ЗА СРПСКО РЕШЕЊЕ СРПСКЕ КРИЗЕ

Саопштење Кнеза Александра

30. август 2000. године

Драга браћо и сестре,
Међународна заједница нам је најавила нови рат. Овога пута Срби против Срба. Пети рат на Балкану у последњој деценији. Сви претходни ратови имали су за последицу изгон Срба, њихово протеривање са отачких огњишта у Крајинама, Босни и Херцеговини, прошле године са Косова и Метохије. Специјалисти међународне заједнице, као и они у Србији, најављују да ће овај нови сукоб, по први пут бити братоубилачки и да ће се по свој прилици проширити на цело подручје.

Већ измучени десетогодишњим ратовима, одрицањима, санкцијама међународне заједнице, без икакве наде на скоро побољшање ситуације, Срби, како они у расејањима, тако и они који се налазе у Отаџбини, знају да иза оваквих предвиђања вреба само несрећа, за њих и њихове ближње. Само рачуни страни интересима Срба и њиховој истинској природи, надају се добитку од једног новог оружаног сукоба. Пошто нису могли да спрече раније ратове, шта је чинити Србима не би ли се осујетила нова катастрофа ?

Да ли је могуће да опет укажемо поверење онима код нас, који су до сада спроводили најгору могућу политику ?

Од капитулације ("споразума") у Куманову, управљајући кризом, међународна заједница је настојала да подржи праведне захтеве српске опозиције која је захтевала демократизацију друштва и превремене изборе. Пратећи најновија збивања, могла се приметити скоро незаинтересованост Запада за хокус-покус уставне промене, којима се одао председник треће Југославије зарад својега политичког преживљавања. Чим је 24. септембар одређен као датум за опште изборе, испоставило се да би баш очекивани избори могли да буду главни разлог за најављени сукоб. Познато је да су пре тога, међународни чиниоци вршили непрекидни притисак на српску опозицију, захтевајући, као предуслов, њено уједињење како би се осигурало демократско свргавање г. Милошевића. И када се тешком муком дошло до тог јединства, сервирају нам се чудне тврдње: и поред тога што је послушала "докторе", опозиција више није у ситуацији да однесе победу, јер, каже извештај Међународне кризне групе: "Већина аналитичара у Србији (sic!) се слаже да ће Миложевић бити у стању да још врло дуго остане на власти". У наставку анализе препоручује се "међународној заједници да не подржава ове мањкаве и нелегалне изборе".

Након што је подстакла наду коју не може гарантовати, међународна заједница ствара услове који би могли да сасвим онемогуће свако демократско решење. Међународна кризна група доноси следећи закључак: "Спремност Запада да подржи лажне изборе је акт очајања (sic!) који почива на нади да ће, ако Милошевић грубо покраде изборе, српски народ на неки начин устати против њега". Зар не би било боље да се српска опозиција натера да потпише Пакт нестабилности, који би једног дана могао бити примењен на цео регион? Једина нада ових наших међународних душебрижника, оно што би могло да их избави из млитавости, зар не, почива у избијању грађанског рата?

То је, чини се, изречена жеља ових назови доктора, са којом не може бити сагласан ниједан Србин, нити било који други поштен човек.

У часу када је свако слободно испољавање стварне опозиције ускраћено Србима, када је политички пејзаж обележен још увек необјашњеним убиствима, власти у Србији нису остале скрштених руку. Ређају се напади на независна средства јавног обавештавања (али ипак водећи рачуна о онима које помажу међународни "филантропи"!), застрашује се Законом за борбу против тероризма, прибегава се отмицама и нелегалним хапшењима, свакодневно се застрашују противници и приватни сектор подвргава новим порезима и отимачини, активирају се режимске марионете - кртице у редовима опозиције. Млади, који не желе у емиграцију, присиљавају се на револт. Свакодневно хапшени и често подвргнути понижењима и батинама, ови отпораши су стварни израз нашег народа у оковима, српског друштва које се нашло у великом метежу.

Пљачки штедних улога појединаца и друштвене штедње (рецимо, фондова пензионог осигурања), ратовима и јадима које су собом донели, подвргавању економским санкцијама међународне заједнице, придодало се гушење економије помоћу црних и белих листи, као и савршена зависност националне валуте у односу на немачку марку. Шта је преостало од српске привреде? Наш народ не може другачије да се снабдева, него преко паралелних канала, оних који су често у рукама мафија. Нуде му се производи којима је прошао рок, зависан је од међународне помоћи, која се додељује само градовима који су гласали за опозицију. Каквог ли апсурда! Тако ли се устројава међузависност европских земаља? Реч је о дивљачкој примени планова Бретона Вудса, истих оних који се већ увелико остварују у слободним државама. Српски властодршци, као да се свакога дана труде да докажу, да наша земља не може више живети независна. У индустрији, градњи, па и у пољопривреди, Србија више не може подмиривати своје потребе. Као да су и тропске врућине овога лета прискочиле у помоћ г. Милошевићу!

Ако би се заиста одлучили да своју судбину узму у своје руке, Срби би морали коначно да схвате шта их је то довело где су сада: Југославија (југословенство) и комунизам, те две утопије су разлог њихове заслепљености и невоља. Желе ли неки међу вама да наставе тим путем у Недођију? У нашој прошлости, у српској повести, што је била и остала трагична, налазе се сви састојци, неопходни да прездравимо и себе усправимо, они који нам могу помоћи да са себе одстранимо дивље тело, које су нам накалемили нихилисти има педесет година. Ових последњих десет година у грешкама, у непрестаној драми, мора послужити за поуку, можда је ово последња прилика пре него што за све буде и превише касно.

Позивам вас, драга браћо и сестре, Срби и Српкиње, да будете одговорни, да одбаците напаст, не би ли се домогли оне ваше истинске природе, оне, од које су превише дуго желели да вас удаље. Избори заказани за 24. септембар, прилика су за свакога да посведочи своју веру у неопходни преображај наше Србије и то је само српска брига. Често помишљајте на слогу, саборност, љубите истину, ту је спас. Једино ће ваша решеност спасити Отаџбину.