О 27. МАРТУ 1941. ГОДИНЕ, МОМ ОЦУ КНЕЗУ ПАВЛУ И ЈОШ О КОЈЕЧЕМУ

Одговори на питања новинара г. Александра И. Поповића

Париз, Децембар 1999.

Српска јавност не познаје довољно живот и личност Вашег оца. Иако је прошло више од шездесет година од како су Карађорђевићи напустили нашу земљу и десетак година какве-такве демократије и откривања закривених историјских брава, име Вашег оца кнеза Павла Карађорђевића и даље слови као име човека који је издао Југославију?

Неваљалству људском можда и има границе, али глупости изгледа не. Ово се нарочито односи на клеветнике и од њих потекла разна колико-толико уврежена мишљења о периоду после 9.октобра 1934. године па све до избијања Другог светског рата, на период Намесништва.

Један пример: Како би се трајно оцрнио мој отац Кнез Павле у успомени српског народа, комунисти су 1948. године организовали суђење тзв учесницима у потписивању Тројног пакта, двојици ко-намесника др Раденку Станковићу, бившем личном лекару Краља Александра И и бившем хрватском бану Др Иву Перовицу. Заједно са њима били су осуђени Александар Цинцар-Марковић министар иностраних послова у влади Драгише Цветковића и министар Двора Антић. Сви су они умрли у затвору. То је уједно било и суђење мом оцу. Како су вешто радили и користили се чак и парадоксалним јер познато је да је 27.март пре свега користио комунистима. Замислите! Комунисти, који су од проглашења Југославије 1918. године радили против ње и то заједно са Хрватима, они који су је ИЗДАЛИ, променили су после рата стратегију, одлучили да замажу очи и суде политичком врху Краљевине Југославије - људима који су ту државу пошто-пото желели да спасу, најпре од самих комуниста, од НДХ Анте Павелића, од верског и грађанског рата, од силног страдања Срба у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској. Судити људима који су желели да сачувају милион и више српских живота!

Добро државе је основни циљ. Политика једне владе, па према томе и Нaмесништва Кнеза Павла и Краљевске Владе, пре свега се заснива на томе да своме народу УШТЕДИ НЕПОТРЕБНЕ и ОТКЛОНИВЕ НЕСРЕЋЕ. Ово је правило које би и данас требало да важи. Политику морају водити одговорни фактори, не улица или поједине неодговорне, авантуристичке личности, често по жељи и налогу иностранства, као што је био случај са пучистима од 27. марта 1941. г. Мој отац, Кнез Павле, није издао Краљевину. То је учинила група несрећника, међу којима су били официри који су погазили заклетву.

Кнез Павле је син Кнеза Арсена, млађег брата Краља Петра I и Ауроре Демидов Кнегиње Сан Донато. Рођен је 15.априла 1893. године у Петрограду. Убрзо после његовог рођења, његов отац Кнез Арсен је одлутао у своје ратове (треба рећи да је војничку каријеру завршио као генерал у руској царској коњици 1918. године и да је учествовао у девет ратова и имао дванаест двобоја; командовао је ослобађање Велеса од Турака у првом балканском рату), а мајка га је када је имао три године предала у домаћинство његовог стрица, тада још само претендента на престо Петра Карађорђевића у Женеви. Мајку је после тога још видео само два пута, умрла је 1904. године. Било му је тада једанаест година.

Школовао се у Женеви и од 1903. године, од доласка на престо Србије његовог стрица Краља Петра I, у Београду. Још за детињства једини његов истински пријатељ је био млађи син Краља Петра, најпре Кнез, па Регент, па Краљ Александар I. И тако је остало све до 9.октобра 1934. године, када је за свагда остао без те, за њега највеће потпоре. У пролеће 1913. године отишао је на студије у Оксфорд. Вратио се у Београд у јесен 1914. године, у рат. У јесен 1915. разболео се и отпутовао у Италију на лечење. Затим се вратио на Крф и био у Солуну 1917. године. Наставио је студије у Оксфорду 1918. године. Моју мајку, Кнегињу Олгу је упознао у Лондону 1922. године и венчали су се у Београду на дан крштења прворођеног сина Краља Александра - Петра.

Дванаест година је трајала његова потпуна срећа, све до фаталног 9. октобра 1934. године, убиства Краља у Марсеју.

Како Ви данас, са ове временске дистанце, а на основу личног искуства и накнадних сазнања - оцењујете политику Вашег оца?

Најпре ћу Вам укратко разјаснити каква је политика претходила политици Кнеза Павла. Видовдански устав из 1921. године дефинисао је државу сходно принципу народног јединства. Срби, Хрвати и Словенци проглашени су за један народ! Законодавна власт је подељена између Краља и Народне скупштине. Парламентаризам и самоуправа преузете су из устава од 1903. године који је био дело чувеног српског државника Стојана Протића. То су биле полуге које је требало да обезбеде неопходно државно јединство.

Уставотворној скупштини која је донела Видовдански устав, претходили су избори. Број бирача: 2.480.625 (77% бирачког тела). Посланици који су гласали за устав представљали су 752.740 гласача, што чини 46,75% процената од свих гласача и трећине свих бирача. Гласало је за устав 233 посланика, 35 против, 161 посланик није гласао. Хрвати и Словенци нису гласали. Устав је био изгласан већином од 12 гласова. Ову су већину чинили и 24 члана Муслиманског клуба др Мехмеда Спахе, који су били против устава, али су гласали за исти пошто им је обећано повољно решење питања беглука. Затим, за устав су гласали посланици Џемијета са Косова и Метохије зато што им је обећана новчана накнада. Устав је изгласан чисто српским гласовима, само је 11 Хрвата гласало за Видовдански устав.

Одмах после усвајања устава, као главни противници државе, дакле Краљевине Југославије, дефинисали су се Хрвати и комунисти. Идеји потпуног "Југословенства" супротставио се "организиран и цивилизиран народ", који је, како пише Јован Дучић, наводећи угледног хрватског професора Хорвата, тврдио да је у својој хиљадугодишњој повести имао укупно 302, сто банова, сто краљева, и да су сви били "пресветли"! Дучић пише: "Да се човек прекрсти од чуда! Јер кад Хрвати цитирају владаре велике Русије, то је судећи по броју, шака јада. То исто и француске владаре од Кловиса до Наполеона III, опет шака јада. О енглеским владарима да не говоримо." Чувен је био један хрватски меморандум из година Видовданског устава у коме је писало да су Хрвати свесни самих себе и да хрватска државност никада правно није била прекинута хиљаду година и да су они своје политичко и књижевно образовање примили од високо цивилизованих Италијана, Француза, Аустријанаца, Немаца и Чеха. Будући навикнути на хиљадугодишње парничење са Аустријанцима и Мађарима, Хрвати нису много марили за приврженост Срба држави. Није их занимало то што смо се ми кроз целу нашу повест херојски борили и гинули да дођемо до своје државе и да је очувамо. Хрвати су били упорни и знали су шта желе. Историјски је доказано, такође, да су Ватикан, Италија, Аустрија, Немачка и Мађарска, политички, дипломатски и војно, били против Југославије. Такав став поменутих држава остао је, мање-више, непромењен до данас. У току "хладног рата" овај њихов став је био само привремено "замрзнут".

Други велики противник Краљевине Југославије су комунисти. Они већ од самог почетка захтевају совјетски модел за уређење државе. Као терористичку организацију, забранила их је влада Миленка Веснића, 1920. године. Комунисти су 1924. године у Москви уврстили у циљеве Коминтерне и нашу земљу: СХС је оцењена као версајска творевина и предложено је комунистичкој интернационали растурање Југославије, тако што ће се издвојити Словенија, Хрватска и Македонија! Чекали су до 1991. године да остваре свој циљ.

У такву Југославију, као што знате, пуцано је више пута. Припремана су убиства Краља. Убијен Драшковић. Виновници - комунисти. А онда је и у самој Народној скупштини пуцано на принцип државе. Пуцњи Пунише Рачића требали су да буду последња опомена. Краљ је уочи Божића 1929. године укинуо Видовдански устав, распустио скупштину и прогласио личну власт. Дао је народу нови устав 1931. године. Народно јединство је најпре желео да очува личном влашћу, а онда уставом. Циљ је остао непромењен:

Југославија! И непријатељи тог његовог идеала исти: Хрвати и комунисти. Осим тога убрзано се мењала политичка ситуација у Европи. Занимљиво је истакнути да је Коминтерна жигошући "великосрбизам", или "националистичке претензије српске бурзоазије", то чинила борећи се за свој прокламовани "комунистички глобализам", радећи на елиминисању националних држава. Када је Хитлер напао Совјетски Савез, Коминтерна је променила свој став према "национализму". Почела је да активно помаже бугарски, македонски, хрватски и друге "национализме" који су, како је оценила ишли у прилог совјетским државним интересима. Српски "национализам", односно, државотворност, значи - српску ДРЖАВУ је жигосала и свим начинима настојала да ослаби споља и изнутра. То није тема, али указујем да постоји велика сличност, готово подударност политика Коминтерне и онога што се сад назива "нови светски поредак", према нашој држави. Подржава се хрватски, македонски, муслимански ("бошњачки"), словеначки, шиптарски, мађарски национализам (дакле, ДРЖАВОТВОРНОСТ) а жигоше и уништава све што је српска култура, то јест, државотворност.

Краља Александра су убили Хрвати. Уистину, они су пуцали на Југославију из Видовданског устава, на принцип "народног јединства", на дефиницију да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Убијено је оличење те идеје, Краљ Александар, кога су они сматрали за своју главну препреку.

У таквим драматичним домаћим околностима и под црним облацима који су се били наднели над Европу, мој отац Кнез Павле је положио заклетву пред Народном скупштином да ће једанаестогодишњем Краљу Петру II кад постане пунолетан предати очевину, каква је била на дан 9. октобра 1934. године. Мој отац је имао за несрећу да се нађе на челу државе у којој су живели Хрвати и страни елемент - комунисти. Хрвати су му били убили најбољег пријатеља, он је Краља Александра волео и поштовао више него старијег брата. Због пијетета према Краљу био се прихватио Намесништва.

Кнез Павле је одлучио да реши хрватско питање и Хрвате, који су изнутра разривали земљу скине с дневног реда. Имао је врло неповољну спољнополитичку ситуацију јер се Краљевина више није могла ослонити на традиционалне савезнике. Са Москвом, Краљевина није имала дипломатске везе. Једно време је веровао да ће га Енглеска помоћи, али и они су га притискали да задовољи жеље Хрвата. Осим тога, морао је непрестано водити борбу са извесним српским страначким првацима, заслепљених борбом за власт, за министарске положаје. Мој отац је, могу рећи, био заточеник "Југословенства" и задате речи. Више је волео да лично страда него да погази реч. Због тога његовог витештва га ја данас највише волим. Међутим, мора се имати на уму да велику одговорност за априлску катастрофу 1941. године сноси и тадашња српска елита, која у тим судбоносним годинама Намесништва  већином није била српски, већ југословенски оријентисана. Пре него што се каже, као што многи данас чине, да Намесништво није било дорасло ситуацији, треба се упитати да ли је српска елита била на нивоу изазова, имајући притом на уму, да је београдско друштво пред рат било увелико заражено нихилистичким идејама које су ширили комунисти.

Мој отац је имао јасну представу о опасности која се била надвила над нашу земљу. Био је прагматичан у политици и схватио је шта је био животни интерес: очување државе и људских живота. Он никада није могао да заборави страдања српског народа у Првом рату. Албанску голготу. Због тога се може казати да је државни удар 27.марта 1941. године био кулминација свих српских заблуда и грешака.

Српски националисти Кнезу Павлу највише замерају стварање Бановине Хрватске. Један српски историчар ми је рекао: "Можете Ви младићу бити монархиста колико хоћете али Карађорђевићи су Дубровник дали Хрватима"?

Чуди ме да наши историчари могу да мисле да је мој отац ишао на руку Хрватима. Када се један период у прошлости посматра морају се узимати у обзир спољни и унутрашњи фактори. Не може се историја поимати из данашње ситуације изневерених жеља ма колико све што сад доживљавамо било за нас неповољно. Као што сам већ рекао, Кнез Павле се био заклео да ће очувати државу, по завету Краља Александра, коју је он изрекао укидајући Видовдански устав1929. године: "Моја је света дужност да свим средствима чувам државно и народно јединство. Чувати јединство народно и целину државну, то је највиши циљ моје владавине, а то мора бити и највећи закон за мене и свакога".

Дакле, ниједан град није могао бити важнији од државе и "јединства народног". Међутим, историјска је чињеница да је у Краљевину Југославију унесена српска држава. Има ли ичега важнијег од очувања српске државе? Ја сам сигуран да сви Срби, а не само националисти ово схватају. Кнез Павле је, поновићу, наследио једну немогућу ситуацију. Српска држава се морала спасавати, тековине наших ослободилачких ратова. Наравно, да би било много боље да је Краљ Александар, кад је било време, послушао праве Србе војводу Живојина Мишића и Стојана Протића. Мој отац није имао ту шансу.

Трпео је притисак из Лондона где се сматрало да би продубљивање сукоба Срба и Хрвата још више ослабило одбрамбене моћи Краљевине Југославије. Хрвати су били оценили да им приближавање рата иде у прилог. И комунисти су сматрали да је задовољење хрватских захтева "први корак ка разбијању хегемонистичког система". Неколико дана после усаглашавања споразума Цветковић-Мацек, као што знате, нападнута је Пољска. Пре тога, 23.августа 1939 закључен је споразум Стаљин-Хитлер. Годину дана пре тога Кнез Павле је покушао да набави ново наоружање у Енглеској. Али Британија је захтевала плаћање у готовом. Мој отац се тада тешко разочарао у Енглезе. Британија и Француска и поред свечаних обавеза и уговора, после аншлуса, Чешке и албанске кризе, нису могле да спрече Хитлерове и Мусолинијеве налете. Нити су могле да спрече избијање европског рата. Циљ мога оца је био да државни брод изведе из светске буре.

Пуч који је краља Петра II довео на престо веома вешто је организован од стране официра наклоњених Вашем оцу. Међутим, по књизи Neila Balfoura и Sally Mackay краљу Петру II уопште није падало на памет да пре времена постане пунолетан. Напротив. Уз сузе се опростио са Вашом породицом и доведен пред свршен чин сео на несигуран престо. Колико се данас сећате тих догађаја и какве успомене они буде у Вама?

Како то мислите "организован од официра наклоњених Вашем оцу"? Ако желите да кажете да је Кнез Павле СТАЈАО иза пуча 27. марта 1941, онда је то ординарна бесмислица! То би значило да је мој отац припремио пуч против себе и да су Симовић и компанија били "његови људи"!

Био сам са Петром у дворцу на Дедињу када смо преко радија чули да ће да говори Краљ. Када је преко радија тобоже он прочитао "свој" проглас. По налогу ген. Симовића, имитирајући Краљев глас, тај говор о ступању на престо, прочитао је марински официр Јаков Јововић, који је се касније у емиграцији, у Америци, јавно постидео свога учествовања у мистификацији. Иначе Петар и ја смо се тога дана возили по имању у мом малом Опелу. Видели смо да је свуда около била гарда. Мала касарна на улазу је била празна. Питали смо једног гардисту шта то раде, он није ништа одговорио. Увече, кад је стигао мој отац, и кад требало да кренемо, дошао је Петар и много је плакао. Рекао је мом оцу: "Немојте ме оставити самог". Ми смо те ноћи кренули пут Грчке.

Доста је већ мастила потрошено на 27. март. Нарочито су комунисти инсистирали на једној верзији која је њима служила за обрачун са Краљевином. Јасно је због чега. До 27. марта, после Хрвата, били су највећи непријатељи државе. После су искористили Југославију да сасвим самељу српску државу. Ово где смо данас само собом говори. Черчил је после пораза Француске био наумио да подстиче и помаже покрете отпора у Европи што је имало за циљ да помогне Енглеској слабивши Немачку и Италију. Мој отац је радио на неутралности за своју земљу. Није желео рат у држави. Енглезима се то није свидело. Познавајући одлично наш менталитет, рачунали су са тим, да на Балкану Срби опет гину за туђ рачун.

Њихов Одсек за специјалне операције (С.О.Е.) одмах после потписивања Споразума Цветковић-Мачек, приближио се др Бранку Чубриловићу, лидеру српске сељачке странке. И поред тога што су Енглези сматрали Кнеза Павла за некога њима наклоњеног, сматрали су да је неопходно имати припремљен план за државни удар. До 27.марта потрошили су на подмићивање преко 100.000 фунти стерлинга. На њиховом платном списку су били: из Радикалне странке М.Трифуновић, Тупањанин из Земљорадничке странке, Будисављевић из СДС, Косић, Грол и Радоје Кнежевић из Демократске странке. У заверу су били умешани Јован Ђоновић и Илија Трифуновић.

Међутим многе ствари не би биле изводљиве, да није пронађен у војсци ваздухопловни бригадни генерал Мирковић. Његов дневник заслужује свестрану психијатриску анализу. Он је себе сматрао за "револуционарног осветника". Мирковић је заврбовао пуковника Савића, шефа ваздухопловног штаба и мајора Живана Кнежевића, команданта пешадијског батаљона Краљеве гарде. Имам једно писмо које је ген. Мирковић упутио 1948. године Драгиши Цветковићу, у коме сву кривицу сваљује на браћу Кнежевић, а себе правда тзв. промишљу божјом! Описујући стање у Лондону, ево само једног кратког навода из његовог писма из којега сам изоставио погрдне речи:

"Фатална браћа Кнежевићи, који беху чврсто зајашили Круну и Метузалемску Владу. Један као Министар Двора распућинском снагом вођаше Младост Краљеву, а други, мајор, у својству Шефа Војног кабинета при председништву, истом снагом, заулареног Слободана, водио је попут ординарног православног сивоње."

Хоћу само да укажем, да су о судбини целог српског народа одлучивали у једном тренутку плаћеници, неуравнотежени официри и људи који пре подне мрзе себе, а после подне цео свет. Избор тих несрећника у многоме је дело Енглеза. У самој Цветковићевој Влади је такође било авантуриста. др Срђан Будисављевић, Министар унутрашњих послова, др Милан Гавриловић, Краљевски посланик у Москви. Али најактивнија су била браћа Кнежевићи.

Разуме се да су и комунисти били умешани у гуркање Срба према самоубиству. Мустафа Голубић био је у Београду 1940. године, где се налазио на положају шефа совјетске обавештајне службе. Код Ђоновића у "Трговачком гласнику" је радио један руски емигрант, који је касније постао партизански генерал-мајор.

Стаљин је мог оца Кнеза Павла сматрао за опасног противника. Совјети су страховали да Кнез Павле не успе у својим плановима који би држави обезбедили какву-такву неутралност. Знали су да је Кнез Павле био антикомуниста. Знали су да је помагао руске емигранте. Уклањање Кнеза Павла је било значајно за Совјете, због тога што би им тако нешто омогућило извођење Коминтерниног плана. Упркос споразуму Хитлер-Стаљин, Совјети су се борили за што већи утицај на Балкану. И поред тога што су комунистички агитатори 27. марта бацали јаја на аутомобил немачког амбасадора у Београду како би изазвали што већи Хитлеров гнев на Србе, заиста је претерано тврдити да су комунисти искључиви аутори државног удара.

Смешно је када се чита шта је Веселин Маслеша рекао на првом заседању њиховог АВНОЈ-а: "Дошао је 27. март када је Тројни пакт сломљен снагом народа Југославије. Двадесетседми март, другови, јесте дело наше народне борбе, јесте дело оног дугогодишњег повезивања народа Југославије у борби против фашизма, јесте дело повећања народне свести, дело самопоуздања народних маса, дело Комунистичке партије која је свим тим што је предходило 27. марту руководила и која је знала да народе Југославије води одређеном циљу - њиховој слободи и независности. Двадесетседми март није дело Симовића, него дело народа Југославије".

У обмањивању и нетачном приказивању тих судбинских догађаја подударају се главни пучисти и њихови противници, што је најсмешније, комунисти. И једни и други сносе пред историјом одговорност за страшну несрећу која је снашла српски народ после 27. марта. Пучисти су тврдили да је приступање Тројном пакту била издајничка работа. Да је тако, зашто је онда пучистичка Влада, три дана после изведеног државног удара, нудила Немцима признавање Пакта без икаквих измена? Је ли "провиђење божје" било напустило ген.Мирковића? И шта више, после жалосног априлског војног слома и капитулације, сви су пучисти побегли из земље као последње кукавице. Нису заборавили своју играчку, Краља! Цела булумента у егзил. Тако ли се брани земља? И кад је требало спасавати ђенерала Михајловића од превртљивости Савезника, опет је та "југословенска" влада све учинила, да се иде на руку комунистима. Др.Срђан Будисављевић је 1945. године од пучисте и симпатизера комуниста догурао до Намесника.

Поново подвлачим: имајте увек на уму атмосферу која је у годинама пред рат владала у Београду. Нигде Српства. Преовлађује јуриш и то свим средствима, на министарске положаје, сви хоће вилу на Дедињу. Од таквих су се комунисти учили, нису од других. Све се било претворило у опортунизам, наша отацка начела висе нису имала никакву важност. Одговорност, судбина народа, солидарност, то су биле стране реци. Интриге и клевете посвуда. Имали смо одличних интелектуалаца, али су они остали на маргинама српског друштва. Већина је била одрођена, фасцинирана материјализмом, трговином, без вере у Бога и у Српство. Јован Дучић је тадашњи Београд назвао "цинцарским". Само Цинцари су један поштен и радан свет, а тадашња тобоже српска елита је била неописива скупина безвезњака и штеточина.

Вас отац је био Оксфордски ђак, рођачки па и духовно повезан са Великом Британијом. Због чега се британска краљевина тако понела према њему? Готово да ни до данас није добио опрост, ако уопште има шта и да му се опрости.

Кнез Павле је детињство и младост провео без родитеља. Живео је код свог стрица, а о њему се старала једна гувернанта. Био је усамљен и повучен, осим тога за време рата је био оболео и касније је често побољевао. Био је одличан ђак и полиглота. Гимназију је завршио у Београду. Ја не бих рекао да је духовно био повезан са Енглеском више него са Србијом. Један детаљ: као сасвим мали морао сам да учим напамет српске јуначке народне песме. То је он био тако одредио. Волео је српско и европско сликарство, како оно средњевековно, тако и модерно. Сликарство Ел Грека је волео и поштовао много пре него што се у Европи обновио интерес за великог сликара. Имао је једног Ел Грека "Лаокаона и његове синове". Његова тетка, која је живела у Италији, имала је велику колекцију слика, то је чувена колекција Демидов. Све то је учинило да је постао колекционар.

Сасвим је разумљиво да је на Оксфорду стекао пријатеље, али ипак, највише се био зближио са војводом од Кента који је био ожењен сестром моје мајке. Других родбинских веза у Енглеској није имао. Британски Краљ, као што је познато, не управља земљом. То чини парламент, Први Министар и Влада. Свима је данас могуће да се упуте у главне линије политике Велике Британије у годинама пред Други светски рат. Они су тада били империјална сила. Рекао сам већ, Винстон Черчил је желео да организује и помогне свима онима у Европи који би се побунили против Немаца и Италијана. Сасвим прагматично, не водећи нарочито рачуна о Кнезу Павлу, Енглеска је желела и радила на томе да Краљевину Југославију увуче у сукоб са Хитлером. Мој отац је свим својим моћима радио да избегне свом народу ратне ужасе.

Велике силе су се увек понашале како је њима било воља и употребљавале мање од себе зарад остварења својих циљева. А шта је био циљ Кнеза Павла? Очување државе, разграничење са Хрватима, дакле, у крајњој линији, спасавање српске државне творевине, тековина наших ратова и мучења. Добро државе је, треба стално понављати, основни циљ свакога владаоца.

И после споразума Цветковић-Мачек, свима је било јасно да са Хрватима нема опстанка под једним кровом. И поред тога што су Хрвати имали своје људе у влади, у Хрватској је завладала недисциплина, нарочито у војсци. Када је објављена делимична мобилизација све је избило на видело. Пропаганда коју су водили комунисти и хрватски сепаратисти подгревала је опште незадовољство и непослушност. Уједињене снаге левице и екстремиста, допринеле су да се у Хрватској подрије држава и сасвим ослаби морал војске. То је довело до дискриминације и шиканирања Срба. Претили су им да ће их побити. Што се и обистинило. Комунисти су исто тако "патриотски деловали" све док им из Москве, није стигла команда да започну грађански рат, усред окупације. Британци су нас увукли у рат са Немачком због својих потреба. Стаљин је, такође, због својих потреба, наредио комунистима да започну грађански рат у раскомаданој и окупираној Србији и раскомаданој Краљевини Југославији. Кнез Павле је 12. јуна 1940. године успоставио дипломатске везе са Москвом. Био је убеђен да Стаљин неће остати у савезу са Хитлером за цео рат и чак се надао да би му Руси могли продати оружје под повољним условима. Осим тога, он је добро анализирао пораз Француске која је имала хомогено војно вођство, добру војску и наоружање неупоредиво модерније од наше војске.

Овде би се, поводом војске и наоружања морало посебно говорити и било би згодно да један економиста изведе анализу државних буџета Краљевине Југославије. Наиме, видело би се колико је Србију коштала Југославија. Уместо да искористи огромне суме добијене по основи ратне штете из Првог рата, Србија је тај новац братски поделила са свим "Југословенима". Тако никада није од Србије направљена "мала Швајцарска" о којој је маштао велики државник и родољуб Стојан Протић. Између два рата је Хрватима успело да више пута опљачкају државу (Афера у Нашицама и друге корупционашке афере!). Ту треба тражити узроке томе зашто југословенска војска није имала савремено наоружање и довољно муниције. Једноставно није било пара! Или како је прорицао Стојан Протић била нам је уништена војска и валута! Када смо ушли у Југославију, имали смо валуту да јој свет завиди, и војску која је задивила човечанство. Не знам тачан однос динара и фунте од 1918, али 1941. године је тај однос био 1пени = 1 динар, што је значило 240 динара за фунту! Били смо спали на ниске гране.

Такође, у априлском рату војску је водио Симовић, који је војсци заповедио да по цену живота не сме да одступи, а он је бежао. Народу је за 27. март певано преко радија: Падајте браћо, плин'те у крви,/Мене пустите да умрем први. Симовић и влада су овај други стих разумели:

"Мене пустите да бежим први!"

Један детаљ о Симовићу: када је Краљ отказао поверење његовој влади 11. јуна 1942. године, тај генерал је одмах почео да смишља како да се освети. Када је у лето 1944. године Броз тражио погодну личност која би требало да командује нападом на Србију, преко својих веза у Лондону нашао је Симовића, који се понудио за ту прљаву работу. Броз је с радошћу прихватио то решење, али се од плана одустало због немогућности да се осветољубиви Симовић пребаци у источну Босну, где су комунистичке чете чекале наредбу за покрет. Невероватно, зар не? Ово вам говори да је Симовић искључиво мислио на себе и да није био никакав ројалиста, ни родољуб, већ само један од тобожњих исправљача "криве Дрине" - занесењак и каријериста.

Кад се све сагледа, Енглеска је и уз помоћ Срба, не само уз њихову, наравно, остварила свој циљ. Сачували су државу, Круну и данас бомбардују своје бивше савезнике. Француска је прошла са минималним жртвама и захваљујући Де Голу постала Сила Победница. Све до последњег председника, француски Председници су редовно сваке године полагали венац на гроб маршала Филипа Петена. Совјетски Савез је успео да преживи и настави са "светском комунистичком револуцијом", оконча прогон и убијање својих грађана у логорима (Према Солжењицину, шездесет милиона Руса је својим животима платило варварство комунизма). Каже се да су били спасени и жртвом коју су поднели Срби. Да је Хитлер напао кад је било време, у априлу, можда би све било другачије. Зна се данас да су Совјети имали своје шпијуне у Британији. И то на важним положајима. Они су одиграли своју улогу. Све се то зна. А остало је да се пише, прича и приповеда о великоме страдању Срба, од 27.марта 1941. па до данас!

Кнез Павле никада није ни помишљао на некакав опрост Велике Британије. Нити га је тако нешто занимало. Све што је видео и прочитао после рата само је утврдило његово уверење да је ишао добрим путем и да себи не може ништа да пребаци. Једино га је стално болела судбина Срба, који су били пали у ропство.

Можда су се Британци искупили тиме што су Вама дозволили да будете пилот РАФ-а. Како сте Ви провели ратне године?

Ако желите да кажете да су ме "добили", "купили" за дозволу да будем пилот РАФ-а, грдо се варате. Ја сам био само један од многобројних младића у то време који су желели да се боре против непријатеља. То нема никакве везе са политиком мог оца, нити се може тумачити као "син Кнеза Павла на правој страни". У рат сам кренуо као добровољац. Тражио сам и добио препоруку војводе од Кента. Млад човек је својеглав, а рат је за сваког младића прилика да покаже како није "мамина маза".

Најпре сам био у Јужној Африци, Родезији. Тамо је била велика база за обуку пилота. После сам и сам био наставник летења. Једно време сам остао тамо. Онда сам прекомандован на Цејлон. Летео сам у ескадрилама за откривање и потапање јапанских подморница. У рату сам имао 1000 сати борбених летова. На крају светског сукоба ја сам имао чин капетана РАФ-а. Заволео сам авионе и наставио сам да летим и после рата. Ја данас имам иза себе 6 000 летачких сати.

После безбрижног детињства (кажу да сте били љубимац краља Александра) долазе године самоће. Како се осећа човек који мора да живи са сазнањем да више никада неће доћи у своју земљу?

Видите, после рата ја сам пре свега желео да се осамосталим. Да летим својим крилима. И данас могу да кажем да од тог времена никоме нисам био на терету, сам сам зарађивао за себе и своју породицу. Прво сам био пилот цивилног ваздухопловства (5000 летачких сати), а после сам постао главнокомандујући великих фирми. Тако је и данас. Гледао сам своја посла.

Међутим, стално сам се трудио да продубим своја сазнања о предратном и ратном периоду. Многе сам разговоре водио са мојим оцем. Кнез Павле је имао једну велику особину, био је, да тако кажем, видовит. И сами Енглези су му то признавали, тачно је погађао будуће кораке Хитлера и Мусолинија. Само што га они нису слушали, да би после жалили. Он ми је више пута говорио да ће Брозов режим доживети бедан крах. Његова је заслуга што сам схватио да је тиранија коју спроводе комунисти изопачени облик монархије. Исто тако, из наших разговора, стекао сам убеђење да је комунистички "Југославизам" исто толико опасан по Србе, као што је био предратни. Данас је ваљда свима јасно да се овај Тројански коњ мора избацити из нашег града у рушевинама.

Тачно је да ме је Краљ Александар много волео. Као дечак, једино сам ја имао право да се играм у његовом радном кабинету. Учио ме је да гађам из пиштоља. Једном ми је рекао, ако погодиш из прве, тражи шта хоћеш. Ја погодим из прве и он ме пита да кажем своју жељу. Тражио сам да ми купи мали електрични аутомобил, какав је већ имао Петар. Сећам се како сам га возио у том аутомобилу и како су нас гардисти зачуђено гледали поздрављајући у ставу мирно. Он ми је усадио љубав за војску, то могу казати. Много сам га волео. И данас га волим, волим успомену на њега. Имао је велику вољу, али и изразите особине Србина Динарског типа. Он је био личност. После сам многе ствари читао и ја мислим да је имао много Карађорђевих одлика. Благ и прек у исто време. Пре свега војник.

Што се другог дела Вашег питања тиче, ја сам увек веровао да ћемо се једном вратити у Отаџбину. Тај дан није далеко када ћемо се ослободити од угњетавања. Један Карађорђевић је, то се брзо схвати, узидан у Српство. И мртав, Карађорђе је бдио над Србијом. Сетите се, једно време му је гроб био усправан, у његовој цркви у Тополи.

Ја верујем да ће неизоставно доћи до националног помирења, јер су сви већ увидели да нам ваља одлозити зађевице, личне страсти, мржњу, зарад спасавања будућности народне. Сви морају дубоко разумети поруку са последњег заседања Светог Архијерејског Сабора где се каже да се"као народ налазимо пред опасношћу духовног и биолошког истребљења". Моја је највећа жеља да се приволимо љубави једни за друге.

Недавно је једна Ваша изјава узбуркала нашу политичку јавност. Да ли заиста мислите да су превелики апетити краља Александра или политичара око њега учинили, у основи племениту идеју звану Југославија, потпуно самоубилачком по Србе. Јер иако уједињени у једну државу живели смо са нама ненаклоњеним народима од којих нас деле две основне ствари - вера (Хрвати и муслимани) и језик (Словенци). Очито - Србима Југославија уопште није била потребна?

Нигде нисам рекао да је Краљ Александар имао превелике апетите! Рекао сам да је био у праву војвода Живојин Мишић и да је све што је у свом извештају Краљу написао, било тачно. Сад могу додати: био је у праву и велики Стојан Протић. Било је код нас још људи, можда мањег значаја од њих двојице, који су такође били противници "Југословенства". Или боље речено, који су били увидели све опасности које Србе вребају у Југославији.

Има случајева да извесне идеје, у почетку чисто филозофске, мало-по-мало постану жеља, главно обележје и водиља политике једног народа или групе народа. То могу бити, рецимо, романтичарске или миленаристичке идеје. На бившу Југославију личи данашња Европска заједница. Народски речено: трпање разних рогова у једну врећу. Такви се покрети не могу заустављати декретима и појединци су немоћни. Ни Краљеви ту ништа не могу. Рецимо, према нашем искуству, дакле, југословенском, може се казати да је овако како је замишљена Европска унија осуђена на пропаст и да ће катастрофа бити сразмерно велика, много већа него што је нас снашла. Нама то није утеха. Морамо се потрудити да укажемо и понудимо нашим пријатељима наша крвљу стечена искуства. Опет, без великих илузија да ће нас чути сви који требају да чују.

Прве две Југославије су биле могуће само као лабаве уније три различите државне заједнице са пуним суверенитетима на теририторијама на којима се вршила власт њихових скупштина и влада.

Тако и данас без Европе нација, пут је отворен за хрватски модел, зависти, подметања, мржњу и неразумевање. Поготову што јој Америка не допушта да се консолидује, па се концепт трговачке, ауторитарне Европе, (власт Савета) доживљава све више као слугерањска политика за рачун Америке и која код оних који су против такве будућности, изазива јаке националистичке пориве. НАТО-батина је амерички жандар Европе. Међутим, ништа се неће постићи силом.

Шта ће вредети некоме Французу за пар деценија, па био он историчар, националиста, да се вајка и пребацује садашњој влади што је Немачкој дала Алзас? Немци, који су богатији од Француза тамо сада масовно купују имања. Значи можда имају намеру да једног дана кажу: катастарски, Алзас је наш!

Већ сада се, дакле, на европскоме континенту, назире погубност примењеног "југословенског модела" у другом паковању. На страну и посебно, што ће валуте појединих јаких економија, као што су немачка и француска, бити уништене у подвалама и корупционашким аферама. Једна корупционаска афера се управо одиграла у Бриселу. За сада, вук је појео магарца и иде се даље према понору.

Има много примера из данашње Европске заједнице који ме подсећају на наше предратно време. Узмите само пример са војском и иностраном политиком. Да ли је икада било могуће нама Србима имати заједничку инострану политику са Хрватима? Није. А тек војску? Никако. Сада ће Немачка и Француска да имају једну војску и једну спољну политику! А племенитост је једна одлика трајања. Значи, да се не могу сложити са Вама да је Југославија била једна "племенита идеја". Шта вреди што су идеје, рецимо Шарла Фуријеа, иако утопистичке - лепе, племените? Хоћу ли ја због тога веровати да ће се, кад победи социјалистичка утопија, мора претворити у лимунаду а свим људима израсти репови од три метра са трећим оком на врху? Наравно да нећу веровати, већ ћу се само слатко смејати.

После једног од најтежих робовања у нашој повести, комунистичке окупације, која се може измерити само губицима животних територија , погибијом, изнуривањем, трошењем улудо народних енергија, скоро безнађем, све што је "југословенство" морамо одложити у музеј. Као што имамо Музеј шумарства и лова, тако можемо подићи Музеј Југословенства. Да наши потомци не забораве од чега и како су им преци страдали. А ми се окренимо будућности, консолидујмо српски национ, повратимо самопоуздање.

Ми смо ваљда једна од ретких земаља која се не зове именом свога народа. И даље смо Југославија. Ви нисте политички ангажовани ипак ме занима како гледате на будућност овога што се зове Југославија, поготову на Балкану и ширем европском простору?

У праву сте. Србија сада још увек носи име једне по њу погубне утопије. Једне наопаке идеје која нам се разлупала о главу. Исто би било кад би се Француска називала Термидор. Република Термидор. Поводом тога има једна изрека: оно од чега се паметан стиди - тиме се луд поноси! Југославија је показала за шта је била способна. Мислим да сам у претходним одговорима био довољно јасан. Погрешили смо. Морамо се вратити нашем лепом имену СРБИЈА.

Није реч о некаквом ретроградирању, већ о једном осавремењивању Српства. Применити наша крваво стечена искуства, на то имамо пуно право. Створити јединствену српску елиту, ко нам брани? Иначе, трећа Југославија, после својих десетогодишњих беспућа и упропашћавања преосталих српских снага, нема никакву будућност. Ни на Балкану, ни у Европи, нити у свету. Ту слику своје будућности и Европљани желе да избришу из свести. Ја и у овоме видим нашу шансу за један свеобухватни препород Краљевине Србије. Нису нам довољни само страни кредити, огромне количине демократије, приватизација без лопова и либерализација увоза страних роба, пре свега нама је потребно отрежњење, братска слога, ослањање на наше сопствене снаге, СРПСКА унутрашња и спољна политика.