ЊЕГОВО КРАЉЕВСКО ВИСОЧАНСТВО
КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

Изјава поводом уручења југословенских пасоша Њиховим Краљевским Височанствима Кнезу Александру (Павла) Карађорђевићу, Кнегињи Барбари и Кнезу Душану

Париз, 10. јануар 2002.

На основу Закона Савезне скупштине Југославије од 27. фебруара 2001. године, којим се укида срамни комунистички Указ о одузимању држављанства и имовине породици Карађорђевић (донет 8. марта 1947. године), на свечаности уприличеној у југословенској амбасади у Паризу, Његова Екселенција амбасадор СР Југославије Радомир Диклић уручио је југословенске пасоше Њиховим Краљевским Височанствима Кнезу Александру (Павла) Карађорђевићу, Кнегињи Барбари и Кнезу Душану.

Тим поводом ЊКВ Кнез Александар (Павла) Карађорђевић дао је следећу изјаву:

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Окончано је моје изгнанство. После 22.190 дана и ноћи, потомак оца модерне Србије Вожда Карађорђа, Србин и човек који је више од пола века провео без своје Отаџбине, прогнаник и досадашњи изгнаник коначно и званично то престаје да буде.

У мојим мислима су сада мој отац, Кнез Павле, моја мајка Кнегиња Олга и мој брат Кнез Никола. Они нису више међу живима. И они су, исто као и ја, били изложени великом нечовештву. Овим је и њима враћено достојанство. Желим зато да се што пре обелодани историјска истина о Кнезу Павлу, да се са његовога имена скине љага за коју су подједнако заслужне антисрпске политике господина Винстона Черчила и друга Јосипа Броза.

Али, то није све. Дужност ми је да се, пре свега, захвалим Француској која нам је пружила уточиште. Од оног Карађорђевог писма императору Наполеону, у којем је тражио заштиту Француске за Србију (која се у то време борила за ослобођење од Турака), па, ето, све до данас – Француска је увек била благонаклона према Карађорђевићима. Сетимо се, Краљ Петар I и његов брат, мој деда Арсен, војевали су под француском заставом, као војници њене Легије странаца. Краљ Петар је био и рањен у бици код Орлеана 1870. године, а његов сестрић Никола је тада у борби против Пруса и Бавараца јуначки положио свој живот за слободу Француске. Ову крвну везу је, као што је свима познато, овенчало братство по оружју и заједничка победа у Првом светском рату. А када је (после британске перфидности из 1941. године) мој отац постао енглески заточеник у Африци, он је, чим му је то било омогућено, одлучио да азил потражи у Француској. Хвала Француској која га је примила, која је била уточиште и мојој мајци и мени и мојој деци.

Добијајући натраг своје држављанство – последњи међу Карађорђевићима – захваљујем се и властима у Београду. Само, није на корист српскоме народу што су се извесни људи у тој новој администрацији према мени и мојој породици понели крајње дискриминаторски. Али, упркос свим нискостима, слава и хвала Богу, враћено ми је право грађанства и ја више нисам без Отаџбине. Враћам ти се, мила Србијо!

Као бивши најстарији српски изгнаник, у мислима и молитви сам са стотинама хиљада Срба и Српкиња који живе или су некада живели и умрли обескорењени, у наметнутом егзилу. Обраћајући се садашњим властима у Београду подсећам их да часној и витешкој српској политичкој емиграцији, којој се клањам, мора бити враћено достојанство. Свим Србима који су се на разне начине борили против лажи и зала комунизма, српска држава дугује захвалност!

И на крају, али не као најмање важно: право грађанства и могућност да конкретно учествују у политичком животу Србије морају добити сви Срби и њихови потомци (они који то буду желели), сви који данас живе у Дијаспори. Исто право, са двојним држављанством, морају имати и сви Срби и Српкиње који су протерани из Хрватске, Македоније и Босне и Херцеговине. Срби из Дијаспоре морају бити инкорпорирани у своју нацију, како би дали свој не мали допринос српској будућности и како би у матици коначно престали да их сматрају за обичне "гастарбајтере". Зато у новом Уставу Србије треба предвидети и устројавање институције Сената – у коме би један број места припао управо изабраним представницима наше Дијаспоре. Коначно, због свега поменутог, свечано позивам власти у Београду да ове моје предлоге узму што пре у озбиљно разматрање, јер од остваривања оваквих замисли у многоме зависи даљи опстанак и будућност наше заједничке Отаџбине.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!