ЧОВЕК НИЈЕ РОЂЕН ЗА СЕБЕ,
ВЕЋ ЗА ОТАЏБИНУ

Одговори на питања Илије Рапајића,
објављени у листу Дуга, 2. фебруара 2002. године.

Ваш деда Кнез Арсен Карађорђевић био је рођени брат Краља Петра I Ослободиоца. У Вашим венама и Ваше сестре Принцезе Јелисавете Карађорђевић, тече крв готово свих европских династија. Шта мислите о изгледима монархије у посткомунистичким земљама и конкретно код нас у Србији?

Родослов моје судбине води ме преко оца директно до Вожда Карађорђа, а преко мајке до грчких и данских кнежева и краљева, као и до руске царске лозе Романова. Ово мистично искуство добијено већ рођењем подсећа ме свакодневно на све моје славне претке. И доживотно ме обавезује на вековне законе части, вере и мудрости. Ниједног тренутка ја немам право да размишљам о некаквим привилегијама и удобностима оваквог положаја – све у мом животу везано је искључиво за судбину српског народа. А то значи: за свете патриотске и хришћанске завете и дужности.

Када је реч о будућности монархије у читавом посткомунистичком блоку земаља Источне Европе, није баш захвално предвиђати. Ствар је подједнако интересантна колико и сложена. Суштинско питање лежи у новој гео-цивилизацијској оријентацији, која тренутно влада светском политичком сценом. Она се осећа, пре свега, у постепеном елиминисању идеје националног суверенитета и у потпуно новој дефиницији међународних односа. Уз то, пала је велика идеолошка квазиимперија комунистичког Истока; већ читаву деценију се догађају велике промене; почиње превредновавање свих вредности. У новом, миленијумском метежу тек се формира неки другачији (из нове реалности произашао) појмовни и политички речник; стварају се нови кодекси живота; претражују се усахли извори смисла. Све је у вртлогу помешаних мисли и осећања, у процесу који је почео директно пред нашим очима. У том смислу тек треба да се изнова промисли монархистичка идеја, и то је велики задатак за интелектуалне елите преостале у оловно-крвавим рушевинама комунистичких снова.

Нажалост, у сенци ових глобалних догађаја српски народ је доживео и своју сопствену, личну трагедију. Догодило нам се неколико узастопних балканских ратова са више него трагичним последицама, и она велика, непреболна сеоба из наших вековних Крајина. Залутали смо, негде између напуштеног Книна и остављене Приштине, на сузама и црнином покривеним српским ораницама и гробљима, тамо све од Плитвица до Газиместана и од Крке до Грачанице. Сигуран сам да је због свега овога нашем народу потребна – више него икада – монархија, али у једном оплемењеном виду. Овај нови вид монархизма треба да буде домаћински и саборни, несебичан и племенит. Окренут сопственим врлинама и непресушној баштини нашег православног, јуначког народа. Тек тако ће вековна српска идеја Краљевства поново заслужити право на своје историјско, победосно васкрсење.

Српско-хрватска нагодба, којом су дати велики уступци хрватском национализму, била је увек трн у оку српских националиста. Да ли је то био главни генератор масовних протеста 27. марта 1941. године?

Једини прави покретач трагичних догађаја од 27. марта 1941. године била је тежња Велике Британије да по сваку цену у рат увуче Краљевину Југославију. А на овом бесповратном путу највећа препрека била им је управо политика мога оца, крунисана његовим међудржавним, дипломатским покушајима да спаси државу и народ од очигледне пропасти. Све од 9. октобра 1934. године, па до априлских последица мартовског пуча из 1941. године – Кнез Павле је пожртвовано и, нажалост, узалудно покушавао да нашу Краљевину извуче из апокалиптичног светског сукоба у коме ми нисмо имали шта да тражимо. Али, групица опасних занесењака и каријериста, је под енглеским покровитељством, у само једном дану обесмислила све ове напоре. Официри су погазили заклетву, нахушкана маса је прекрила београдске улице, а политиканти су одмах почели да деле положаје и фотеље. Све је у тренутку било готово.

Ускоро је од Југославије остала само хрпа рушевина, осрамоћена војска, милиони мртвих и унесрећених. Резултат ове политичке авантуре била је једна велика народна несрећа и потпуни крах наше државе. Многе од мартовских последица и дан-данас осећамо на својој кожи. А мог оца су, замислите, неки овдашњи историчари назвали ни мање ни више него – кукавицом и издајником! То погађа у срце и не заборавља се тако лако.

Међутим, никако не смемо очајавати. Сада треба изнад свега задржати достојанство и поново срицати она прва слова нове потраге за већ скоро изгубљеним идентитетом. У томе нам једино могу помоћи макар она накнадна историјска памет и молитвено поуздање у неизбежну духовну обнову Србије.

Како гледате данас на улогу Кнеза Павла у историји српског народа и има ли нешто што бисте Ви другачије урадили за време његовог намесничког положаја?

Као што сам већ малочас истакао, улога мога оца била је само у свесрдном, жртвеном служењу српском народу и његовим истинским интересима. Он је, као прави аристократа и син свог народа, био стално спреман на овакво служење свом роду и завету, одан на смрт како светосавској, тако и карађорђевићевској визији српске судбине. Доћи ће дан (а ја и моје потомство за то живимо) да наш народ схвати ко је био Кнез Павле и каква је заиста била његова улога у данима пред светски рат. И то је нама важније од свега осталог; не само због породичних осећања, већ првенствено због неопходних увида до којих ће се логички доћи тек после ове историјске исправке. Морамо да коначно једном поставимо праве путоказе на своја судбинска раскршћа – да не бисмо поново залутали. Неисправљене грешке нам се увек касније стоструко враћају, трагично умножене. Јер је пут у пропаст увек поплочан заблудама.

Какав је живот водио Кнез Павле у емиграцији у Паризу и са ким је имао контакте?

Мој отац је за своје уточиште изабрао Француску. У Паризу је водио један камерни, меланхолични живот, испуњен тугом за Отаџбином и љубављу за уметност. Бирао је друштво, проводећи време у разговору са својим великим пријатељима (светски познатим историчарима уметности) Кенетом Кларком и Бернардом Беренсоном. Постао је и експерт Музеја Лувр. Такође, бринуо се и о породици. Не само о нама, његовој деци; он је својим трудом и средствима одшколовао и неке друге припаднике наше лозе. Али, о томе нека они сами нешто кажу. Ако мисле да му нешто дугују, после свега.

Какав је био Ваш однос, оца и сина?

Ја сам му се увек безгранично дивио. За мене је он био прави узор, очински и људски. Наравно, он нам је свима узвраћао љубав и поштовање. На другој страни, опет, у нашем односу је било и одређених трзавица. Посебно због моје неопозиве одлуке да будем пилот. Кнез није био много срећан због тога. Али, ипак, прихватио је мој свршени чин и некако се на крају навикао. Знате, ја сам директно учествовао у борбама. Као добровољац био сам ратни пилот РАФ-а, активни припадник Краљевских ваздушних снага Велике Британије. Оцу сигурно није било лако, чекајући сваки пут на мој повратак са борбених летова. Срећом, вратио сам се жив из свих својих ратних мисија.

Где сте се школовали и шта сте све радили у животу?

Рођен сам у Великој Британији, у Вајтлоџу, 13. августа 1924. године. Школовао сам се у Београду, на колеџу Итон и у Јужној Африци. Од малена опредељен да будем српски официр, судбина ми то није дозволила. У туђини, тамо далеко од своје земље, провео сам све оне предуге године, месеце и дане горког изгнанства. У рату сам постао пилот, а наставио сам да летим и после 1945. године. Имао сам укупно преко 6.000 сати летења као пилот цивилног ваздухопловства. Био сам руководилац више различитих предузећа, а сада сам председник једне међународне авио-компаније. Са поносом истичем да сам и потпредседник Управног одбора Западноевропске епархије Српске Православне Цркве.

Колико дуго боравите у Београду и чиме сте највише преокупирани?

У Отаџбину сам први пут крочио – после пуних педесет девет година! – у новембру месецу 2000. године. Тек после слома Милошевићевог режима ја сам коначно ступио на тле моје миле Србије и мог вољеног Београда. Тај тренутак никада док сам жив нећу заборавити. Мој живот је тек тад повратио свој смисао. Као да сам се поново родио. Али, то се речима не може описати.

Преокупиран сам само једном мишљу и једним задатком. Бригом о Србији! Сада када су је, после свега, унижену и опљачкану напустили њени некадашњи комунистички усрећитељи и њихови наследници. Овако препуштена сама себи она ми је и милија и дража него икада пре. Није ми преостало још много времена у животу и зато желим да га свег положим на њен олтар и пред њене скуте. Са својим сарадницима, мојом српском браћом и пријатељима, чиним напор да ова љубав добије своје конкретне облике и да донесе плода. Срећом, са мном је и мој син Душан и овако заједно ћемо, ако Бог да, моћи још много шта да урадимо на овом светом задатку.

Ваш најмлађи син Душан Карађорђевић већ дуже живи у Београду, и уписао је постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду. Да ли знате зашто млади принчеви Петар, Александар и Филип не живе у Белом двору и не студирају у Београду?

Душан је већ дипломирао политичке науке на престижном канадском Мек Гил универзитету и сам је одлучио да, од ове године, настави постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду. Та одлука ме је веома обрадовала, уверивши ме тако да се обнављају наши корени и поново учвршћују везе потомака Вожда Карађорђа са Отаџбином. Такође, Душан интензивно учи српски језик, свакодневно упознаје културу и обичаје свог народа. Чврсто је решио да своју судбину трајно повеже са судбином Србије и Срба. Ма каква она била.

А што се тиче других чланова породице Карађорђевић, није моје да судим о њиховим одлукама и поступцима. Свако је сам кројач своје среће. И свако ће сам једном бити у прилици да рачуне о својим делима и неделима положи на Страшном Христовом Суду и пред судом потомства. И тада ништа неће остати неоткривено, ни некажњено. Зато о томе не треба да толико бринемо, боље би нам било да више водимо рачуна о сопственим плановима и акцијама. Сетимо се само на овом месту оне величанствене римске поуке: “Човек није рођен за себе, већ за Отаџбину.”

Зашто Ви и Ваш син не боравите у комплексу Белог и Старог двора ако је Савезна влада донела одлуку да се комплекс додели на коришћење свим члановима Краљевског Дома Карађорђевића?

Уверен сам да ће се сви постојећи проблеми о овом питању решити у контактима са за то одговорним људима у влади. И жао ми је нечег другог, заиста много важнијег од нашег повратка у Бели двор. Несрећан сам што се догађају и врте по јавности овакве ствари, недостојне нашег имена. У чељустима новина се име Карађорђевића непрекидно блати већ више од пола века – и то управо на овом простору у коме је некада Србе у слободу повео нико други до наш велики предак, онај јуначки Вожд по коме смо и добили династичко име. Због Карађорђа, због Кнеза Александра, Краља Петра, Кнеза Арсена, Краља Александра, Краља Петра Другог и Кнеза Павла, али и због толиких јунака који су херојски умирали под краљевском кокардом нашег Дома и са нашим именом на уснама – не желим да се то име блати и повлачи по штампи, ма из ког разлога. Нажалост, у овоме је велики удео имала и неопрезност појединих чланова наше породице, као и њихови често иритирајући, непромишљени поступци. Али, то би ипак морало да се некако прекине. Нема више времена за споредне ствари. Пред свима нама је сада само један циљ – заједничко прегнуће за спас Отаџбине!

Шта је то у ствари Краљевски Дом Карађорђевића и ко су све његови чланови?

У памћењу и данас имам стари породични Правилник за чланове Српског Краљевског Дома из августа 1909. године, исписан краснописом Стојана Новаковића (у то време председника Министарског савета). А чувам и онај каснији, југословенски породични Правилник из 1930, тако да ми је ова проблематика веома блиска и позната. Али, овде није у питању сам садржај појма Краљевског Дома, већ нешто сасвим друго.

Једноставно, Краљевски Дом је постојао док су постојале Краљевина Србија и Краљевина Југославија. То није никакав измишљени појам из бајке, ни нечија лична фантазија; реч је о функционалном термину, реално везаном за монархијско уређење државе. А ево шта се у ствари догодило.

29. јануара 1945, посебним Актом, тадашњи краљ Петар Други Карађорђевић пренео је своје краљевске прерогативе на Намеснике (за овај документ је уважени професор Радош Љушић казао да је њим Краљ Петар “не само дао оставку на свој положај, већ и оставку на монархију”).

Затим је 29. новембра 1945. укинута Краљевина Југославија и самим тим је и Краљевски Дом de facto престао да постоји – јер је он био заснован на Уставу тада укинуте Краљевине Југославије. Сам Краљ Петар Други у тешким годинама егзила никада није желео да поново успостави институције као што су Краљевски дом или Крунски савет.

Дакле, да појаснимо: све ове институције постоје и имају смисла само ако имамо легалног и миропомазаног, реалног и од Уставотворне скупштине изабраног краља–династу. У овом тренутку су то све ипак само неформалне акције појединих чланова наше породице. Постоје Кнежеви и Кнегиње Карађорђевићи – и сви они су припадници бивше српске и југословенске владарске породице. А о нашој даљој будућности може да одлучи једино српски народ – и то на слободним изборима и са новим Уставом, за који је надлежна искључиво Уставотворна скупштина. До тада је све у Божијим рукама и по Његовој вољи.

У Белом двору су остале многе личне ствари Вашег оца Кнеза Павла Карађорђевића, као и вредни предмети, пре свега сликарска платна. Какав је статус Ваше личне имовине и Ваше сестре Принцезе Јелисавете, која Вам је неосновано одузета а сада се налази у комплексу дворова на Дедињу. Ко се сада стара о тим вредностима?

Тачно је да су многе личне ствари мога оца остале у Белом двору, али постоји и нешто мени много значајније. Једно неупоредиво осетљивије питање. А оно је везано за попис ствари које се налазе у садашњем Народном музеју у Београду, а које је мој отац у ствари својевремено поклонио свом музеју – Музеју Кнеза Павла.

То је био онај чувени предратни и прекомунистички музеј под управом Милана Кашанина, институција којој је Кнез Павле лично поклонио преко хиљаду вредних слика и уметничких предмета. Ове вредности и раритете је мој отац сам куповао или добијао од припадника ондашње елите, која је била управо задивљена његовом жељом да Србију и Београд на овај начин приближи осталим европским метрополама. Ово питање би морало да се коначно ускоро реши на неки задовољавајући и достојанствен начин. Подразумева се да ни ја ни моје петоро деце не желимо да ништа од ових ствари присвојимо, али желимо да се исправи неправда према Кнезу Павлу, оклеветаном, забрањеном и заборављеном од оне институције коју је створио и у коју је уложио сав свој живот и практично све своје финансије. Такве ствари се не смеју заборављати, ни гурати под тепих. Желео бих да се сва ова оставштина врати тамо где је намењена и где јој је једино и место – у обновљени Музеј Кнеза Павла. И то по моделу и мери Кашанинове првобитне концепције.

Да се вратим Вашем питању: ја се лично надам повољном и на праву и правди заснованом решењу свих ових стамбено-имовинских питања, али исто тако и оних неупоредиво важнијих питања – везаних за рехабилитацију имена и дела Кнеза Павла, мог покојног оца.

Шта је најзначајније међу тим вредностима?

Тамо се налази много тога; то је читава баштина.

Ко је формирао Крунски савет? Да ли пратите његов рад и како оцењујете његову улогу у рехабилитацији идеје о монархији у Србији?

Такозвани Крунски савет је “удружење грађана”, или, како би се то данас модерније рекло: “невладина организација”. Крунски савет свакако треба да оснује крунисани владалац (зато се и зове “крунски”). Међутим, ми данас живимо у републиканском систему владавине, па тако немамо ни круну, ни монархију. Али смо зато добили нешто што се назива Крунским саветом. У најмању руку чудно. То је исто као када би британско Уједињено Краљевство имало некакав посебан Кабинет председника републике.

Ово је једна страна проблема, његова темељна димензија. Али, питам се, какви су то чланови такозваног Крунског савета, а који су пре тога били дугогодишњи активни чланови Комунистичке партије Југославије?!

Није то за њих неки велики салто, реч је о једној генералној линији. Пут и није тако дугачак, он иде од комунистичког квазијугословенства до југословенског квазимонархизма. Бојим се да је код многих међу њима реч у ствари о некој врсти друштвене промоције и о помодном прању биографије. Монархистички детерџент за нечији прљави образ. Морам да признам да ипак највећу кривицу сноси онај који их је окупио. И то око имена које је у српском народу увек било светиња. То је директна компромитација која свима наноси тешко поправљиву штету. И сенима бесмртног Вожда и читавој нашој породици и српском народу.

Изнајмили сте пословни простор у Београду и формирали канцеларију. Шта конкретно ради Ваша канцеларија?

То је мој Цивилни Кабинет.

Он има само један циљ, а то је рад на повратку Краљевине у Србију. Али, на основу аутентичне српске и православне традиције, а не у неплодном и помпезном угледању на примере Велике Британије и Норвешке.

А да би дошли до реалног упоришта у овом задатку, неопходно је да се учини све што је могуће на повратку угледа имена Карађорђевића. Не смемо заборавити да је име ове угледне српске владарске породице било систематски блаћено све од еуфоричне 1944. године (када смо се, како изгледа, ослободили од себе самих: од читаве своје традиције и свих својих историјских завета, од своје словенске душе и свог православног духа) па, ето, по фазама, све до данас.

Исто тако, задатак Кабинета је да ради на постављању прецизних путоказа на историјско раскршће на које смо доспели. Поново се пред све нас поставља српско питање. А оно ће бити решено само кроз правилан национални програм. Који, међутим, неће бити уопште могућ уколико не остваримо неопходно јединство.

А најбољи начин је очувавање суверенитета преко личности краља. И ту бисмо дошли на праг реалне обнове Српске Краљевине: пре свега кроз развијање спасоносне идеје Намесништва и кроз постепено формирање личности будућег крунисаног владара.

Уколико се српски народ одлучи, на референдуму, да живи у политичком систему парламентарне монархије, да ли бисте и Ви били претендент на престо будући да сте Србин и православац најплеменитије крви свих европских династија?

Сви Карађорђевићи – тачније: сви кнежеви из наше породице – могу бити претенденти на српски престо. Као што сам већ рекао, Срби и Божија воља ће одлучити о томе. Не смемо притом заборавити да се такве ствари не догађају преко ноћи, ни случајно. Пре свега, неопходно је да наш народ у потпуности спозна историјску истину – и о режиму који нас је толико понизио за последњих пола века, али и о нашој породици. Јер, као што сам већ рекао, да бисмо постали династија, потребно је имати истинског династу. Дакле, снажну и мудру личност, правог српског кнеза кога би онда Уставотворна скупштина изабрала за владара. Догодио нам се прекид, историјска празнина, и зато је сад неопходно поново успоставити прави дијалог са народом. Постати достојан његовог поверења. Али, то поверење се не стиче лукавством и медијским подвалама, већ само и једино спремношћу да се жртвује за Србију.

Можда је спасоносна етапа на српском путу до краљевства, институција намесништва. Тако би се добило у времену које бисмо могли да искористимо за формирање будућег српског владара, овде у Србији, и то у аутентичном српском духу. Плашим се да би за нашу будућност било катастрофално да се сад, на брзину и олако приђе обнови краљевине са неком личношћу из оперете.

Ако победимо пословично српско нестрпљење, онда ћемо, уз Божију помоћ, са успехом остварити овај драгоцени подухват и “на овом страшном месту опстојати”