Разговор Кнеза Александра са господином Т. Петровићем објављен у Недељном телеграфу, 25. децембра 2002.

Ваше Височанство, на почетку нашег разговора намеће се питање недавно завршених избора за председника Србије и њихов поновни неуспех.

Очекивао сам овакав резултат избора и колико видим такав исход био је очекиван не само за аналитичаре, већ и за просечне прогнозере. Србија је за кратко време два пута рекла Не! Уморан од антиполитике која се годинама води у овој земљи, народ је једним референдумским изјашњавањем реако Не кошмару. Не може се рећи, као што неки аналитичари то тврде, да је народ незаинтересован за политику, заинтересован је и те како јер се решава његова судбина и судбина потомства, али када се у једном бесперспективном амбијенту од њега тражи да се опредељује између опција које не нуде ништа ново али превише тога старог он већинским игнорисањем кристално јасно саопштава своје незадовољство. Пребројавање са циљем да се закључи да ли је тих 50% надмашено са још једним гласом како год се заврши не умањује снагу чињенице да пола пунолетне нације не очекује од актера политичке сцене никакав напредак.

И уопште, ја и не мислим да избори нису успели. Неуспех су доживели кандидати. Нација је само разборито реаговала: у датим околностима донела је одлуку којом одбацује стварност у којој живи а коју јој кандидати нуде као трајни смисао њеног живота. У доношењу одлуке учествовали су сви делови нације - они који нису изашли на изборе, једнако као и они који су на изборна места дошли.

Србија интуитивно, онтолошки, жели да крене другим путем, то је мени данас врло јасно. Истовремено, имам утисак да ту поруку нико не само што није предвидео него није ни схватио, а док се не схвати Србији предстоји тумарање и губљење драгоценог времена. Не могу да прихватим да мој народ деценијама тапка у мраку и само увећава своје закашњење за напретком који заслужује и који му припада.

Резултат избора, ипак, као да никога у Србији није забринуо.

Није ни мене. Забрињавајуће, међутим, делује то што нико у Србији, ни у Европи не извлачи поуке из оваквог опомињућег понашања нације. Поготову што се истоветна одлука понавља. Мислим да би сврсисходније било да се, уместо налога за измену изборног закона, уложио напор на мењању услова у којма народ живи и позива се на изборе. Шта ће се догодити у случају ако се избор за председника државе пренесе на Парламент, а народ онда бојкотује и парламетарне изборе.

Ви сте већ три године врло присутни у нашем политичком животу. Ваша изјава о Југославији као о погрешном избору Краља Александра, ових дана, чини се добија потврду кроз коначно напуштање њеног имена.

На моју жалост био сам у праву. Али Богу хвала то име за које је везан наш суноврат у прошлом веку напокон је скинуто са српске грбаче. Од једне идеје за који кажу да је наводно била добра јер је окупила Србе под једним кровом остала је Србима једна кућа без крова и без прозора. Добро је да то име сада одлази у музеј, мада још увек има на сцени овејаних југословена, задојених том наопаком и несупешном идејом. На истраживачима историје је сада да саберу, ако је то могуће, биолошке, политичке, привредне и цивилизацијске последице те историјске несмотрености.

Како гледате на оснивање нове државе Србије и Црне Горе?

Мене заиста радује да се на политичку позорницу Европе и света враћају имена две српске државе, које своје порекло не морају никоме да доказују, али морам да искажем своју нелагодност пред самом начином оснивања њихове најновије заједнице. За мога дугог живота доживео сам стварање многих држава, али се не сећам да је и једна створена повељом. Повеља је документ којим неко некоме, на свечан начин додељује значајно признање као трајно уздарје. Државе се стварају друкчијим средствима и методама. И сами видимо да Европљани нису користили повељу када су стварали Европску унију, али су зато Срби усвојили и ову лакрдију.

Као српски Кнез Ви сте од првог свог обраћања Србима осуђивали Милошевића и тражили његову смену, такође и подржали кандидатуру г. Коштинице за преседника СРЈ. Можете ли данас, две године касније, оценити шта је у овом периоду постигнуто?

Осим те преко потребне смене и склањања Слободана Милошевића са политичке сцене не би се могло рећи да је било неког крупног напретка. Наравно, ни то није мало, али далеко од тога да је довољно. Србија је на тринаест изгубљених Милошевићевих година протраћила још две. Очигледно да се у околностима у којима су интереси друштвених група стављени изнад интереса нације тешко може и очековати некакав напредак.

Али то сада више није толико битно колико потреба да се схвати да Србија нема више година за губљење. И о томе бих радије да разговарам. Желим, такође, да верујем да су Ваша питања она која би мени данас поставио сваки Србин, па тако на њих и одговарам.

Ваш ангажман је рекло би се резултат Вашег одбијања будете равнодушни на збивања у отаџбини. Не мислите ли да је превише равнодушности према тешком животу у земљи?

Мислим да је превише јадиковања због насталих тешкоћа. Српски народ јесте осиромашио, али српски народ није убог. И није јадан. Српски народ није ропски нити је икада такав био. Таквим га, међутим, пред светом представљају неке важне личности и поједине институције ове земље.

Ви као да сте оптимистични?

Трудим се да мислим рационално и да делујем корисно. Оно што се мени данас чини оптимистички јесу, рецимо, резерве девизног новца које грађани држе у својим кућама, а које, према извештајима медија, износе између четири и пет милијарди долара. То је много новца и за богате и знатно веће нације него што је наша. Замислите какав би то подухват био кад би се толика средства ставила у функцију, али не преко банкарских шалтера, већ кроз инвестирање. И то не у крупне објекте већ у мале програме у којима би инвестициони циклус био кратак, а обрт капитала довољно брз за оплодњу. Прикључи ли се таквим инвестиционим циклусима и фонд дијаспоре који би, претпостављам вредност фонда домицилног дела нације вишеструко надмашио, онда ту не би имао посла ни Лондонски ни париски клуб ни ММФ, ни Европска банка... Сами бисмо и са лакоћом разрешавали сва наша питања. Не разумем како се о предности коју нуде тако снажни фондови не размишља, а поглед се без прекида упире ка светској милостињи чија се висина одмерава према доброти и послушности нације.

Мислите ли да би Европа дала подршку таквом подухвату?

Свакако било би разумно да Европа такву политику подржи. Али Европа данас не зна и не разуме шта то српски народ жели и какву би позицију требало да има у заједници европских народа. Нико из Србије не износи пред Европљане захтеве такве врсте. До њих допиру само нечији јауци због неразумевања нечега што ни нама самима није довољно разумљиво и допиру просјачки вапаји који унижавају и онога који тражи и онога који милостињу пружа. У таквом неразумевању сами Европљани чине не баш увек корисне потезе, па нам се догађа то што нам се догађа и онако како нам се догађа. И нико не може да процени колико ће то још да траје.
А трајаће, наравно, дотле док неко одавде пред Европљане не иступи са идејама које ће им бити разумљиве, које ће бити саме по себи прихватљиве и остварљиве у практичном животу.

Дуго већ указујете на непринципијелан однос матице прма националној дијаспори и на нерешен проблем озбеглих Срба са простора некадашње Југославије у којима значајно место заузима питање држављанства?

Проблем права дијаспоре и избеглица уопште није нерешив, то је питање зрелости политичке елите и жеље да нешто заиста промени.

Комунистички режим је деценијама у дијаспори видео идеолошког непријатеља, и уложио велике напоре да је убиствима, смицалицама и расколима што више ослаби и дезорјентише и тако што више удаљи овај део нашег народа од матице. Господин Милошевић је према дијаспори увео мало демагогогије па трудећи се да онемогући њено учешће у политичком животу Отаџбине истовремено је разноврсним акцијама и преварама узимао новац од ње.

Данас је неопходно је да се напокон нешто и учини. Довољан би био само један, кратак закон: сваком детету требало би одмах, аутоматски - по рођењу дакле, да се призна држављанство земље Србије ако је рођено у четвртом колену било од оца или од мајке који су српског порекла.

Кина је постала светска економска сила поред осталог и тако што је без предрасуда отворила врата својој дијаспори. Ако је у тренутку завршетка Кинеске револуције у дијаспори живело десет милиона Кинеза, онда јасно можете да процените значај чињенице да број Срба у дијаспори данас готово четири милиона - практично трећина нације. У том светлу не могу никако да разумем толику количину занемарљивог односа према дијаспори.

Када је о избеглицама са простора бивше Југославије реч и њима треба једним хитним актома дати држављанство Србије и поштедети их понижења којама су као грађани другог реда изложени управо у Србији. И тада се неће више осећати превареним и пониженим становницима земље која им се показала маћехом уместо мајком.

Када сте новембра 2000. године упалили свеће у крипти храма Светог Марка, над гробом Краља Александра Обреновића и Краљице Драге Ви сте тим симболичким гестом позвали Србе на помирење. Данас изгледа да је тај позив мало ко чуо.

Тим гестом обратио сам се и прецима и савременицима. Прецима да им поручим да је готово са мржњом између две наше породице које су себе уградиле у модерну Србију, а савременицима да је време да се окончају сва трвења и неспоразуми и да је потребно да помирени и сабрани учинимо све како бисмо спасили своју отаџбину од претњи. Не верујем да је мало људи чуло ту поруку, али видим да је нису чули они који својим понашањем утичу на судбину наше отаџбине. Зато опет и опет понављам време је за помирење и сабрање. Када говорим о помирењу и сабрању ја не мислим на декларативно позивање на толоеранцију, поштовање људских права и сличне еуфемизме, мислим на суштинско, унутарње помирење целе нације, на укидање неспоразума између генерација, града и села, четника, љотићеваца и партизана, сатроседелаца и дошљака, дијаспоре и матице, прошлости и будућности.

На спољнополитичком плану као да не успевамо да пронађемо праве савезнике на које се можемо ослонити у овим критичним данима.

Једна курдска пословица каже: Курди немају пријатеље. Верујте ми, ма колико депресивно зазвучала на први поглед ова истина је основ за утврђивање дугорочне спољне политике. Највећи савезници и пријатељи Србима треба да буду Срби сами. Саберимо се међу собом, установимо приоритете и потребе, сагласимо их са другим држављанима наше отаџбине са којима генерацијама делимо добро и зло, и ето нам ослонца.

Питање Косова и Метохије је остаје и даље нерешено. Као да ни међународна заједница не зна шта ће са овим "врућим кромпиром" у својим рукама?

Наравно да међународна заједница не зна шта ће са Косвом и Метохијом, јер је она у тамошњим Албанцима нашла себи савезника против Милошевића не размишљајући шта ће сутра са својом "савезницима". Ту, право говорећи, већу одговорност сноси Милошевић који је био неспособан да се договори са том заједницом него она сама којој је био потребан завезник на Балкану. Без обзира на декларисане "успехе" протектората белодано је јасно да тамо нема ни правног поретка ни цивилизованог друштва и да ће та спирала насиља добијати још дивљачније димензије. Требало је да Америка и Европа инсталирају своје базе и полицијске станице широм Косова и Метохије па да установе да Срби нису дивље племе које узурпира туђу имовину, крши људска права и бесомучно силује између масовних убистава већ један несрећн народ који је деценијама изложен насиљу својих комшија и државе која је то насиље у име "братства и јединства" не само толерисала и прикривла, већ и подржавала.

Не постоји институт међународног права који ће умирити Косово и Метохију и помирити Србе са Албанцима, али зато они који сада управљају том облашћу морају знати да је њихова обавеза да европским стандардима приведу албански живаљ. Ту, наравно, видим обавезу и очекујем већу озбиљност од наших политичара који треба да убеде међународну заједницу да ова користећи управо српско искуство приступила дугорочњем решавању тога акутног проблема. Сматрам да се ни албански политичари не могу више скривати иза потрошених флоскула и парола о великосрпском хегемонизму јер две године живота у гетоима њихових комшија Срба и више од сто порушених цркава и манастира не могу се сакрити иза некаквих теза пројектованих тридесетих година у коминтерновским лабораторијама. Додајте томе да су најреспектабилније гране косметске привреде шверц наркотика и живих људи, и да је пред тим видовима недозвољеног привређивања Европа згрожена, али и угрожена, добија се слика огромности проблема у чије се решавање морају укључити сви добронамерни и одговорни фактори како из Србије и Приштине тако и из света јер је проблем интернационализован.

Како би се пришло успостављању правног поретка и мира на Балкану у сагласју са међународном заједницом морало би се покренути питање привредне инфраструктуре и имовине на Косову и Метохији која је била одузета од наше цркве после другог светског рата.

Сада је јасно да протеривањем Срба са тих простора није постигло трајно решење, већ се напротив отворила велика рана на телу Европе која жури ка својој будућности. Неопходно је дакле укључивање Србије и њена активна улога у санирању штете која је учињена свим балаксникм народима и шире Европској заједници.

Шта Србија данас може да уради на Косову и Метохији а шта јој ваља чинити у најближој будућности?

Прво што Србија треба да уради на Косову и Метохији је то да својим поступцима увери Србе, како преостале тако и оне који намеравају да се врате на своја огњишта, да нису остављени и да они више нису таоци београдске неспособности да се снађе у врзином колу чији су творци Броз и Милошевић. А затим, као што сам већ рекао, и да међународној заједници демонстрира своју способност да проблему Косова и Метохије, који је постао европски проблем, приступе крајње конструктивно у сарадњи са Бриселом и Стразбуром.

Ако се зна да живимо на геополитички врло трусном подручју и да смо готово по правили увек бирали погрешна решења, да ли је могуће данас трасирати политику опстанка и развоја у једном униполарном светском поретку?

Не разумем зашто би се мали народи замарали проблемима великог света. Велике бриге брину велики народи и то није лак посао. Све остале предности су на страни малих. Имајте на уму да је већина малих народа у Европи, на завршетку Другог светског рата изгледала као да је изашла из полуфеудалног стања, а дана су то најбогатији народи планете. И најутицанији у међународним односима.

Бавимо се значи собом. Наравно, када то чинимо не можемо да пренебрегнемо утицај међународне заједнице и њених институција као и невладиних организација, на нашу судбину. Исто тако, не може се превидети определење кључних међународних чинилаца за Балкан а то је његова регионализација - реч је о моделу проситеклом из вишевековне немачке политике, који се данас у савременој Европи засниво на правима мањина. Недавно је основан први европски регион на граници Бугарске, Македоније и Србије који је само прва карика у ланцу што води ка једној више или мање лабавој балканској унији.

Европа и њени савезници, очигледно, решење балканског питања виде у стварању нових регија са циљем да ослабе најјаче ентитете како би их касније укључили у интеграционе процесе, онемогућивши поновну појаву лидерства било које нације на Балкану. Хтели ми или не у том новокомпонованим структурама мораћемо да учествујемо и то су процеси који неће личити на оно што је већ постојало и нашта смо се навикли. То је реалност која се мора разумети и у којој је боље да учествујемо активно и креативно. Јер ћемо само активним учешћем у тим процесима успети да на њих утичемо и допринесемо очувању нашег самосвојства. А један од предуслова очувања нашег српског самосвојства у тој новој архитектури јесте препознавање већ заборављеног облика суверенитета - унутрашњег суверенитета, на којем се кроз векове отоманске окупације и деценије комунизма одржавала наша слобода.

Србија није од јуче у кризи, али нам се чини да се ни излаз не назире.

Годинама пратим и сагледавам лутање наше отаџбине и немогућност да нађе свој пут ка излазу. Закључио сам да излаз постоји и да није све изгубљено како се обично чује. Условно говорећи то је један Трећи пут који значи опстанак и укључивање у све модерне европске токове уз истовремено задржавање завета наших предака. Трећи пут је начин да без повратка у фатални комунизам не осетимо катастрофе пребрзо уведених транзиција какве су се сручиле на неке источноевропске и јужноамаеричке земље. Трећим путем избећи ће се самоуправљање али ћемо бити поштеђени и од, са нама неспојивим, потрошачким капитализмом. Пођемо ли Трећим путем сачуваћемо све вредности наше духовности и прихватити све праве вредности европске цивилизације.

Трећи пут је, верујем, онај пут којим би данас ишао Свети Сава који је, уза све, отац српске дипломатије.

Који су по Вама кључни сегменти друштвеног уређења које треба обновити?

Ако је дубина актуелне кризе мера ревитализације онда се само по себи намеће неопходност промене Устава са којом се нажалост касни.
Потребни су значи избори за уставотворну скупштину и то што је пре могуће.
После доношћења устава заиста треба приступити обнови и реконструкцији свих нивоа друштвеног живота, јер су сви поприлично урушени.
Штета је да нове власти у Србији нису омогућиле веће учешће народа путем референдума.

Приватизација без обзира на њену "транспарентност" не наилази увек на одобравање наше јавности. Било би интересантно чути да ли је ви подржавате?

Најпре ваља рећи да економска теорија познаје више облика својине - државни, друштвени, приватни и мешовоти. Уместо да српска држава ствара услове једнаке за развитак свих облика својине она је упрегла све своје снаге да осим приватне укине све све друге. У таквом систему нема економске логике. Како је приватизација дела друштвене својине нужна ја је као такву подржавам, али приватизацију која је праведна а не "транспарентна". Хоћу да кажем да се нипошто не сме приступати приватизацији пре денационализације. Денационализација је први услов за праведну приватизацију.

Други услов су стратешки државни и национали интереси као призма кроз коју се посматра сврсисходност приватизације.

Трећи услов је спречавање било каквог облика корупције, односно његово кажњавање.

Подржавам, значи, приватизацију ако испуњава ова три услова и ако је њен циљ опоравак привреде. У противном то није приватизација већ пљачка.

Комунизам је као што знамо обогаљио наше село. Али ни од пропасти комунизама ништа није учињено да се донесе програм обнове села, иако се увек о Србији говори као о пољопривредној земљи.

О Србији се још увек говори као о пољопривредној земљи али она је то све мање. Најпре је та њена суштина насилно мењана а потом се ништа није учинило на обнови села и враћањем људи на сопствена имања са којих у протерани у име индустријализације и електрификације и разних петољетки.

Тешко да се данас може наћи оправдање за нечињење и морало би се брзо приступити обнови села како кроз јачање сеоских домаћинстава и мотивисање дела градског становништва да се врати на село, тако и кроз модернизацију села. Прозиводња природне хране без генетских модификација и хемијских препарата могла би се лако показати као најперспективнија грана наше привреде и наш најуспешнији извозни програм.

Не треба, надам се, подсећати да је здраво и развијено село гаранција стабилности и отпорности нације и један од последњих чувара њене самосталности.

Недавно се у једном дневном листу појавила иницијатива да се Ви, као кандидат групе грађана, кандудујете за функцију председника. Интересујемо како сте, као племић, доживели ту идеју и шта мислите о интензивниојем укључивању у политички живот своје земље, посебно ако се имају у виду овде изречене Ваше тезе и позив на Трећи пут?

Мени је идеја и иницијатива тог господина била доказ да моја забринутост за отаџбину и жеља да јој помогнем нису узалудне и да моје речи и поруке српском народу нису изгубљене већ да имају своје слушаоце и да их они разумеју. То ми је, разуме се, било важније као Србину, него као племићу. Ако бих сада требало да се изјашњавам о природи саме идеје, најпре треба закључити да је она наговештај губљења поверења практично у све чиниоце политичке сцене и тражење новог решења. Ја наравно, као српски Кнез, тешко себе могу да замислим као "пресдедничког кандидата групе грађана" јер свој суверенитет заснивам на припадању целокупном бићу свога народа, како у његовом свеукупном трајању тако и у потпуном броју.

У политички живот своје земље ја сам се укључио пре три године у интензитету за који сам проценио да је потребан и сврсисходан. О интензивнијем укључивању могу да размишљам ако закључим да је нужан или ми то саопшти мој народ. Ја ћу разумети његову вољу као што је и он, рекох, разумео моје речи.

Пре неколико дана је на Дедињу прослављен Свети Андреј Првозвани, крсна слава Карађорђевића. Било је врло очигледно одсуство готово свих чланова породице. Од целе породице слави су присуствовала само два члана који су рођењем Карађорђевићи. Молим Вас да нам као доајен свих Карађорђевића објасните какви су односи међу члановима прве српске породице?

Када се говори о односима у породици Карађорђевић, они се често своде на посматрање само једног Карађорђевића и то онога који се одметнуо од породице. Рекао бих да су односи у нашој породици, ако се значи занемари тај одметнути, доста узорни - имајући посебно у виду сву нашу породичну трагедију током друге половине ХХ века. Наша породица која је читавих педесет година била изложена великим искушењима успела је да сачува везе, солидарност и свест о припрадности великом народу. Као што се догађа у свакој породици и наша је имала проблема, неспоразума, несугласица, светлих и тамних дана. На жалост и једну велику мрљу - та мрља је мој млађи рођак, син почившег Краља Петра II, Принц Алекасндар, који ево већ дуги низ годинама, готово свакодневно крши све народне и породичне обичаје, срамоти наше име и доводи у питање оправданост љубави коју Срби имају према имену Карађорђевића. Као старији рођак покушавао сам пуно пута да му скренем пажњу, да га посаветујем, понудим му своју помоћ не би ли се некако призвао памети, али узалуд. Признајем, био сам чак и уверен да ће у зрелијим годинама он постати прави Карађорђевић, достојан аманета нашег великог претка. Испоставило се супротно, и ја већ три године посматрам невиђену бруку коју он и његова супруга, окружени опскурном свитом, чине по дедињским дворовима. Данас ми је, после свега, најважније да наш народ схвати да тај Карађорђевић ни у чему не представља нашу породицу, већ да представља самог себе и да самог себе срамоти.