Разговор Кнеза Александра са госпођом Вишњом Вукотић, објављен у дневном листу Експрес, 28. октобра 2002.

Ви сте први Карађорђевић који је признао грешке предака када сте у октобру 1999. замолили српски народ за опроштај зато што је 1918. увучен у Југославију. Како данас судите о томе?

Моје мишљење о Југославији није промењено, већ су ми догађања из протекле три године, на моју жалост, и несрећу свих нас, дала за право. Југославија је највећа грешка коју смо направили у ХХ веку из које извиру све накнадне грешке и чије се фаталне последице још увек ломе о наша плећа. Излажење српског народа из историје 1918. и његово утапање у један противприродни и противисторијски пројекат каква је била Југославија корен је свих наших несрећа и страдања у протеклом веку и почетак националног суноврата коме је тешко и данас сагледати краја. Ако је могуће говорити о узлазним линијама када је о савременој историји реч, онда је период од Првог српског устанка до Првог светског рата, тих стотинак година, био период једне узлазне линије нашег трајања, када је Србија ослободивши се од Отоманске империје почела да стасава као здрава и перспективна држава. И управо у тренутку када је сазрела да се укључи савремене европске токове поништила је себе утопивши се у неприродну заједницу са својим непријатељима који су пуне четири године учествовали у њеном биолошком, привредном и политичком сатирању.

Како је та заједница зачета тако се развијала и на крају сатрулила - на српској крви и несрећи. И нема тог аргумента који може оправдати милионе Срба који пострадаше од Албаније преко Јасеновца до бомбардовања НАТО савеза, нити губитак готово половине етничког простора који смо насељавали у време формирања те накарадне државе. Готово да је непримерено уз ово биолошко страдање набрајати материјалне и друге штете које су такође огромне.

Да ли је касно за кајање?

За кајање никада није касно као што није касно ни за хладнокрвно и мудро сагледавање сопствених грешака. Али морамо да будемо свесни да је касно да се много тога изгубљеног током протеклог века надокнади. Јер нас је историја у свом убрзаном ходу у протеклом веку учинила цивилизацијским губитницима који ће сваки свој следећи корак морати да плате много скупље него што заслужују.

Велике силе су нам увек кројиле судбину. Колико су данашњем положају Србије и Југославије допринеле оне, а колико ми сами?

Наравно да велике силе одувек кроје судбину малих - то је прва геополитичка лекција коју наша политичка елита у сваком времену треба да савлада. То је непорецива и непроменљива историјска чињеница. И због ње не треба лупати главу. Оно што у таквим околностима треба чинити јесте прилагођавање тој реалности, уклапање своје земље и нације у њу са свешћу о сопственој величини и снази, са јединим циљем да се из такве реалности извуче највећа добит за земљу. Тражити онај најмањи заједнички садржалац са највећима и провући свој брод неоштећен кроз замке савремене историје. Ми смо живи и трагични пример цене која се плаћа када се у политичком слепилу не сагледа реалност и када се покушава супротстављање највећима. Лекција 27. марта и Милошевићево самоубилачко свађање са целим светом јесу најскупље лекције чија цена још није утврђена.

Сматрате да је 27. март био нова српска грешка. Да ли се, ипак, Хитлеру могло веровати, с обзиром на нека накнадна сазнања која указују да је намеравао да Јужне Словене, укључујући и Хрвате, муслимане и Шиптаре, исели са Балкана?

Недвосмислено 27. март је друга фатална грешка српског народа у ХХ веку. У најгорем тренутку посегли смо за најпогрешнијим избором и супротставили се сили којој није било премца у Европи и пред којом су се клонили много јачи од нас. 27. март није наш избор, то је дело једне стране обавештајне службе - Енглеске - у који су били нажалост упрегнути и авантуристи из редова војске Краљевине Југославије. Те кратковиде и опијене штеточине нису ни покушале да сагледају шта ће се са њиховим народом догодити колико сутра.

Хитлеру се, наравно, није могло и није требало веровати. Али је било могуће добити у времену и избећи катастрофално страдање народа. Као што и сами видите од његовог плана за исељавање балкански нација није било ничега али су се зато врло ефикасно реализаовали планови свих наших непријатеља на Балкану. А све захваљујући светковини неразумних који су на београдским улицама славећи избор гроба сахранили сопствену будућност.

Колика је улога Вашег оца кнеза Павла у стварању Бановине Хрватске?

Мој отац кнез Павле, молим Вас да то не заборавите, прихватајући се регенства прихватио је и аманет свога брата краља Алексанра да младом краљу Петру II преда исту ону државу коју је узео да сачува. У том смислу је поступао, и његове потезе треба пре свега тако сагледавати. Стварање Бановине Хрватске је резултат борбе да се очува целовитост земље - дакле државни разлог, али и први корак иза кога је требало да уследи заокруживање српске јединице у оквиру несрећне краљевине. Догађаји који су уследили, мислим на 27. март и мислим на казну која је уследила, спречили су оставрење тог другог корака.
Да ли треба подсећати да кнез Павле није имао никаквог удела у невероватном и парадоксалном проглашавања Срба, Хрвата и Словенаца такозваним "тројединим народом".

Србима као да је суђено да буду несложни. То се испољава и сада на политичкој сцени и Србије и Републике Српске. Како гледате на раскол у ДОС-у.

Верујем да Србима није суђено да буду несложни. Верујем да им је суђено да буду сложни јер је то једини начин да опстану као Срби. Неслога која нас прати као проклетство је резултат незрелости и недораслости српске политичке елите и квазиелите. Срби су 5. октобра доказали и своју слогу и своју зрелост а коалиција ДОС којој су Срби тада дали врло конкретан мандат од тог 5. октобра 2000. свакодневно доказује и да је незрела и недорасла.

Уместо стварног "окретања листа", напуштања метода које су успоставили Јосип Броз и Слободан Милошевић, а то се пре свега односи на важећи устав, примењује се метода непрекидног скандала уз помоћ којег се влада Србијом. ДОС је прерастао у сурогат Централног комитета комунистичке партије, чиме се обнавља једноумље тј. на делу је олигархијски концепт власти. Опозиција не постоји, медији су инструментализовани, дакле под стриктном контролом "народних комесара". Носталгија за Југославијом и жеља да се оствари "комунизам са људским ликом" довели су српски народ до стања у којем се он сада одриче и неких основних начела демократије; чињеница да су недавни избори пропали због незаинтересованости Срба за тако важно питање потврђује ово осећање.

Данас су све институције српске државе разроване и доведене у питање: парламент, црква и војска, судство, образовни систем а да и не говоримо о српској култури која је сведена на имитацију најгорих западних поткултурних образаца.

Удаљава ли победа Ђукановића Црну Гору још више од Србије?

Односи између ове две српске земље су дуговеки, много старији и дуготрајнији од политичких фигура калибра реченог господина.

У протеклим вековима Србија и Црна Гора имале су и мање и више узорних периода међусобних односа али ти односи су заправо били односи владара, оно што би се могло назвати званичном политиком, док је однос српског народа који насељава ове две земље одувек и заувек братски.

Како су односи, значи блискост, односно удаљеност Србије и Црне Горе протеклих деценија одређивали баштиници Брозовог аманета тако се ништа боље и није могло очекивати као резултат. Несрећа је што су у једном тренутку судбина Србије и Црне Горе допале руку Слободана Милошевића и Мила Ђукановића, а када су допале онда је живо чудо да су им и имена опстала па макар и заточена у Југославији.

Господин Ђукановић је већ неколико година експонент једног наопаког наума који ће му се, као и Милошевићу, пре или касније обити о главу. Али судбину заједничке државе Србије и Црне Горе данас нажалост одређују кројачи геостратешког поретка Европе и она не зависи од господина Ђукановића. Као што нажалост не зависи ни од воље народа.

Наравно да је господин Ђукановић охрабрен збрајањем гласова на недавним изборима и колико чујем ових дана плива у шампањцу, али ја добро знам да то пенушаво вино брзо изветри а да ће када прође мамурлук Црна Гора остати ту где јесте ни ближа ни даља Србији. Ово важи за све српске земље, дакле и за Републику Српску, споредно је у ком окупационом режиму пребивају Срби, главно је да одавде, из мајке Србије, зрачи светлост наде. Тако је било одувек и то је историјски смисао Србије, њене будућности како је ја видим.

И молим вас, није господин Ђукановић Црна Гора као што ни Милошевић није био Србија, и не треба Црну Гору поистовећивати са њим и кроз њега је сагледавати. Божјом промишљу на трону Светог Петра Цетињског и Владике Рада данас је Митрополит Амфилохије, и ако кроз његову личност сагледате блискост Србије и Црне Горе видећете да је то исто и нераскидиво ткиво, које ни уцртавање граница између ове две земље неће моћи да угрози.

После бомбардовања Југославије замрзнули сте чланство у масонској ложи Француске. Због чега сте то учинили?

Моја одлука о напуштању те масонске ложе старија је од почетка бомбардовања и има више повода, међу којима је свакако, након распада Југославије, зла судбина српског народа и његово прикивање на стуб срама.
Био сам разочаран немогућношћу да, упркос свом утицају, помогнем српском народу, због чега сам почетком 1999. основао свој Цивилни кабинет и кренуо у акцију за коју верујем да већ даје здраве плодове.

Хоћете ли се поново активирати?

Не! Пут који сам изабрао и који сада следим је, према мом дубоком убеђењу, једини пут којим се може стићи до циља. Изабрао сам отачки пут који треба да доведе до успостављања прекинутих нити, оних које нас повезују са нашим златним добом - српском цивлизацијом светих Немањића. Значи - не одричући се Европе, њених традиција па и заблуда, реафирмисати српско самосвојство у његовом изворном смислу. А то данас значи засновати будућност на пуноправном европском идентитету српског народа који у европској цивилизацији треба да учествује као пуноправни члан а не као парија, оптерећен туђим злочинствима и поданичким самооптуживањем.

Да ли су Ваши преци Карађорђевићи били масони?

Неки од њих јесу.

Ваш син Душан и сестра Јелисавета су већ Београђани. Имате ли Ви намеру да се овде настаните?

Додао бих да сам и ја већ 77 година Београђанин и да сам на то поносан, додуше Београђанин који је силом прилика био принуђен да живи ван свог града али који му је протеклих 65 година остао веран. Моји боравци у Београду су последњих година све дужи и планирам да се ускоро сасвим настаним овде.

Нисте искористили право које Вам је дато одлуком Савезне владе да привремено користите дворове на Дедињу. Да ли нисте желели или Вам је то онемогућио принц Александар, сада једини становник дворова на Дедињу?

Достојанство и порекло нису ми дозвољавали да разматрам идеју о усељавању на Дедиње. Улогу Карађорђевића у препороду Србије нисам видео у јадиковању за кључевима и утрчавању у спаваћу собу која још није честито проветрена од претходних станара. Сматрао сам да Карађорђевићи треба да бдију над заветом нашег претка Вожда Карађорђа а не над гробом Брозове љубавнице.

Знао сам да ова држава није ни покушала да врати нашој цркви оно што јој је одузела пре пола века па како сам онда могао себе да видим на том брду које је данас живи споменик скрнављења српске историје и духа.

На незрелост коју мој млађи рођак показује већ годинама надовезала се нека чудна грамзивост сасвим непримерена за једног Карађорђевића, па њене корене морам да потражим у проблематичном и недобронамерном окружењу у којем овај борави већ деценијама.

Знајући да "поколења дела суде" радије би да у своме народу останем упамћен као кнез који снагу и знање својих позних година улаже у подсећање српског народа на његове затомљене врлине и на пут избављења, него као недолични потомак славног претка који трчкара по дворовима бивше краљевине, макар ме за те дворове везивала успомена на детињство и родитеље.

Осим што је неморално и недостојно то усељавање на Дедиње оно је и незаконито. Ако мало загребете испод површине одлуке Владе СРЈ видећете да је најчвршћи коалициони партнер Слободана Милошевића као премијер у оставци дао кључеве двора самопроглашеном стрешини непостојећег краљевског дома. Важно је да наш народ разуме да ни породице почивших краљевића Томислава и краљевића Андреје, нити потомци почившег Кнеза Павла не признају никакво старешинство овом човеку.

"Краљевски дом" који он представља састављен је од једне осведочене партијске организације која се за ову прилику зове "Крунски савет" (који једино импресионира својим стажом од укупно 220 година чланства у КПЈ). Да би лакрдија била већа овај табор "појачан" је децом из првог брака друге жене овог Карађорђевића, које је он почастио српским кнежевским титулама. Мало је познато да нас овакво понашање срамоти пред европским племством и урушува углед српског народа коме ми припадамо.

Али ако је допуштено недопустиво треба спречити непоправљиво па се надам да баснословна платна мога оца ипак неће бити изнета из Србије на неку тобожњу "рестаурацију".

Како гледате на понашање његово и његове супруге Катарине?

Са великим незадовољством и тугом. Јер ни ја ни мој рођак нисмо своје порекло нашли на улици већ нам је рођењем завештано као обавеза према којој се морамо односити као према светињи.

Дуги низ година опраштао сам му на поступцима и изјавама све очекујући да ће мудрост доћи са годинама, али као што видите он се више никако не може сматрати младим човеком док су му поступци и даље често незрели и штетни.

Како сматрам да је непримерено да се бавим туђим женама и њиховим понашањем други део питања оставићу без одговора.

У Белом двору су ствари Вашег оца. Да ли знате шта је од тога остало и шта ћете предузети да до њих дођете?

Тачно. Мој отац је пошао у изгнанство само са личним стварима, изашавши из сопствене куће коју је годинама удешавао по свом укусу и својим новцем. О свему томе требало би разговарати са одговорним људима, који уз то имају свест о обавези државе према нашој породици, те нису заточеници пропале нихилистичке идеологије. Који ће законом о денационализацији вратити имовину српској цркви и српском народу, па онда и нама.

Шта од имовине Ваших родитеља још има у Београду?

Постоји тачна евиденција и када дође време то ће се питање лако решити.

Шта предузимате да Вам Словенија врати имовину на Брду код Крања?

Словенци су, нажалост, својим законом о денационализацији реафирмисали лоповлук југословенског и комунистичког система из кога су прозишли.

Та ствар је у једној редовној и законитој процедури која је сада пред судом за људска права у Стразбуру а касније ће постати предмет имовинског спора.

Утисак је да се, осим Душана и принцезе Јелисавете, остали чланови Ваше породице не интересују за домовину својих предака. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

Моји старији синови и моја ћерка, као и деца кнегиње Јелисавете, због својих породичних и професионалних обавеза нису у могућности да тако лако одвоје своје време за боравак у Србији али то не значи да је њихово интересовање мање него оно које показује мој син Кнез Душан. Моја је жеља да се их све окупим овде и да их представим свом народу. Најбоља прилика за то била би када се Музеј кнеза Павла врати тамо где је био, или приликом преноса земних остатака мојих родитеља и брата Николе у породичну задужбину на Опленцу.