Потомци Кнеза Павла сада траже да се овај музеј поново успостави, тамо где је и био - у некадашњем краљевском двору, данас Председништву Србије!
Недавно су на адресу председника Владе Републике Србије Зорана Ђинђића упутили писмо, које у целини гласи:

''Господине председниче,
Обраћамо Вам се као деца и потомци Њ. К. В. Кнеза Павла Карађорђевића. Као његови наследници, али пре свега као легитимни чувари његовог животног дела.
Вама је познато да је наш отац и деда био оснивач и добротвор Музеја, онога који је до пред Други светски рат носио његово име. Тој установи он је поклонио не само сав свој ентузијазам љубитеља лепих уметности, него ју је и даривао бројним делима домаћих и страних уметника, чиме се, несумњиво је, уписао међу највеће задужбинаре у повести нашег народа. Музеј Кнеза Павла је све до априлског рата 1941. године био велики понос ондашњега Београда. Засигурно, не само понос, већ и стециште продуховљеног и култивисаног грађанства, онога које је страствено стварало своју уметничку културу. Стално са све већим угледом Музеја, који се брзо прочуо, и наша држава је стицала нов углед и нове пријатеље у цивилизованом свету. Нажалост, после Другог светског рата Музеј је исељен из зграде у којој се налазио, док је читав његов фонд припојен Народном музеју.
Ми Вам се обраћамо са захтевом да нам помогнете и својим ауторитетом учините да се Музеј Кнеза Павла врати тамо где је био. Задовољство нам је обавестити Вас, да смо са г. Николом Тасићем, директором Народног музеја, имали врло охрабрујући разговор будући да се он сасвим сагласио са нашом жељом и открио нам да је и сам, пре неколико месеци, поднео сличан предлог Влади којој сте на челу. Верујемо да ћете нам изаћи у сусрет, јер би Ваш позитиван одговор, сасвим сигурно, допринео већем угледу Београда и Србије и био добро примљен од грађанства које подржава ову нашу жељу.
Изволите примити, господине председниче Владе, изразе нашег уважавања. ''
Следе потом својеручни потписи Кнеза Александра, Кнегиње Јелисавете и Кнеза Душана, најмлађег сина Кнеза Александра.

Директор Цивилног кабинет Његовог Краљевског Височанства Кнеза Александра Карађорђевића у Београду Миодраг Јанковић каже да ''излазећи у јавност са овим захтевом, потомци и наследници Кнеза Павла не желе ништа за себе, нити желе да на било који начин оштете Народни музеј, већ само желе да се из Народног музеја издвоји оно што припада Музеју Кнеза Павла, да би се изнело на светлост дана и тако дао допринос култури нашег народа''.

Кнез Павле, после убиства Краља Александра 1934. године у Марсељу, неколико година, као Кнез-намесник, био је на челу државе, али је у народном сећању, ипак, највише остао по ономе што је урадио у култури, независно од дужности коју је обављао, и то кроз музеј који је понео његово име.

Жељу да се нађе на челу неког великог и значајног музеја Павле је поверио својим друговима још као студент у Оксфорду. Зато је већ 1925. године Краљу Александру предложио да се у Београду оснује музеј модерне уметности. Краљ је у почетку био резервисан према овој идеји свог тридесетједногодишњег рођака, за кога је мислио да себе замишља ''као неког закаснелог ренесансног принца'', а који би ''могао тако да угрози и иначе крајње оптерећену државну касу''. Али је, ипак, убрзо предложио да се јави министру финансија. Кнез је то схватио као покушај одбијања, но од своје намере није одустајао. Министру је образложио да он лично гарантује стварање језгра галерије модерне уметности, да ће то за државу бити бесплатно, с тим што се од државе једино тражи да обезбеди лепу зграду. Конкретно, предложио је Конак Кнегиње Љубице! Предлог је прихваћен, па Кнез Павле одмах креће у акцију и почиње да пише познатим галеристима и другим утицајним људима из света уметности, али и осталима који би могли помоћи да оствари оно што је наумио.

Одговори на послата писма, како се види из књиге Нила Балфура и Селија Мекеја Кнез Павле Карађорђевић - једна закаснела биографија (Београд 1990, превео Ђурица Крстић), били су више него охрабрујући. Тако, већ 1. септембра 1925. из хотела Бристол-Британија у Венецији госпођа Емералд Кјунерд пише: ''Драги мој Павле, одушевљена сам твојим писмом и, више од свега, намером да оснујеш галерију модерне уметности у Србији. Наравно да ћу ти дати неколико слика најбоље енглеске школе. Даћу ти једног Данкана Гранта (јер сам их купила три), онда једног финог Леверија (купила сам их четири), прелеп цртеж дечачких глава Огастуса Џона, а морам ти дати и једну слику цвећа. Купила сам још једну врло лепу - рад твог штићеника Хемонда, и ако ти се допадне, и њу ћу ти радо дати. Исто тако, и касније ћу повремено моћи да ти поклањам нове слике. Да ли би прихватио и једну Рикардијеву бронзу - он је римски вајар? Урадио је бисту лорда Бакмастера, а и Дилнуса и лорда Лондондерија. Можда се сећаш, видео си их у мојој кући. ''

Павле је ово писмо показао Краљу Александру, а овај се одмах сагласио да се госпођи Кјунерд пошаље орден Светог Саве. У следећем писму, одушевљена признањем које је добила, она Кнезу Павлу, између осталог, пише: ''Много желим да ти одабереш слике које хоћеш. И ја ћу да се обратим многима да ти дају слике за галерију. Сер Џозеф Давин је сад у Паризу и са одушевљењем ће ти дати неколико слика угледних савремених сликара, а леди Ебди ће ти такође поклонити једну или две лепе слике савремених мајстора. Желим да ти пошаљем списак сликара - живих или умрлих, у Француској и Енглеској, чије би радове хтео да набавиш. Од Енглеске предлажем Огастуса Џона, Леверија, Волтера Сајкерта, Стира, Данкана Гранта, Бејџса, госпођицу Ролс, госпођицу Бленд, госпођицу Пикар, Николсона и још многе друге. Сада има дивних француских и енглеских сликара. Учинићу све што могу да поклоним што више слика и да сакупљам за тебе... ''

Убрзо стиже одговор и од самог сер Џозефа Давина, који каже: ''Јако ме је заинтересовао Ваш музеј модерне уметности у Београду... Свакако ћу Вам са задовољством послати неколико слика за музеј, а то ћу наставити и убудуће, ако ми јавите куда да их шаљем... Занимаће Вас да чујете да баш сад набављам неколико великих слика чудесног квалитета; надам се да ћете их, акобогда, све видети... ''

Павле је одушевљен подршком тако великих познавалаца уметности за своју идеју, па одлучује да прошири списак могућих дародаваца, којима из Лондона шаље писмо следеће садржине:
''Знајући за ваше занимање за модерну уметност, усуђујем се да вам предложим један план у нади да ћете, уколико вас буде довољно занимао, бити тако љубазни да ми помогнете.
Моја земља Србија, нема ни једну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду. Моја влада је, наравно, обезбедила зграду за ту сврху, с тим да ја на почетку обезбедим довољно слика да се створи језгро једне националне збирке. Предлажем да то буде галерија модерне уметности и да се у њој не излажу дела настала пре деветнаестог века.
Већ сам се обратио неким личностима - Краљу Србије, сер Џ. Давину, леди Кјунерд и лорду Ајвору Черчилу, и они су ми великодушно дали известан број слика. Ово су сликари чије сам радове добио...
Уколико нађете начина да ми било у ком виду помогнете, био бих вам заиста захвалан. Путујем за Србију крајем ове недеље, а моја адреса је Њ. К. В. К. П. од С., Двор, Београд. Надам се да ћу у јануару опет бити у Лондону. - Ваш... ''

До пролећа 1927. Павлу је уручено или обећано око педесет слика, међу којима је било више изузетно значајних дела. Убрзо после тога његова намера да створи збирку модерног сликарства се проширује, па почиње да размишља и о скупљању слика старих мајстора. Али, пошто та жеља, да има сопствену збирку, тада није била остварива, окреће се ка сликама које су припадале његовом ујаку Елиму Демидову. Ујака је после дужег наговарања успео да убеди да неке од својих слика фотографише. Три фотографије слика за које је сматрао да су доста вредне послао је на процену свом готово тридесет година старијем пријатељу, светски уваженом стручњаку за ренесансу Бернарду Беренсону. За једну је писао да је, вероватно, Луини, да ју је купио у Италији Рикард за његовог деду, а за друге две слике пише да су се налазиле на сеоском поседу Демидовљевих на Уралу још од осамнаестог века и да их је набавио деда његовог деде. Из Русије 1914. његов ујак пренео их је у Грчку.
Велики стручњак потврдио је њихову велику вредност!

Кнез Павле окреће се и ка средњовековном сликарству!
Колекционарска страст све више расте, па Кнез Павле, осим слика, купује и порцелан, стакло, таписерије, тепихе и књиге, с тим што и даље слике остају у центру његове пажње.

Пошто се краљева породица преселила у управо завршени Бели двор на Дедињу, Краљ Александар крајем јуна 1933. Стари двор претвара у - Народни музеј! А почетком септембра Кнез Павле бива именован за шефа свих музеја у Југославији!

Три године касније, 18. јануара 1936, Народни музеј постаје - Музеј Кнеза Павла!
Следеће 1937. покренуто је излажење месечног часописа Уметнички преглед, који као главни уредник потписује истакнуто име српске културе, историчар уметности и писац Милан Кашанин, у то време и директор Музеја Кнеза Павла. Био је то часопис високог садржајног и графичко-техничког нивоа, поготово по именима која су се у њему, у својству аутора, појављивала. За први број кнез Павле написао је својеручно уводну реч, у којој се каже: ''Поздрављам први број Уметничког прегледа са особитом радошћу. Такав висок културни часопис недостајао је до сада нашој јавности и та се празнина осећала. Наш народ је увек имао дубок смисао за уметност, као што доказују многобројни споменици који, из најраније историје, красе нашу домовину. Срећан сам што се тај дух и данас испољава на снажан и видљив начин. Павле. ''

Овај часопис је редовно доносио списак уметничких дела која је Кнез Павле даровао или прибавио за музеј са својим именом или која је неко поклонио. Кнез Павле, осим што сам иде или шаље свог изасланика на иностране изложбе, посећује и домаће изложбе. Сваке године одлази на изложбу југословенских сликара и вајара у уметничком павиљону ''Цвијета Зузорић'' и куповином пробраних дела први установљава праксу откупа уметничких дела.

На тај начин оформљене су богате збирке. У предговору за Каталог Музеја Кнеза Павла, објављен поводом једне изложбе француског сликарства 1939. године, на француском језику, Милан Кашанин наводи да овај музеј има следеће колекције: савремена уметност, средњовековна уметност, грчко-римска уметност, нумизматика и праисторија.

Највећи део музејског простора заузела је савремена европска уметност. Она је попунила свих четрдесет просторија на првом и другом спрату! Кроз одабрана дела заступљена су француско, енглеско, италијанско, немачко, руско, холандско, белгијско, румунско, мађарско, бугарско и друга сликарства.

У централним салама музеја у сталној поставци биле су слике Короа (лични Кнежев поклон), Будена, Сислеја, Писароа, Дегаа, Реноара, Гогена, Лотрека, Бонара, Вијара, Матиса, Утрила, Вламенга, Фријеза, Дерена...
Из чувене Париске школе заступљени су, између осталих, Шагал, Ван Донген и Удо.

Посебна сала била је посвећена акварелима и цртежима, међу којима су била и дела Мороа, Пикаса, Модиљанија... Такође, посебна сала издвојена је и за жене импресионисте. Такву поставку у то време нико није имао! А ту су биле слике Мари Лорансен и Сузан Валадон.

Овај музеј имао је и најкомплетнију колекцију југословенске уметности. Од домаћих сликара ту су дела: Арсенија Тодоровића, Павла Ђурковића, Константина Данила, Николе Алексића, Уроша Кнежевића, Јована Исаиловића, Катарине Ивановић, Димитрија Аврамовића, Павла Симића, Новака Радоњића, Ђуре Јакшића, Љубомира Александровића, Стевана Тодоровића, Ђорђа Крстића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Леона Коена, Петра Лубарде, Марка Мурата, Влаха Буковца, Надежде Петровић, Милана Миловановића, Бете Вукмановић, Петра Добровића, Мила Милуновића, Јована Бијелића, Саве Шумановића, Миливоја Узелца, Зоре Петровић, Милана Коњовића, Марка Челебоновића, Недељка Гвозденовића... Једноставно, свих значајних српских и југословенских уметника.
Било је ту и четрдесет скулптура Ивана Мештровића, затим дела вајара Ђорђа Јовановића, Симеона Роксандића, Сретена Стојановића, Ристе Стијовића и других.
Кнез Павле имао је и своју приватну збирку, која се налази у Белом двору на Дедињу. Из пописа направљеног 1990. године, види се да се, међу више десетина слика, налазе: ''Ваведење'' ренесансног сликара Алберта Алтдорера, ''Кићење бика'' од Паола Веронезеа (XVI век), ''Човек са флаутом'' од Рембранта, по две слике од Пусена, Каналете и Хамилтона, затим слика Ежена Фромантена...

Кнегиња Јелисавета и Кнежеви Александар и Душан настоје да се музеј њиховог оца и деде, Музеј Кнеза Павла, врати тамо где је био пре доласка комуниста на власт, да се врати српском народу и њиме опет улепша Београд, каже Миодраг Јанковић и додаје да је Музеј Кнеза Павла без икаквог ваљаног правног акта једноставно утопљен у Народни музеј и то тако да данас нема никакве назнаке ни на делима која су лични поклон кнеза Павла. Већи део те збирке је у неодговарујућим депоима и невидљив за очи јавности.

Кнез Александар (Павла) Карађорђевић, у изјави за НИН, објашњава:
- Од оног судбоносног 27. марта 1941. године, многе су несреће снашле српски народ, многе су му неправде учињене. Од Срба су се отимали животи, отимала отачка огњишта, имовина стечена радом многих генерација, отимало право да слободно бирају своју будућност... Српском народу је отет и један музеј! То је онај чувени Музеј који је дело мога оца Кнеза Павла Карађорђевића. Не захтевам да се мени и мојима нешто врати, не, ја желим да се српском народу врати његов Музеј Кнеза Павла. Ако се од бившег комунистичког режима то није могло очекивати, онда би овај садашњи, који за себе каже да није као онај бивши, то морао да учини.
По томе у каквим су данас условима изложена и похрањена дела од велике вредности у Народном музеју (у коме је заточен Музеј Кнеза Павла), дакле како пропада баштина целог нашег народа, лако се може закључити каква је била намера бивших властодржаца: лишити Србе уметничког блага, самосвести о сопственим дометима и вредностима.

Кнегиња Јелисавета овако објашњава захтев иза којег је стала:
- Неопходно је да се зна да је Кнез Павле био стручњак који је доста добро познавао уметност и да је он та своја знања хтео да подели са својим народом. Он је свој лични новац улагао да би купио многе слике. Зато је и био у сталној вези са Бернардом Беренсоном и Кенетом Кларком (директором Националне галерије у Лондону). Ишао је по Европи и куповао слике, или је слао свог изасланика Милана Кашанина, који је био директор Музеја. Понекад су ишли и заједно. Тако је створена једна врло важна збирка, за коју данас, нажалост, мало људи зна. Изгледа да се још многи плаше да се сазна ко је био Кнез Павле, да је био велика личност, не само када је реч о уметности, него и о политици. Ја у то искрено верујем, јер људи се углавном плаше оног што је веће и јаче од њих. Да је био слаба и рђава личност, не би се данас тако понашали према њему, према његовој успомени!

Кнез Душан, најмлађи син кнеза Александра, прошле године завршио је студије политичких наука на Универзитету Мек Гил у Монтреалу, у Канади, а онда се преселио у Београд, где је почео убрзано да учи српски језик, и где се уписао на последипломске студије Факултета политичких наука. Ментор му је професор Драган Симеуновић, а магистарски рад за који се одлучио посвећен је политичкој идеји Вожда Карађорђа. Његово објашњење због чега треба обновити Музеј Кнеза Павла гласи:
- Данашњи и будући Срби требало би да разумеју и виде његову дубоку љубав према својој отаџбини. Љубав Кнеза Павла према уметности била је једнака његовој љубави према својој земљи. Поврх свега, овај Музеј био би само коцкица мозаика у обнови наше земље која је толико пуно изгубила!

***

Изјава академика Дејана Медаковића
НАЈПРЕ УЛИЦА

Данашњи председник САНУ Дејан Медаковић од раног пролећа 1942. па до 1946. године радио је у Музеју Кнеза Павла. А ево како данас гледа на идеју обнове овог музеја:
- Питање поновног успостављања Музеја Кнеза Павла није првенствено технички проблем, мада и тај није за занемаривање. Први проблем који се намеће, јесте проблем садржине овог новог музеја, с обзиром да су из његовог састава извучени читави музејски блокови (династичке реликвије, Вукова заоставштина на пример), који су предати другим музејима. реконструкција би нарушила и збирке модерне југословенске уметности у Народном музеју, а посебно његово одељење старне уметности.
Питање целовитости данашњег постојећег народног музеја, по мом мишљењу, веома је сложено музеолошко питање и оно захтева одговарајућу научну обраду. Наравно да ја разумем племениту жељу породице Карађорђевић и њихову намеру да се видно истакне многозаслужни покровитељ уметности какав је био Кнез-намесник Павле, али нисам сигуран у музеолошки успех целог подухвата. То, међутим, не искључује да се већ једном праведно и непристрасно оцени овај отмени и мудри српски државник који је уз највеће личне жртве покушао да сачува наш државни брод коме није било спаса.
Најмање што се за тренутак може учинити јесте да му се врати одузета улица (данас Ђуре Ђаковића) и углед човека који је заједно са Миланом Кашанином створио први модерни музеј у Србији и тако својом широким покровитељством и дарежљивошћу, па и разумевањем уметности, видно обележио њену историју код Срба.