ЈА НИСАМ САЊАО, ЈА САМ ВЕРОВАО

Одговори Кнеза Александра
на питања Госпође Марине Борозан

ДАН, из Подгорице, 12. септембар 2001.

Ваше Краљевско Височанство, вратили сте се у Србију, да ли је то био Ваш сан који се остварио након више деценија?

У сваком случају укинут је срамни комунистички Указ из 1947. године. Од како сам стасао и нашао се у изгнанству, ја немам снове. Оно што ме је одржало је вера у Бога и у Његову правду. Како је рекао Јован Дучић – вера у Бога и у Српство. Ја нисам сањао, ја сам веровао да ће доћи крај безакоњу комунистичкоме. Једино што нисам претпостављао је то, да ће мој српски народ то платити тако високом ценом.

Да ли је Србија оно што сте замишљали да ће бити?

Mоја је Отаџбина лепша него што сам је замишљао. По пејзажу, сунцу и ваздуху нема лепше земље. По лепотама које је Србин створио, мислим на манастире и цркве, то је земља коју је Бог благословио. Не може се са њом упоредити ни једна земља на свету, јер ни у једној земљи на свету нема толико олтара подигнутих народном муком у славу Исуса Христа. И поред велике трагедије, стотину срушених цркава и манастира на Косову и Метохији, од како су тај део државне територије запоселе војне снаге међународне заједнице, и поред убијања и прогона Срба са њихових вековних огњишта, наш народ непрестано обнавља и подиже нове светиње, у шта сам се уверио у Црној Гори.

Наравно, сваки човек, па и ја, склон је да замишља боље него што се то може остварити. Истина је, веровао сам да ће ствари у Србији кренути много боље него што се то показало. На моју жалост, није тако. Не може се Србија тако лако ослободити од полувековнога једноумља, талог комунизма још је увек притиска и не дозвољава јој да дигне главу.

Да ли сматрате и да ли сте сматрали да сте из Париза донијели позитиван демократски поглед и да ли је тај поглед остао исти након рата са НАТО пактом?

Знајте да су демократски принципи, што је нарочито видљиво последњих петнаест година, у западној Европи били извргнути највећем понижењу. Дакле, немам “позитиван”, како кажете, поглед на тај комплекс вредности. Пре свега, морам казати, да је код нас прецењен значај тзв. демократије. У то име врло лако се одустаје од промишљања, осавремењивања и примене наших цивилизацијских вредности. Сасвим је разумљиво да после варварскога бомбардовања српских земаља од стране НАТО-а, ја више немам никаквога поверења у тобожњу демократију и религију Права човека. Убеђен сам да је то само реторика и да се иза ње крије завојевачка логика јединога светскога хегемона – САД. Према томе, лаж се више не сакрива, она је на делу. Због тога, намеће се потреба за новим, честитим уређењем, за државом која више неће прогањати Господа Исуса Христа.

Ваш поглед према будућности Србије и Црне Горе и српског рода уопште. Да ли ће и нама једном сванути и када?

Сигуран сам да су односи ове две српске државе били порем ећени остваривањем идеја српских нихилиста. Најпре убијањем српских родољуба и онда систематским радом на слабљењу свега што оличава наш кодекс одржања, што ће рећи – трајања. Будућност српскога рода зависи од тога колико ће се брзо он ослободити од тзв. унутрашње међународне заједнице, од оних који у странцима виде ослонац за свој останак на власти. То јест, ми сами себи морамо помоћи и пре свега морамо се ослободити, што је могуће брже, од поданичког начина расуђивања. Будућност припада једино слободним људима. Онима, који своју будућност не виде у помоћи са стране, већ понајпре као резултат сопствених напора. Када се осаборимо, онда ће нам сванути.

Постоји ли могућност Вашег политичког ангажмана?

Кнежеви не припадају ни једној политичкој странци, нити могу бити “политички ангажовани”, у смислу како то чине лидери разних странака које учествују у политичком животу. Један Карађорђевић не може бити “политички ангажован”, јер би тада престао да буде кнез и постао партизан. Ми смо у сродству са сваком српском кућом без обзира каква је политичка опредељеност наше браће и сестара. Једини мој ангажман је СРБИЈА, српски интерес где год живе Срби.

Последњи пут сте боравили у Милочеру 1938. године и од тада никада нијесте посјетили Црну Гору. Како се осјећате послије 60 година? Да ли је неко од политичких странака показао интерес за Ваш долазак?

Изванредно добро се осећам у Црној Гори. Препознао сам у Милочеру неке слике из детињства, оживео неке успомене. За мене је то био врло емотиван сусрет са прошлим данима. Српска народна странка ми је приредила леп дочек у Будви. Имао сам задовољство да ме лидери ове странке упознају са тренутном ситуацијом у земљи. Увек сам захвалан онима од којих нешто научим.

Да ли ћете тражити повраћај Ваше имовине у Милочеру?

Колико знам, краљица Марија је своје имање у Милочеру оставила своме сину Андреји. На Ваше питање најбоље би Вам одговорила супруга покојног краљевића Андреје, кнегиња Ана Марија Карађорђевић.

Какви су Ваши односи са принцом Николом Петровићем и да ли са њим одржавате контакте?

Не познајем га. Није ми био представљен.

Писали сте у вријеме НАТО агресије много писама водећим личностима у свјетској јавности. Како сте доживјели НАТО бомбардовање на нашу земљу?

Као увертиру за нове облике тероризма. Сад се то, нажалост, преселило на територију САД. Неодговорна политика САД, бескрупулозна батина, којом је била ударена Србија, сада се као бумеранг, обија о главу империјалне Америке. Веома жалим хиљаде невиних жртава, међутим, ваљало је очекивати да онај коме закон лежи у топузу, од топуза и пострада. За осуду је сваки вид тероризма, како онај НАТО-а, који је за рачун САД бомбардовао Србију, тако и овај који се обрушио на Америку, међутим, мора се осудити и албански тероризам на Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори…

Многи су мислили да је наше страдање запечаћено рушењем Његошеве капеле. Изгледа да није тако. Шта Ви мислите о томе?

Желео сам да се поклоним великоме српском песнику, али није ми се ишло на Ловћен. Срушена је капела коју беше подигао краљ Александар. Сада је тамо зигурат, езотерична грађевина – верна слика и прилика југословенске идеје. Нешто јако ружно и недостојно српскога битија. Убеђен сам да би нестало несугласица између Срба у Србији и Црној Гори када би се тај зигурат на Ловћену срушио и вратила скромна православна капела у којој је, испод белог камена са Венчаца, мирно почивао владика Раде.

Ових дана сте посјетили село Врањ и братство Лукачевића у Зети, који су Вас топло и братски дочекали јер постоји предање да су Карађорђевићи из Зете. Какви су Ваши утисци из тих сусрета са нашим народом?

Посета братству Лукачевића у селу Врањ за мене је светли тренутак, изузетан доживљај. Ево и овим путем желим да им изразим захвалност за то како су ме дочекали и да им узвратим љубављу за љубав коју су ми исказали. Радује ме да подижу цркву и да су сложни, да су сачували памћење на прошлост у којој су чврсто укорењени. Ето примера другима, треба се угледати на Лукачевиће. Држати се својега достојанства и својих светиња, наше свете цркве. На свакој генерацији је да потврди себе у српству, да осветла свој образ и своје име. Тако се обезбеђује трајање, велика тајна племићства.

Обишли сте доста манастира у Црној Гори, срели сте се са Митрополитом Амфилохијем, свештенством и монаштвом. Свједочећи да је династија Карађорђевића увијек била и остала везана за најдубље темеље нашег бића. Да ли сте могли да вјерујете да ће се и Црква у Црној Гори тако обновити послије шездесет година атеизма?

Заиста, видео сам велика дела, велика остварења. Слава Богу обнављају се и подижу нови манастири, цркве, опет се из народа извија дух задужбинарства. Све то говори о Богом надахнутоме Митрополиту Амфилохију који мудро управља својом Митрополијом обнављајући животну, неопходну љубав за Господа Исуса Христа и свету српску цркву. Није први пут да се срећем са Митрополитом и казаћу вам, он је увек на мене остављао утисак не може бити бољи. Знам да му је тешко. Не диже се вера из пепела лако и чаробним штапићем, али тиме је моје поштовање и дивљење веће јер он све што чини чини мушки, бојећи се једино Бога. После шездесет година атеизма и великога безакоња, безличности, православље обнављају ЛИЧНОСТИ. То су народне лучоноше за којима треба да крене сав народ како би из мрака изашао на светлост, из ропства самољубљу и свађи, у слободу, у саборност, братску љубав.

Какву бисте поруку упутили народу у Црној Гори?

Свим Србима свуда поручујем да најпре сами себи морамо помоћи, ојачати нашу солидарност, осмислити будуће заједништво у љубави. Смислено је и достојно окренути леђа зађевицама и самољубљу, зависти. Ништа нам не недостаје да би живели као људи, ослањајући се пре свега на сопствене снаге које нису мале.