Стил је индивидуалан као и лепота

Интервју ЊКВ Кнегиње Барбаре -
Магазин Ентеријер, бр. 4, новембар 2001.

Кнегиња Барбара Карађорђевић, припада породици Лихтенштајна. Завршила је уметничку академију у Бечу, а као дизајнер радила је у Минхену и Женеви све до 1973. године, када се удаје за кнеза Александра, сина првенца кнеза Павла Карађорђевића.

Са кнегињом Барбаром Карађорђевић, супругом кнеза Александра Карађорђевића и снахом кнеза Павла, разговарали смо у краљевском апартману хотела Москва, током посете Србији након шездесетогодишњег егзила.

- Ово је моја трећа посета Србији. Тако да не могу да кажем да овде знам пуно људи, али су зато они које сам упознала постали моји пријатељи. Изузетно ми је драго да смо ја и мој супруг тако добро примљени у Србији. Он воли своју земљу, живео је у Београду до своје 17-e године, течно говори српски језик, и сећа се времена које је овде провео све до егзила његовог оца кнеза Павла Карађорђевића. Тако да је веома срећан да најзад после шездесет година изнанства може да дође и посети своју слободну земљу.

Пре удаје бавили сте се дизајном ентеријера. И сами потичете из аристократске породице. Чиме сте се руководили при уређењу сопственог животног простора?

Нашим апартманом у Авенији Монтењ у Паризу, доминирају породичне слике како мог мужа, тако и моје породице. Познато је да је кнез Павле, мој свекар, био велики љубитељ уметности, и имао је велику колекцију слика и уметничких предмета.Као студент у Оксфорду поверио се својим друговима да му је амбиција да постане управник музеја. Писао је те 1925. године пријатељима по Европи: Моја земља Србија нема ни једну уметничку галерију, а ја већ много година желим да отворим музеј у Београду. Већ тада је почео да прикупља слике за свој музеј. Тако да мада је кнез Павле већи део своје колекције поклонио што музејима, што пријатељима, доста слика остало је и у породици. У стану осим слика има доста антикварног намештаја удобних софа, много фотографија и мало других предмета. Ја веома волим цвеће, а када је реч о мом личном укусу, волим мешавину боја, и мислим да људи не треба да робују неким општим правилима. Ми у овом стану живимо већ 24 године и веома мало ствари смо изменили током свих ових година.

По вашем мишљењу да ли се мења стил уређења кућа европске аристократије.

Мислим да су млади парoви направили крупан искорак у том правцу. Живе у току са временом и чини се да више воле модеран намештај. Знатно су практичнији и избегавају антиквитете, а посебно сребро које треба редовно чистити.

Боравећи у Београду, да ли сте запазили неки ентеријер који вам се посебно допао?

У Београду сам била само у Белом Двору, који је скоро идентичан какав је и био када су га мој муж и његова породица напустили. Због мноштва обавеза, а релативно кратког боравка у Србији нисам имала прилике да ближе упознам неку приватну кућу или стан, али сам запазила мноштво модерних јавних простора, од продавница, кафића, галерија, који су уређени у складу са савременим европским трендовима. По тим неким ентеријерим, Београд се веома приближио многим светским престоницама и много је сличнији Европи него по самој архитектури. Али уопштено говорећи претпостављам да су током свих ових тешких година људи у Србији имали много значајније проблеме које је требало решавати, пре свега како преживети, и да вероватно тек сада долази време када треба да почну и са уређењем својих домова.

Шта за Вас значи изрека-имати стила?

Мислим да је стил веома личан, одраз индивидуалности, као и лепота уосталом.