ПОСТАНИМО ОПЕТ СРБИ

Одговори Кнеза Александра на питања
редакције "Јутарњих новина"

Београд, 8.септембар 2001.

Ваше Краљевско Височанство, да ли Ваш нов и како чујемо знатно дужи боравак у отаџбини има и неки шири смисао те сврху, који превазилазе личне разлоге и који стога могу бити од општијег значаја?

Пре свега, после превише дугог одсуствовања, жеља ми је да се лично обавестим о томе како сад живи српски народ. То се не може постићи без сусрета са људима, без размене мишљења. У коликој мери ће то бити од општијег значаја, видећемо ускоро.Такође, знам да је моје место у Србији, поготову кад јој прете нове недаће.

На основу Ваших излагања и порука знамо да веома помно и озбиљно проучавате стање нашег народа и државе. Како процењујете садашњи тренутак и владајуће тенденције? Имајући у виду Вашу забринутост, посебно нас занима Ваше виђење неке коперниканске алтернативе.

Имам утисак да се наставља са губљењем времена. Нисам очекивао да ће се преко ноћи, одмах после догађаја од октобра прошле године догодити спектакуларне промене, али сам се надао да ће се много одговорније прићи решавању најакутнијих проблема. Зачуђен сам да се једнако испољава известан дилентатизам у политици, како на унутрашњој сцени тако и кад је реч о представљању наше земље у иностранству. Намеће ми се закључак да смо још далеко од српске политике, оне која би била дужна да решава проблеме српског народа. Разуме се, мора се имати у виду да се балканска криза не стишава, што потврђују догађаји у Македонији и најновије запоседање те земље од стране НАТО снага. Такође, оно што се назива међународна заједница наставило је са притисцима на нашу земљу. Није се ишло на мораторијум за стара дуговања, већ је одмах била уручена фактура, као да земља није трпела санкције осам година, била бомбардована, убијана. Настављају се, чак појачавају притисци хашким трибуналом. Одуговлачи решавање несугласица са Црном Гором и тиме паралише заједничка држава. Међутим, то што раде они који нам не смишљају добро јесте њихов проблем, на њихову је главу. Али зашто, зашто се код нас губи време и не чини довољно како би се народу олакшало, то се стално питам? Напротив, појачава се осећај неизвесности. Људи имају осећај да су препуштени судбини. Видите, не мери се политика по томе шта се прича по новинама, шта овај или онај политичар мисли, већ се политика оцењује по резултатима. Када изостану опипљиви резултати, ништа не вреде лепи говори политичара или тамо неких стручњака.

Нисам присталица “коперниканских алтернатива”, значи не верујем у потребу нити могућност сталних “преврата”, промена из основа. То је “револуционарни” приступ, а као што је познато, ја сам на “револуције” увек гледао као на утопијске процесе. Појаснићу, рад на новој српској солидарности, саборности, не може бити сматран као “коперниканска алтернатива”. Једноставно – то је потреба, нашем народу је то потребно како би опстао. Србима је доста преокрета, “револуција”, реформи на папиру. Зар свакоме данас није јасно да су то немогућа решења? Значи постоји решење и није све пропало. Морамо се усправити и своју судбину узети у своје руке. Једино сами себи можемо помоћи.

Ваша искуства стицана у економској арени Европе посебно препоручују Вашу процену садашње економске политике. Да ли је исправно очекивање њених твораца да ћемо кризу пребродити силом иностраних донација и распродаје наших производних капацитета? Или је пак пробитачније одбацити рецепте ММФ и Светске банке те се поуздати само у сопствене моћи по узору на немачки модел привредног препорода?

Не верујем да је могуће искључити се из општих економских токова. Поготову сад, када је глобализација ухватила маха. Међутим, питање треба поставити: шта ми хоћемо? Ако смо озбиљно проценили нашу економску ситуацију, зар ико може веровати да ћемо уз помоћ иностраних донација достићи предратни ниво живота? Да и не говоримо “уласку у Европу” и неким “европским стандардима”! Не треба се заваравати. Погледајте какво је стање у Бугарској, Румунији, Хрватској, да не идемо даље, какво је стање у Босни и Херцеговини, после бројних донаторских конференција? Босна и Херцеговина је најбољи пример, јер тамо је протекторат на делу, значи међународни стручњаци, који за себе кажу да доносе не само мир већ и просперитет. Свако се може уверити да бољитка нема. Нема га у Бугарској, која је опљачкана, Румунија је пред немирима, Хрватска је презадужена. Нажалост, не налазим ни један пример да је нашим суседима боље после примене економских мера које су им биле заветоване од стране међународних “стручњака”. Можда се у будућности нешто и поправи, али то тек треба видети.

Према томе, морамо се замислити и бити реални. И себи поставити питање: шта хоћемо? И ако закључимо да желимо да опстанемо, онда су сви узори добродошли, и тај немачки, али најважније ће бити да применимо наш, српски начин. Узајамност, саборност. Посвећујући се себи. Доста смо бринули туђу бригу.

У једном недавном исказивању “личног става”, председник Војислав Коштуница се јавно упитао шта то Запад хоће од нас. Да ли му можете помоћи и одговорити на то питање, с обзиром да тај Запад веома добро познајете.

Када председник државе јавно постави једно такво питање значи, поставља га свакоме. Не мислим да га је поставио само себи. Значи, сви грађани се морају упитати “шта Запад хоће од нас”. И ја се често питам. Прво је био “мањак демократије” и “права човека”, затим политика бившег председника Слободана Милошевића, после тога он лично био је споран. Госпођа Олбрајт је чак тврдила да НАТО не бомбардује Србију већ једино Слободана Милошевића. Онда је дошло до промене режима, али уцене су остале: донаторском конференцијом, изручивањем наших грађана суду у Низоземској… Ни после спектакуларног изручења Слободана Милошевића није дошло до промене става међународних фактора. Можда постоји намера да до веће помирљивости и дође, али још нисам ништа видео што би ме уверило. Знате, ја често мислим да није реч о “демократизацији” већ о намицању још веће беде на народе на Балкану, да је уместо препорода, који наш народ искрено жели, намера да се читав регион претвори у окупациону зону, резерват јевтине радне снаге која друге будућности ни могућности нема, него да себе изнајмљује за малу надницу и само преживљава. Волео бих да се ја варам у оценама. Волео бих да се уверим да постоје заиста поштене намере те међународне заједнице или како се већ назива.

Владајућа политика се спрема да Србију подели на низ покрајина с високим ступњевима самосталности од државе, при чему би Војводина имала, према захтевима неких локалних учесница у тој власти, битне елементе суверенитета, почевши од законодавне и извршне власти. Како Ви процењујете перспективе таквог “преуређења”?

То је чињеница да дезинтеграциони процеси још увек трају. Увек сам говорио и понављам да је та нарочита мода одцепити се од Србије или од “српске Југославије” само перфидно прикривање истине. Све бивше југословенске републике заснивале су своју политику на отцепљењу од Србије. Свима је пало на памет да се одцепе од Југославије, само Србима није пало на памет да опет постану Србија, да престану да робују тој наказној идеји. Мислим, уверен сам, да је последњи час да се Србија усправи. Слаба Србија је савршена матрица за настављање дезинтеграционих процеса који сви воде уништењу српске државе. Српска земља се, ако сам добро разумео питање, сада посматра као бивша Југославија! Значи, иде се у комадање. Стварно се питам: колика је та наша Србија? Територија као што је Јужна Америка на којој има места за још тридесет држава? Опет би, дакле, Срби, желели да својом дедовином другима чине поклоне? Само да престану да се на њих љуте. Је ли тако? Да се настави са експериментисањем на живоме телу нашег народа!

Заиста, мора се одмах прекинути са срљањем. Одмах. Уозбиљити се ваља. Проблем идентитета, који се тако оштро данас поставља пред нас Србе неопходно је решити. Да престанемо да се лажно представљамо као “Југословени” и одлучимо да постанемо Срби, оно што јесмо, а не оно што нисмо. Сад је то питање за бити ил не бити.

Имајући у виду упадљиву присутност принца Александра лондонскога Карађорђевића на овдашњој медијској сцени, његове гласне захтеве да му се дају кључеви од “своје” куће те његово самопредстављање у својству “старешине” свих Карађорђевића па и Вас – ми смо принуђени да од Вас тражимо коментар таквих изјава.

Готово да сте већ себи одговорили н а питање. Ја дубоко жалим што се у јавности све то прима на начин који увећава несклоност према нашем имену. Заиста ми је жао да се због нестрпљења неких међу нама, њиховог непознавања и неразумевања Србије, у народу ствара утисак да смо ми сви само заинтересовани за материјална добра, за “наше куће”, за бизнис и “плен”. То је ужасно. Говорио сам, али није вредело, да Карађорђевићи не треба да се журе, да захтевају њихово пре него што се имовина поврати нашој цркви, пре него што сви појединци којима је учињена неправда буду задовољени. Овако, сад испада да су Карађорђевићи важнији од српског народа. Срећом не сви Карађорђеви потомци. Та смешна журба никоме не може донети добро. За мене би било понижавајуће да седим у двору усред овакве катастрофалне ситуације у којој је наш народ. То вам је као прича о електричном возу који дечак сања да добије за рођендан. Играње начелима монархизма. Жао ми је што се од чистих и поштених принципа сад прави лакрдија, циркус. Ја се надам да ће озбиљни Срби схватити да је ова комедија дело недораслости славноме имену српског Вожда.

Кад је реч о старешини Карађорђевића, ја сматрам да то не постоји. Нажалост, и код нас, као и у многим нашим породицама, не поштују се старији, искуснији. Ни ту нисмо изузетак. Ја се уздам у трезвеност моје браће и сестара Срба и Српкиња којима је краљевина као државно уређење на срцу. Они знају да се та институција заснива на љубави. На озбиљном служењу Србији, светињама српским, на часном образу. Никако на лакрдијаштву.