Разговор Њ. К. В. Кнегиње Јелисавете са г. Дoбрицом Гајићем, објављен у листу Сведок, 16. јула 2002.

Кнегиња Јелисавета Карађорђевић, треће дете Кнеза Павла и грчке принцезе Олге, рођена је 7. априла 1936. године у Белом двору, два месеца после свечаног отварања Музеја Kнеза Павла у згради Новог двора, где се данас налази председништво Србије. Са навршених пет година, после демонстрација 27. марта 1941. године, напустила је са породицом земљу, да би детињство провела у Кенији и Јужној Африци. Образовање је стицала на угледним школама у Енглеској и Француској. Из брака са Хауардом Оксенбергом има две кћерке: Катарину (1961) и Кристину (1962). После развода са првим мужем, удаје се за Нила Балфура, писца познате биографије Кнеза Павла, са којим добија сина Николу (1970). Трећи пут се удаје за бившег перуанског премијера Мануела Улоу. Заједно са Кнезом Александром, рођеним братом, покренула је питање поновног отварања Музеја Кнеза Павла и враћање експоната који су после Другог светског рата преселили у Народни музеј у Београду.

Започела сам са том акцијом мало раније. Прво сам поклонила портрет мога оца Народном музеју. Они су га одмах ставили у подрум. Пошто људи млађи од 50 година углавном ништа не знају о томе ша је мој отац урадио за земљу, шта је купио и поклонио свом народу, моја идеја је била да се у холу Народног музеја изложи његов портрет, како би се посетиоци упознали са човеком чија колекција чини велики део целокупне поставке Народног музеја. И они су одмах тај портрет ставили у подрум - истиче на почетку разговора за Сведок Кнегиња Јелисавета и наставља:

Била сам код претходне директоке и она ми је рекла: "Знате шта, Кнез Павле није ништа купио, Кашанин је све купио". Питала сам је, ко га је послао у Париз да све прикупи? Она ми је одговорила да мој отац није апсолутно ништа урадио. Поред тога, рекла ми је да у Народном музеју имају потрет моје мајке од Сорина, који је велики руски сликар. Он је био врло познат од 1930. године. Њен портрет стоји у подруму пошто наводно није добар, што је велика лаж. Сорин је био сјајан сликар, ученик Колесникова. Она ми каже да је тај портрет копија. Јесте копија, али сјајна. Уосталом, у Народном музеју има много копија. Али, нажалост, тамо има места за бронзану плакету Моше Пијаде, а нема за за Кнеза Павла.

Да ли ће људи из Народног музеја пристати да Вам се слике из Музеја кнеза Павла врате?

Једног дана морају, пошто не можете да сакријете прошлост. Можете за неко време, али заувек не можете. Садашњи директор Народног музеја, Никола Тасић, потпуно је отворен за сарадњу. Рекао нам је да је и он сам тражио од републичког премијера да се поново успостави Музеј Кнеза Павла. Мислим да ће и Ирина Суботић бити кључна у тој акцији, јер се она залаже да се Музеј Кнеза Павла врати тамо где је био. Са њом сам се упознала у кући Кашанинове кћерке Маирне и о многим стварима срдачно попричала.

За помоћ сте се обраћали председнику Владе Републике Србије Зорану Ђинђићу. Какав одговор очекујете на писмо које сте му упутили и да ли ће актуелна власт подржати Ваше захтеве?

Зависи да ли је то за њих важно. Ако је то важно за њих пре избора, можда ће подржати. Ако није, онда ћемо морати да чекамо. Али, ако то не уради садашњи премијер, урадиће сигурно следећи.

Уколико дође до отварања Музеја Кнеза Павла, да ли ћете се и сами ангажовати на обогаћивању очеве збирке, пошто сте завршили школу лепе уметности у Паризу?

То ме много интересује. Прво морам да видим шта још постоји у Народном музеју. Имам цео каталог и још нисам била тамо да видим шта још виси на зиду и шта више не псотоји. Они кажу да су неке ствари украдене. Још лично нисам видела шта недостаје. То тек треба проверити.

Имате ли намеру да покренете питање имовине Вашег оца који се налази у комплексу Белог двора и да ли уопште контактирате са престолонаслендиком Александром?

Ми смо питали људе из Белог двора да ли можемо да одемо тамо и нешто погледамо, али су нас они одбили. Наравно, питање имовине може бити покренуто искључиво када Народна скупштина изгласа закон о денационализацији. Тренутно, Бели двор је својина државе Југославије, која је позајмљена једном Карађорђевићу, који се самопрогласио за шефа Краљевског дома и узурпирао право које је Савезна влада дала свим Карађорђевићима, да могу да станују у том комплексу. Али, ми не смемо ни да привиримо у посету. Он се страшно понео према мени. Рекао ми је да морам да се склоним, иначе ће он да се свети.

Значи, Ви уопште не комуницирате са њим?

Нећу да комуницирам. Он мора да ми се извини, али јавно. Чак нисам сигурна да бих му и тада опростила. Мој отац га је школовао и месечно плаћао после његовог првог брака. Имам слику са њим, на којој ме он пре пет година љуби. По доласку у земљу био је веома задовољан, пошто сам ја била супер коректна. Када је требало да стигне, г. Ацовић ме је молио да одем на аеродром и тамо га дочекам. Два дана касније, он је рекао: "Нећу да она буде са мном сваких десет минута, она није потребна, нека се склони, иначе ја ћу да се светим". Мени то да каже, која сам његова рођака? Он је млађи од мене осам година и требало би да зна да се не плашим никога.

Ваш отац Кнез Павле, Ваша мајка Кнегиња Олга и Ваш брат Кнез Никола сахрањени су ван земље. Хоћете ли њихове посмртне остатке пребацити у крипту Карађорђевића на Опленцу.

Они су сахрањени у Швајцарској, у Лозани, што је веома тужно. Мислим да је неопходно да се њихови посмртни остаци сада пребаце у земљу. Мој јадни отац се после Другог светског рата никада није вратио и баш ми је жао што не могу с њим лично да причам и да му кажем шта се све десило. Он не би веровао. Управо због тога, мислим да му је овде место.

Живели сте годинама по разним светским метрополама. Да ли Вам је био проблем да се навикнете на живот у Београду?

Чудно, али навикла сам се врло брзо, јер је то изгледа генетски у мени. Наравно, језик још нисам савладала, али то вероватно нећу никада, пошто је то лакше деци него одраслим људима. Овде је лепо, свиђа ми се. Упознала сам много дивних људи. Не постоји ниједан досадан дан у Београду. У другим земљама може бити досадно, овде никада. Сваки дан за мене је авантура. Ја сам авантуриста. Као "ован", много волим авантуре.

Утисак је да нисте задовољни како наши политички лидери решавају егзистенцијале проблеме народа?

Неке ствари су већ много боље, али то је тешко урадити. Ми смо сви били у чаури 50-60 година. Онда је комунизам замењен и сада је људима тешко да изађу из те чауре. Сви очекују да ће се све преко ноћи променити. То није могуће. Више поверења имам у младе људе, који имају 20-30 година, јер овде већ десет година комунизма све мање има. Отуда они вероватно имају бољи поглед, него они који су сада у влади, што је и нормално.

За пребацивање посмртних остатака у храм Св. Ђорђа на Опленцу тражили сте одобрење СПЦ и благослов Патријарха Павла. Шта је он рекао?

Мислили смо да је то прави пут и јако нас је зачудило што они нису одмах рекли "да" и "када хоћете да их пренесете". Оклевали су месец и по дана и још нисмо добили одговор. У четвртак смо упутили ново писмо у Патријаршију и тек ћемо видети да ли ћемо добити неки одговор. Не разумем зашто одмах нису рекли "да". То уопште није нормално.
На аудијенцији код Патријарха, мој брат Кнез Александар и ја смо тражили благослов, а Патријарх је рекао да не може да да благослов ако не пита Кнеза Александра (Петровог), што није логично, пошто он није ни шеф државе, ни шеф фамилије, ни шеф цркве. Зашто је Патријарх тако реаговао, мени је јако чудно. Петнаест дана траје чекање и зивкање, а сад су нам рекли да треба сачекати док се Патријарх не врати из бање, па ће онда размислити и видети шта ће да ураде. У међувремену, Патријарх Павле путује на Космет и друга места. Не можемо да кажемо да је сенилан, пошто путује свуда. Поздравља Дрновшека у "Хајату", а не може да одговори кћерки и сину Кнеза Павла.

Кнегињо имате троје деце. Ко је од њих већ боравио у земљи?

Мој син Никола је био овде пре годину дана са женом. Старија кћерка Катарина је била, док друга кћерка Кристина није. Катарина је сада добила другу кћерку, а и мој син и његова супруга ових дана очекују бебу.

Крајем прошле недеље промовисали сте парфем са Вашим именом. Како сте дошли на ту идеју и где ће се он производити?

Увек сам волела бело цвеће. Нарочито оно мирисно, јер ме подсећа на моје детињство у Белом двору и дане проведене у Африци, тамо сам као дете једно време живела. Хтела сам да направим нешто лепо и да то поделим са другим женама, пошто вас сваки добар мирис подсећа на прошлост, на некога или на нешто. Ако то провоцира једну лепу емоцију, онда нема ништа лепше од тога. Чула сам да код људи који употребљавају тај парфем он изазива срећу, радост и задовољство. То је велики комплимент који сам много пута чула кад сам тај парфем продавала у Америци, на "Телешопу". Ту сам директно причала са муштеријама. Они су ми то и рекли.

Ако није тајна, од чега је састављен?

Средње ноте су јасмин, бели зумбул, бели ирис и цвет поморанџе. За њихов баланс је посебно важан начин на који се ти састојци мешају. То је направљено у Паризу. Мој сан се сада реализује, јер сам хтела да се тај парфем производи код нас, пошто су то четири врсте цвећа и четири дела мог живота. Ја сада славим свој повратак у земљу. Због тога желим да се мој парфем овде производи и одавде извози у иностарнство. За нашу економију је неопходно да се нешто лепо извози.

Очекујете да ће парфем добро проћи на тржишту?

То би било дивно.

Како проводите време у земљи, с ким се дружите, да ли су то политичари, уметници или људи из неке друге бранше?

Више волим уметнике, глумце и музичаре, али се дружим и са обичним људима. Живим у центру Београда, где сам изнајмила леп стан. Потпуно сам независна и сваки дан ми је у потпуности испуњен. Али, годину дана нисам могла да спремам парфем, јер сам морала да нађем адекватан стан. Селила сам се пет пута од јула прошле године. То је било врло тешко. Била сам доста уморна. У међувремену, морала сам да се вратим у Америку, пошто нисам могла више да станујем код других, изгубила сам годину дана, али нема везе. Мој посао у Београду је врло интензиван. Данас се више интересујем за културу, него за хуманитарни рад. Мислим да прво морамо да зарађујемо паре. Не волим више да видим да ми просимо. То ми много смета. Свуда идем, па негде људи кажу: знате шта, болници треба нови лифт, треба то и то... Мене то сада стварно нервира. Мислим да је то проблем власти и брига државе. Сада ме култура много више интересује и настојаћу да овде доведем неке музичке групе, организујем изложбе слика из Америке, јер они за то показују велико интересовање.

Крајем јуна стигла је вест да сте номиновани за награду Светског покрета за нуклеарно наоружање "Demiurgs Peace International " за 2002. годину. Како доживљавате ту номинацију?

У писму које ми је послао Анатолиј Карпов пише да сам номинована за награду, јер сам побољшавала односе међу људима. Ја сам једина жена међу номинованим особама. Радим већ 15 година на тим проблемима, организовала сам многе конференције, чак и у Москви, на којој су недељу дана учествовали црквени поглавари и политичари. Много људи је било. Горбачов и други. Надам се да ћу добити признање за које сам номинована, али видећемо. Наравно, дирнута сам, то је лепо и за нашу земљу. Поносна сам што сам у друштву таквих људи као што су председник Русије Владимир Путин и Патријарх руски Алексеј Други. То је велика ствар. Радујем се што ћу их поново видети. Додела награда биће 12. октобра у швајцарском граду Цугу. То је позитивна ствар, пошто углавном имамо јако лош имиџ у свету. Ако то може мало да побољша наш имиџ, радујем се због тога.

Када већ помињемо имовину Вашег оца, какве вести очекујете од Европског суда у Стразбуру, око дворца Kнеза Павла на Брду код Крања?

Брат и ја смо оптимисти, наравно, пошто је то била наша лична кућа. Мислим да ако Словенија хоће да уђе у Европу, она мора да поштује правила. У питању је чиста крађа. То је приватно имање које је Словенија присвојила потпуно незаконито. Реч је о породичној кући. Замислите како би се осећао било који грађанин када би му неко дошао и казао: бежи из своје куће. Сви могу да врате своје куће и своја имања, осим оних који се презивају Карађорђевић. То је врло занимљиво. То се зове дискриминација.