- Сећам се када су ми родитељи рекли да сам принц. Нисам, наравно, знао шта то значи. Имао сам око осам година... тек сам кренуо у школу. До тада, родитељи ми нису ништа причали о породици. Са мном су говорили искључиво енглески, француски или немачки. Српски је за мене био само неки чудан, страни језик који би се понекад чуо у нашој породичној кући у Паризу - када би предвече, мом оцу, Кнезу Алексанадру Карађорђевићу долазили гости, или када би са пријатејлима разговарао телефоном - говори, мало на српском, мало на енглеском Кнез Душан Карађорђевић, унук Кнеза Павла, који се пре неколико месеци настанио у Србији.

Странац у земљи где је рођен, отуђен од земље којој по крви припада, кнез Душан дели судбину многих Карађорђевића. О својим коренима - о Србији, династји Карађорђевић, о Белом Двору, Душан је учио из књига, новинских чланка и очевих прича. Кнез Алкесандар говорио је свом сину о свом животу на Двору, о прогону из Југославије и егзилу у Африци, о породици...

- Свог деду, кнеза Павла, нисам на жалост упознао али знам да је био изузетно интелигентан и правичан човек. Увек се трудио да за сваки проблем пронађе неко дипломатско решење, и ту особину препознајем и код себе. Био је велики познавалац и љубитељ уметности. Имао је значајну колекцију слика - добар део је украден, а остатак се данас налази у Народном музеју. Можда сам баш од њега наследио склоност ка сликарству - као мали доста сам сликао, и уместо да оцу и мајци купим поклоне, ја бих им нешто нацртао - додаје Душан.

Као дечак, док се школовао у интернату у Енглеској, Душан је крио своје краљевско порекло. Сви су му у школи говорили да имам необично презиме, али он никоме ништа није објашњавао.

- Желео сам да се уклопим, да будем као остали ученици. Нисам био сигуран како ће да реагују, знате како деца умеју да буду зла... А онда, на једном часу историје када је било речи о југоисточној Европи, професорка је из уџбеника прочитала моје презиме - Карађорђевић. Цело одељење се тог тренутка окренуло ка мени и упитно ме погледало - ја сам се правио да не знам на шта мисле.

Први пут, Душан је био у Србији 1996. године, када су се његови родитељи наново венчали на Опленцу. Прошлог новембра, одлучио је да се пресели у Београд. Тренутно живи у стану у центру града, далеко од Белог двора који је краљ Александар својевремено изградио за целу породицу Карађорђевић.

- Тетка Јелисавета ми је помогла да се лакше снађем у Београду. Она већ добро познаје овдашњи начин живота. Упутила ме је који су добри ресторани, клубови... Жао ми је што је нисам раније упознао, јер она је све време мог детињства живела у Америци. Сада се често виђамо, срећемо се на разним манифестацијама, почели смо да се зближавамо. Врло је шармантна и топла жена, увек насмејана. Млади је нарочито воле јер их она добро разуме, пред њом можете да се отворите. Стварно ми је драго што се овај наш огранак Карађорђевића удружује.

Поред ресторана и клубова, тека Јелисавета препоручила је свом братанцу, младом Кнезу Душану, и једну теретану, пошто се за само две недеље боравка у Београду угојио чак четири килограма!

- Обожавам сарме, и... како се каже... оне мале сарме... ? - пита пола на српском а пола на енглеском.

- Сармице од зеља?

- Да! То! Па, пршута, ћевапчићи, кајмак - наравно.... - набраја Душан на српском.

- Када будем ишао код мајке у Париз, понећу јој кајмак на поклон. Месо, воће, поврће, све овде има посебан укус. Јагоде нису нигде тако слатке као овде .

Већ три месеца, Душан интензивно учи српски, и за сада - брзо напредује. Његов речник не своди се само на "добар дан", "хвала", "пљескавица" и "ћевапчићи", мада, истини за вољу, за сада више разуме него што говори. Осим тога, после завршених Међународних односа на универзитету у Монтреалу, Душан је у Београду уписао и постдипломске студије на Факултету Политичких наука. Добио је индекс, али не иде на предавања, већ му у учењу помаже професор Драган Симеуновић.

- Немам амбиција да се бавим политиком. То је опасна ствар, нарочито овде, у Србији. Да будем искрен, за овај факултет сам се више одлучио зато што ми природне науке никад нису ишле, а не зато што сам имао неке планове у политици. Мада, никад се не зна...Можда, једног дана....

Млади кнез дошао је у Србију са озбиљним пословним идејама. Тренутно, са неколико пријатеља из Француске оснива авио компанију која ће пружати услуге ВИП личностима. Међутим, бизнис, жали се млади кнез, иде тешко.

- Мој план је да уведем стране авионе који би летели у оквиру ЈАТ-а. Али, све иде много спорије него што сам очекивао. Мислим да је то последица педесетогодишње владавине комунизма, овде је све некако успорено и летаргично. Људи се плаше да донесу одлуке.

У међувремену, када не учи и не бави се бизнисом, Кнез Душан обавезно иде на фудбалске и кошаркашке утакмице, заједно са својим пријатељем, бившим фудбалским репрезентативцем Трифуновићем. За кога навија - питамо?

- За Звезду! Не пропуштам дерби! Био сам на овом последњем и било је сјајно! И ја сам навијао из свег гласа. Добацивао сам, аплаудирао... и псовао - али само на енглеском и немачком. На српском је то много компликовано. Много су дугачке те фразе које се тичу мајке и остале родбине - жали се Душан на своје проблеме са језиком.

Сваког петка и суботе, млади кнез са друштвом иде у град. Најбољи провод за њега је на сплавовима са народном музиком (крв није вода!), али иде и у дискотеке.

- Волим да излазим у Београду, јер сва места овде имају топлу и присну атмосферу - додаје Душан.

За свега неколилко месеци живота у Београду, Душан је, хтео не хтео, упознао и свакодневни живот обичних људи. Многи његови пријатељи су, каже, не баш тако "добро-стојећи".

- Одлазио сам код њих у оне високе солитере где не раде лифтови, са прљавим ходницима и графитима по зидовима...То је тужно, али људи овде то некако знају да преживе. Када сам стигао у Београд, прво што сам приметио је необична туга која као да се са тих зграда прелива и на људским лицима. Види се да људи више немају никакву наду.

Осим тога, Душан је наравно приметио и лепе Београђанке. Али, будући да је племић, од њега се очекује да се једног дана ожени принцезом.

- То је жеља мог оца и ја немам ништа против, ако се будем заљубио у неку принцезу. Само, проблем је што на свету постоји тек неколико принцеза. Иначе сам врло избирљив када су девојке у питању, перфекциониста сам. Наравно, још не намеравам да се женим - напомиње Душан који има тек 24 године.

- Хоћу да се проводим док сам млад. Породицу ћу да оснујем када будем старији и мудрији, када направим каријеру. То је страшно важно јер то из корена мења живот.
Кнежевска титула, признаје Душан, доноси предности, али и обавезе. Као млади кнез, увек добије најбоља места на утакмицама, али с друге стране, мора да пази како се понаша, "не сме да се глупира."

- Постоје правила која се морају поштовати, што је нарочито важно када се налазите у земљи чијој владајућој династији припадате. Морате да пазите с ким се виђате, шта радите, јер СТАЛНО привлачите пажњу чак и када се трудите да будете повучени. Наравно, та правила нису тако строга као на енглеском двору, хвала Богу! Не бих волео да сам у кожи принца Виљама! Али, поред тога, мој живот је сасвим обичан. Идем у куповину, поједем пљескавицу на улици...

Његов "обичан" живот, подразумева и контакте са другим краљлевским кућама. На страним дворовима, тренутно нема његовим вршњака тако да међу њима није нашао себи друштво.

- Моја старија браћа друже се са шпанском краљевском породицом, а ја се са њима само понекад виђам. Баш смо се недавно окупили сви у Монаку, на великом балу који је принчевска породица Грималди организовала поводом 400 година постојања њиховог дома. Принц Реније позвао је све европске династије - дошао је и Симеон од Бугарске, енглески принчеви, шпански, белгијски... Било је лепо све их видети а једном месту, многи од њих су ми рођаци - објашњава Душан.

Иако у себи има и руске и немачке крви, иако је рођен у Швајцарској, а растао у Енглеској, Душан Карађорђевић зна ко је.

- Осећам се као Србин. То ми је постало јасно чим сам се доселио, прошлог новембра. Прошле су тек две недеље како сам стигао у Београд, седео сам са пријатељима у Скадарлији. Сто до нас, седели су неки Американци и гласно причали на енглеском. Одједном сам помислио - "шта ће ови људи овде?". У том тренутку, осетио сам колико су ми ближи Срби него људи са енглеског говорног подручја, где сам заправо одрастао. Тада сам схватио где припадам.