Београд, 21. фебруара (5.
марта) 1809.
Проглас српском народу којим се позива на слогу,
љубав, поредак и веру у будућност домовине.
ПРОГЛАШЕНИЈЕ
Роде
српски, возљубљена браћо!
Трус и облак мрачни при паденију царства и славе српске по књазу
Лазару јавно над Србијом показасја, које предсказаније не задуго
потом и испуни се, јер наследници Лазареви и потомци Бранковићеви,
није да су онај столп (то јест согласије), на којему свако владеније
свој корен и своју снагу полаже, хранили, него препирући се
за круну и скиптр прављенија један на другога војну дизао, пак
када је себе утесњена видио, Турке себи на помоћ против брата
свога призивао и тако дотле гонили се, док и обе стране изнемогле
јесу, пак и себе и народ свој под иго турско бацио и тешким
ланцем оковао.О! зависте и несогласије, горки ли је твој плод,
страшно ли је твоје следствије, ето ти облак мрачни, који је
четири и неколико стотина година Сербију покривао и омрачавао,
сирјеч завист и несогласије.
Али ево, мила браћо, после толикога студа, после толиког угњетанија
и после толикога уздисанија и плача, праотец и дедов наших,
гди освану дан златного прољећа, да проклије Немањина лоза и
поникне Георгије Петровић, дика и обрана српска, возрадујсја
тене Немањина, да је цветао пупољ твоје лозе, да собере српске
мајке сини, да прослави и прогласи твоје старо славно име и
освети рану од Турака на Косово твом роду задату.
Србине, кад видиш и помислиш ово, може ли у теби, ако је и једна
кап крви српске остати, да у движеније не дође и у радости не
повикне: сви јединодушно за славу и име наше согласије утвердимо,
покорни и послушни будимо као истинити синови верховном нашем
господару и прочим старешинам, а он ће нас као благи отац синове
своје све једнако љубити и на живот свој пошћадити неће за нас
од свака зла и напасти уклонити обранити, чрез њега свободу
данашњу имамо, чрез њега име наше по далним пределима спомиње
се и слави се, чрез њега добили смо шчедраго покровитеља всемилостивејшег
государја Александра Великаго, цара росискога, који нас под
крило благодетељско узео јест и неизглаголаноју ишчедротоју
и добротом својом повседневно окружава. О, Сербине, нигда није
теби до сада срећа тако сјајно и весело лице показала, као што
данас од севера к нами лети, да и само јестество види се склоњено
бити твоме благополучију, токмо ако га ти сам не одбациш и не
погазиш. Дакле, кад је до нас само и од нас зависи, угледајмо
се, Срби браћо, на народе који слогу љубе и поредак држе, како
су силни, благополучни и славни, советујемо један другог, свјашченици
у церквам, совјетујте стадо вами врученоје, уливајте у њих Христа
Спаситеља, речи гди говори: љубите друг друга јакоже сам себе.
И не токмо речма, но и делом пример им дајте. Оци синови, брат
брата и комшија комшију советуј и не дај му повода од стада
свога заћи, да се изгуби и пропадне. Тако ћемо к концу нашем
желаемом доћи и стару славу рода српског возобновити и показати
се, да смо ми прави потомци храбрих и славних предков наших.
Дано у Београду, 21. фебруара 1809.
(Велибор Берко Савић: КАРАЂОРЂЕ, документи I, 1804-1809. Дечје
новине, 1988., Ст 468-469)