Кажу ми да је се српски народ покварио. Причају ми да је српски народ посрнуо и пропао. Говоре ми да је српски народ пропалица и бараба. И пуно других злих речи говоре о српском народу. И чују се свакодневно гласови, који шире злобу и неслогу, и говоре овако: ''Море, не знаш ти њега!'' - ''Мене ти питај ко је он!?'' А ја им кажем: да то није истина! Није истина да је српски народ покварен; нити је пропао. Није српски народ пропао, није српски народ бараба... И српски народ није се покварио, нити је пропао; нити је рђав. Сваки је Србин добар, па био он сиромах или богат. Јер, да би се један народ покварио, и да би један народ био покварен, он за то мора да има услова. А српски народ није покварен. И српски народ је сав добар. И српски народ нема тих услова да буде покварен. А камо ли да буде тако рђав, како неконтролисани и непроверени зли језици злурадо и злонамерно говоре... Српски народ нема ни тих школа које би га училе да буде покварен; нити српски народ нема тих и таквих гангстерских школа. Већ је српски народ цвеће Божје у башти Цара Небеског. Добар је српски народ и немојте се међусобно оговарати и клеветати. Ружно је то.

Испуните моју радост да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномишљени; ништа не чините уз пркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већим од себе...

Чувајте се! Ако ти сагријеши брат твој, накарај га, па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагријеши, и седам пута на дан дође к теби и рече: кајем се - опрости му...

Владика Николај Велимировић
Беседа о Светоме Сави 1945.
Према: Србобран, 14. август 1956.

Православни хришћански дух задужбинарства објашњава и познату чињеницу српског народног идентитета: да се кроз све раније векове, и до данас, главни духовни и историјски живот Срба увек одвијао и одигравао око цркава и манастира, ''око бијеле Самодреже цркве'' и ''Грачанице на Косову равном'', како то веле народне песме из Косовског циклуса. Јер манстири и цркве српске, посебно пак Пећка патријаршија у Метохији и Грачаница на Косову, као уосталом и Жича, и Студеница, и Милешева и друге задужбине, били су и остали места свенародног окупљања и саборовања, правог образовања и унутрашњег уобличавања, самоиспитивања и самопроверавања. Основна упоришта вере у Бога и у себе, у своју велику хришћанску и националну судбину. Задужбине су светиње без којих српски народ не би био оно што јесте, не само у православном хришћанском свету. Ово нарочито важи за српски простор Косова и Метохије, испуњен са десетину великих и преко хиљаду мањих задужбинских цркава и манастира. О тој повезаности наших манастира и самог Косова писао је Јован Дучић, када се пре рата говорило да на Косову треба подићи неки посебни ''национални храм'':
''[...] Напротив, свугде пре него на самом пољу Косову; јер је Косово само по себи један монумент који премаша све друго што би се могло рећи у славу његове традиције. Само црква Грачаница, кроз коју су прошли безмало сви наши краљеви, и кроз коју су прошли и Косовски хероји, и у чијем дворишту још има Косовских бораца, треба да и даље буде његова централна и сублимна тачка.''

Владика Атанасије Јевтић
Према: Свети Сава и Косовски завет

О ави Нилу

2. Рекао је ава Нил:
- Молитва је изданак кротости и благости.

3. Још је рекао:
- Молитва је лек за тугу и зловољу.

5. Још је рекао:
- Оно о чему стрпљиво мудрујеш, тога ћеш плод наћи у време молитве.

Према:
Старечник, Изреке светих Стараца

ЧАСТ - битно друштвено својство личности које се испољава као лично осећање, а и као карактерна црта. У подручје части спадају друштвени углед и достојанство.
Бити частан човек значи поседовати све врлине пожељне добром друштву. Само морално узвишене особе су честити, односно часни људи. То су правични и поштени појединци, скромни и ненаметљиви, чиста и светла образа. Они су у друштву стекли свој углед и достојанство, па су свуда радо виђени, позвани и дочекани.
Субјективно осећање части и достојанства често нема покриће у часном поступању. Управо, више је частољубивих него часних људи. Велика је част бити патриота, али је пуно самозваних и вербалних "патриота" који су много више од друштва узели него што су му дали. На том вашару таштине стална је борба за част и власт, па никако довољно заслуга и признања. А праве патриоте и добротвори ћуте и ревносно раде за благостање народа и отаџбине, остављајући другима да о томе суде. А по народном суду "Свак се роди да једанпут умре; част и брука живе довијека".

Милија Николић
Нови српски буквар
Према: Даница, српски народни илустровани
календар за годину 2002.

Родољубље значи љубав појединих људи према својем роду или народу, из којег су они произашли, и у којем живе и раде. То је осећање симпатије према једнокрвној браћи и према једнокрвним сестрама, који с нама заједно говоре истим, народним језиком. Њих има милионима, те их никад не можемо све лично упознати, па ипак их све ценимо и волимо, као своје сроднике. Ми се радујемо, кад видимо, или кад чујемо, да наш народ непредује; а жалимо, кад сазнамо, да се догодила несрећа ма којему члану нашега народа.

Ми ценимо свој народ у целини, као сложену, скупну или колективну личност. Свако лице замишља народ као такву целину, с којом оно ступа у неке односе, од које тражи и прима нешто, и према којој има неке обавезе.

Кад говоримо о својем народу, ми не мислимо само онај нараштај, који сад живи; него се сећамо и пређашњих нараштаја, који су нам оставили у наследство своје културне тековине, преко којих и сад одржавамо везу с њима. Служећи се тим тековинама, ми с пијететом и са захвалношћу помињемо наше славне претке. И поносимо се њиховим заслугама за наш културни напредак.

Кад говоримо о будућности својега народа, ми помишљамо и на оне генерације, које ће после нас доћи. Ми с љубављу подижемо наш млади нараштај, који ће продужити наше радове и умножити наше тековине, и који ће одржати нашу народност.

Тако се одржава историјска непрекидност у многовековном животу једнога народа, који је прожет међусобном љубављу свих својих чланова. Тим се обезбеђује напредовање у његову раду на националној и општој, човечанској култури, по чему се цене његове заслуге за човечанство.

Војислав Бакић
Српско Родољубље и Отачаствољубље, (1910)

Не може бити лојалан ни постојан друг појединцу онај, који није постојано лојалан син свог народа. У приватном животу пријатељ је светиња, а у јавном светиња је народ. Ко се од народа одмеће, на тог се не сме нико ослонити; ко свој народ и све што се њега тиче омаловажава и грди пред целим светом, тај је кадар за свашта.

Јован Ристић
Српски конзервативци
Према: Драган Симеуновић, Нововековне политичке идеје у Срба

Није ли страшно и увредљиво мислити да се Мојсије пењао на Синај, да су Јелини градили себи дивни Акропољ, Римљани водили пунске ратове, да је генијални лепотан Александар, у неком пернатом шлему прелазио Граник и тукао се испод Арбела, да су апостоли проповедали, мученици страдали, песници певали, сликари сликали и витезови блистали на турнирима само за то да би француски или немачки или руски буржуј, у својој ружној, смешној одећи, уживао ''индивидуално'' и ''колективно'' на рушевинама свег овог прохујалог сјаја?... Била би срамота за човечанство да тај ниски идеал опште користи, ситног рада и срамне прозе тријумфује заувек.

Константин Леонтјев
Према: Николај Берђајев, Оглед из историје руске религиозне мисли.

Људи у свету могу бити уједињени или Богом или никако - Богом до којег се дошло личном вером и духовним опитом, на духовном путу самоиспитивања, препознавања греха и кајања, и то личном вером, у оквиру своје, специфичне Цркве. Покушај уједињења људи на расној основи (нацизам), на интернационалној, класној основи (бољшевизам), или националистичко-шовинистичкој (''Бог и Хрвати'', ''Ко ће као Србин'') апсурдан је анахронизам данас, јер јача фанатизам и мржњу, нарочито карактеристичну и опасну за монотеистичке религије света.
Према једној хасидској причи, на питање ученика зашто Бог једино када је створио човека није рекао: И то је добро, одговор је био да је то зато што је Бог створио човека као отворени систем који треба да се развија и расте (и према светом Иринеју Лионском из II века, човек је на почетку стварања био дете), дакле - који није завршен, за разлику од свега осталог што је Бог створио завршеним.

Владета Јеротић
Паганско, старозаветно и новозаветно у савременом човеку
Према: Психичко и религиозно биће човеково

Европа као скуп вриједносних идеала подразумијева још од хеленске антике као дио свог идентитета етички рефлектован однос и према другом, наиме признање другог и одговорност за другог. У таквој феноменологији другости онај други је уствари неки други ја, и то онај други ја у сусрету са којим добровољно развијам, конституишем и сазнајем сопствени идентитет. Европа као идеал је позвана насусрет с Балканом, да преко епифаније лица Балкана сазна себе. Тада је Балкан неопходан дио идентитета Европе, као што је идентитет Балкана неоспорно европски.

Богољуб Шијаковић
Критика балканистичког дискурса

Опасно је и тужно бити човек. Јер ни једно биће није толико потцењивано и прецењивано као човек. То долази од неразмрсиве сложености човекова бића. У добру, он иде до Бога, у злу он се спушта до ђавола. Зато је од неких боготворен, а од неких ђавотворен. Homo homini deus, но исто тако homo homini lupus. И једно и друго показује да су у биће човеково уткане разнородне бескрајности и свирепе противречности.

Преподобни Јустин Ћелијски
"Најочајнији међу очајницима"

Последњи узвик оста необјашњен. Оно што се чуло предвече на Голготи. Из дубине груди Његових, дошла је вест да је и Богочовеку тешко пала та деоба: кад се између душе и тела повлачи црта. Шта ће да траје, а шта ће да нестане кад се открије устројство света вишња? Патња је оквир завршног људског лика. То је судбина народа верних: у вечност улазе прeко великог крика.

Миодраг Павловић
''Народ великог крика''
С Христом нетремице

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим, Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!
Немилосрдно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашују се језивим јауком и лелеком, да душа у човјеку протрне и премрзне.
О, Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем, и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

Петар Кочић,
''Дај ми, Боже, крупне и големе ријечи,
које душмани не разумију а народ разумије''
(1909)
Према: Јован Пејчић
Време и вечност
Саборник српских молитава XIII-XX век

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних закона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни Твојих знања и закона све друкчије. Ни у једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и ради своја умења. Шта би било с нама да је земља стала а сунце почело да хода, кад је то међу људма проглашено последњом истином. А шта, да је одједаред збиља учвршћена земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило. Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици људи који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Исидора Секулић
''Молитва у Топчидерској цркви''
(1940)
Према: Јован Пејчић
Време и вечност
Саборник српских молитава XIII-XX век

Има ствари које човек може да призна само пред Тобом и пред собом: исповест и молитва јесу признање грехова и ослобађање од њих. Ко ће, ако не ја сам, знати колико сам грешан. Оче, молим за милост, опрости ми моје грехе, као што сам ја опростио своме сину. Милост Твоју молим, као што ближњи моле хлеб наш насушни. Умем да читам сваку књигу, осим књиге живота и смрти: ту сам можда потпуно неписмен. Јер мени си био туђа прича, док ниси постао моја једина песма.

Ђуро Шушњић
''О моја тиха молитво''
Према: Јован Пејчић
Време и вечност
Саборник српских молитава XIII-XX век

Приликом закључења ове наше Конференције мира, ја морам - пре него што сиђем са овог подијума - да изјавим своје велико жаљење што са политичке позорнице света нестаје једно велико историјско име - СРБИЈА.

Жорж Клемансо,
на конференцији мира у Версају 1919.

Шарен шљунак представљају мисли и мишљења разних безвредних филозофа и књижевника. Но тај је шљунак једино за гледање и посматрање, а није за зидање. Лаковерни зидају кућу свога живота на том шљунку: због тога брзо постају бескућници, и као бескућници - очајници, а као очајници самоубице. Човече и сине човечји, знај и упамти: Камен о коме се много говори у Библији, Камен станац, Камен крајеугаони, није онако шарен као филозофски шљунак, али је тврд и поуздан. На њему сазидан дом одолева бури. На њему сазидана Црква одолева паклу. На њему постројено Царство траје вечно. На њему стоји крст, и око крста пише:

ИС ХС
НИ КА

ИСУС ХРИСТОС ПОБЕДА

Владика Николај, Азбука истине

Молитва Исусова, молитва Исусу Христу: "Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј мене грешнога". На сабору 1667. је било дозвољено читање речима "Сине Божји" уместо Боже наш" [...].

Православна енциклопедија, Том II

* Све се промијенило до воље Божје.

* Све су грабље, нема вила. Свак себи граби, а нико неће да успреми што и да остави за друштво или општину.

Вукове народне пословице

Ни црква ни власт не треба да имају друге стазе, осим оне која води народ к ономе што је боље. Ако пођу другом стазом, постају нешто туђе; ми их плаћамо, скидамо им капу, али их мрзимо... Није народ празна реч, он и ако је прост има очи да може видети и поштовати своје добротворе.

Љубомир П. Ненадовић, Зле очи,
Према: Велибор Берко Савић и Љубисав Андрић,
Споменица о столетници Љубомира П. Ненадовића

"Србија мора да умре" – поновила је Хитлерова Немачка захтев старе Аустрије из Првог светског рата. Да се заиста радило о затирању српског народа, сведочи наређење Фирера да се бомбардује Београд и у њему као посебан циљ Народна библиотека. Као доказ за исту намеру Немачке служи стрељање ђака у Крагујевцу и масовно стрељање народа у Краљеву. Циљ бомбардовања Народне библиотеке био је да се униште докази о историјском памћењу Срба; стрељање ђака у Крагујевцу представљало је остварење циља за уништење Шумадије, срца Србије, одакле су потицали устанци, идеје и мисли за васкрс српске државе.

Данко Поповић, На крсту и раскршћ