нису створили јасан програм за Србију, или ако га и имају, он је непознат народу. Ту, већинску Србију, ја видим раштркану, како због воље многобројних тзв. лидера, тако и због већ пословичног недостатка интерсрпске комуникације.

Уистину, намеће се најозбиљнија потреба за сабирањем и окупљањем свих снага у народу у циљу опстанка. Постоји та могућност. Рећићу само да она нема ничег заједничког са тренутним бугарским експериментом, нити са заваравањем народа хокус-покус обновом монархије са личностима из оперете. Међутим, ни због тога, не бојмо се страха. Није све изгубљено.

Када светло Ваших широких сазнања и искустава усмерите на српски народ и српску културу – какве њихове особености опажате у европском концерту? Какве доприносе би српски народ и српска култура могли пружити европској породици нација на путевима уједињења?

Свим озбиљним европским нацијама може да послужи наше искуство. Ако неко жели да види – може да види и да се научи. На примеру како је Србија прошла у Југославијама! Негде сам то већ рекао: мене садашња Европска заједница много подсећа на Југославију. Највећи допринос Европи је наша садашња ситуација. Јер, није Балкан неко острво, већ одвајкада, саставни њен део, штавише, срце Европе.

Почетком деветнаестога века, Срби су показали шта су и каква је њихова цивилизација са два устанка и својом величанственом народном поезијом. У средњем веку, ми смо били неопходна спона са Византијом, а шта тек треба рећи о времену у коме је Србијом владао деспот Стефан Лазаревић! Већ десет векова Србија даје свој допринос Европи. Своја ремек-дела, своје манастире и фреске у тим црквама задужбинама. Мало је рећи – величанствене фреске! Али, погледајте на каквом је културном нивоу садашња Европа: откако је КФОР ушао на Косово и Метохију (та војска је састављена већином од војника из европских земаља) сто српских цркава су срушили Арбанаси! Манастир Св.Тројице у Мушутишту код Суве Реке, манастир подигнут у XИВ веку! Значи, Европа не хаје за своје благо, Европа жели да постане некултурна. Овамо, осуђује Талибане кад руше огромне статуе Буде у Авганистану, све се згражава над тим „вандалским гестовима“ брадатих „студената теологије“, а на Косову и Метохији затвара очи пред суморним дивљаштвом, које би да српски допринос светској цивилизацији претвори у ледину! Види да се чини злочин и не спречава га, може да га спречи, значи САУЧЕСТВУЈЕ у рушењу српских цркава и уништавању ремек-дела – српских фресака.

Док се то догађало, проконзул на Косову и Метохији је био садашњи министар здравља у Француској, др Кушнер. Чудан човек, пропагира слободну продају „лаке“ дроге. Пре неки дан се хвалио да је упражњавао еутаназију, у Вијетнаму и Либану. Не у Француској, јер би завршио у затвору, већ ван Европе, некажњено. Каже да је убијао из милосрђа! Заиста, чудан човек! То је све због тога што је Европа сада „монетарна“, финансијска. Нема Европе нација. Није на видику. Уверен сам да од садашње европске културе српски народ не може много очекивати. Ево вам једног примера: у Бирмингену, у Енглеској, приказује се Шекспиров комад Ромео и Јулија. Свим личностима је промењен пол, осим Јулији. Ромеа игра жена. Значи, Енглези се сами себи ругају, када унакарађују свог Шекспира, у циљу ширења перверзног. Једном речју, с часним изузецима, европска култура имитира америчку, лако јој се препушта. Прихвативши новац као божанство, бива стално преплављивана америчком комерцијалном културом, оном која има већа средства за рекламу. Некој будућој, културној Европи, ми можемо допринети ако сачувамо наше особености, ако будемо све учинили да наша култура преживи овај петпарачки талас. Доба турске окупације преживели смо захваљујући генијалним песницима, српској епској поезији.

Живећи у Европској унији и осматрајући изблиза њене интегративне процесе, како их процењујете? Куда они воде и куда би, по Вама, требало да воде за добробит свих Европљана? То питање Вам постављамо особито под утиском полемика око изазова глобализације или америчких притисака на Европу.

Као што Вам рекох, чини ми се да сам евро-скептик. Прво и прво, ти „интеграциони“ процеси све више воде у дезинтеграционе. Због слабости идеје. Сад се свима овде каже: ви нисте Француз, Шпанац, Италијан… ви сте Европљанин. Као оно некада, када је краљ Александар прогласио Србе, Хрвате и Словенце за ЈЕДАН народ. Троједини народ! Тако и сада имате петнаестоједини народ!

Европа је допустила разбијање Југославије, дакле, дезинтеграциони процес, код себе у кући. Шта да се каже за Баскијце који су чврсто решили да се отцепе од Шпаније и Француске? За Фламанце и Валонце у Белгији? Недавно сам прочитао да се у француском департману Висока Савоја започиње изучавање, у школама, савојскога језика! У северној Италији постоји покрет који се бори за независну Паданију, Француска с великим напорима још задржава Корзику у својој Републици. По свему судећи, монетарна Европа поспешује дезинтеграционе процесе. Да је било истинске жеље да се све усмери на интеграције, никада не би могао превладати немачко-амерички план за разбијање Југославије. Сада видимо да се извесне државе у Европи, према европској идеји, понашају као извесни народи у бившој Југославији према „југословенској“ идеји, као према средству за прикривање својих правих намера. Иначе, амерички долар већ дуже вре премаша европски евро – за 1$ треба 1,15евра. Мислим да се могу очекивати веће разлике у првој половини наредне године. Реч је о несумњивој доминацији САД. Глобализација је чист еуфемизам, скрива сурову и ружну гвоздену чизму четвртога Рима, немилосрдне империје.

Добро знате да је наш народ током протекле деценије прошао кроз страшна искушења али се њима још не види крај, упркос изведеним променама на власти, управо по жељама владајућих снага Запада, које можда не треба изједначавати с Европом. Такво стање изазива многе недоумице па се чак и председник Југославије јавно и у чуду пита шта то Запад хоће од нас. Како Ви гледате на ту запитаност? И какву би спољну политику наша земља требало да води за одбрану својих интереса? Где да тражи своје стварне или потенцијалне савезнике?

Највећи савезник српском народу је он сам. Међутим, због југословенства, српски политичари су, то је доказано, стално сматрали да им Словенац мора бити важнији од њиховог Србина. Или у спољној политици, у Брозово време, биле су важније „несврстане“ афричке или азијске земље од нама врло блиских Бугара, Румуна, Грка и православних народа са којима нас веже хиљадугодишња заједничка повест. Својевремено је Броз, за љубав Насера, био прекинуо дипломатске односе са врло моћним Израелом. А како су увек, југословенски комунисти пореклом Срби, предњачили у извршавању тих непревазиђених бесмислица, изазвали су жељу за осветом код садашњих господара света. Нису се они светили Словенцима и Хрватима, већ Србима, јер су били најзадртији следбеници Броза.

Наш народ своја искушења дугује пре свега неспособности своје елите да открије, проучи и политику државе прилагоди новим правцима политике великих сила или, боље је рећи, велике силе. Наравно, ту је много допринео и положај наше земље на Балкану, Брозова доктрина „мала Србија – јака Југославија“, као и потреба једине светске силе да у срцу Европе покаже свету своју снагу. Сетите се совјетских тенкова у Мађарској и Прагу. Пре тога, Источне Немачке, Берлинског зида. Сада је скоро цео Балкан окупациона зона. СССР је нестао, али ту је сад светска супер-сила и НАТО. Окупација се изводи много вештије него што су то некада чинили Совјети. НАТО час бомбардује, час изиграва болничарку. Посматрајте какву вештину испољавају Американци у Македонији, са каквом суптилношћу маневришу Арбанасе и Македонце, гурају их у рат како би НАТО могао да интервенише и донесе тако жељени мир! Рецимо, о „напретку“ демократије у Албанији више нико не говори, то је сад амерички домен, база и о томе се ћути. У Европи су заборавили на Албанију, никоме не пада на памет да Албанији предвиђа будућност у Европској заједници.

Европске земље, дакле и сама Европска заједница, активно учествују у несрећи балканских народа. Не може бити тачно да се све одвија без знања Стразбура и Брисела. Садашња криза у Македонији удаљава све балканске земље од пријема у Европску заједницу. Ствара се у срцу Европе огромна црна рупа СИРОМАШТВА. Погледајте на пример Хрватску. Морали су да купе за скупе новце оружје и услуге америчких саветника.

Пошто желе у „Партнерство за мир“, у НАТО, мораће још много тога да купе и плате. Све сиромашне земље ће морати да се задуже да би ушле у „Партнерство“, даће им да се задуже, а онда, када више не буду могле да враћају дугове, одобриће им се кредити да би се исплатили интереси, а када и то не буде довољно, биће продане на бубањ, као било које предузеће које више не може да испуњава своје обавезе. Да ли је Македонија, апсолутно послушна од почетка балканске кризе, сада поштеђена од опасности да једноставно нестане?

Шта је са Бугарском? Скоро десет година реформи, пристајања на све услове међународне заједнице и какав је резултат? Стање пред банкрот. Знате ли да све бугарске телевизије емитују искључиво америчке програме и да је дозвољено свега једном недељно, у понедељак, приказивање неког бугарског филма? Не чуди ме што се код нас сад питају „шта заправо Запад хоће од нас?“ Ја ћу вам рећи: да опет постанемо раја па да им шетамо опанке! Мислим да код нас влада једна зачуђујућа фасцинација Западом. Веровање у неке Маршалове планове и слично. У добре намере сада острашћеног либералног капитализма. Молим вас да обратите пажњу на то шта се догађа са трећим светом. Пуштају их да цркну, па их онда, као недавно у Ђенови, позову за свој сто и дају им мрвице са своје богате трпезе. Као кућним љубимцима! То се зове право цезарско приказивање своје силе. Што мање милосрђа, тим боље.

Зато сам рекао: највећи савезник српском народу је он сам. Пре него што се одреди спољна политика, мора се одредити унутрашња. Тај унутрашњи концепт је САБОРНОСТ. Стално то говорим. Зашто? Зато што ћемо окупљени око заједничког интереса да опстанемо, развити нове снаге, изазвати нови полет, осмислити нашу стару солидарност. Дати нови полет везама расејања и матице, ослањајући се пре свега на сопствене снаге. На овакав захват народ се неће одазвати ако буде опстала неједнакост, ако појединци буду наставили да своје сународнике саблажњавају својим новостеченим богатствима. Неопходно је једно ново јединство свих народних снага, оно које искључује ривалства шефова, које подређује политичке амбиције лидера интересима српског народа. Сликовито говорећи, да цела Србија постане једна задруга. И оно најважније: да се Београд подреди Србији.

Само такви, сабрани, Срби могу имати успешну спољну политику. Овако како је сад, са оним што знам, то је само продужавање старог комунистичког рецепта познатог као „негативна селекција“.

Нашој држави прете и сепаратистичке страсти. Како Ви гледате на њих те на пројекте регионализације Србије?

Наравно да прете сепаратистичке страсти! То је зато што је Србија у јадном стању, што је преплашена, осиромашена, покрадена, преварена. Због тога што су њени синови, када се докопају власти, спремни да је изневере, што је, кад су на власти, ништа не питају. У неким швајцарским кантонима, организује се референдум и за питање „сматрате ли неопходним ношење сигурносног појаса у вашем аутомобилу“. У Србији се народ не пита ни за тако важне проблеме као што је сарадња са трибуналом у Хагу. У оваквим условима, као сада, народ мора стално да се консултује, иначе о каквим променама говоримо. Све изгледа да су се Срби стисли по оној старој, трпе „од страха горега“. То је због тога јер нема српске политике. Сви сад воде међународну политику. Обожавају сусрете са међународним званичницима. Заборављају где су. Где су програми за повезивање са расејањем? Већ су требали да буду на делу. Јесу ли испуњени захтеви дијаспоре да активно учествује у политичком, економском животу отаџбине? Нису. Зашто нису? Опет страх за освојене фотеље, зар не?

Ја вам кажем, заиста је потребан велики заокрет. Последњи је час. Овако даље не може. Преко четири милиона Срба у расејању искључено је из свих одлучивања. Добри су једино кад шаљу новац, кад дају „хуманитарну помоћ“, кад долазе на одмор и потроше годишњу уштеђевину. Све Србе у Србији и Црној Гори и оне у расејању треба питати шта желе, више пута, ако треба. Ако је већина за разлаз, треба поступити сходно вољи народа. Уопште не видим зашто би мањине одлучивале о судбини већине. Не треба чекати. У Војводини, требало је већ питати народ шта мисли о идејама сепаратиста.

Кад је реч о регионализацији, то се некад, у Карађорђево време, звало нахије. Зар не пропаде Карађорђев устанак кад му се осилише нахијски кнезови и свако је своју нахију чувао, не водећи рачуна о Србији? Сетите се какво је расположење било у Србији прошле године, када су поједини „демократски“ градови почели да добијају помоћ од међународне заједнице, а други градови, оцењени као Милошевићеви, ништа. Регионализација води у смањење утицаја државе. Зашто се прво добро не испита француско искуство са регионима и учинком Савета региона? Не сме се само гледати како је у Немачкој, где су ландери старе немачке кнежевине, краљевине, са традицијама које немају много заједничког са нашом Србијом.

Судећи по исписаним утисцима припадника седме силе са прве конференције за штампу коју је у Старом двору приредио принц Александар Карађорђевић – тај сусрет је изазвао прилична разочарења, не само зато што им је била ускраћена чак и пука чаша воде. Многи, па и у широј јавности, сада постављају питање зашто је принц Александар Карађорђевић преко реда – испред десетина хиљада оштећених комунистичким „национализацијама“ и узурпацијама имовине – тражио и добио „кључеве од своје куће“, па макар само и „на коришћење“. Какав је Ваш став у том погледу? И како процењујете основаност обећања принца Александра Карађорђевића да ће преко својих пословних веза довести стране капитале у Србију?

Као доајен свих Карађорђевића, већ више пута сам се изјаснио по овим питањима. Међутим, као што је то сад случај у многим нашим породицама, млађи више не слушају старије. То је случај и у нашој породици. Говорио сам и опет кажем: погрешно је, штетно по углед нашег презимена да у оваквој ситуацији, каква је сад у Србији, било који од Карађорђевића захтева привилегију првенства. Да се њему враћа одузета имовина пре него што се она врати СПЦ, пре него што започне да се остварује повраћај конфисковане имовине свима онима којима је била својевремено учињена та неправда. Њих и њихових наследника је велики број. Када је у Орашцу изабран за српскога вожда, Карађорђе је рекао ону своју чувену: „Хоћу са вама, али само нећу пред вама“. Познавао је душу српскога народа, зато је ово могао изрећи. Наш народ не трпи нестрпљивце, наметљивце, самозивнике, нарочито не на своме челу. Срби имају јако осећање колективне правде, неправде исто тако. Зло подносе као појединци, али одувек су сматрали да је правда нешто што никога од њих не издваја од осталих.

Мени је познато, уверио сам се, да у Србији има много несрећнијих породица него што је наша. Породица које су страдале од комунистичког терора, биле десетковане, разбаштињене, расељене. Има много таквих породица које су дале јунаке, мученике за српску ствар. Људи, од најбољег кова, српски домаћини, убијани су, затварани јер бејаху верни нашем презимену. Умираху без страха, са именом Србије и Краља на уснама. Ја немам образа да пред њиховим наследницима сад кажем: дајте прво мени. Уосталом, каква је корист сад саблажњавати српски народ дворовима на Дедињу који су из једног другог времена, из доба државе од Триглава до Ђевђелије? Приказивати се у некадашњем сјају? Због којих заслуга? На сва звона објављивати своју нескромност пред Србијом коју су шибали, понижавали, пљачкали?… То му дође као да Србија опет, преко нас, треба да испашта југословенство својих заблуделих синова. И ово сам рекао, сад понављам: Југославију треба ставити у музеј. Србија не може вечито да јој буде роб. Осим тога, убеђен сам да је представа са „враћањем кључева“, у неким главама била смишљена како би се опет увредила Србија и нанео бол онима који нас осећају као део свога идентитета. „Режисери“ су тачно оценили с ким имају посла и да ће, овом комедијом, лако постићи жељени ефекат.

Када је реч о обећањима која даје принц Александар, заиста не бих желео да их коментаришем. Слободан је да говори шта му је воља. Пре свега, желим да Ваши читаоци добро разумеју шта ја кажем.

Велики шпански сликар и легитимистички монархиста Салвадор Дали предсказао је да ће обнова монархијског система у Европи почети од Румуније. Сад видимо да је бугарски цар Симеон демократским путем доспео до средишта политичке сцене. Како Ви оцењујете тај догађај?И какву врсту и природу краљевства сматрате најподобнијом за Србију ако њен народ усмери своје воље ка таквом облику државе?

Нисам знао за то Далијево предсказање. Европи тек предстоји обнављање преко једног новог концепта краљевства. Више је него извесно да ће се потреба за таквим процесима осетити у многим европским државама које сад нису краљевине. Ту постоји известан неспоразум у главама, јер и данас многи замишљају да ће тај процес започети дистрибуцијом круна принчевима из неколико великих европских кућа. Неком врстом споразума између владарских кућа, као што је то био онај из Растата, који је Лују XИВ допустио да свога унука метне на шпански престо. Нисам сигуран да би то било добро решење. Значило би довођење странаца на престоле. Обнављању те старе институције као што је монархија, такав приступ не би помогао, чак би замрзао процес.

Све зависи од личности, од личности принца, боље је српски рећи – кнеза, који ће једнога дана бити позван да испуни дужност владаоца. Титула није ништа, ако иза ње не стоји личност. А личност се, као што знате, изграђује. Данас и директори предузећа морају имати одличан коефицијенат интелигенције, проћи кроз све врсте лекарских прегледа пре него што им се повери управљање фирмом. Зар би иоле зрео европски народ прихватио да му на чело државе дође принц без сличних провера? Хоћу да кажем да треба бити много озбиљан и одговоран када се о овим стварима размишља. Какву корист може имати неки народ од успостављања краљевства, ако му за краља дође морална наказа? Болесни лажов, човек без речи, без свога мишљења.

Сад што се тиче догађаја у Бугарској. Одлично познајем Симеона и ми смо добри пријатељи. Подржао сам га. Откако је прихватио да буде први министар, председник Владе, осећам неку горчину. Он је био легитимни бугарски цар. Као премијер, као бивши цар, сад је двоструко више обавезан да испуни обећања дата народу.

Надам се да је добро проценио ситуацију у Бугарској. Да је изабрао најбоље сараднике. Јер према мојим обавештењима, Бугарска је на самој ивици банкрота. Реформисти су Бугарску довели до просјачког штапа. Страни лешинари су Бугарску страшно опљачкали, за пример узмите скандалозно понашање, неприкривену пљачку бугарске авио компаније „Балкан“, коју је извршио извесни израелски бизнисмен Гад Зеви. Због свега тога, питам се да ли ће Симеон имати довољно слободе како би заиста био у могућности да започне опоравак? На своја плећа преузео је велику обавезу. Ако успе, што заиста желим, онда ће његов пример остати незабораван. Жртва, на коју се одлучио, постаће светли путоказ. Ако не успе, онда је послужио онима који по сваку цену желе да поробљеним народима одузму све изгледе на будућност.

Ако размишљамо о Србији. Против сам свих брзоплетих акција у том правцу. Њој је сад потребан мир. Истински преображај институција. Превазилажење свих лоших навика стечених под комунистима. Једном речју, Србији је потребно да оздрави. Њој сад ваља стварати нову елиту, ону, која ће бити саможртвена, која ће себе подредити интересима Србије. Која се неће поводити за западњачким модама нити бити источњачки лења.

Пред Србијом је будућност, ако буде имала самосвест. Ако пожури да своју судбину узме у своје руке. За то време, нико нас не спречава да јој, кад се уприличи, понудимо концепт државног уређења заснован на краљевству. Промишљен, здрав, обогаћен свим нашим искуствима. Српски, а не било чији. Онај који се ослања на српско искуство, а не на не знам које, шпанско или британско, које је добро за Шпанце или за Енглезе. Благо њима, ето им га. Значи, ми немамо потребу да се угледамо, није краљевина шопинг у иностранству. Желим да кажем да никако не волим ту заслепљеност иностранством. Има тога код нас.

Стално се нађу тамо неки мудраци, па говоре како је у Енглеској, како је у Америци. Желим да чујем како се за пример узимају Срби, из прошлости и садашњости, Србија, њена достигнућа. Зашто их стално потцењују? Кад сам прошле године био у Раваници, за мене је то било величанствено. Као да ми се небо било отворило. Ниједна катедрала, а доста сам их се нагледао, није у мени изазвала то осећање које носим из Раванице. Имам утисак да многи Београђани уопште не знају шта је Србија. Треба да се науче.

Какве закључке изводите поредећи монархијски систем са републиканским?

Тешко је уопштавати. Има народа који и један и други облик доживљавају као своје традиције. У Француској, рецимо, и данас још републиканци су поносни на јакобински Преврат. Неће да чују за злочине почињене у име њиховога идеала. Неће да вам признају да су „једнакост, братство и слобода“ утопије. А кад боље погледате, поједини француски председници Републике били су заиста монарси. Мислим на генерала Де Гола и Франсоа Митерана. Шта нам то говори? Оно што сам већ рекао, да је краљ пре свега ЛИЧНОСТ. Краљевина је једино природно уређење које познаје људско друштво. Вековима већ, следбеници Платона и други тзв. слободни мислиоци, покушавају свим својим силама да опонашају краљевину свакаквим могућим колективним краљевима. И никако да им то успе. Зашто? Јер личност је нешто јединствено, а безличности има на сваком ћошку. Сваки недовршен ум, свака особа са мањком, добро се осећа у колективном руководству. Због тога што је лакше бити получовек него цео човек, који прихвата обавезе и свесно себи умањује тзв слободе, зарад добра највећег могућег броја.

У сваком случају, погледајте како се понаша америчка Република према потреби заштите човекове средине, значи планете Земље. Уопште не жели да чује глас разума. Жели да загађује. То је та идеологија полуљуди. После мене – потоп! Одувек су ми биле сумњиве утопије, не због чињенице што потичем из владарских породица, па браним свој еснаф, већ због очевидне суровости коју испољавају утопије у жељи, да се упркос природним законима, ипак остваре. Отуда, прво што пада у очи када се оне посматрају је управо неприродност.

Савршено је неприродно што та прекоморска Република, САД проглашава својим виталним интересом подручје Балкана и приступа окупацији целога региона. Као да жели да целоме свету објави: хоћу да загађујем земљин омотач димовима из мојих фабрика, хоћу да будем окупатор! Шта ми можете!? Због такве њихове осионости пропада републикански концепт; ко може да верује у демократска начела и Повељу о правима човека, ако се прва светска демократија понаша као кромањонац са мочугом? Ето, због тога растућег насиља, противприродног, охолог, све више се намеће потреба за ПРИРОДНИМ, уређењем које поштује човека и његово окружење. Видећете.

У свом обраћању Друштву руских племића у Москви 1993. године а и у својим Мемоарима принц Томислав Карађорђевић је отворено довео у сумњу основаност претензија принца Александра Карађорђевића на улогу престолонаследника. Како Ви гледате на тај проблем са правне тачке гледишта? И којим путем би народ Србије требао да изабере себи краља ако се за то одлучи?

Да. Мени је то познато. Прочитао сам Краљевићеве Мемоаре које ми је био послао са својом посветом. Одмах да вам кажем – не постоје правила која данас дефинишу ко има права, ко нема и шта све друго. Претензије су нешто треће. Томислав је био врло несрећан што приликом преношења Краљевске власти на намеснике, крајем јануара 1945. године, то намесништво није било његово. Тако је, уосталом, на то намесништво гледао и Слободан Јовановић, као на намесништво до пунолетства Краљевића Томислава.

Међутим, што је било – било је, континуитет одавно не постоји. Томислав је био у праву када је тврдио да данас, сви кнежеви Карађорђевићи могу бити претенденти. Имати претензије, не значи имати поверење народа. Претензија је амбиција, као све друге. Често изазива нестрпљење, због тога што амбициозни поверује у реалност своје жеље. За сада је престо обична столица и ја не видим стварну потребу да се њоме парадира.

Исто тако, боље је мислити својом главом, него поводити се за тумачењима извесне групе грађана која, користећи се нашим презименом и титулама, жели да влада из сенке. Код нас још увелико влада схватање да се један српски кнез може УПОТРЕБЉАВАТИ. Извесни људи из наше цркве тако мисле, нажалост, заборављајући да су и њих, српску Цркву, у ближој и даљој прошлости почесто употребљавали, са свим страшним последицама које су из таквих употреба произилазиле и по Цркву и по народ.

Опет да поновим, нешто што сам већ казао: ако се једног дана испостави да Србија жели Краљевину, ако то буде народна воља, онда се треба побринути да се српском народу понуди најбољи могући млади кнез, онај којега ће Уставотворна скупштина прогласити за династу.

Значи, за озбиљне промене овакве врсте, ништа се не може учинити преко ноћи. Потребно је испољити највећу могућу трезвеност и стрпљење. Српском народу не треба више причати бајке и заваравати га. Доста је тога било.

Претпостављамо да Ви истрајно размишљате о путевима успона и препорода нашег народа. На каквим начелима и шта би, по Вама, ваљало предузети за тај препород?

Сасвим је јасно да данас без духовног препорода не може бити ни материјалног. Без духовног преврата, Србији ће се догодити само утапање у безличну европску масу. Ону која се данас ствара на европскоме тлу од ослабелих домородаца и новодошлих номада са свих континената. Њих 400.000 без икаквих дозвола боравка сваке године пређе границу Европске заједнице. Тренутно у земљама петнаесторице тајно борави три милиона људи, од тога 800.000 у Немачкој, само у Паризу 80.000! Значи, мора се јачати наша културна самосвојност.

Пребродићемо олују ако у први план, испред свих наших брига, будемо поставили српску културу. Све оно што оличава, у чему се налази, наша особеност. То никако не значи да са тавана и из подрума сад извучемо некакве успомене, знаке бивших времена, па станемо око њих да играмо коло. Како би оно што је корисно из прошлости прешло у будућност, мора проћи кроз проверу сад, у релативно кратком периоду. Утемељити будућност, значи стваралачки преосмислити прошлост, дати јој нову динамику, нов полет, обогатити је стеченим знањима једне генерације која ЖЕЛИ да је отаџбина надживи. Све нас је отаџбина створила и ми јој дугујемо будућност.

Према томе – створити нови квалитет. То је, како верујем, циљ препорода. Нови дух, који ће тргнути из чамотиње, дати самосвест свакоме коме је стало до Србије, уверити га да он припада заједници која зна шта хоће, али зна и шта неће. Јер да би народ напредовао, није довољно да зна шта неће, преко је потребно да он прво зна шта хоће. Ту ја видим и могућност да се оствари она стара и ваљана жеља Светога Саве. Да наш народ не буде народ безличних, који се могу погрешним проценама политичара одвући у било какав безизлаз, већ народ ЛИЧНОСТИ, српски САБОРАН народ. То је моја највећа жеља.

Захваљујемо Вам на пажњи коју сте указали нашим питањима. Били би срећни ако би овим путем упутили Вашу поруку нашем народу.

Да, речима патријарха Данила, уочи битке на Косову пољу: „Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечастивих непријатеља, који скачу на нас.“