|
ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
Ново Томић
ДВОР ПОНОВО
МУЗЕЈ
9. август 2002.
Председништво Србије могло би ускоро да буде исељено из зграде
некадашњег Новог двора! А у ово лепо здање поново усељен музеј,
као што је то било за време Карађорђевића.
Потомци Кнеза Павла, Кнез Александар, Кнегиња Јелисавета и млади
Кнез Душан званично су затражили од председника Владе Републике
Србије Зорана Ђинђића да се Музеј Кнеза Павла врати тамо где је
био до доласка комуниста на власт.
"Вама је познато да је наш отац и деда био оснивач и добротвор
Музеја, онога који је до пред Други светски рат носио његово име.
Тој установи он је поклонио не само сав свој ентузијазам љубитеља
лепих уметности, него ју је и даривао бројним делима домаћих и
страних уметника, чиме се, несумњиво је, уписао међу највеће задужбинаре
у повести нашег народа. Музеј Кнеза Павла је све до априлског
рата 1941. године био велики понос ондашњег Београда", каже
се, између осталог, у писму потомака кнеза намесника Председнику
Владе Републике Србије.
Павлови потомци подсећају да је то место било "не само понос,
већ и стециште продуховљеног и култивисаног грађанства, онога
које је страствено стварало своју уметничку културу", а са
угледом музеја, који је брзо растао, углед је стицала и држава.
Али, после Другог светског рата у Нови двор су се уселили нови
владари, а Музеј Кнеза Павла једноставно је припојен Народном
музеју. Може ли сада све то да се врати на старо?
Може, али морају да се савладају многе тешкоће. Некадашња поставка
Музеја потпуно је растурена, а збирке разнесене на више места.
Један део експоната је чак отуђен. Много би коштала адаптација
Новог двора у музеј; ко то да плати? Један део јавности унапред
је против ове идеје, јер сматра да је само мањи део експоната
некадашњег музеја заиста припадао кнез Павлу, а већи је преузет
из Народног музеја, који је 1936. престао да постоји (!) и некадашње
Модерне галерије, која се налазила у Конаку кнегиње Љубице. Ново
изношење дела из Народног музеја веома би нарушило неке збирке
ове велике националне куће.
С друге стране, било би прелепо да Београд добије још један велики
музеј. У депоима самог Народног музеја, као и Музеја савремене
уметности, чаме бројна ремек дела, која ће у садашњим условима
тешко изићи пред очи јавности.
Најзад, враћање Музеја Кнеза Павла био би дужан омаж овом великом
Карађорђевићу, који је свој народ задужио више него што се то
обично мисли. Његови наследници, уосталом, и не траже да се музеј
врати њима, већ - српском народу.
У ПРОШЊУ
ПО СЛИКЕ
10. август 2002.
Потомци Кнеза Павла, син Александар, кћер Јелисавета и унук Душан
затражили су од власти у Србији да српском народу буде враћен
некадашњи Музеј Кнеза Павла. Ако им власт испуни жељу, данашња
зграда Председништва Републике Србије, здање у коме је пре изградње
Белог двора на Дедињу обитавала краљевска породица, поново би
постала музеј, као што је била од 1933. до краја Другог светског
рата.
Музеј Кнеза Павла постојао је, како видимо, тек нешто више од
деценије, али је до данас остао у сећању људи као храм уметности.
С разлогом. Јер, како је једном рекао Милан Кашанин, човек који
је управљао овом кућом и био веома заслужан за садржај њених збирки,
тај музеј ''био је најинтересантнији музеј савремене уметности
у централној Европи, а на Балкану то није имао нико''.
Идеју за оснивање овог музеја Кнез Павле је, кажу, поверио најближим
пријатељима још док је студирао на Оксфорду, а 1925. предложио
је Александру да се музеј и оснује у Београду.
Прилози за слике
Краљ, изгледа, у почетку није био одушевљен овом идејом, али
није ни ''кочио''. Па је тако одлучено да тај музеј најпре буде
смештен у Конак Кнегиње Љубице. До тада ту се налазила Школа за
глувонеме. Није било лако да се тај простор преуреди за музеј.
Трајало је то годину-две, како се сећао Кашанин!
А није имало ни шта да се изложи. Павле је одмах од својих пријатеља
почео да тражи слике. У његовој биографији, коју су написали Нил
Балфур и Селија Мекеј, наводи се да је први поклон добио већ 1.
септембра 1925, кад му се из Венеције јавила госпођа Емералда
Кјунерд и понудила му две слике, Гранта и Леверија, један Џонов
цртеж и једну Рикардијеву бронзу.
На другој страни, истина нешто касније, радио је и Милан Кашанин.
- Ја сам отишао у Париз са скупљеним парама, добровољним прилозима
за слике, - испричао је маја 1972. године Кости Димитријевићу.
- И онда, између осталих наших људи, био је тамо и Сава Шумановић
наш врло познати сликар... И он и други су ме тамо довели у везу
са тим Французима, међу којима је био и Флоран Фелс, који је био
уредник часописа L' art vivant. Онда, међу њима, утицајним личностима,
било је и уметника које сам ја раније знао, још као студент Сорбоне.
И ја сам, онда, ишао у неку врсту прошње. Неки њихови сликари
су ми помогли тиме што су ми поклањали слике. И онда ја даље молим:
у име бомбардованог Београда, нашег савезништва у рату, мученичке
Србије...
Кашанин је Французима причао дирљиве приче о томе како немамо
новца, али је уметницима говорио да ће то за њих, ако поклоне
слике, значити један продор на Балкан, на Исток.
- Узгред буди речено, ти француски сликари што су овде били,
њих је тада мање-више ретко ко знао. Највећи број њих први пут
је ушао у неки већи музеј... Један од њих, који није Француз,
био је Пит Мондријан. Он је први пут изложен у једном већем музеју
у Београду.
Кашанин наводи да је био код Дерена, Брака, Бонара, код вајара
Мајола... Од Фелса је за малу своту откупио Шагала, а од других
на дар нашем музеју су касније стигли Матис и Гоген.
- Ти људи су имали изванредно разумевање. Дерен је поклонио једну
лепу слику... Друго смо купили. Онда смо радили овако: Народна
банка да прилог, па Министарство просвете или пак поједини људи.
Кад скупимо извесну суму, одемо и нешто од тога набавимо. И данас
ми је жао што смо неке пропустили. На пример, била је аукција
и узели смо једног Реноара, слабијег, јер нисмо имали пет хиљада
франака. Толико нам је фалило. А ја и данас памтим цене. Рецимо
Ламетов пејзаж, који је данас у Народном музеју, плаћен је тада
седам хиљада франака. И да не ређам остале који су данас процењени
на милионске суме у страним монетама... Пола Гогена, који данас
кошта милионе, поклонио је доктор Вијо.
Онда је дошла белгијска и холандска колекција, такође на поклон.
Добили смо Ван Гога. Није то најбољи Ван Гог, али, то је, ипак,
био Ван Гог.
Кад је касније у знаменитом каталогу Музеја кнеза Павла, већ
смештеног у Двор, детаљно описао збирке, видимо да је само савремена
европска уметност заузимала 40 просторија, а у овом музеју налазила
се најкомплетнија колекција југословенске уметности, од праисторије
до тада млађаних Коњовића, Гвозденовића и Челебоновића.
Биће заиста тешко да Павлов музеј, после више од пола века, васкрсне
некадашњим сјајем, али, као што видимо, ентузијазам може пуно
да помогне.
ПАВЛОВА КНЕЖЕВИНА
СЛИКА
11. август 2002.
Колико дугујемо Кнезу Павлу што данас имамо Народни музеј у Београду
такав какав је? Ово питање требало би да се има у виду када се
буде одлучивало хоће ли се у некадашњи краљевски двор, данашњу
зграду Председништва Републике Србије, поново вратити изузетне
музејске збирке европског и српског сликарства, које је овај учени
Карађорђевић, велики љубитељ уметности, скупио.
Павлови потомци, Кнез Александар, Кнегиња Јелисавета и млади
Кнез Душан недавно су затражили да се Београду и Србији врати
музеј њиховог оца и деде.
Мада неки сматрају да је од свега што се у овом музеју налазило
Павле унео само мањи део, чињенице говоре другачије. Народни музеј
у Београду данас ни издалека не би изгледао овако да је Кнез намесник
између два рата уместо сликама, рецимо, био опседнут коњима и
коњским тркама.
Из књиге Кнез Павле Карађорђевић - једна закаснела биографија,
коју су написали Нил Балфур и Сели Мекеј, видимо да је он још
као студент желео да буде управник неког музеја, а кад је студије
завршио и вратио се у Београд већ у јануару 1925. године тражио
је од Краља Александра да оснује музеј модерне уметности.
Велика замисао
А годину дана касније пише свом пријатељу Бернарду Беренсону:
"Предложио сам министру (финансија) да ћу му ја гарантовати
стварање језгра галерије модерне уметности. Значи, биће бесплатно
за државу; они треба само да обезбеде лепу зграду. Речено - учињено.
Одавно сам био бацио око на изванредан турски конак из 18. века
(Конак Кнегиње Љубице)... Одмах сам почео с акцијом и писао великом
броју људи."
Већ 1926. године, како видимо у поменутој књизи, Павле је имао
54 слике, међу којима је већ био један Камиј Писаро и два платна
Паје Јовановића - "Крвна освета" и "Уметникова
жена". А међу дародавцима су били краљ Александар и краљица
Марија? Дарја Карађорђевић, леди Емералд Кјунерд, Артур Ектон,
лорд Ајвор Черчил, Лисјен Писаро, сер Џозеф Давин, Бернард Беренсон...
Сер Џозеф Давин пише Павлу:
''Јако ме заинтересовао Ваш музеј модерне уметности у Београду.
То је велика замисао и, међу нама, можда је и добро што нећете
имати превише средстава да набављате старе мајсторе. Знате моја
схватања о овоме. Увек више волим да имам заиста добар модеран
рад него неко мање врeдно старије дело''.
Затим је Кнез Павле добио великог помоћника, Милана Кашанина,
већ у то време великог зналца уметности, иако тек изашлог са Сорбоне.
Њих двојица касније су се и окумили, а Кашанин је уз знање имао
и познанства, тако да су у Београд почели да стижу и француски
мајстори Брак, Бонар, Мајол, Матис, Гоген, Реноар.
Модерна галерија у Конаку Кнегиње Љубице отворена је 1929. године
и ту је остала до 1935. У то време краљевска породица се из Старог
двора одселила у Нови, на Дедиње, па је ова лепа зграда уступљена
за музеј. Кнез Павле је 1933. године именован за управника свих
музеја у Југославији, а музеј који ће носити његово име основан
је 1935. У њега је ушла збирка из Конака Kнегиње Љубице, а припојен
му је и Историјско-уметнички музеј - претеча данашњег Народног,
који се налазио у Кнеза Милоша улици.
Многи данас приговарају да је Кнез Павле овим спајањем присвојио
Народни музеј! Познаваоци уметности не мисле тако.
Нови музеј
"Ова промена је имала далекосежне последице, - пише др Владимир
Кондић у монографији Народни музеј, у издању ''Вука Караџића''.
- Истина, са значајнијим акцентом на ликовној компоненти, Музеј
добија боље материјалне могућности, целисходнију и савременију
организацију научних и других послова, прерастајући у институцију
од највишег значаја. Капитални добитак је, међутим, представљало
пресељење у зграду Новог двора. У раскошним репрезентативним просторијама
постављен је по једном савременом поступку, нови музеј".
Угледни уметнички часопис Уметнички преглед, који је убрзо
покренут, редовно обавештава јавност о новим делима које је набављао
кнез Павле. Тако сазнајемо да су са Пролећне изложбе 1937. откупљене
слике Бецића, Видмара, Гвозденовића, Јунека, Лубарде, Настасијевића,
Хоџића, Челебоновића и скулптуре Кршинића и Стијовића, а истовремено
и наши стари мајстори Павле Ђурковић и Јован Исаиловић, као и
странци Сисле, Моро, Нилсен, а нешто раније и Бонар, Вијар, Матис,
Дерен, Утрило, Сегонзак, Пикасо и Брак.
Из Уметничког прегледа видимо да је Кнез намесник набављао нова
дела најмање два пута годишње, да су тако у корпус Музеја ушли
један Мантења, Ван Гог, Лермит, Рјепин, Либерман, Тома, док су
на домаћим изложбама редовно откупљивана дела наших тада младих
мајстора, као што су били Милан Коњовић, Зора Петровић, Иван Табаковић,
Миливоје Узелац, Стојан Аралица, Петар Палавичини...
Постоје, дакле, писани трагови о заслугама Кнеза Павла за богатство
збирки музеја који је носио његово име. Нема више ниједног разлога
да се данас то не призна.
- Ми се не боримо само да се српском народу врати Музеј Кнеза
Павла, већ и да се сазна права истина о мом оцу, - каже кнегиња
Јелисавета.
Помоћ пријатеља
На питање како би било могуће обезбедити средства да се некадашњи
двор поново оспособи за музеј Kнегиња Јелисавета одговара:
- Наши пријатељи из иностранства би нам помогли и то не представља
никакав проблем. И сада би било пуно људи који би желели да нам
помогну, као што су помогли мом оцу.
ОПИС
СЛАВУ ЧУВА
13. август 2002.
Они који су бар једном били у Музеју кнеза Павла кажу да је то
био незабораван доживљај. Ремек дела на сваком кораку. Није управник
Милан Кашанин тек тако написао да је то "био најинтересантнији
музеј савремене уметности у централној Европи, а на Балкану то
није имао нико".
Захваљујући детаљном Кашаниновом опису, објављеном у Каталогу
на српском и француском језику, данас и знамо како је изгледао
Музеј кнеза Павла у свом пуном сјају.
Музеј је имао савремено, средњовековно, грчко-римско, нумизматичко
и праисторијско одељење, али највише места заузимала је модерна
европска уметност.
Класици и млади
"Дела савремених сликара и вајара заузимају цео први и други
спрат и испуњавају близу четрдесет сала. Југословенска збирка
је најпотпунија и најпробранија у држави; збирка иностраних уметничких
дела је најбогатија и најразноврснија на југоистоку Европе",
пише Кашанин.
Југословенска уметност била је изложена на првом спрату. Збирка
је почињала значајним српским портретистима из 18. века Арсенијем
Теодоровићем и Павлом Ђурковићем, а даље су била изложена дела
српских мајстора 19. века Константина Данила, Николе Алексића,
Уроша Кнежевића, Јована Исаиловића, Катарине Ивановић, Димитрија
Аврамовића, Павла Симића, Новака Радонића, Ђуре Јакшића... све
до романтичара Аксентија Мародића и Стевана Тодоровића.
Посебно су добро били представљени реалисти друге половине 19.
века - Ђорђе Крстић, Влахо Буковац, Паја Јовановић, Урош Предић,
Леон Коен и Марко Мурат. Паја Јовановић је лично поклонио неке
своје слике. а на крају су била раскошна платна млађих - Мила
Милуновића, Саве Шумановића, Јована Бијелића, Марина Тартаље,
Зоре Петровић, Петра Добровића, Милана Коњовића, и најмлађих -
Пеђе Милосављевића, Марка Челебоновића, Ивана Табаковића, Петра
Лубарде и Недељка Гвозденовића.
Југословенска скулптура била је такође изузетно представљена.
Било је изложено чак 40 Мештровићевих дела, са фрагментима грандиозно
замишљеног Видовданског храма. И други скулптори, попут Томе Росандића,
Сретена Стојановића, Франа Кршинића, Риста Стијовића, Петра Палавичинија
били су такође репрезентативно приказани.
Светска имена
Делима иностраних уметника био је испуњен цео други спрат, а
ту су се налазила дела главних представника савремене француске,
енглеске, немачке, руске, холандске, белгијске, мађарске и бугарске
уметности.
Французи су били представљени у две дворане: Коро, Сисле, Писаро,
Дега, Реноар, Гоген, Тулуз-Лотрек, Бонар, Матис, Шагал, Писаро,
Дифи, Пикасо... све имена светске славе. Енглези такође у две
- Вотс, Левери, Конрад, Стир... Холанђани у четири - Ван Гог,
Брајтнер, Толен, Зварта, Слојтерс, Ван Рес... Белгијанци и Руси
у по две - Дај, Тајтгат, Сервас... Башкирцева, Маљавин, Харламов,
Кузњецов, Бјељски... а првокласним делима одликовала се и немачка,
уметност као и уметност североисточне Европе и Балкана.
Многа од ових дела, наших и страних уметника, могу данас да се
виде у Народном музеју у Београду, ако не чаме у депоу. Али, ретко
је назначено да су она из колекције кнеза Павла. У монографији
"Народни музеј Београд", коју је 1983. године објавио
"Вук Караxић", само је за платно Камија Короа ("У
парку") написано да је то поклон кнеза Павла. уз репродукцију
Гогенове "Купачице" пише да ју је поклонио да Вијо,
али не Павлу, већ музеју, док је за све што је куповао Милан Кашанин
(Писаро, Матис, Мондријан и други) назначено да су то аквизиције
Народног музеја!
Један мањи део веома вредних слика, за које Павлови потомци кажу
да су из Музеја, налази се у Белом двору. Доста тога је, међутим,
однесено - не зна се ни куда.
У београдској канцеларији кнеза Александра Павловог Карађорђевића,
коју води Миодраг Јанковић, најављују могућност штампања репринт
издања Каталога Музеја кнеза Павла, како би љубитељи уметности
могли бар делимично да виде која су све ремек дела била изложена
у некадашњем краљевском двору.
Изложбе и ископавања
Музеј Кнеза Павла приређивао је повремено велике изложбе стране
уметности. До данас се памти Изложба италијанског портрета кроз
векове, из приватне Павлове збирке, одржане 1938. године, као
и изложба француског сликарства 19. века и пољске уметности.
Музеј је, између осталог, финансирао и археолошка ископавања у
Стобију, у Македонији.
|