МОЈА НОСТАЛГИЈА ЈЕ САБОРНОСТ

Одговори Кнеза Александра
на питања редакције листа ГЛАС ЦРНОГОРЦА,

Манастир Острог, 11. 09 2001.

Ваше Краљевско Височанство, шта је повод Вашем доласку у Црну Гору?

Са благословом Високопреосвећеног Митрополита Господина Амфилохија дошао сам у посету Митрополији Црногорско-Приморској пре свега да бих обишао наше славне манастире, у њима се поклонио великим светињама српским и пред њима се Богу молио, не би ли нас Бог сачувао од бесмисла. Не памтим да је међу Србима било већег одступања од смисла него што је овај у последње време. Кад је тако, ваља се прво замислити над собом. Сажалити се на себе самога. Одбацити све што је рђаво, дакле, покајати се и од Бога затражити опросштај. Дошао сам у Црну Гору да овде, у постојбини нашега ТРАЈАЊА, душу своју надахнем непролазним вредностима које су нас одржале.

Како у условима велике партијске и идеолошке подијељености остварити толико потребно јединство, односно шта нас то може ујединити?

Да, љубав је ослабила. Повећало се самољубље, због тога слабимо и пропадамо. Ваља нам опет задобити љубав. То је немогуће остварити без Господа Исуса Христа. Немогуће је опет имати љубав према својој једнородној браћи и свим другим људима, ако истрајавамо у неморалу и атеизму. Немогуће је окупити се око наших вечних стожера, светосавских, и светопетровских, немогуће је задобити врлину ако истрајавамо у безбожништву. Ако се идеологије и страначки интереси постављају испред вечних вредности, онда ће се наставити сви процеси цепања, усамљивања и несреће за народ. Не залажем се за враћање уназад, већ за нешто што је у будућности на чврстим темељима нашег бића. Као и код многих Срба, моја носталгија је оно што називамо САБОРНОСТ. Ми за њу имамо узоре у прошлости, али пре свега, она је у нашој будућности, то није нешто ретроградно, већ нешто сјајно за чим жудимо, засновано на љубави.

Како Ви сада, као син првијенац Њ.К.В. Кнеза Павла Карађорђевића, видите ову земљу у којој је до скоро законом био забрањен повратак Вашој породици?

Сва моја размишљања говоре да се Србин, ако жели да опстане, мора вратити своме српском имену, својим српским вредностима. Највећа препрека је питање идентитета, то јест, нерешено питање које се, иначе, овде у Црној Гори, прво постављало: Ко си, од кога си? Чеговић си? Више од пола столећа српски интернационалисти, нихилисти, чинили су све што су могли, не би ли Србин заборавио своје порекло, своју Крсну славу, свој светосавски концепт живота. Сада је дошло време жетве. Оно што су комунисти-нихилисти посејали, народ сад жање. Главни плод њихове владавине је завада, нетрпељивост, омраза међу једнороднима. У последњој деценији прошлог века, двадесетог, били су опсенили наш народ лажним родољубљем, тзв национализмом, па смо због тога били изложени додатној мржњи Западњака.

Косово, колијевка српске духовности је окупирано а говори се да је Црна Гора сљедећа?

Уверен сам да ће дезинтеграциони процеси потрајати све док Срби не узму своју судбину у своје руке. Не само на Косову и Метохији, већ и у Босни и Херцеговини српски народ живи у протекторату. Анектиране су две значајне српске територије и као на почетку двадесетог столећа, изнова се, на почетку трећег хиљадулећа од рођења Господа Христа, поставља српско питање. Чим се оно постави, природно је, Црна Гора је у првом плану.

Да ли ћете тражити повратак Ваших имања која су Вам комунисти одузели а која сада користи актуелна власт у Црној Гори?

Што се тиче имања која су нам одузели комунисти, стално говорим да се одузето најпре мора вратити Српској православној цркви, затим свима онима који су били оштећени, па тек на крају Карађорђевићима. Једнако имам на уму оно што је Карађорђе рекао у Орашцу, када су га изабрали за Вожда: “Хоћу са Вама, али нећу пред вама”. Велика неправда је учињена народу, значи, било би страшно када би интереси Карађорђевића били испред интереса народа.