ОСЛОНИТИ СЕ НА СОПСТВЕНЕ СНАГЕ

Одговори на питања госпође Мирјане Влајић,
објављени у дневном листу Борба,
Београд, 10. мај 2002.

Ваше Краљевско Височанство, у једном интервјуу у коме сте говорили о свом детињству и младости у Београду сетили сте се врло лепог дружења са Петром II Карађорђевићем. Онда су дошле доста тужне године и деценије изгнанства. Када сте се први пут после толико времена нашли у Београду, какав је био Ваш први утисак и шта сте помислили о граду и људима у њему?

Никад нисам мислио Београд као град већ као свој дом, своју кућу. Ја сам скоро шездесет година провео у изгнанству. Мени и мојој породици су тек у јануару ове године вратили пасоше. Према томе, сад сам опет у своме дому. Волим га, а највише волим да се шетам, да обилазим Београд, да одем на Калемегдан… Полако се настањујем овде. Мој син Кнез Душан већ живи у Београду.

У свим својим јавним појављивањима, поготову када је реч о Србима и Србији, увек изражавате пуну љубав према свом народу; како у овом тренутку видите ситуацију у Србији, њену перспективу и који су напори најпотребнији како би све кренуло напред у Србији?

Не треба све очекивати од иностранства. То стално говорим. По мом мишљењу, ослонити се треба најпре на сопствене снаге. Само, за тако нешто потребан је договор. Смањење лидерских страсти и озбиљан и одговоран прилаз животним проблемима нашег народа. Ја верујем да ће се Србија усправити, одувек сам веровао да је тако нешто могуће.

Има ли, по Вашем мишљењу, сувише политике у животу Србије?

Одувек је у Србији било много политике. Међутим, видим, да сад има мало политике, а много више скандала. Кад има политике онда се брзо покажу резултати те политике. Сад има скандала и нема ефекта. Много разговарам са људима, сви ми кажу да се "ситуација" погоршава. Треба увек слушати шта каже народ. И народ често мора бити питан. Овде код нас, ни раније народ није био питан, сад још мање.

Да ли Вам Ваш положај дозвољава да се вратите потпуно у Београд и да ли имате таквих намера?

Рекао сам већ да ми је то намера која се остварује.

На жалост у породици Карађорђевић догодио се огроман расцеп који је изазвао син Петра II Карађорђевића, претендент на престо који је ушао у дворски комплекс на Дедињу и буквално свим осталима из породице забранио улазак у тај комплекс и у куће које није градио само његов деда. Како ћете решити тај проблем поделе имовине и да ли уопште то треба радити?

Колико знам, тек када се донесе закон о денационализацији може бити говора о повраћају имовине, не само Карађорђевићима, већ Цркви и свима грађанима које су комунисти оштетили. Када буде донет тај закон, онда ће доћи до оставинске расправе. Тако је по праву које важи за све.

Из неких Ваших интервјуа рекло би се, врло сте религиозна личност, праведна, пуна поштовања за дату реч и понашање према другима и, како сте уопште доживљавали године и деценије изгнанства?

Тешко да бих то могао описати. Гледајући оца, био сам двоструко тужан. Понекад, имао сам утисак да је дубоко патио. После, кад сам сагледао сву неправду, према њему, човеку који је искрено желео да спаси свој народ од рата, осећао сам велику празнину. Али, слава Богу, осећао сам истовремено да ми Отаџбина, моја Србија, није окренула леђа. Нико ми то није говорио, али знао сам да је Србија негде тамо, и да понижена и увређена, чека као и ја. Чека на правду Божију. Видите да сам био у праву. Вратио сам се и сад је у мени јача вера. Сваким даном све јача.

Мислите ли да би Србији монархија помогла и ко би морао да буде тај монарх?

Много ствари треба разјаснити, објаснити да народ разуме. Ништа се не може преко ноћи. Ко ће бити будући краљ Србије - видећемо. О томе ће одлучити народ, Уставотворна скупштина. До тога дана треба много радити. Краљ Србије никако не може бити странац. Заиста, потребно је стрпљење и предан рад. Ми, који смо потомци Карађорђа, пре свих морамо пазити и поштовати успомену на њега, имајући стално на уму у коликој је мери велики српски Вожд био Србин и православан, због чега је био изабран да води устанак и због каквог идеала слободе је своју главу дао.

Да ли сте посетили Народни музеј и у њему видели колекцију слика из оставштине Вашег оца, која и чини ликовни садржај ове музејске куће? Да ли сте у било ком тренутку помислили да би било добро да се опет створи Музеј Кнеза Павла са делима које је он сакупио?

Не, нико ме још није позвао да видим колекцију коју је мој отац оставио своме народу. Али, ја ћу убрзо предузети све одговарајуће мере да се тај Музеј врати где је некад био и у њега врате сви експонати. То ми можете веровати на реч.

Да ли је тачно да је пред Србијом будућност ако буде имала самосвест и како реагујете на бројне тврдње да морамо ићи у Европу, она нас чека и сличне, као да не припадамо Европи, као да никада нисмо "становали" у Европи у којој смо и сада, данас?

Наравно да је самосвест, свест о своме идентитету од највеће важности. Нисам уопште сигуран да Европа (заједница држава) има намеру да са другим народима који живе на континенту подели резултате до којих је дошла у дуготрајном свом развоју. Према другим народима који нису учествовали у изградњи тог европског капитализма, Европа се понашао као некада феудалац према својим себровима. Уопште не схватам те говоре о хитном уласку у Европу. То је једна таква бесмислица. Пре бих се заложио да се ствара култ рада учесто култа неке тамо Европе. Нама је пре свега потребно да радимо на подизању цене рада у Србији. Запитајте се, колика је разлика између наднице радника у Србији и оног у тој Европи? Кад то схватите, онда нећете говорити о неком уласку у Европу, као да је ту реч о некаквом уласку у метро или трамвај. Стално се питам: како то да одрасли људи, кад постану одговорни за политику земље, наједанпут почињу да причају бесмислице? На пример, овде је прво требало извршити денационализацију, па тек после приватизацију. Тако би се привукао страни капитал који би дао импулс привреди. Свима је познато да је учињено управо супротно.