Разговор Кнеза Душана са г. Добрицом Гајићем,
објављен у листу Сведок, Београд 18. новембар 2002.

Студије међународних односа окончали сте на канадском универзитету Мек Гил. Шта је утицало на Вас да постдипломске студије започнете на Факултету политичких наука у Београду и да за тему свог будућег магистарског рада изаберете Карађорђеву политичку мисао?

Имао сам срећу да мој ментор буде професор Драган Симеуновић, који ми је много помогао својим познавањем српске историје и политике и нарочито својим стрпљењем. Тема ''Политичка идеја Вожда Карађорђа'' није лака ни једноставна, али сматрам да је за мене двоструко занимљива. Прво по томе што је Карађорђево војевање јединствен и непоновљив догађај у целој српској историји и друго, за мене је неопходно да откријем себи Карађорђа и кроз сопствени доживљај и сазнања представим мојим професорима лик и дело мога славног претка. Ово и због тога да би се данашњи Срби могли надахнути његовим врлинама, снагом и смелошћу. Слобода и јединство потлаченог народа који га је изабрао за Вожда биле су његове главне идеје и мислим да би било добро да се данас то оствари.

Колико су велике силе Карађорђевог времена допринеле пропасти Првог српског устанка и да ли је под онаквим околностима Србија имала било какве шансе на признање њене државне независности?

У недостатку другог избора Карађорђе је највеће наде полагао у руског цара Александра I (такође мог претка). Аустрија није никако желела стварање српске државе на Балкану, официри француског цара Наполеона обучавали су Турке и спремали њихову војску за поход на Србију како би се уништили напори Карађорђа и устаника. Миром у Букурешту Русија је окренула леђа Србији и тако је Карађорђева Србија била препуштена турској освети. Ако се добро изучи Први српски устанак онда се може препознати модел понашања великих сила према нама, скоро једно правило које и данас важи.

Један Ваш семинарски рад посветили сте Шестојануарској диктатури краља Александра 1929. године. Као политиколог, како гледате на период његове владавине, као и на кључне политичке потезе који су у политичком бићу Србије оставили трага и после његове смрти?

Да, писао сам о распуштању парламента, самодржављу краља и последицама његове одлуке. За време рата он се показао као храбар војник што је и остао. С друге стране, стварање краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је у многоме његово дело. Није ми много требало да схватим став мога оца о погубности тог пројекта и његовим последицама које осећа и моја генерација читав век касније. Југославија је, на штету српског народа, допринела фрагментацији на Балкану и подели на етничке групе. То је била једна утопија на коју се надовезала још једна, још деструктивнија - комунизам и он, такође, ''југословенски''.

Хоћете ли можда написати неки рад и о политичкој биографији Вашег деде кнеза Павла и бројним догађајима које она имплицира, нарочито кад је реч о 27. марту 1941. године?

Мој деда кнез Павле примио се намесништва у најгорем периоду између два светска рата у Европи. Пре свега, желео је да сачува државу онакву какву је краљ Александар завештао своме сину Петру, да је сачува од рата и уништења. Он није био човек од рата већ човек мира и мало је недостајало да оствари на делу неутралност Југославије усред ратног вихора. Како сам рођен после његове смрти, дакле, нисам га упознао и запамтио, тако ако једног дана будем у могућности да себи кажем: ти сад познајеш свог деду, онда ћу можда смоћи снаге да у писменој форми одам пошту његовој сени.
Били сте у прилици да пратите збивања око неуспелих председничких избора у Србији. Како доживљавате српску политичку сцену и у чему видите разлоге велике аполитичности нашег народа?

Гледано споља и изнутра, политичка сцена Србије плива у великом броју скандала и мрачних афера, и то је спречило да се озбиљно дебатује о питањима која се тичу будућности Србије. Уместо да ти избори буду ствар одраслих људи, то је испао циркус и срамота за народ. Свуда у Европи може да се констатује незадовољство народа према политичарима и политици и није чудо што се то и овде десило. Свуда је све мањи одзив бирача и то много говори о ерозији демократије. Неодзив бирачког тела у Србији говори за себе: одсуство програма за будућност и удаљавање власти од реалних народних потреба. Глас народа је глас Бога. Уместо једног корака напред, направљена су два корака уназад.

Према Вашем мишљењу, да ли Србији недостаје формирана критичка јавност која би својим снажним утицајем била брана ауторитарном и неодговорном понашању државних и политичких функционера?

Јавно мњење може да постоји у случају да се поштује слобода мишљења и слобода штампе. Неопходна је, такође, и равнотежа између оних који владају и оних који су опозиција. Државни и народни интереси морају бити изнад интереса странака. Структуре које су оставили Тито и Милошевић нису још довољно измењене и због тога је тешко да се говори о јавном мњењу које би могло да утиче на ауторитарно и неодговорно понашање политичара и функционера. Волео бих да Србија једног дана добије своје истинско јавно мњење. Као пут према томе циљу, волео бих да се наш народ чешће пита - преко референдума, да се изјашњава по свим важним питањима. Уједно, то би био пут према саборности, идеалу тако драгом моме оцу Кнезу Александру.

У каквом стању је политичка култура српског народа, имамо ли политичку елиту, и колико смо спремни на дијалог и размену мишљења?
Политичка култура није нешто страно нашем народу, али више од пола века комунизма и једнопартијског система утицали су да буду заборављене праве вредности те културе. Потребан нам је један дужи период стабилности како би се досегао ниво. Наравно да имамо политичку елиту, али имам утисак да она није дорасла судбини и вредностима српског народа. Уместо дијалога на сцени је бојно поље на коме, разуме се, нема дијалога.

На ком принципу би требало обновити монархију у Србији, секуларном, као што је то било у новијој српској историји, или принципу континуитета са Немањићима и Византијом, за шта се залаже Ваш отац кнез Александар?

То је озбиљна тема о којој се често говори и ја сам чуо многе ставове о њој. Чуо сам, на пример, мишљење да је могуће обновити Краљевину уз помоћ једног принца који би био статиста и у име којег би други ''паметнији'' владали скривени у сенци. Чују се и мишљења да би требало применити норвешки или још неки други модел. Има са друге стране и врло разложних и мудрих ставова. Ја делим мишљење свога оца који сматра да се треба ослонити на сва искуства у Европи и даље, али да се морамо ослонити и на наше, српско искуство које допире до Византије преко Немањића. Међутим, најважније је то, како он каже, да се будућа српска обновљена Краљевина заснује на личности монарха - владаоца. Такође, врло је важно знати да је реч о дуготрајном процесу који од свих тражи стрпљење, и не може му се приступати ад хок решењима чије би нас последице увеле у нови кошмар.

Шта мислите о претензијама принца Александра II Карађорђевића на престо и да ли знате како се он и његова супруга котирају у круговима европског племства?

Краљевина је престала да постоји 29. новембра 1945, тако да данас сви кнежеви из наше породице могу бити претенденти на српски престо. Али, само порекло је један од услова и било би неопходно да народ, пре него што се одлучи, најпре буде упознат са истином о личностима претендената, па да се од њега, кроз референдум, тражи мишљење. Иначе, поверење народа даје углед некоме кнезу у иностранству, нарочито код племства.

Где излазите у Београду, ко су Ваши пријатељи овде, како напредујете са учењем српског језика?

Од како живим овде свакодневно откривам Београд, имам доста нових познаника, дружимо се, излазимо где и други моји вршњаци одлазе. Све ми се допада и пријатно ми је овде. Мој српски напредује полако, али сигурно.