Желим да говорим о истрајности.

О тој изузетно важној особини и човека и народа, њихових држава и живота. Важнoст те особинe најбоље се огледа у чињеници да своје моделе и визије истрајности имају у својим учењима све велике религије, идеологије, народне и витешке традиције.

Истрајност се поистовећује, кад је у позитива, са мудрошћу и вољом, и нема је тамо где бујају малодушје и ситнодушје, ситнопоседнички интереси и хипокризија. Истрајност подразумева одабир правих циљева заснованих на ваљаним вредностима, јер само тако има смисла у нечему истрајавати и само се тада истрајност сматра врлином.

У нашим народним пословима истрајност је једна од врлина којима одмах морамо поново наћи припадајуће место међу основним водиљама живота али и међу правилима понашања и односа, како према себи тако и према другима. Нема истрајности без визије и идеала. Подсетимо се да је српска ослободилачка и ујединитељска "револуција" трајала непрекидно, мењајући само форме и методе, пуних 114 година (1804-1918). Мењале су се генерације, околности, односи снага, краткорочни приоритети, савезништва, владе, династије, векови. Али остајала је јединствена визија и основни национални идеал: ослобођење и уједињење. Ка остварењу и истрајавању у тим националним и етичким приоритетима ишли су сви, генерацијама, без разлике.

Као и тада, када смо се прихватили обнове и уједињења, и данас нама ваља истрајати. Истрајати као народ и истрајати у својој држави. Ваља нам сачувати државу, њен темељ и зидове на које ће се наслонити европски кров. И сама европска заједница којој се управо прикључујемо резултат је једне старе визије и истрајавања које је довело до њеног оставарења. Нека нам и то данас буде пример.

У дугогодишњем обезбожењу и разсрбљавању подметнут нам је стереотип да смо лишени дара истрајности и ми смо то олако прихватили. Наводно, ми смо "по природи" несистематични и недисциплиновани, народ смо тренутка и надахнућа, никада нећемо научити да утакмицу играмо до краја и никада нећемо престати да у задњим минутима губимо добијене утакмице (најчешће од Германа, кажу, јер они знају како се ћутке преваљује пут од пада Берлина до пада Берлинског зида). Тобоже, немамо стрпљења и упорности за дуги тихи рад, нисмо "чекалице", напуштамо положаје кад нема брзих резултата, и зато ћемо коначно изгубити, на пример, Косово.

Није тачно.

Истрајмо!

Не смемо никада заборавити нашу државу и државотворност, она је у нама у истој мери колико и ми у њој. Јевреји су две хиљаде година носили у мислима и националном памћењу своју државу, истрајали су. Реч се претворила у територију, мисли у границе, истрајност у законе и устав, предање у трајање.

Ако смо започели неку борбу, нађимо начина да је и у потпуно измењеним условима, можда под другим именом и по сасвим друкчијој методологији, наставимо до победе. Ако су започете реформе друштва, привреде, државне организације - треба их извести до краја, по својој и европској мери. Ако је започета борба против криминала - не сме јој се релативизовати име, смисао и размере, него треба победити криминал, "организовани" као и "неорганизовани", "наш" као и "њихов", у себи као и у другима. Ако је прокламован циљ да се исправе највеће историјске неправде почињене нашим људима у ХХ веку, онда треба истрати и за почетак донети ваљан, реално остварив, закон о реституцији.

Треба добро одмерити и промислити шта започињемо, а у ономе што започнемо истрајмо.

Јер, истрајати значи победити.