Отворено писмо
Лорду Раселу Џонстону
Председнику парламентарне скупштине Савета Европе

Париз, 2. фебруар 2001.

Господине Председниче,

Прворедне важности Југославије и Европе налажу ми данас ово писмо, које се односи на послање госпође Карле Дел Понте, Председника Међународног кривичног суда, код челника у Београду.

Уистину, био сам јако погођен Вашим изјавама осенченим јасним осећањем "разочарања", након што ју је Председник Коштуница изволео примити на разговор који се односио на правничка питања. Такав Ваш став приписао сам недостатку разумевања за садашњу, "послератну", српску збиљу, јер, укратко, требало би се мало ставити на "њихово место"! - као и, може бити, извесноме злосретном забораву племенитих принципа утемељивача међународнога Права.

Који су то, данас, захтеви што их поставља хашки суд и гђа Дел Понте? Почнимо са непатвореном и једноставном екстрадицијом Слободана Милошевића у Низоземску. С тим у вези, можете ли ми навести једну једину земљу у свету која би пристала да изручи своје сопствене грађане, почевши од Америке, благајника Међународнога кривичног суда?

Гђа Дел Понте, свакако, представља геополитичке интересе који је увелико превазилазе. Буди речено, она је предложила заобилажење потешкоће уз помоћ опсенарске семантичке мајсторије, тако што би се екстрадиција преименовала у трансфер и тиме остварило околишење! Са позвањем да оличава законитост у свом пуном смислу, гђа Дел Понте, очито је, не води рачуна о Уставу Србије, који забрањује изручење бившег диктатора будући српскога грађанина.

Наравно, могла би се и остварити таква могућност, али као резултат дуготрајног поступка измене Устава. Што захтева време, док се гђи Дел Понте жури, пошто је она убеђена да се међународно кривично право суђења, без околишавања мора наметнути сувереној вољи народа.

Председник Франсоа Митеран нам је завештао израз применљив управо на овај случај: "Треба времену оставити времена". Потребно ли је подсећати: у последњој деценији Југославија само што је проживела нечувену трагедију, и да је беспоговорна хитност обнова, преустројство, а не свођење рачуна, који, све у свему, могу сачекати који дан... Европљани би требало да разумеју Србе и потруде се, начас, да се ставе на њихово место.

Србија, само што је себи приуштила Владу, демократски произишлу из гласачких кутија. У сваком случају, сасвим је извесно, Милошевићу ће бити суђено. У овоме часу, једно је сигурно: Србија још није достигла до разине равнотеже и спокојства који би јој омогућили луцидно испостављање рачуна за пасиву, најпре самој себи, затим, можда, и међународној заједници, у којој би, извесни њени чланови, морали научити да најпре почисте испред сопствених врата.

Зарад нужде оправдавања војне интервенције против југословенске Федерације, просуто је много лажи, у циљу потхрањивања ратне пропагандне машине. Ако ћемо по истини, да је откријемо, онда нам је она потребна у целости, а не један њен део. Злочини "поражених" морају бити суђени према аршину, мери за злочинства, оних које починише победници: бомбардовање наших електрана графитним бомбама има својства ратног злочина, због тога што су на нишану били цивилни циљеви, изричито забрањени међународним конвенцијама о ратном праву... Нико да се присети тога!

Истовремено, шта рећи о програмираноме неуспеху преговора у Рамбујеу и срамноме припремању западних јавних мнења помоћу преувеличавања, неразложно, често смешног увећавања броја криминалних радњи почињених на Косову и Метохији, приписиваних искључиво Србима? Свима је данас јасно да ОВК мора преузети свој део одговорности за догађаје, отмице и убиства многобројних умерених Албанаца, што је изазвало још већу расцепљеност заједница и допринело заоштравању кризе. У августу 1999. године, г.Кушнер је говорио о сто хиљада мртвих. Хашки суд га је убрзо привео разуму, изневши претпоставку о десет хиљада жртава, заједно Срба, Албанаца и других становника Косова и Метохије.Ту бројку никада нису потврдили истражитељи за рачун суда. Зачудо, статистике данас ћуте о спектакуларно најављеним масовним гробницама, онима које су требале да оправдају два месеца агресије и бомбардовања, још су то само претпоставке које треба доказати. Ако су уопште постојале...!

Тако су, изазивачи рата, они који су свесно лагали пред западним народима, чије су поверење изиграли, отпочели непријатељства против једнога од својих бивших савезника, презревши сваки демократски приступ, без гласања у парламентима и још мање, без изјашњавања народа, сви они, шефови Влада и други, због тога би сви они морали бити позвани пред лице Правде, да одговарају за своја убитачна дела.

Додао бих, изокренувши дефанзивну Алијансу као што је НАТО, учинивши од ње справу за агресију, западне демократије, под плаштом тобожњег права на хуманитарно уплитање, упустиле су се, неке упркос себи, у систематско и безразложно уништавање југословенске привреде. Шта више, оне су, поред других кривица, изазвале егзодус две стотине педесет хиљада Срба и припадника националних мањина са Косова и Метохије, који су се обрели у Србији, заједно са осам стотина хиљада Срба и Српкиња већ протераних из Хрватске и Босне и Херцеговине. Сме ли једно "етничко чишћење" да оправда друго, овога пута без икакве наде на повратак?...40% Срба су данас без запослења а они, који имају срећу да раде, у просеку добијају месечну плату од 227 француских франака! Ово су чињенице, то није какав идеолошки делиријум! Сав тај ужас је био почињен са намером, одавно планиран, од стране оних истих који су urbi et orbi себи приграбили монопол права Човека и који данас желе да придодају још једно понижење судећи српскоме народу, за грешке његових недостојних челника!

Јер, очигледно је, посредством символа бивше власти - г. Милошевића - целоме српскоме народу треба намаћи каудински јарам, понижење, од стране победничке међународне правде. У Југославији сви су тога свесни, почевши од оних који су најкрепкије одбацили омрзнути режим. Без сумње, треба ли страховати у очекивању да изрони једна нова пракса, са том идејом о "колективној одговорности", страна нашим правним обичајима? Она још није обнародована нити сасвим изричита, али већ се назире у чињеницама: кажњавање коме је била подвргнута Србија, беше колективна санкција за њено одбијање да препусти Косово и Метохију, као и да се довољно брзо одрекне својега територијалног суверенитета...

Када је реч о Милошевићу, пре него што му буде суђено за злочине, за које му се одговорност не може бити приписана пре окончања непристрасног суђења - ту се, управо, поставља акутно питање права на одбрану пред судом у Хагу: поставља се питање могућности за оптуженог да обезбеди сведоке и све елементе своје одбране у оквиру тужилачке процедуре по англо-саксонскоме узору, што значи, без претходне истраге; између усамљеног појединца и невероватне судске машине каква је Међународни кривични суд, финансијска и чисто људска истражна средства, доказни поступак, не може бити никаквога поређења, и, поврх свега, шта рећи о невероватној судској перверзији која се састоји у томе, да одбрану, адвокате одбране, плаћа управо Хашки суд? Милошевић најпре мора да одговара пред Србима, по основама издаје свога мандата на челу југословенске Државе, за злочине почињене народу и појединцима, за све што је окрвавило нашу земљу, водећи нас према овоме данашњем дебаклу.

Према томе, не може бити говора да се само измени наш Устав, како би се потчинили америчкоме диктату који се спроводи помоћу Међународног кривичног суда у Хагу, већ да се наше правосуђе опет постави на демократски колосек. Југословенски правосудни систем није мењан од Тита и под Милошевићем. У случају да се жели светлост на свим криминалним радњама почињеним у нашој скорој прошлости, томе овешталом систему је неопходно озбиљно чишћење од наслага прашине. Овде, опет "времену треба дати времена". Свако пренагљивање било би нарочито контрапродуктивно, да се не каже штетно у погледу пројављивања истине. И будите уверени да су Срби, као све друге жртве, жедни истине. Али, свака ствар у своје време. А што је најпретежније, прихватимо да се ставимо на њихово место!...

Напослетку бих Вам поверио своју тескобну нелагодност у погледу самих принципа Међународнога кривичног суда у његовом сада важећем облику. Већ сам горе подвукао да је његов давалац новца нико други до америчка Влада, која је предводила коалицију у агресији на нас. Постављам питање: без предрасуда о независности судија и правника који сачињавају Хашки суд, не ризикују ли одлуке те јурисдикције да дефакто буду упрљане сумњом пристрасности, будући да "победиоци" себи присвајају право да суде "побеђенима"?

Разумимо се како ваља, не чини се борба у позадини, већ ми је жеља да се оптуженима обезбеде стриктни услови једнакоправности, којима се, једино, озакоњује демократско судство у своме сувереноме испуњавању. У противноме, победниково суђење "пораженима"не спада in fine до у архаичне регресије. Слично као повођење за тим претеривањем у поимању модерног права, које, када је реч о Србији, настоји да своју надлежност прошири на некакву "колективну одговорност".

Право има суштински удео у нашој цивилизацији, причувајмо се дакле, кобних заношења. Када право победника добије правоснажност, постаје заобилазан, скровит пут који води према продужењу рата изван домашаја страна у сукобу. Наравно, уз помоћ средстава која загађују мање од оружја са осиромашеним уранијумом...

Због свих ових разлога и још других, сматрам да је преурањено, ако ли не и неприкладно, одвлачење Милошевића у Хаг, његова могућа, ако не и сигурна осуда - јасно је да је његова кривица a priori већ доказана, он је већ пре суђења осуђен - не би нарочито послужила миру и повратку у трајну равнотежу на Балкану.

Злочини су почињени. Њиховим извршиоцима и саучесницима биће суђено! Сада, како ствари стоје, признато и прихваћено међународно право не допушта да се маше претњом, уценом међународном помоћу, намењеној обнови Југославије, у случају када сарадња са Међународним кривичним судом не би била оцењена као довољно снисходљива и по укусу гђе Карле Дел Понте. У овоме часу, коалиција која се устројила приликом рата вођеног против Југославије, требало би да приступи оштроумноме преиспитивању без уступака сопственим одговорностима и колатералним злочинима, који су омеђили ваздушне ударе на Србију. Међународни кривични суд је двосекло оружје. На свакоме је да се тога сећа, или да то прими у свест. Исто као што не постоје лоше и добре жртве, злочинства једних не оправдавају злочине оних других, па макар били почињени у име морала и човечанске правде...