Господину Војиславу КОШТУНИЦИ,
Председнику СР Југославије
Београд

Париз, 4. октобра 2000.

Господине председниче,
Драги господине Коштуница,

Помаже Бог!

Пре свега, захваљујем Вам за Ваше љубазно писмо које сам данас примио.

Радујем се Вашем успеху. Срећан сам што је наш народ изабрао да Вас прати на путу према слободи, према излазу из полувековнога ропства. Не само наш народ, већ и иностранци су у Вама већ препознали државника од најбољег српског кова. Слава Богу, данас је опет дивно бити Србин, јер је воља народна воља Божија.

Нарочито сам задовољан да је Европска Унија признала Вашу победу, да је Француска, у личности њеног министра иностраних послова, господина Ибера Ведрина, имала срећну иницијативу. То ми улива наду да се ипак могу обновити повесни српско- француски односи који су били озбиљно угрожени током последњих година. Писао сам господину Владимиру Владимировичу Путину, председнику Руске Федерације, замолио сам га да Русија призна легитимну, већинску, изражену вољу нашег народа и Вашу победу. Искрено се надам да ће Русија окренути леђа нихилистичком режиму који је толико скупо коштао нашу Србију, бившем председнику који нас је у последњој деценији завадио са целим светом. Тим више јер знам, да је попут српског, и рускоме народу место у Европи нација.

Делим Ваше убеђење да је 24. септембра 2000. године започело ново доба у историји наше Отаџбине. Ништа више не може бити као пре. Изнова се, захваљујући пробуђеној вери, указао смисао, време страха и потчињености заменило је време слободе, опет се у свету наше име изговара са дивљењем.

Намера ми је да Вам лично, у Београду, пожелим успеха у испуњавању обавеза које су пред Вама. До тада, шаљем Вам најбоље жеље.

Живела Србија!

Ваш Александар (ср)