Одговори на питања г. Златка Чобовића,
Заменика главног и одговорног уредника

ЕВРОПСКЕ НОВОСТИ, 31.јули 1999.

Ваше Краљевско Височанство, на почетку бих Вас замолио да одговорите шта Вас је навело да се обратите отвореним писмом српском народу (које је објављено и у нашем листу) у којем у име династичке куће тражите опроштај за Њ.К.В. Александра I Карађорђевића због стварања Југославије?

Пре свега, хвала Вам што сте моје писмо објавили без измена и препричавања и хвала Вам за занимање које имате за моја настојања да помогнем Отаџбини.

Прва Jugoslavija, Краљевина СХС, проглашена је 1918.године. Срушена је априлским ратом, одласком Краља и Краљевске Владе из земље, капитулацијом наше војске. Држава је била окупирана и распарчана. На територији Краљевине Хрвати су одмах прогласили своју NDH и започели верски рат и геноцид. Тек пошто је Немачка напала СССР, комунисти су у Србији отпочели грађански рат, убиством једног жандара. Још и данас слави се тај дан као "дан устанка". Трагедија српског народа тих несрећних година, већ крајем рата, довољно је говорила о "успеху" државе за све јужне Словене. Затим је, као што сви знају, створена друга Jugoslavija. Њој је претходио споразум Броз-Шубашић (1. децембар 1944.) и одлука Краља Петра II од 29.јануара 1945.године, којом је "своју Краљевску власт, до одлуке Уставотворне скупштине" пренео на Краљевско Намесништво. После тобожњих слободних и демократских избора, проглашена је ФНРЈ по угледу на совјетски модел а нама, Карађорђевићима, забрањен је био повратак у земљу. Друга Jugoslavija се распала 1991.године. Одмах је створена трећа, у Жабљаку, на Дурмитору. Сад су и њој избројани месеци, дани.

Од своје браће и сестара, од Срба и Српкиња, тражио сам опроштај за Краљевину Jugoslaviju. Рекао сам: био је у праву Војвода Живојин Мишић, све што је написао у свом извештају Краљу Александру, у погледу могућности опстојања Jugoslavije, све се испоставило као тачно још у лето 1941.године. Из данашње, историјске перспективе, ово се не може порећи. Сваки човек кад увиди грешку схвати да је грешио. И може да је призна и покаје се. Карађорђе је знао да се каје и данима је ћутао, кажу, и плакао. Грех му је био страшан терет на души. Веома сам поносан на тај његов велики дар. Како је само горко оплакивао народну и своју судбину после пропасти устанка у манастиру Фенек...Био је душеван и зато га Срби и данас воле и поштују, препознају се у њему као у христољубивом, истинском Србину који је био дорастао да буде њихов Вожд. За Краљевину Jugoslaviju комунисти су говорили да је била "тамница народа". Данас, када су сви јужни Словени побегли из Jugoslavije, у њој остадоше само Срби. Ови из Црне Горе ће себе да прогласе за Црногорце не би ли се спасили од Jugoslavije. Стварно, поставља се питање да ли је Jugoslavija увек била "тамница", али за Србе? Због тога сам се решио да проговорим; Мислим да је то суштина. Све три Jugoslavije обише се Србима о главу.

После пола века републике српски народ се налази у егзистенцијалној, економској и политичкој кризи. Има ли, по Вама данас основа за размишљање о монархији? Ако има да ли је то Србија или Југославија, односно заједница Србије и Црне Горе?

Друга Jugoslavija је била само на папиру република, тзв. Народна демократија. Уствари, све се свело на самовољу једнога човека и на апсолутну власт једнопартијске олигархије, то јест, комунистичке номенклатуре. Истовремено, Jugoslavija је последњих пола столећа својеврсна лабораторија у којој су се вршили опити на живим људима за потребе светског социјалистичко- нихилистичког покрета. У њој се и данас кују планови за остваривање сна о Земљи Недођији. Сасвим је логично да је то довело српски народ до, како Ви кажете, егзистенцијалне, економске и политичке кризе. Ја бих додао: до националне катастрофе. У оваквој ситуацији да ли нам је боље да покушамо да спасемо образ и подобије Божје или да се препустимо било каквој будућности и жалости? Одбацивањем Jugoslavije, Срби би се определили за прекидање експериментисања на живом телу српског национа. Престали би да драговољно изигравају заморчиће у лабораторији др Џекила. Вратили би се својој истинској природи. А онда, као Србима, а не као некаквим јужним Словенима, свима би се отвориле очи. Није срамота већ је част бити Србин, срамота је да и после свега останемо "Jugosloveni".

А Срби, немају Срби потребе да размишљају о Краљевини. Нека размишљају они који нису имали такву повест као што је наша. Они нека размишљају и нека прижељкују. Србину је природно и својствено једно домаћинско државно уређење као што је Краљевина. Ја се поносим што сам Србин и поносан сам на порекло које ми је Бог дао. Ми, Карађорђеви потомци, ми смо пре свега Срби. У Карађорђево доба, па и данас, до недавно, Србија је била земља сељака. Свети Сава је створио Србију, а одржали је сељаци својим поштеним радом, великим јунаштвом и својом величанственом поезијом. Па то је нешто најлепше и најсветије! Када би опет постали Срби, видело би се како би изнова заблистао наш сељак, како би се са повраћеним достојанством његовим препородио народни живот. И вратила би се веселост у народ. Дакле, ми можемо опстати само као Срби.

Све ово разумеју наша браћа и сестре у Црној Гори. Знају они да није било речи међу нама док се није појавила Jugoslavija и док комунисти нису завадили два ока у глави. Шта је за нас Црна Гора? Шта је за све Србе Ловћен на коме почива бесмртни владика Његош? Шта је Цетиње, манастир Морача, манастир Острог, шта је земља Стефана Немање и Црнојевића у срцу свакога Србина и Српкиње? Да то није случајно какав "Montenegro"? Шта је Србија без Црне Горе и шта је Црна Гора без Србије? Два ћорава. Али, разумео сам, дојадило је нашој браћи у Црној Гори да седе у једној пропалој држави некаквих јужних Словена у којој би њима да влада један човек коме ништа није свето и који би да сачува Jugoslaviju до последњег Србина.

Односи две српске земље Србије и Црне Горе данас су на непоновљиво ниском нивоу, како их Ви доживљавате и мислите ли да је оваква заједница уопште могућа и одржива?

Знам да ће се ако опстоји Jugoslavija, дезинтеграција наставити. У тзв. jugoslovenskom искуству које се испољило за последњих пола века шта опажамо? Тежњу ка потпуном рушењу околног живота, уништењу приватне својине, уништењу породице, уништењу религије, примени калупа неиздвајања или једнакости, пренебрегавање моралних категорија, заверенички карактер, спремност на терор... Све ово је снашло нарочито Србе и ја сасвим разумем оне којима је доста растављања и залуђивања jugoslovenstvom. Заједница између Србије и Црне Горе је могућа само ако се одмах изврши промена државног уређења. Само у слободи, у поштовању разлика међу нама, у отворености према свету и савременим токовима, могућа је заједница. И ако смо сви Срби. А не један Србин а други, неко ко се лажно представља. Не треба осуђивати оне међу нама којима је дојадила губитничка политика jugoslovenskih вођа. Jugoslavija је за Србе била и остала дезинтеграциони механизам. Једна, за Србе, пропала идеја коју су комунисти искористили за своје потребе.

Та заједница има три владара, председнике СРЈ, Србије и Црне Горе. Молим Вас реците нам своје мишљење о њима?

Председник Црне Горе је увидео погибељ и понекад очајнички покушава да барем грађане Црне Горе изведе на чврсто тло. Није му лако, јер је Запад често дволичан и осим тога, будући да у многим земљама владају овејани левичари, често се догоди да је њима претежније очување нихилистичких режима, него стварно ослобађање комунистима притиснутих народа и њихових еманципација у демократији. Осим тога ту су интереси светске лихве и купаца-прекупаца којих се не тиче да ли купују од диктатора и коме иде новац. Они једино што знају је да јуре за брзим профитом. Jugoslovenski политичари све чине да Црну Гору удаље од Србије. Иначем о владарима најбоље говоре резултати владавине. Ја мислим да национална катастрофа у коју су довели Србе, најбоље говори о њима. Нема речи којима бих могао да изразим свој ужас. Нити треба додавати ономе што је народ о њима већ рекао.

Српски народ данас преживљава трагичне дане. Та трагедија кулминира на Косову и Метохији. Да ли је та света земља изгубљена за Србију?

Оно што једна аветиња упропасти, генерације паметних морају да исправљају. Само, ништа што је свето не може пропасти. Светиња је непропадива. Докле има Србије и Срба, дотле Косово неће бити изгубљено. Владика Николај (Велимировић), Свети владика је писао да смо ми од битке на Косову па до ослобођења свете земље 1912.године, изнутра били слободни људи. Како је то било могуће под турском окупацијом? Јер нам Турци нису могли узети душу. Како трагично осећање може бити изазвано само катарзом, чистилиштем, желео бих да из овога изађемо племенитији. Да нам Косово, наше српско митско и реално, савремено, опет послужи да преживимо, да нам не узму душу. Не бих желео да ме погрешно схватите, ја осећам како је велики бол народни и каква је велика рана. Знам и то да ће многи пожелети да побегну од себе, од српства, само да некако себи олакшају. Али, не смемо се отпадити од слободе, од српства. Сада нам је задатак да више него икада заволимо нашу свету Отаџбину: Србијум Стару Србију, Црну Гору и Републику Српску. Управо због тога шта нас је задесило на Косову и Метохији. Та ће нас љубав сложити и дати крила. И разведрићемо се и бити опет Срби достојни дивљења. И потврдићемо наш Завет.

Српска Православна Црква је практично једина стала у одбрану српства и српског народа на Косову, делећи у свему његову трагичну судбину. Како Ви као представник краљевске куће гледате на улогу СПЦ у овим данима?

У целој несрећи која је Србе задесила у другој и трећој Jugoslaviji, ми смо имали велику срећу да нам се Црква препороди заслугама два светитеља, Светог владике Николаја и Светог оца Јустина. Њихова је заслуга што данас имамо нашег патријарха, велику личност и наш понос, што имамо велике владике и митрополите и што се на нашу цркву гледа с поштовањем. Недавно је у Француској читава једна заједница калуђера, са црквама и манастирима, затражила да буде примљена под окриље Свете српске Цркве. И наш владика Лука их је благословио а Свети архијерејски Сабор их је примио и хвала Богу, сада су ти Французи наша православна браћа. Разумљиво је што је наша црква стала уз свој народ и са њим носи крст. То је Светога Саве духовна грађевина. Црква је то увек и била и кад је страдао народ, страдали су свештеници и здања, али је ипак Православље опстало и тако ће бити до краја. У овим тешким временима повећао се њен утицај захваљујући пре свега поукама Његове Светости патријарха српскога Господина Павла. Мени се чини да његова реч све више допире до свести већине људи и да су и они најокорелији незнабошци почели да схватају суштинске и животодавне, дубоке Еванђелске поуке које он неуморно изговара. Због тога се од СПЦ очекује да у овој народној несрећи буде најважнији разрешитељ кризе и због свега Црква ће у будућој Србији имати место које повест и српска будућност од ње захтевају. Свети Архијерејски Синод је 15.јуна позвао садашњега шефа државе и његову владу да поднесу оставке како би се спасио народ. Мислим да ће они страшно погрешити ако не послушају. До сада су изгрешили и штету нанели, али ако и овога пута не послушају Цркву, отпали су од свега што је српско. И нема им никакве будућности. Има великог значаја то што је патријарх српски сад стално на Косову и Метохији. Заједно са владиком Артемијем, владиком хвостанским Атанасијем, Митрополитом Амфилохијем и епископом Атанасијем. Они дају пример. Не само да спасавају животе и образ српски, него они воде борбу на највишем духовном плану са нечим што је лишено људскости.

За наше читаоце је сигурно занимљиво у каквим сте односима са другим члановима краљевске куће, пре свега са Престолонаследником Александром и Краљевићем Томиславом?

Са Краљевићем Томиславом од детињства имам јако добре, рођачке везе. Мада је он мало млађи од мене, ми смо иста генерација. Врло често разговарамо и размењујемо писма. Престолонаследника Александра сам последњи пут видео на сахрани моје мајке Кнегиње Олге, пре нешто више од године дана. Он ми редовно шаље своје изјаве. Док је био жив мој отац, Кнез Павле, чешће смо се виђали. Не тврдим да смо ми породица која се често састаје и живи у највећој слози. Не треба заборавити да ми живимо без права да се вратимо у нашу Србију. У изгнанству проводимо свој век. И сваки од нас је морао да се снађе како је најбоље знао. Али, као потомци Карађорђеви, именом и генетски ми смо нераскидиво везани за српство. То је и моја судбина. Један Карађорђевић не може живети а да се непрестано не пита, где год да је, како је у Србији, шта чине Срби, како ће се напокон ослободити... Ми смо у сродству са свим Србима, то сваки од нас једном схвати.

Верујемо да су бурни догађаји у Отаџбини заокупили Вашу пажњу. Како се и из којих извора информишете о њима?

Пре више година основао сам једно Удружење, "Сапутници Дукље", које се до пред крај прошле године највише бавило хуманитарним радом. Рецимо, прошле године смо у Републику Српску отпремили 240 тона опреме за болницу од 300 кревета, коју смо успели да добијемо од француске војске. Почетком године оформио сам цивилни Кабинет, јер сам схватио да се припрема велика несрећа у Србији. У том Кабинету су разни стручњаци: правници, историчари, економисти, информатичари, новинари, предузетници... На интернету имамо своју web-страну (http://www.douklia.net). Трудим се да помогнем. Годинама већ читам нашу, француску и англо-саксонску штампу. Читам информације са интернета. Имам редовне извештаје о догађајима у земљи и преглед дневне штампе. У последње време имао сам често прилику да на ТВ гледам кућу мога оца, Бели двор. Наш салон и трпезарију, намештај који познајем... Можете замислити шта све помишљам док тамо гледам неке људе. Често читам и ваше новине, Европске новости. Има их у Паризу, на Јелисејским пољима и то близу моје куће.

Ваше Краљевско Височанство, желим да Вам се на крају захвалим на времену и пажњи којима сте нас почаствовали и питам можемо ли Вас скоро очекивати у Отаџбини?

Ако Бог да, али, да се ослободимо, то ми је највећа жеља. Хвала Вам. Живела Србија!