"Српску будућност видим тако,
што у њој
НЕЋЕ СВЕ БИТИ ДОПУШТЕНО"

Српски народ не може дуго политички опстати ако није свестан својих основних интереса. Одсуство спознаје основних политичких интереса постоји у државама у којима носећи народ не поседује изграђен и стабилан идентитет. Тај идентитет не постоји ако је култура тог народа слаба и ако не прожима све сфере државе и друштва. Срби су у значајној мери изгубили идентитет. Постали су и остају све, а најмање Срби.

Мале заједнице, као што је наша, морају бити будније од великих. Оне морају бити способне, да процене природу, правац и смер промена у глобалим и регионалним политичким односима, да правилно процене и дефинишу структуру и поларитет датог светског и регионалног система. Другим речима, морају имати способност, да предвиде и процене природу и правац промена великих сила [1]. Правилним разумевањем, предвиђањем и прилагођавањем основних и изведених фактора сопственог положаја, мали народи су у стању да свој државни брод усмере у ваљаном правцу.

Наведено указује да је неопходно испољити способност прилагођавања, а то подразумева унутрашњу снагу и људску и материјалну способност, да се мудром политиком стави до знања ближем и даљем окружењу да на том простору нема одузимања, присвајања, јер би тако нешто било сложено и прескупо. Потребно је наметнути став да је, под одређеним условима, са Србијом много корисније сарађивати и у њу улагати.

Опште је познато, да се свака држава труди, да мање увезе, а више извезе својих производа на страна тржишта. Тако је и са културом. Србији је потребан увоз али је потребније, да она извози и представља себе и производе своје културе укључујући робу, услуге и знање[2]. Без тога јој нема опстанка. Народи који су само увозници туђе културе, једоставно нестају. Равнотежа је једино што српску културу - српску државу, њене политичке, економске и друге институције и процесе - може одржати. Док се Србија понаша као "Југославија" и док је српско држављанство "југословенско", унутарсрпска равнотежа није могућа.

После свега што се Србији десило, укључујући капитулацију и у овом тренутку, правни и суштински губитак њене независности и суверености, сматрам да је Србија данас у великој невољи и неравнотежи - унутра и споља. Због тога сам решио да се ангажујем и помогнем, да се Србија врати у равнотежу. Да оздрави. То дугујем српском народу и сенима својих предака.

Председника Савезне Републике Југославије господина Милошевића, његову странку и њихове коалиционе партнере, дакле оне, који су управљали тзв. "трећом Југославијом" у последњој деценији, не сматрам јединим али сматрам првим одговорим за стање Србије и српског народа на Балкану. Првенствено зато, што као елита "Југославије" или "југословенска" елита, нису били способни, образовани, информисани и активни, да као што сам поменуо, процене природу, правац и смер промена у глобалним и регионалним политичким односима, да правилно процене и дефинишу структуру и поларитет датог светског и регионалног система и да предвиде и процене природу и правац промена понашања великих сила[3]. Елита треће "Југославије" није правилно разумела, предвидела и прилагодила основне и изведене факторе положаја и стања српског народа и његове културе и није, упркос сложености и "флуидности" пост- хладноратовске ситуације, усмерила српски брод у ваљаном правцу. Није ни могла, јер је "југословенска". Као таква, елита "треће Југославије" није била дорасла ни унутрашњим, ни спољашњим изазовима са којима се суочавао и суочава српски народ на Балкану. Због тога су, између осталог, Устав који су сами донели, прекршили много пута и на тај начин довели своју управу у стање нелегитимости. Као што је Југославија изашла из историје, тако је ова последња "југословенска" влада сама прекинула - укинула уговор између себе и народа. Погазивши Устав, ставила се изван закона.

Сукоб између Србије и Црне Горе код недобронамерних и нама ненаклоњених појединаца и снага у свету, био би њима додатни разлог, да удвоструче притисак на своја јавна мнења, како би се појачало презрење за нас.

Тај сукоб је неопходно избећи. Он наноси и нанео би велике штете Србији и Црној Гори. Он нас још више изолује на слепом колосеку. Радим и радићу на премошћавању свих српских проблема, укључујући и проблеме у односима са Црном Гором. Позивам председнике Србије и Црне Горе, да испоље највиши степен опрезности и одговорности.

Много више од жалосног набрајања грешака државног руководства, тзв. "Савезне Републике Југославије", занима ме конструктиван и ефикасан пут ка ИЗЛАЗУ. Занима ме како, што је могуће брже, али ефикасно, доћи до НАЦИОНАЛНОГ ПОМИРЕЊА, до успостављања савезништава и српске равнотеже. Занима ме обнова српске ДРЖАВЕ и њено укључивање у европске државне, политичке, економске токове.

Велики сам противник злопамћења. Мора се окончати грађански, братоубилачки рат, који је по налогу из Москве, 1941. године, на жалост, започела једна анационално опредељена, ненародна странка. Жеља ми је, да започнемо будућност опраштајући једни другима. Ако злопамтимо и стално "исправљамо криву Дрину", НЕМА ТЕ БУДУЋНОСТИ КОЈА ЋЕ НАС ПОДНЕТИ.

II

Српску Краљевину сматрам јединим оптималним друштвеним системом. Преко ње је могућа веза са прошлим и будућим. У њој, на један нарочит начин, свако нађе своје место и од користи је народу. Значи, то је систем који омогућава СЛУЖЕЊЕ - службу племенитим циљевима. За разлику од садашњег који разједињује, Краљевина је систем који повезује. Краљевина је систем којим се остварује ПУНОЋА. Потребно је осврнути се на прошлост и уверити се, какав је КУЛТУРНИ - дакле, државни, политички и економски полет била српска Краљевина на почетку XX века. Био је то интеграциони процес, са великим полетом у народу. Мишљења сам, да ће у блиској будућности, Српска Краљевина омогућити препород Срба и поред осталог, бити везиво између српских расејања.

Први пут у нашој повести имамо овако бројну дијаспору, велико расејање. У тој несрећи видим велики квалитет и слутим, да ће љубав Срба према отаџбини учинити, да Србија, много брже него што се мисли, савлада тешкоће и поврати равнотежу. Дакле, видим улогу наше породице, сваког њеног члана, као медијатора, посредника унутар српства и нарочито у комуникацији са другима. Познато је да је комуницирање постало слаба српска страна у породици и ван ње. Мислим да је један од првих задатака Краљевине, односно будућег владара, да код Срба развије и стимулише саборну и конструктивну комуникацију. Најпре међусобно, међусрпски, а затим са светом. У томе данас имамо много непрецизности, неписмености, непромишљености и незнања, које се меша са емоцијама и неразумним дијалозима. Сви разговарају, али нико никога није чуо, ни разумео. Без квалитетне и конструктивне комуникације у српској култури, нема ни српске САБОРНОСТИ. Српска Краљевина мора бити САБОРНА, или је неће бити.

Дакле, Српска Краљевина ће, будући да је САБОРНА, сабрати, окупити, ујединити, све Србе, на основу идеала српства, односно и на основу једнакости у правима и обавезама. То ће суштински изменити односе дијаспоре и матице. У том смислу, као део будуће разгранате, физичке и виртуелне "мета мреже" нових српских институција и процеса, већ постоји неколико електронских форума и информативних и дискусионих листа на интернету, међу којима, у овом тренутку издвајам форум "СРПСКА КУЛТУРА". Форум сам, поред осталих, имао прилике да редовно пратим током протекле две године.

Постоји, такође, неразумевање између Срба у матици и Срба у расејању. Прво, није матица јединствена, нити је дијаспора монолитна. У матици није дошло до НАЦИОНАЛНОГ ПОМИРЕЊА и поменуте РАВНОТЕЖЕ. То се није догодило ни у српској дијаспори. Ово се прво мора догодити у матици па ће се одмах и дијаспора осмислити и уравнотежити. Друго, било је злоупотреба дијаспоре и још се по инерцији тако поступа. Погледајмо на шта може да личи "уједињење дијаспоре и опозиције": "Ви имате новац, ми имамо идеје. Дајте новац, па ћемо да остваримо идеју". И опет се дијаспора нарогуши, опет се у матици спрема "ражањ за зеца, а он у шуми". Дијаспора каже: "Они у матици не знају да цене ЗАРАЂЕН новац". Матица мисли: "Ови из дијаспоре не познају унутрашњу ситуацију како је ми познајемо, они знају како се зарађује, значи, нека дају паре". И једни и други су убеђени да све боље знају и да онај други жели да их превари.

Дијаспора може много да помогне Србији, у побољшању њеног економског и политичког положаја. Међутим, често се стиче утисак, да неки желе, да дијаспора плати откупнину, да би се Србија ослободила. Све је то неозбиљно, непромишљено, некоструктиво и непродуктивно.

То што Срби у расејању могу допринети оствариваће се после темељитих промена у матици, које неће само ослободити и уравнотежити оне који живе у матици, већ ће ослободити, уравнотежити и учинити ефикасним и оне у дијаспори, који због неслободе и неуравнотежености Србије, трпе понижења у културама у којима живе и у сталној су бризи за будућост Србије и својих ближњих.

Сви Срби, без обзира где тренутно живе, морају имати иста ПРАВА и ОБАВЕЗЕ. Право гласа нигде не постоји као једносмерна привилегија. Право гласа, пре свега, подразумева ОБАВЕЗУ извршавања према Србији свих обавеза које су законом предвиђене. Најважније су војна и пореска обавеза. Неће бити лако Србима у расејању, јер нико неће бити спреман да плати порез два пута - у земљи у којој живи и у Србији. Значи, мора се пронаћи задовољавајући облик учешћа Срба у расејању у буџету српске државе. Олакшавајућа околност је то, што постоје бројне епархије СПЦ у свету и мислим, да ће и по овом питању улога СПЦ у обнови бити од највеће важности. Такође, имамо одличне стручњаке за уставно право и верујем, да ће будући нови Устав Српске Краљевине бити по много чему оригиналан и најнапреднији од свих наших Устава до сада.

III

Срби су индивидуалисти. Ми смо стари саборни народ али свако од нас је поносан на СВОЈЕ мишљење, које неко МОРА саслушати и поштовати. Три четвртине Срба жели да се Србија промени, а државна управа и Србија осабори и крене ка бољитку. Доста је било "мајстор-квариш" политике. Будућност једног народа је посао зрелих, образованих и конструктивних личности.

Шта политички значи "уједињење дијаспоре и опозиције"? Зар један Карађорђевић може да припада само опозицији? Шта је са другим Србима и онима који се тако осећају, који нису декларисана опозиција? Да ли им треба наручити једно ново НАТО- бомбардовање ? "Хуманитарно" их истребити због потребе да се "крунише демократија"? Од када то Карађорђевићи заступају ЈЕДНОУМЉЕ? Када је то било, да један Карађорђевић захтева, да сви Срби буду из једног калупа, да сви буду "лева ципела"? Непријатно ми је да чујем да "Србију треба уредити по обрасцу окупиране Републике Српске". Непријатно ми је да верујем , да су се "дијаспора и опозиција ујединиле у Сент Андреји". Све је то доста неозбиљно и неконструктивно.

Судбина Краља Петра II је најбољи пример шта се може догодити народу, када завлада пракса УПОТРЕБЕ Кнежева. Укратко: прво су амбициози официри и поткупљиви политичари искористили Петра II, да себе доведу на власт 27. марта 1941. године. Резултат њиховог слепила је милион и по убијених Срба за четири године рата. Затим, лакрдија са владом у Лондону и Шубашићем, преношење Краљевских прерогатива на тобожње Краљеве намеснике - црвени тепих непријатељу нашег народа интернационалисти Брозу. Затим, онемогућавање Краљевића Томислава, да преузме кормило, што се одразило на ситуацију у дијаспори. Одмах је дошло до расцепа у цркви, Петар је пошао за једнима па их је после напустио и вратио се првима. Свако је после могао да га вуче за рукав и одводи у своју котерију. И шта се тада дешавало? Скандал за скандалом чак и на самрти. Данас га мртвог повлаче, не дају му да почива!

Понављам, Кнез се не УПОТРЕБЉАВА, не сме се ЗЛОУПОТРЕБИТИ. Српска Православна Црква се не УПОТРЕБЉАВА, не сме се ЗЛОУПОТРЕБЉАВАТИ. Једном речју, НИЈЕ СВЕ ДОПУШТЕНО.

IV

По питању мишљења о Југославији, постоје различити ставови у Краљевском Дому Карађорђевића, неки кажу неслагања. Потребно је имати на уму, да се "неслагање" појављује, када су две особе у дијалогу, а разговарају о нечему што познају, што им је мање или више блиско. На моју велику жалост, немам никакав дијалог са својим рођаком у Лондону. Прочитао сам његово саопштење после мог писма о Југославији прошле године и било ми је жао, да писмо није схватио. Господа новинари из крагујевачких "Српских погледа", изразили су велико незадовољство изјавама мога рођака у Лондону, односно чињеницом, да изјаву о Југославији није дао син Краља Петра II него ја, син Кнеза Павла. Писали су му писма и упозорили га, да и он мора да се одрекне "југословенштине". Он им је послао одговор. Све је после било објављено у "Српским погледима". У одговору, он је покушао да оправда своје ограђивање од мога става, уверавајући јавност, о промени правца и о томе, да се сада бори за Краљевину, какву су му сугерисала господа новинари. На својој званичној електронској презантацији, међутим, тај дијалог са крагујевачким часописом, до данас није објављен али тамо стоји саопштење, којим се ограђује од мојег. Убеђен сам, да није по среди зла воља, већ само незнање. Он и даље у изјавама говори о некој "Југославији".

С друге стране, искусни људи знају, да је "кусо оно што је брзо". Не видим ваља разлог, да се жури са "крунисањем" било којег потомка Карађорђевог. То би било равно шарлатанском лекарству. Србија је тешко пропатила од болести, живот јој виси о концу. Замислимо, долази надрилекар и преписује "крунисање". Испостави се, да болесник умре од велике и непроверене дозе крунског антибиотика. Шта после? Добили смо "крунисање" али нема више за кога. Краљевина не може бити предмет недовољно зрелих амбиција. Није Краљевина електрични воз, који неко сања да добије за рођедан.

Кад се родите као Карађорђевић, српски Кнез, онда вас чека најтежа школа, најтежи факултет, најтежа војна академија на свету. Морате се научити, шта значи бити Србин, постати Србин, морате се научити шта значи СЛУЖИТИ Богу и Србији и оно што је најтеже, за то вам је потребан таленат од Бога, морате имати љубав за сваког Србина или Српкињу, без разлике, да ли су згодни или незгодни, без разлике на њихово политичко определење. Неопходно је, да се упознате са свим особинама народним, да знате које су негативне, а које позитивне.

Онај који жели да СЛУЖИ Србији, прво мора бити спреман, да се жртвује за њу. Он не може бити недорасла и фрустрирана особа. Потребно је стрпљење, поштовање према народном болу, обзир према нашем српском поносу. Нарочито не треба веровати, да су Срби оглупавили и да ништа више не могу да разумеју.

У свакоме мора постојати способност сагледавања и спознаје лепоте народне душе и жеља да јој се дивите. Од те љубави се живи и не умире.

Александар Карађорђевић
Изјава - фебруар 2000.

[1]Слободан-Бобан Пешић, Српска култура - студија о измештености и излазу, Питсбург, Пенсилванија, издање PESIC GLOBAL GROUP - Advanced System Research and Advisory Group, 1999, страна 4.

[2] Слободан-Бобан Пешић", op.cit., страна 9.

[3] Слободан-Бобан Пешић, Српска култура - студија о измештености и излазу, op.cit., страна 5.

© Прес-служба Цивилог кабинета Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра Карађорђевића