БУДИМО ОНО ШТО ЈЕСМО

Одговори на питања новинарке госпођице Марије Петричевић

Глас Црногорца
Подгорица, 21. август 1999.

Ваше Краљевско Височанство, дуго сте времена, за разлику од неких чланова династичке породице, били дистанцирани од јавности, трудећи се да се не уплићете у политички живот Отаџбине. Ваше недавно обраћање српском народу привукло је велику пажњу?

Никада не треба губити наду да ћемо једног дана бити у могућности да послужимо Отаџбини. За мене, као Карађорђевића, то значи верност Србији и вера у Србију. Шта год да се о нама писало и говорило, по моме дубоком убеђењу, наша је судбина да служимо, онако како је Карађорђе прописао: "Којекуде, ја хоћу са вама, али само нећу пред вама". Видите, ускоро ћемо закорачити у трећи миленијум. После свега што смо проживели од 1941. године, после свих недаћа и "диктатуре пролетаријата", Србија се данас налази у врло тешкој ситуацији. Многи кажу да је безизлазна. Годинама пратим шта се збива код нас и после ових глупаво вођених ратова, нарочито после немерљивог фијаска политике jugoslovenskog режима када је у питању Косово и Метохија, ја сам се био озбиљно забринуо да у трећи миленијум не уђемо ми, Срби, опет као "Jugosloveni".

Појаснићу. Ја не мислим да је ситуација безизлазна и да је од свега "остало ћутање", као што би рекао Краљевић Хамлет. Можда би наши противници то највише желели. Од силне режимске пропаганде и замајавања народа, можда многи код нас нису разумели да је наш највећи проблем управо проблем идентитета. Век смо почели као Срби, онда смо драговољно променили своје име, са жељом да и други буду исто толико широкогруди. Нашим комшијама, наравно, то ни на памет није падало. Затим су на власт дошли нихилисти и дохватили се jugoslovenstine као главног оруђа за сузбијање и обезличење Срба. Они су то називали "борба против Великосрпског шовинизма". Сталним подгревањем "кривице" и jugoslovenstvom, довели су наш народ до на ивицу понора. Психијатри би казали: самоубиства.

Jugoslovena више нема, сви су побегли у своје новопечене националне државе, али над Србима још увек влада "jugoslovenski режим". Свету српску земљу под међународни протекторат предаје "jugoslovenski" режим, а она се, уистину, отима од СРБА. Jugoslovene нико није оптуживао за Велику Србију, али Србе јесте. Срби су испали "бољшевици", Jugosloveni нису. Има много оваквих примера који збуњују, Пре рата су komunisti Краљевину називали "тамница народа" а сада се испоставило да су потоње две Jugoslavije биле употребљене за излуђивање Срба. Све су ово, и још многи други, разлози због којих сам се одлучио да изађем пред нашу јавност са једним јасним ставом по питању будућности.

А то је да српски народ неће преживети као "jugoslovenski". Морамо бити оно што јесмо, то јест, Срби. Свима је, надам се, јасно шта нам је донео дупли идентитет?

Због забуне коју су изазвали неки листови приписавши Ваше саопштење Њ.К.В. Престолонаследнику Александру Карађорђевићу, он се ових дана обратио јавности да би демантовао било какву везу са саопштењем, али је, истовремено, још једном демонстрирао своју приврженост југословенству. Тако да сада, рекло би се да у династији Карађорђевића постоје две струје - српска и југословенска?

Нека ово поколење просуди по делима и "сваком дадне што је чије". Тако и Његош каже. Мени је стало да Срби и Српкиње схвате шта говорим и да не буду у заблуди.

Нећемо се ослободити од режима који нас угњетава већ више од пола века, ако не одбацимо Jugoslaviju. Доста смо носили тај громби капут од покојника. Капут је претежак и старомодан, на неким местима појели су га мољци.

Никаква "демократизација" није могућа са том израслином на живом телу српског народа. Нити се Србија може обновити, нити као "Jugoslavija" заузети место које јој припада у заједници европских нација. У тешким ситуацијама за појединце, али и за народе, велике истине излазе на видело. Jugoslovenski режим је само штете и зла нанео Србима. Како онда Jugoslavija може бити српска будућност? Он би сад да се опет препакује у две-три "демократске" странке и да настави да паразитира Српство.

Да ли је jugoslovenski режим заштитио Србе на западу бивше (друге) Jugoslavije? Који је то режим који је успоставио границу на Дрини? Да ли је заштитио Србе на Косову и Метохији? Је ли дао право гласа Србима у расејању? Каква је судбина избеглица из западних српских крајева у Jugoslaviji? Јесу ли они добили право грађанства? Ко брине о деци без једног или оба родитеља, осталих од бораца који су животе дали за српску слободу?

На сва ова питања знају се одговори. Огроман је списак. Овај садашњи режим има намеру да се за Jugoslaviju бори до последњег Србина. Али, ја знам, када Срби прогледају прогласиће Jugoslaviju непожељном у Србији. Забраниће јој повратак. Нека иде у гастарбајтере као што су Срби из ње били натерани да иду у најам, у туђину, далеко од Отаџбине. Да се претварају у странце које у Француској погрдно називају "Yugo"! Ако не ставимо Jugoslaviju у музеј, сви ће Срби постати избеглице. То је једино што она зна успешно да остварује.

Како променити крајње неповољну слику која у свету влада о Србима?

Ако Срби престану да се лажно представљају, ако буду оно што јесу, ако у свет буду слали истинске Србе као најбоље своје представнике, једном речју, када се ослободе, када промене државно уређење, када захваљујући српској дипломатији буду заступани српски интереси, када српска Влада буде извршилац воље српске Народне скупштине, када се српска наука, економија, буде ослонила на искуства Срба у дијаспори, када расејање постане значајан чинилац у животу нације, и још много тога, онда ће се променити слика о Србима. Кад Србија више не буде имала за вратом Jugoslaviju. А самим тиме, смештањем Jugoslavije у музеј, видеће се да нихилистичке странке нису тако јаке и популарне како то сад изгледа.

Какве су по Вама перспективе династије у Србији?

Са страшном мржњом и истрајношћу нихилисти су прогањали и блатили славно име Карађорђевића. Примењивали су најлукавије стратегије и морам то казати, имали су несрећници много успеха. Књиге би се о томе могле написати. Блатећи нас, они су блатили све Србе, јер ми смо у сродству са сваким Србином. Ми смо Краљевски дом једног страдалног народа, "кукавног али јуначког", како је говорио владика Петар II Петровић Његош. Рецимо, ја сам пето колено од "оца Србије", како велики владика Раде назива Карађорђа. Као што се каже да су сви Срби од Светих Немањића, тако су Карађорђевићи наставак те лозе и рођаци са сваким родом у Српству. Није, дакле, реч о перспективи већ о органској вези, ми нисмо раскућници као ови што сад владају, ми смо српска домаћинска кућа. И није Карађорђе поникао на Триглаву, већ у Тополи.

Дакле, нема сумње да је проглашење Краљевине у новој Србији, када се ослободимо, нешто природно, својствено Србима. То је исто тако у вези са идентитетом. Наше је име, као млада Гојковица у Скадар на Бојани, живо узидано у Српство.

А какве су перспективе односа Србије и Црне Горе?

Већ више од пола века ти односи се заснивају на девизи "завадити два ока у глави". И у србији и у Црној Гори људи су се утркивали ко ће бити већи Jugosloven и нихилиста. Сва извесност наше будућности заснива се на једном предуслову, на одрицању од jugoslovenstine. Гледано у повесној перспективи, све нас спаја осим те уљез-замисли. Мени је, исто тако, јасно да само заједно можемо спасити образ и подобије Божје. И у Србији и у Црној Гори српски народ је створио државу, Црна Гора је камен-станац српскога државотворног трајања. Већ више од сто година сматрало се да Срби неће постићи уједињење ако не пристану да уђу под заједнички jugoslovenski кров. Сад је само нама тај кров пао на главу.

А ја вас питам, зар је немогуће остварити шта желимо у верности и љубави за све што је српска, заједничка светиња? Не треба нас да уједињује економија, трговина, мада је то нешто значајно, већ ће нас учинити племенитим и достојним предака духовна грађевина коју називамо Српство. Она се стално допуњује и бесмртна је јер се заснива на највећем дару, на љубави за земљу отаца, за све што је свето и честито.

У њу не могу ни привирити неслободни и заслепљени идејом Земље Недођије, већ само слободни људи. Границе Српству ни komunisti нису могли нацртати. Знам да ће ме моја браћа у Црној Гори добро разумети јер ја бих од њих имао много да научим. Колико год сам поносан на порекло које ми је Бог дао, нарочито сам задовољан што моја три сина и кћер из првог брака имају у својим венама крв Петровића, преко њихове прабабе Јелене, италијанске Краљице, ћерке Краља Николе I. Мој најмлађи син Душан је рођен у браку са мојом садашњом супругом Кнегињом Барбаром од Лихтенштајна.

Дакле, као што се може закључити, ја будућност нашег рода видим у стављању у први план свега онога што нас чини честитим Србима, а то ћемо постићи када, увидевши грешке, једни другима опростимо и препородимо се. Кад не будемо више себе називали јужни Словени. Кад изађе на видело Србин којега призива наш патријарх, Његова Светост Господин Павле, по завету мајке Јевросиме и упутству Марка Миљанова када је реч о чојству и јунаштву. Верујте, лако је достићи ту радост, ми смо људи којима је урођено да се лако и брзо поправљамо. Не требамо се ничега бојати, осим ништавила које је главни састојак те, да је не узимам у уста, на Србима примењене идеје, која би се могла упоредити са филоксером. То је болест која напада корен чокота па се он мора чупати и бацити. Поновићу да је незамисливо Српство без Црне Горе.

Како коментаришете размимоилажење београдског и подгоричког режима које је сигурно највеће у историји односа Србије и Црне Горе?

Jugoslovenstvo је, опет морам рећи, хаварисан рингишпил који се не може зауставити и са којега се откачиње једно-по-једно седиште. И кад му искључите струју он се врти. Основно му је да разбаца, разгради, раскући, прокоцка, све што је српско. Према томе, уопште није чудно што се сад окомио на Црну Гору. Морамо рингишпил избацити из наше историје. Докле год то не учинимо народ ће да страда, јер у Србији мисле да је за нешто сад крива Црна Гора, а у Црној Гори сматрају да их Србија гњави и не да им да живе. Морамо ово разумети и једни другима помоћи не би ли се ослободили од рингишпила.

У Црној Гори већ годинама постоје покушаји легализације тзв. Црногорске православне цркве, која у последње време добија подршку и неких личности из врха црногорске власти. Како оцењујете те покушаје и могуће последице?

Рекао бих да је у основи ове појаве једно наопако схватање државности које због балвана не види шуму. Сасвим је нормално и пожељно да Црна Гора има државу по жељи својих грађана. Није црногорска државност од јуче, као што је то случај за многе тзв. јужне Словене, до јуче наше сустанаре, па јој због идентитета сад треба некаква "црногорска" црква. Зар је могуће да има и таквих који наше светосавско Православље доживљавају као "Великосрпски шовинизам"? Ако је тако, онда је то чисти производ jugoslovenstva и једне опредељености за самоубиство.Тако се постаје отпадник од слободе, апостат, а има за последицу одбацивање Српства и велику несрећу за сва поколења тих невољника. Замислите само, сад у Француској, Французи моле да их наша Света Црква прими под своје окриље, а овде би да стварају нешто наопако! Па зар се ничему нису научили од Његоша? Ја бих им поручио: доста је било страдања, није, драга моја браћо, Православље политичка партија, па држ оснивај тобоже једну демократску партију за другом, није вера прадедовска Шагринска кожа да се истапија како ко шта пожели! Осврните се, погледајте шта учинише апостати од Срба. Где вам је срећа ван Српства? Међутим, у то сам убеђен, ово је најбољи пример који иде у прилог моме ставу, преболеће се ова ускогрудост рођена у страху, неће је бити када се ослободимо.

Одржавате ли било какве контакте са члановима династије Петровић?

Морам Вам нешто објаснити. Наиме, династија постоји када се потомство једног Краља који влада, Уставом прогласи за династију. Рецимо, Уставотворна скупштина је 4.јуна 1921.године, Краљевића Ђорђа оставила ван династије (усвојила је његову оставку из 1909.године) а за династичку прогласила лозу (тј. Династију) Краља Александра I Карађорђевића. И то је важило све до Одлуке Краља Петра II Карађорђевића од "29 сијечња"1945.године, којом је он "пренео своју Краљевску власт" на Краљевско Намесништво". Ово дословце цитирам Службеног листа (страна 102 - Број 11, Петак, 9 ожујка 1945.). Приметићете да је ово било објављено на једном тзв."jugoslovenskom jeziku". Династија Петровића је угашена. Погледајте писмо које је Краљ Никола упутио Регенту Александру Карађорђевићу. И кад ме питате, морам још нешто напоменути. Бити Кнез, није титула која вам допушта да чините шта вам је воља. Оно, истина, увек је било таквих у свим Краљевским кућама.

Замислите сад неког који није Кнез и који, одрасте далеко од земље у којој су живели његови преци. Од оца наследи породичне иконе и како је заборавио шта је био и које је вере, он са тим иконама почне да се завитлава и да по њима шкраба свакакве обсцености. Само по себи се разуме да је такав човек за свако сажаљевање. А сад, замислите једнога потомка славних владара Црне Горе, који ни пет-ни-шест на Цетиње довлачи изложбу састављену од најстрашнијих псовки и бласфемија које могу бити учињене на оскрнављеним копијама икона. У име неке слободе и ваљда нихилизма. Ви сви знате на кога мислим и о којој "изложби" говорим. Лично сам протестовао преко новина када сам то сазнао. Дакле, ако сте ме питали да ли са тим господином одржавам везе, мој вам је одговор да му ни руку не бих пружио. Јер није страшно ако човек не зна, може да пита и казаће му се, али је страшно вређати Мајку Божју и светитеље и не бити тога свестан.

Да ли је могуће вратити у Отаџбину чланове двеју династичких породица и шта би то у симболичком смислу значило?

Мислим да сам Вам већ одговорио на ово питање. Ако би се то радило због симболике, онда би испала од свега лакрдија. И Србији и Црној Гори потребна је озбиљност и прегалаштво, а циркус смо доста гледали.