КОЈЕКУДЕ

Одговори на питања г. Слободана Ерића
Главног и одговорног уредника
београдске новине у оснивању ГЕОПОЛИТИКА
Мај, 2000. године

Ваше Краљевско Височанство, како оцењујете тренутне прилике у земљи; економско стање и изразито напету политичку ситуацију која прети да се искомпликује и изађе из законских правно-парламентарних оквира? Како Ви коментаришете талас насиља, убистава и атентата, као и једну климу опште несигурности и страха која је захватила српско друштво?

Одувек, жетва зависи од сетве. Како је у ратарству, тако је у животу, важи како за појединце, тако и за народе. Од кукоља се не добија пшенично брашно. После пола века експериментисања са српским народом, помоћу неистине, страховладе једноумља, стално нових покушаја да се нашем народу промени менталитет, последња деценија се сада указује као пароксизам неспособности, тврдоглавости, замене теза, према којима није држава због народа - већ народ због државе. Титов монархо- комунистички деспотизам, у Србији се наставио у својој кич-камора варијанти и био би петпарачки смешан, да није постао убилачки.

И пре него што је дошао на власт у Србији, комунизам се био доказао у Русији неспособан да реши било који економски, културни проблем, осим гулагом, дакле силом, принудом, убиством. Други светски рат му је омогућио експанзију и тиме га продужио. Од како се појавио на европској сцени, одликује га НЕМИЛОСРЂЕ, презир према народу над којим влада.

Последња деценија је открила право лице титоизма, а најгоре су прошли Срби. Тај нео-титоизам, у циљу свог таштог самоодржања, показао се способним да узурпира најплеменитија осећања нашег народа, као што су родољубље, човекољубље, милосрђе. Употребљавао их је кад му је требало и извргао руглу. Исто је учинио са нашим часним војничким традицијама, наругавши се српскоме војнику, обезвређујући жртву оних који су своје животе дали за Србију. Притворно се поистовећујући са Србијом, довео је до тога, да цео наш народ буде жигосан, презрен, искључен из светских политичких и економских токова. Сада је српски народ таоц тог система. Да би га пустио из ропства, као гусар, тражи откупнину. Лицитира, уцењује српску дијаспору и кад може, потецијалне стране инвеститоре.

Многи код нас још не увиђају, али овакво стање је, у знатној мери, природна последица кршења Устава од стране оних, који Србијом управљају у последњој деценији. За последњих осам година, небројено пута су прекршили свој Устав, основни закон тзв. треће Југославије. Дошло је до прекида базног Уговора између народа и оних који га представљају. Другим речима, садашње руководство је изгубило легитимитет. Отуда све већа напетост, производ учесталих облика насиља, атентата, које је власт принуђена да врши или толерише, како би се одржала. И пораст осећања несигурности, апатије и страха у народу.

Да ли очекујете да ће у овој години бити заустављена та тужна хронологија, према којој је свака наредна година тежа и погубнија за српски народ? Како коментаришете досадашњи учинак актуелне неокомунистичке власти и сталне тврдње "да смо ми победили на Косову"? Како видите наш тренутни положај у свету? Колико би промена власти реално допринела позитивној промени нашег више него тешког положаја у свету?

Има већ осам година како су уведене економске санкције Србима, скоро пет година од изгона Срба из Крајина (са последицама у Србији), исто толико од споразума у Дејтону, после којега је дошло до окупације Републике Српске (са последицама у Србији), једанаести је месец од агресије, престанка бомбардовања и капитулације у Куманову (нових двеста хиљада изгнаних), уласка војних снага земаља чланица НАТО-а на Косово и Метохију и губитка суверенитета Србије над једним делом њене територије; изгона Срба са њихових вековних огњишта, организованог лова на Србе од стране Албанаца, убистава, рушења светих храмова СПЦ, отимања српске имовине. На Косову и Метохији, преостале Србе не штити српска власт, већ они мољакају туђинце, да се на њих смилују. Ако је то та "победа", онда не знам шта је губитак и срамота.

Излаз из тунела је могућ, вољом народа, значи изборима. Још увек је могуће садашњој гарнитури на власти, да пристане на изборе и тиме конструктивно УЧЕСТВУЈЕ у побољшању очајне ситуације у којој се народ сада налази. Не треба чекати окупацију остатка Србије и изборе који ће личити на оне организоване у Републици Српској. Тада, то неће бити повољно ни за политичаре и сараднике садашње власти, нити за било коју опозициону странку. Још увек има времена, не много, али постоји објективна шанса. Како нашем народу, тако и онима који су на власти, неопходно је пружити шансу да се мирно, разумно, крене ка излазу. Свакоме Србину мора бити јасно ОБЈЕКТИВНО стање у коме се Србија нашла после толиких силних "победа".

Наш положај у свету зависи од воље, од спремности свих Срба, како оних који припадају странкама на власти, тако и оних у опозицији, да све учине како би дошло до СПОРАЗУМНОГ расписивања превремених избора за Уставотворну Скупштину Србије. То је наш, српски проблем, нису нам потребни посредници да се међу собом споразумемо. Убеђен сам да је велики број оних у позицији који увиђају неопходност достојанственог проналажења излаза. Мишљења сам, такође, да се тај конструктиван дијалог мора ставити на највиши могући ниво и да се морају обезбедити гаранције. Међутим, не треба се заваравати, није пожељна БИЛО КАКВА промена, са познатим и већ истрошеним актерима. Имам утисак, све више се намеће једна ТРЕЋА варијанта, са људима који знају да размишљају и којима је јасан циљ, који нису оболели од лидерства. Има таквих, којима је важна само Србија, који не траже очуха по свету, већ се ослањају на оно што имамо, што нам је Бог дао. Још увек сам убеђен, да је овако нешто могуће очекивати, иначе, наш положај ће се погоршати, комадање Србије наставити и она, напокон, ставити под власт каквог проконзула.

Шта Вас је мотивисало да, у једном храбром тексту, од Срба затражите опроштај за нашу династију Карађорђевића због стварања прве Југославије? Како гледате на, после неколико година националног буђења, покушаје повампирења "југословенства"? Без сумње једна од најутицајнијих партија ЈУЛ, отворено "проповеда" југословенство, док од болести "југоносталгије" болује и један део "опозиционих" грађанских кругова. Колико су оваква осећања и утопијске пројекције опасне по српско национално биће?

"Југословенска идеологија", показала се као некомпатибилна са животним интересима српског народа. Пре свега, утицала је на губљење идентитета код Срба, оних недовољно свесних својих суштинских, моралних и етичких карактеристика. "Југословенство" се оформило превасходно на бићу српског народа и временом је попримило форму секте, рекло би се наопаке верске острашћености. То је, како мислим, најжешћи и најнетолерантнији противник наших вековних хришћанских традиција. "Југословенство" је борбена "религија", која има особине било ког фундаментализма, искључиво је, проповеда човека без Бога. Има сталну потребу да се клања лажним идолима, лажним вођама и производи култ личности.

Потребно је непрестано објашњавати, указивати на штетност ове под- идеологије, којој је све што је српско - страно, осим ако не служи тренутним интересима секте. Неопходно је стално указивати да се "југословенство" од почетка заснивало на лажи.

На моју велику жалост, прва Југославија је својим Видовданским уставом од 1921. године, послужила као матрица потоњим двема Југославијама, прогласивши Србе, Хрвате и Словенце за један народ. Тако је једна бесмислица уздигнута на ниво државног разлога. Немогуће јединство проглашено је за темељ државе.

Мислим да је важно, да се један Карађорђевић обратио Србима и замолио их за опроштај. Кајање није срамота. На кајању и опраштању се заснива опоравак, како лични, тако и народни. Пут ка повратку самопоуздања води преко опраштања. Узор ми је Карађорђе, његова душевност. Волео бих да сви спознају колико је мој предак и српски вожд био еволутивна, позитивна личност. Способност да се покаје и ожали свој грех, можда је најважнији разлог његове вечне успомене у српском народу.

У корпусу тешких оптужби које са Запада упућују Србима је и она о комунизму. У томе предњачи и званична Енглеска која је, што је историјски потврђено, пресудно допринела поразу националних снага и победи бољшевика у Србији. Енглеска влада је пресудно допринела и организовању пуча 27. марта. Како Ви гледате на историјски а и данас често лицемеран и двосмислен однос Запада према Србима. Какав је Ваш стаб о 27 - мартовском пучу, догађају који је произвео дугорочне последице и који је касније ревалоризован кроз контраверзне историјске оцене? Који су мотиви водили Вашег оца Кнеза Павла да прихвати договор у Бечу са Немачком о ненападању?

Наша, српска, витешка правила су: част, слобода, верност Отаџбини и часној речи. Њима су се у овом веку супротставила европска правила као што су: злоба и пакост, завист, лаж и подлост, издаја. Побеђивала је издаја, лицемерје. Међутим, то уопште не значи, да ми данас треба да будемо као они, који су допринели нашој несрећи. Ми треба да будемо уз ону истинску, часну Европу, витешку, никако са њеним бледим маскама у венецијанском карневалу. Потребна је велика храброст, да би се био добар, много већа него она, чија је последица неваљалство.

Енглеска је допринела, али никако није била једини фактор који је омогућио комунистима да изврше преврат, "озакоњен" 29. новембра 1945. године. Главни помагач, узрочник народне несреће је била српска елита, лакома и поводљива, она, која је све друго била, само не српска. Много је лакше носити се са светским лицемерством, ако пре тога спознамо и себи признамо сопствене недостатке и јасно увидимо странпутице. Никада се један неуспех не може оправдати само спољним факторима. Зреле, образоване и усправне особе то одлично знају.

27. март је био почетак трагедије која траје већ 59 година. Никако да се упале светла и означи крај представе. На позорници, све једно те исто: страдање Срба, непрекидна патња, лелек и крв. Као да је писац умро пре него што је стигао да напише крај и сада се у томе већ заборављеном театру, у коме седи заборављена публика, сустичу аматерски покушаји, непрестано дописује финале, али сваки је нови аутор испод нивоа материје коју жели да опише. Трагедија се банализовала репетитивношћу злочина. Зауставило се време.

Кнез Павле је био дубоко свестан понора који вреба српски народ, у случају да буде увучен у рат. Био је сагледао унутрашње недостатке и био свестан опасности које су држави претиле после избијања европског сукоба. Његову племениту намеру, да себе жртвујући, сачува српске животе и српску државу, осујетила је група српских штеточина:
занесењака, каријериста и плаћеника. И да несрећа буде већа, данас као да видим клониране пучисте: генерала Симовића, браћу Кнежевић, бригадног генерала Мирковића, др Будисављевића... како још увек вршљају по Србији. Тада је Енглеска потрошила свега 100 000 фунти стерлинга да оствари своје циљеве, а ми смо потрошили 1 500 000 српских живота, да бисмо изгубили слободу и нашли се на крају двадесетог столећа у највећем безизлазу који познаје наша историја.

Али, Србија ће се вратити у историју, сигуран сам и то врло брзо.

Ваше Краљевско Височанство, Ви сте својим примером покренули једну племениту иницијативу за старатељство над децом која су остала без једног или оба родитеља у рату. Млади људи из фонда "Наша Србија"веома приљезно и озбиљно су одговорили на Ваш позив и у најскорије време преузеће бригу о издржавању једног броја ратне сирочади. Како оцењујете Ваше досадашње напоре и иницијативу ових младих људи и да ли ће милосрђе, као једна од најузвишенијих хришћанских врлина поново заживети у срцима православних Срба?

Не може се казати да смо изгубили саосећање за ближње. Последњих година дијаспора се много жртвовала и издашно помагала. Међутим, милосрђе једних, није успело да раскрави окорела срца оних, који су народ водили из једне несреће у другу. Најбоље би било да су се повели за примером, не једног, већ практично свих Срба у расејању који су давали надајући се поправку. Сад је дошло до великог разочарења, многима више није јасно шта треба учинити како би народу кренуло набоље.

Због тога сам се обратио оним појединцима који верују у српску будућност, како би се донекле олакшао положај ратне сирочади. Веома се радујем оснивању фонда "Наша Србија". Потребно је личним примером изазвати опоравак и промену. Дакле, реч је, сигуран сам, о државотворним младим Србима, у које се уздам.

Ако није саможртвена, српска елита неће испунити позвање, ако није милосрдна, своју снагу не црпи из МИЛОСРЂА, онда неће представљати ону, једину Србију за коју вреди живети. Нама је сада потребно обновити витештво, врлину, а то је могуће једино на основу непропадљивог, вечног Светосавља.

Реците нам неке детаље из Ваше биографије, јер то увек буди интерес и топлину у души народа, који је комунистичком диктатуром више од пет деценија, био насилно одвојен од своје династије. Где сте и како провели детињство, младост? Да ли је у Вама повремено утихњавала нада у опоравак српског народа? Да ли сте срећни што припадате племенитој династији Карађорђевића? Када ћете доћи у Србију?

Имао сам срећно детињство, осетио сам љубав мајке и оца, растао сам у сложној породици. Моји родитељи су се волели и имали нас у љубави. Мој отац је уживао у својој породици, интересовао се за сваки детаљ у вези са нашим васпитањем. Као и сваки син, тек много касније схватио сам како је он био велики родитељ, прави отац. Никада није прежалио смрт мога млађег брата Николе. Била му је одузета срећа, целовитост породице и мира у њој, дело у које је брижљиво уграђивао сва своја знања, у коме је свако имао своје место, дакле, нешто што не припада боговима. Тада сам разумео од какве је врсте очинска љубав.

Детињство, дечаштво и прву младост провео сам у Београду, у непосредној близини Краља Александра, који је био мој кум на крштењу. У прво време, у старом двору, он је живео на првом спрату, ми на другом. Имао сам дозволу да улазим у његову радну собу. Много сам га волео, поштовао, од тада, стално ме прати његов насмејани лик. Често данас помислим: шта би рекао стриц? Учио ме је да пуцам, купио ми је исти ауто као Петру... Једном, кад је ишао на пут, захтевао је да га само ја пратим до границе. После његове погибије, чини ми се да сам га увек замишљао у некој светлости, био је стално присутан.

Никада нисам губио наду да ћемо се ослободити. Одавно знам да је наш народ вичан трпљењу и не одлучује се лако на велике промене. Сад знам, предосећам, у народу је минут до дванаест, дакле, опоравак је НЕМИНОВАН. Само, опет понављам: не сме се прихватити БИЛО КАКАВ опоравак. Немамо више времена за експерименте. Потребан је КВАЛИТЕТ, ми га имамо; српском народу нису потребни "спаситељи", који ће на све пристајати. Слободу ће донети СЛОБОДНИ људи, никако они који би да оданост једнима, замене ношењем скута другима. Лична слобода се стиче тако, што се најпре постигне независност од сопствених жеља, а онда се призна норма, осмишљена слобода, која служи држави. Дакле, слобода се не састоји у томе да се чини било шта, већ у надвладавању слободне воље. У будућој Србији, неће СВЕ БИТИ ДОПУШТЕНО.

Бити од Карађорђеве лозе, посебна је одговорност. То вас предодређује, али и обавезује да себе припремате за СЛУЖБУ, без обзира на прилике. Што се мене тиче, тако сам био васпитан. Пре него што се вратим у Србију, у коју нам је био забрањен повратак (на дан који се прошле године славио као победа над монархијом!), слутим, забрујаће нашом Србијом једно велико Карађорђево КОЈЕКУДЕ.